Definitivna pobeda hrišćanstva zadugo pokopava mit o Atlan¬ti¬di. Zamenjuje ga Eden, judeohrišćanski raj – na Istoku. (Ne zabora¬vi¬mo da je sve do tog vremena antički raj bio na Zapadu, pa je tamo izvan Herkulovih stubova, smeštena bila i Atlantida.)
Kontroverza se s renesansom ponovo raspiruje te od tada do da¬nas producira hiljade teza, knjiga, predloga, dokaza i protivdokaza, sve do prvog ozbiljnog rada na tu temu, 1982, Atlantis-antedilu¬vi¬jal¬ni svet Ignatiusa Donnely-ja.
Izgubljeni kontinent ne samo što je smešten u gotovo svaki ku¬tak zemlje i mora zemljinog globa, pa i najbizarniji, nego je često me¬njao ime, dok se, najzad, nije pretvorio u pacifičku Lemuriju ili zemlju Mu, sa stanovnicima malo sličnim čoveku.
(Kako Lemure niko video nije, niti o njima ima pisanih svedočanstava, opisa su se pri¬hvatili okultisti. W. Scott-Elliot u Izgubljenoj Lemuriji opisuje pro¬sečnog Lemura kao zanimljivo stvorenje, s izgledom zubatog mra¬vo¬jeda, petnaestak stopa visoko, s trećim okom na zatiljku i spo¬sob¬nošću da ide natraške. Nisam znao šta bih sa tom sposobnošću za¬po¬čeo, pa sam ostao na atlantiđanskom čoveku kao antropološkom junaku priče.)
Pa ipak, dve su lokacije ostale primarne. Jedna u Egejskom Me¬di¬teranu, za koju se prilično neuspešno htelo da se poklopi s pro¬sto¬rom i vremenom nejasne Minojske protogrčke civilizacije, i druga – Atlantska, koja se i danas smatra najverovatnijom.
Ako je Atlantida uopšte verovatna, razume se. I bez obzira da li je bila baš – rajska. Atlantida nipošto ne mora biti raj da bi egzi¬sti¬ra¬la. I mi postojimo, a od raja smo prilično daleko. Uostalom, Platon je kao raj i ne shvata. Inače je ne bi pustio da vodi osvajački i istreb¬lji¬vački rat, vrlo nalik na istorijske ratove dokazanog sveta. Stoga sam bio slobodan da ponudim svoju lokaciju.
Vratio sam se izvornom Platonovom tekstu, koji je, u nestrplji¬vo¬sti traganja za Atlantidom, izgleda, zaboravljen. U Timeju sam pročitao sledeću tvrdnju: Bilo je i biće mnogo uništenja čovečanstva izazvanih različitim razlozima…
Platon govori o Atlantidi kao sve¬tu, a o Atlantiđanima kao o čovečanstvu. On takođe veli da je neka¬da nastavala zemlju najplemenitija rasa ljudi koja je ikada živela… Ne kaže kontinent ni ostrvo, nego kaže – zemlju.
Zato sam Atlantidu smestio širom zemljinog šara i učinio je – sve¬tom, postigavši istovremeno da se ne zamerim pristalicama nijedne druge lokacije, jer su ovim solomonskim rešenjem sve podjednako zadovoljene.
U svakom slučaju, čudne se stvari događaju s nekim od onih koji žure da svet o njoj obaveste. Solon se vraća iz Egipta da Grcima sa¬opšti poruku egipatskih sveštenika iz Hrama boginje Nat, kako oni Egipćani, Grci pogotovu, nisu prvi ljudi na svetu. Nikad im to ne sa¬opštava, umire naprasno, a započeti se manuskript gubi. P
laton ne do¬vršava Kritiju, prekida knjigu u pola rečenice koja se odnosi na Atlantidu i njenu propast. Zevs je sazvao bogove da se o njenoj sud¬bini dogovore. Ne znamo šta je na tom skupu dogovoreno. Tajne bogova nisu za izdavanje. Ali znamo posledice dogovora: u jednom danu i noći Atlantida je potopljena.
Kakoje moguće da antički pisci, i kada se njome bave, kažu malo, a govore nejasno? Herodot do dosadnih pojedinosti opisuje svaku helensku pobedu, ali najveću, najsudbonosniju, važniju od pobede nad Persijancima, uopšte ne pominje. Tukidid u Arheologiji o njoj ne veli ni reči. Izokratos ni reči, Elius Aristid ni reči…
Zar je logi¬čno, sa isključenjem indiskrecije sveštenika Saïsa, apsolutno ćutanje Egip¬ćana o najmoćnijoj imperiji sveta? Ljudima kojima možda zahva¬lju¬ju bogove i piramide?
(Ako se ne primi minojska identifikacija Atlantisa s ostrvom Krit, a takav se malo verovatni Krit poistoveti s još neizvesnijom i tajanstvenijom zemljom Keftijom, pomenutom prvi put u manuskriptu Opomene Ipu-Wera iz XX dinastije, 1350–1100. pre H.)
Zar ne mislite da tu nešto miriše na ono što bi Englezi nazvali covering up, a mi – prikrivanjem?
Nesporazumi oko Atlantide bez sumnje će se nastaviti sve dok traje naša potreba za jednim boljim svetom. Atlantida će i postojati i neće postojati. Svi želimo da nekog raja negde ima, makar osobno ni¬kad do njega ne dospeli. Pouzdanost da možemo dospeti ako se po¬trudimo, dovoljna je da taj raj u svojim snovima održimo.
Ne zaboravimo, u međuvremenu, da su se profesionalni arheo¬lo¬zi, naučni „fariseji i književnici“, naslednici duha skepse koji se ru¬gao Hristu, da ga na kraju, po običaju sumnje, prepusti mržnji i raspne, smejali Heinrichu Schliemannu kad je u potragu za Trojom pošao s Homerovom Ilijadom pod mišicom. Schliemann je Troju našao tamo gde je od Homera ostavljena.
Na isti je način sir Arthur Evans otkrio Minotaurov lavirint u Knososu. Odiseja je, kao što ćemo u ovoj knji¬zi videti, pomogla da nađemo ne samo Nestorov Peščani Pil, nego i kadu u kojoj se kupao itački princ Telemah.
Možda je umetnost dublji depo memorije od ljudskog pamćenja, a imaginacija u traganju za istinom korisnija od naučne uzdrža¬nosti?
Ali imaginacija nije potrebna samo piscu koji vas čeka iza busije ovog naslova. Potrebna je i – vama.
Ako je nemate, manite knjigu!
No comments:
Post a Comment