(R deo Ovde)
TIGROVI U ČIZMAMA OD SEDAM MILJA
Umesto da ideje privuku sebi, vizionari dopuštaju da ih ideje odvuku tamo gde ih ni čovek, ni istorija ne mogu pratiti. Umesto da cilj približe vremenu, oni vreme guraju cilju.
Utopističke mačke u čizmama od sedam milja postaju povremeno tigrovi. Tada su osetljivi i na najsitnije nijanse u ciljevima, ali ne i na najgrublje u sredstvima …
Ostvarivanje velikih ideala počiva na zadovoljenju malih. Nije državnik onaj koji zamisli najbolju moguću zajednicu, nego onaj koji u postojećoj otkrije i odneguje najbolja sredstva da se ona uspostavi …
(DNEVNIK, 1955.)
GRADJANSTVO U NESVESTICI
Mesto radnje: kuhinja. (Dokaz da stvari uvek idu u krug. Gradjanstvo se odvojilo od naroda, koji je ostao kraj ognjišta; sad, kad je zima, a uz to za njega i istorijski “ledeno doba”, ono mu se pokajnički vraća.)
Vreme radnje: Nedelja, Februar 1955, 12 časova pre podne. (U mojoj kući to je vreme javnosti, kad se bez žara izvlačimo iz svojih azila i pristupamo praktikovanju tzv. Porodičnog života, drugim rečima – obeda.)
Lica: moji roditelji, dr Dušan Popović, profesor Univerziteta (pisac knjiga “O Cincarima”, “Srbija i Beograd (1718-1739)”, dr M. D., rodjak, pukovnik Narodne milicije (do sada nije ostavljao pisanih tragov) i ja.
Radnja: pukovnik, s preko stotinu kilograma i dva metra priča profesoru, čije su velikodušno procenjene mere 50 kg sa 150 cm, o jednom ratnom doživljaju.
Profesor ne mari za ratove, pogotovu partizanske, ali sluša učtivo, čekajući da se i govornik i supa dovoljno ohlade da bi se mogli konsumirati. Supa se hladi. Pukovnik zagreva.
Glasom Jupitera gromovnika pripoveda kako je nekog četnika sa Durmitora oborio na zemlju, nogom mu stao za vrat i počeo daviti.
Majka odlazi nekim poslom. Otac daje znake da se davljenje skrati, ako se već nije umelo preskočiti. Profesor bledi, trepće očima, ne veruje ušima i kaje se što je prihvatio poziv na ručak.
O kanibalizmu nije bilo reči. Samo o mladoj jagnjetini i prženim krompirima. Pukovnik divljačno koluta očima, pridiže se i svom težinom pritiska zamišljenu šiju. U tišini nedeljne porodične idile čuje se krckanje vratnih pršljenova. A zatim mekan šum.
Poput probušene gumene lutke, profesor se slaže na sofu. Pukovnik koji je lekar, a u medjuvremenu je sa davljenjem završio, žustro mu priskače. Svi zajedno vraćamo naše gradjanstvo iz nesvestice (lične, ne istorijske), a potom mu se izvinjavamo.
Objašnjava mu se, s pukovnikove strane, da je to bila šala, da do stvarnog davljenja nije došlo. Bila je to, u stvari, obična konverzacija licentia poetica.
Profesor shvata? Profesor, razume se, ne shvata. Naime, shvata da se po istoriji, dok se pravi, ponekad i ubija. Istoričar je, i dotle nema primedbe. Ali je sasvim očevidno da se sada zgraža još više, sad kada zna da davljenja nije bilo id a je priča ispričana samo za – zabavu.
(DNEVNIK, februar 1955.) (T deo Ovde)
