Pages

Saturday, February 28, 2009

Izbor iz dnevnika S deo

Izbor iz dnevnika Borislava Pekića S deo
(R deo Ovde)

TIGROVI U ČIZMAMA OD SEDAM MILJA

Umesto da ideje privuku sebi, vizionari dopuštaju da ih ideje odvuku tamo gde ih ni čovek, ni istorija ne mogu pratiti. Umesto da cilj približe vremenu, oni vreme guraju cilju.

Utopističke mačke u čizmama od sedam milja postaju povremeno tigrovi. Tada su osetljivi i na najsitnije nijanse u ciljevima, ali ne i na najgrublje u sredstvima …

Ostvarivanje velikih ideala počiva na zadovoljenju malih. Nije državnik onaj koji zamisli najbolju moguću zajednicu, nego onaj koji u postojećoj otkrije i odneguje najbolja sredstva da se ona uspostavi …
(DNEVNIK, 1955.)

titangob

GRADJANSTVO U NESVESTICI

Mesto radnje: kuhinja. (Dokaz da stvari uvek idu u krug. Gradjanstvo se odvojilo od naroda, koji je ostao kraj ognjišta; sad, kad je zima, a uz to za njega i istorijski “ledeno doba”, ono mu se pokajnički vraća.)

Vreme radnje: Nedelja, Februar 1955, 12 časova pre podne. (U mojoj kući to je vreme javnosti, kad se bez žara izvlačimo iz svojih azila i pristupamo praktikovanju tzv. Porodičnog života, drugim rečima – obeda.)

Lica: moji roditelji, dr Dušan Popović, profesor Univerziteta (pisac knjiga “O Cincarima”, “Srbija i Beograd (1718-1739)”, dr M. D., rodjak, pukovnik Narodne milicije (do sada nije ostavljao pisanih tragov) i ja.

Radnja: pukovnik, s preko stotinu kilograma i dva metra priča profesoru, čije su velikodušno procenjene mere 50 kg sa 150 cm, o jednom ratnom doživljaju.

Profesor ne mari za ratove, pogotovu partizanske, ali sluša učtivo, čekajući da se i govornik i supa dovoljno ohlade da bi se mogli konsumirati. Supa se hladi. Pukovnik zagreva.

Glasom Jupitera gromovnika pripoveda kako je nekog četnika sa Durmitora oborio na zemlju, nogom mu stao za vrat i počeo daviti.

Majka odlazi nekim poslom. Otac daje znake da se davljenje skrati, ako se već nije umelo preskočiti. Profesor bledi, trepće očima, ne veruje ušima i kaje se što je prihvatio poziv na ručak.

O kanibalizmu nije bilo reči. Samo o mladoj jagnjetini i prženim krompirima. Pukovnik divljačno koluta očima, pridiže se i svom težinom pritiska zamišljenu šiju. U tišini nedeljne porodične idile čuje se krckanje vratnih pršljenova. A zatim mekan šum.

Poput probušene gumene lutke, profesor se slaže na sofu. Pukovnik koji je lekar, a u medjuvremenu je sa davljenjem završio, žustro mu priskače. Svi zajedno vraćamo naše gradjanstvo iz nesvestice (lične, ne istorijske), a potom mu se izvinjavamo.

Objašnjava mu se, s pukovnikove strane, da je to bila šala, da do stvarnog davljenja nije došlo. Bila je to, u stvari, obična konverzacija licentia poetica.

Profesor shvata? Profesor, razume se, ne shvata. Naime, shvata da se po istoriji, dok se pravi, ponekad i ubija. Istoričar je, i dotle nema primedbe. Ali je sasvim očevidno da se sada zgraža još više, sad kada zna da davljenja nije bilo id a je priča ispričana samo za – zabavu.
(DNEVNIK, februar 1955.) (T deo Ovde)

Friday, February 27, 2009

Izbor iz dnevnika R deo

Izbor iz dnevnika Borislava Pekića R deo
(Q deo Ovde)

“SAVREMENA ISTORIJA”

“Narod je omlitaveo. Mi republikanci, mi slobodari i socijalisti, mi od toga patimo danas, a vi, gospodo monarhisti i cezarovci, vi ćete od toga patiti sutra. I sami ćete iskusiti kako je teško napojiti magarca kad nije žedan …

Zatvaraju republikance, a niko da se makne. Kad dodje red da hapse rojaliste, ni tada se niko neće maknuti …Konj je tu, imate samo da ga uzjašete. Ali kad budete na njemu, on će mirno leći pored puta i vi ćete ljosnuti. Gore kljusine od njega nema. Kome od njegovih jahača nije polomila rebra? …”

To veli gospodine Beržere u Fransovoj “Savremenoj Istoriji”. Mislim da …
(DNEVNIK, januar 1955.)

Picture 2-Friendship

29. JANUAR 1955.

Juče sam se zarekao ustati u 7. Ustao u 11. To me podseća na Židove “Močvare”. Treba se učauriti u metodičnost. Ali metodičnost je takodje zatvor. Jedan od najgorih. Pisao Komentare za NjegovanTurjaške.

Komentari na nenapisan roman uvek su uspešniji od romana, jer barataju pretpostavkama koje u romanu valja tek dokazati. Komentari dopuštaju varijante koje roman isključuje, osim ako se ista stvar, ne posmatra iz različitih pripovedačkih uglova.

Ali onda to nisu moje varijante. Imam nekih poteškoća sa kontrapunktalnom tehnikom. Spojevi propuštaju. Haksli i Dos Pasos. Čitao Maratove govore.

“Otkriven plan da se uspava narod i spreči donošenje ustava!” Dobro zdravlje Miraboa prava je javna nevolja!

Za osam dana polažem Opštu Psihologiju kod B. B.-a. Posle ću se moći baviti drugim stvarima nego Torndajkovim mačkama i Kelerovim šimpanzima. Eksperimenti su bar u nečemu definitivno poučni – ne treba biti niži oblik života. U svakom slučaju, ne u društvu – višeg.

S uvodjenjem sveske za “Marginalije” konačno postigao izvesnu preglednost papira. Napolju je – napolje. Hladno i krcato neudobnostima. Ne izlazim već četiri dana. “Tebe nisu ni trebali puštati.” Kaže mi D. Z. “I nisu.” Kažem.

Telefonirao L. J. Kod njega će se igrati poker, ali nedostaju partneri. Koliko ih trebaš, pitam. Bar jednog, kaže, sam sam. Odlazim žurno. L. J. je Crnogorac, sin bivšeg oficira. Dobro igra.

C., medjutim, kaže da, iako ga dobro igraju, Crnogorci nisu izmislili poker. Tu ipak treba nešto raditi, deliti karte, uplaćivati žetone. Igramo dvanajest sati neprekidno. Dobijam.

Zatim “Trandafilović”. Sto je prepun Titita. Nema nijednog Triblionca. Plaćam. Na kraju sam na gubitku.

U tri posle ponoći opet sam u sobi s mačkama i šimpanzima. Na radiju nalazim nekog krčećeg Bruknera. Glen Miler je čist. Ostavljam njega. Pišem ove redove.
(DNEVNIK, 29. januar 1955.) (S deo Ovde)

Thursday, February 26, 2009

Izbor iz dnevnika Q deo

Izbor iz dnevnika Borislava Pekića Q deo
(P deo Ovde)

ZOILUS

“Onima koji su bili vešti u čitanju zvezda nije bilo nepoznato da su nebesa imala izgled zla … Nad nekoliko boca crvenog hijoskog vina u otmenoj dvorani jedne mračne varoši koja se zvala Ptolomeas, sedeli smo u noći, mi društvo sedmorice …

Pevali smo pesme Anakreonove … pili mnogo, mada nas je purpurno vino opominjalo na krv. Jer tu je bio još jedan stanovnik naše sobe u licu mladog Zoilusa. Mrtav i ispružen ležao je uvijen u pokrov …” (E. A. Po “Priče tajanstva i mašte”.)

guayasamin4mod

Planeta Jupiter nije ušla u znak Ovna da se spoji sa crvenim prstenom Saturna. Nije bilo Senke iz Ptolomejevih katakombi s kojom bi naš Ojnos razgovarao. Pili smo crveno vino koje nije bilo hiosko i nije na krv podsećalo.

Nije nas bilo sedmorica, nego dvadesetoro. I najzad, nismo imali svog Zoilusa. Činilo nam se da smo večni …

S radija putnici pevaju Hofmanovu barkarolu. C. s japanskim osmehom i balkanskom neuvidjavnošću proizvodi automatske primedbe, na koje je utrošio nekoliko poslednjih nedelja. J. citira sebe.

(On uvek citira samo sebe.) Dž. nastoji da bude koristan. S. urla iz mraka glasom dlakavim od ženske kose. Ja sam s nekim, na nekom divanu, u nekoj radnji, koja bi pod ozbiljnim okolnostima mogla biti ljubljenje.

M. N. leti izmedju dve činovnice J. A. T.-a, koje će, kako kaže, posle Nove godine “otpustiti”. Gajio ih je specijalno za doček. Vratiće se slobodnom “odsterlu” po aulama “najlepših” fakulteta, u prvom redu Engleskoj grupi na Filološkom.

(U medjuvremenu, on ne studira. Stao je na majčino stanovište da ga komunističke škole nemaju čemu naučiti.) …

Vrata verande se otvaraju i ulaze maske.

Cvećarica s grubo izmalanom samrtničkom maskom na licu nudi kartonsko cveće; grof II Carstva odmara se na grudima mornara Crnomorske flote (perverzna mašta ili indiferentnost?). To sestra B.-a, koji je s nama, odlazi nekuda na doček …

Dvanajest časova. Gase svetlost. Ljubimo se. igramo. U polutami salona sive senke poput strašila na vetru …

A onda vrata se ponovo otvaraju. Ovog puta unose našeg Zoilusa. Inženjera M., koga je u kafani ubila kap.

Sprovod prolazi izmedju ukočenih parova. Igla struže ploču. Kružni šum deluje ominozno. Sprovod nestaje u dubini kuće. Pali se svetlost. “Svaki od nas posmatrao je bledilo svog lica i zverinje u oborenim očima svojih drugova …”

Izlazimo u noć. Nebo je hladno, tamno, nepokretno kao nadgrobna ploča. Čujem šum. Okrećem se. C. mokri u sneg …
(DNEVNIK, 1. januar 1955.) (R deo Ovde)

Wednesday, February 25, 2009

Izbor iz dnevnika P deo

Izbor iz dnevnika Borislava Pekića P deo
(O deo Ovde)

NE-VREME U NASLONJAČI

Sedim u fotelji pored baštenskog prozora. Iza stakla natiče moluskno-žuto more. Poput diareje. Priroda je dobila proliv i sve je kaki-žuto. Žutilo prodire u nameštaj koji pucketa svuda oko mene. Zujanje obližnje drvare kao panika dezorijentisanog tvrdokrilca, udara o staklo sluha ..

"The Opening of the Fifth Seal of the Apocalypse" by El Greco

S radija Rosini, uvertira “Semiramis”. Tajfun zvuka. Zatim Štraus, “Imperijalni valcer”. Zamah još traje. A onda antiklimaks – Adagio, Albinoni, pogreb u kasnu jesen, apsolutno beznadje, kraj …

Na zidu preko puta, hlad postaje tvrd. Promene se stalno dogadjaju. Samo treba imati vremena i oko. Parket uglačan voskom. Prijatan miris izobilja. Izobilja nema, samo njegov miris u vosku. Pravom i onom memorije …

Smarkava se. Fekalične boje prirode postaju crne. Sve tamni kao na slikama starih majstora. Samo jedan zlatan zrak, kao koplje zaboravljeno na bojištu. Takvo koplje, ali olovno sivo, nosi i riter, kome na zidnom goblenu višeglava aždaja nudi svoj, bledim pamukom, izvežen trbuh …

Kakva je to noć koja mi dolazi kao lopov?

Noć slobode koja nam je izrečena kao presuda na smrt?

Noć zavere protivu pravca vlastitog krvotoka?

Noć ustanka senki koje će nam se otkinuti s peta da na naličju ovog sveta stvore svoj?

Noć u kojoj će me, izmedju dva noža, nadživeti samo stid?

Noć prostitucije sa uzaludnostima?

Smaknuća koje se ne oseća?

Noć posle koje se savest nalazi tamo gde smo ostavili papuče?

Noć u kojoj se trune na rukama uspomena?

Noć Leonida Njegovana, koji će, ako bude stvoren, pucati ne da se brani, nego da diže buku, u nadi da će je neka budućnost čuti?

Noć La Gena, koji je čekajući zoru i giljotinu učio pravopis?

Noć straženja pred Onim što će doći, a ja neću znati ni dan ni čas u koji će doći? …

Osam je sati. Vreme je da se spremim za doček Nove godine. Sutra je 1955. Pa šta? …
(DNEVNIK, 1954.) (Q deo Ovde)

Tuesday, February 24, 2009

Izbor iz dnevnika O deo

Izbor iz dnevnika Borislava Pekića O deo
(N deo Ovde)

NA ROSANDIĆEVOJ IZLOŽBI

Senzualnas nežnost. Iskustva Lezbosa u drvetu. Majke koje ostaju i kad svega nestane. Jedan Hristos koji liči na mučenika našeg veka. Ticijanovi andjeli … R. daje svojim oblicima sekundarno patološki pečat. Klasika je tu pokvarena iznutra. (A on objavljuje Strašni Sud – Modernoj!) Ipak, vrlo dubok utisak …

206-Help

U jednom ćošku, Smrt koju niko ne vidi, drži kosu. Kosa se presijava na suncu s prozora. Ovo je nesumnjivo predsmrtna izložba. Majstora guraju učenici u kolicima. Njegove ruke odlaze u nepredvidjenim pravcima …

Profesor S. sa Primenjene priča mi da je pre nekoliko meseci posetio R.-a. Pomenut je Meštrović. “Ah, taj zanesenjak”, rekao je R. “on hoće da bude sculptor sculptorum! … Taj čovek, koji je napravio tolike glave, doživeo je najposle da izgubi – sopstvenu.”

Izložba raznežava. Platon je znao zašto je iz svoje idealne države prognao umetnost …
(DNEVNIK, 1954.)

CRNI GRADJANSKI REDENGOT I CRVENI PRSLUK TEOFILA GOTJEA

Jedna od najsvirepijih posledica velikih poraza je migracija forme. Pobednik stvarno pobedjuje tek naknadno, kad vam počne uzimati ono zašta ste se borili, kad od vaše forme započne praviti svoju prirodu …

Revolucionarne pobede odnose se nad onim društvenim snagama, kod kojih je nekadašnja priroda, izcrpevši vitalnost, postala tek – forma. Preuzeta od pobednika, postaje postepeno ona opet priroda, ali njegova …

Istovremeno se dogadja suprotan proces. Poraženi prihvataju formu pobvednika, koja postaje njihova priroda.

Procesu revitalizacije na jednoj strani proporcijalno odgovara procesu devitalizacije na drugoj. Pobedjeni se regeneriše, pobednik degeneriše.

Istorijski primeri …

Postoji i naš.

Odbacili smo svaki odgoj i pravili od sebe budale da bismo srušili režim. Prihvatili smo od levice davno napušteni promiskuitet, i namesto gradjanskih dogmi opijali se egzistencijalističkim nihilizmom i rakijom (pri čemu nas je rakija više i brže opijala). Oblačili se kao strašila da bi sablaznili komunističke puritance koji su demonstrirali gradjansku strogost i jednostavnost …

Migriraju uvek najpre preteranosti …

Revolucija postaje patron porodice i cvrčka na ognjištu, koga simbolizuje nezgrapno temeljan nameštaj firme “Todor Dukin”, a gradjanska klasa, u licu svojih naslednika (bez nasledja), predaje se zavereničkim orgijama po kućama, čiji su prozori zamračeni kao u vreme bombardovanja.

Revolucija pledira za Red i Rad; gradjanska klasa, koja je i Red i Rad pronašla, premda se poslednjim i nije uvek lično bavila, propoveda Nered i Nerad, a zatim odlazi u kafane da ih, praveći buku, simulira. (Pevanje “Uskliknimo s ljubavlju” na pravoslavnu Novu godinu.)

Revolucija preuzima nacionalne mitose, mladi ih šoveni izlažu preziru. (Jer “Uskliknimo …” je buka, nije ideja.

Revolucija dreždi za kancelarijskim stolovima, izmišljajući zakone koji će joj obezbediti trajnost; pasionirani obožavatelji zakona i trajnosti, gradjani, kuju planove kako da ih izigraju, kako promenu stalnom da učine.

Revolucija je sela u naslonjač; oni koji su naslonjač smatrali jedinom prednošću koja nas razlikuje od životinje, odaju se histeričnoj pokretljivosti, i zamaranju bez svrhe.

Revolucija je najzad počela da razlikuje ljude u bezličnoj “narodnoj masi”, koju joj je u nasledje ostavila ideologija; gradjanstvo žrtvuje svoje individualnosti kolektivnim zaverama, karbonarskom mraku u kome sve mačke moraju biti crne i sve jednako presti.

Revolucija čita Balzaka, gleda “Labudovo jezero”, sluša Mocarta i skuplja se u red pred izložbama klasičnih majstora. Mi pretpostavljamo Šemberga, Džojsa, Pikasa, pa su nam već i oni pomalo staromodni. Revolucija igra tango iz Burskog rata, mi držimo da je Rok prespor …

Kao Teofil Gotje na premijeri Igo-Verdijevih “Ernania”, gladjanska klasa oblači crveni prsluk da sablazni revoluciju, koja po istorijskim foajeima već uveliko hoda u salonroku sa kamelijom u zapučku …
(DNEVNIK, 1954.) (P deo Ovde)

Monday, February 23, 2009

Izbor iz dnevnika N deo

Izbor iz dnevnika Borislava Pekića N deo
(M deo Ovde)

CENZURISANO I RAVNODUŠNO

Poziv u 29 Novembra. Ne kaže se zašto. Ne govorim roditeljima. Nisam uznemiren. Ništa nisam učinio. Ali, groblja su puna onih koji ništa nisu učinili …

033nevi

Oblačim plavo odelo. Vezujem kravatu. Kad sam to pokušao u noći izmedju 6. i 7. Novembra 1948, rekli su mi da nije potrebno. Stvarno nije bila. Kućni kaput, koji sam posle nedelju dana od kuće dobio, doneo mi je ime “popa”. U njemu sam bio smešan, ali me je grejao.

Pretpostavljam da je malo zatvorenika sedelo na podu ćelije u vlastitom kućnom kaputu. U njemu, medjutim, ima nešto čudesno. Toplota doma je u sitnim stvarima. Otpor je u onim najsitnijim. U redovnom brijanju pod bombama. U presvlačenju za večeru u sred džungle. U učtivostima dok ste u govnima do guše …

Dan je prolećno ružičast.

Zgrada u 29 Novembra je siva kao mrtvačnica. Izvesna hladna pobožnost vlada nesrazmerno prostranim hodnicima. Primaju me ravnodušno, kao što radnik ma konvejeru prima predmet na obradu. Predmet je uvek isti, posao oko njega uvek jednak. Monotonija muti oči ljudima iza šaltera …

Gore, na spratu, pokazuju mi kartonsku kutiju s rukopisima koji su mi bili oduzeti prilikom puštanja iz KPD-a.

“Pogledaj da li ti je sve tu.” Kaže službenik ljubazno kad primećuje da sam spreman dohvatiti kutiju i nestati s njom čak i da je prazna, da su u njoj moje cenzurisane fekalije. (Možda i jesu?)

Ne očekujem rukopise, nisam poneo njihov spisak. Ali se svega sećam. Otvaram kutiju. Prebiram. Pravim se da papire pregledam.

Sveske su raznih formata, debljina, boja. Na njima crvenim slovima ispečatan znak CENZURISANO. Na svakoj piše “Osudjenik Borislav Pekić”, a zatim moj “kućni broj”. On nije uvek isti. Inventarisan sam u raznim vremenima pod raznim brojevima …

Tu je i Genealogija Doma Njegovan Turjaški, pa dva, u tubu savijena, tvrda papira, širine 50, dužine 150 cm. Genealogija je u crvenom tušu, arhitektonskom kaligrafijom, radio A., osudjeni tehničar u KPD – Niš. Žao bi mi bilo da je izgubljena. U nju smo obojica uložili veliki trud …

Sveske za poeziju, medjutim, nema. Iscepao sam bio meke korice desetak tanjih plavih svezaka na kockice i u zatvorskoj knjigoveznici povezao ih u platno. Ta je knjiga bila svakako nešto najraskošnije što sam posedovao.

U nju sam prepisao sve svoje pesme, do kojih sam još držao. Nje nije bilo. Nisam osećao nikakvo žaljenje. Sveska je bila lepa, i kad se listovi s pesmama iščupaju, mogla je nekome poslužiti da u njoj beleži zaista važne stvari …

(Kod kuće, medju drugim papirima, nalazim jedan iščupan list i na njemu poslednji stih neke pesme:

“Vratićemo se kao što se refren vraća,
U elegije vaše dovršene bedom,
U mašte vaše, oblik, biće redom,
Naša će sena ko Pan s frulom da korača.”)

U jednom trenutku dolazim u iskušenje da ponovim “scenu sa naliv perom”. Odustajem. Ravnodušan sam. U svetlosti nelagodnosti, s kojom sam u sobu ulazio, izgleda mi bedno da se, izlazeći, pravim važan. A i ravnodušan sam, stvarno …

Odlazim, noseći kartonsku kutiju, s osećanjem da nosim vlastiti leš, za kojim nema ko da plače …
(DNEVNIK, 1954.) (O deo Ovde)

Sunday, February 22, 2009

Izbor iz dnevnika M deo

Izbor iz dnevnika Borislava Pekića M deo
(L deo Ovde)

NOSTALGIČNA PRIČA

Kad je slao sluge da prebiju Voltera, Kardinal od Roana im je rekao:

“Ne tucite ga po glavi. Možda će iz nje i nešto dobro izići.” …

amok_szkop

NA DNU DUBOKOG BUNARA
Crveni pokrivač sa krinovima, arterijski bunar, i on crven od rdje, crvene ilustracije zubnog lekara K. G. u novom Bečeju, crvenom ciradom pokriven fijaker na popločanom trgu

(kocke su, čini mi se, sitne, šavovi uski) po kojoj lebdi paperje crvenokrvavog snega, i glatka, kratko podsečena kosa četvorogodišnje M. G. …

Kakve koristi od takve namerne regeneracije?

Memorija nije daždevnjakov rep koji raste pošto se otkine.

Nije ni fantomska noga koja će volšebno prohodati upornim draženjem …

Memorija je izgovor. (Izgovori su ono što najčešće tražimo u životu.)

Prošlost i budućnost podjednako su dobri izgovori.

Jučerašnjica nam izvinjava sadašnjost.

Ako to nije dovoljno, tu je budućnost da nas izgovori. …

Medjutim, ono što nam uistini treba, to je jedna partenogenetična sadašnjost …
(DNEVNIK, 1954.-1959.) (N deo Ovde)

Saturday, February 21, 2009

Izbor iz dnevnika L deo

Izbor iz dnevnika Borislava Pekića L deo
(K deo Ovde)

RAČUN KOJI NEMA KOME DA SE PODNESE

Račun koji nema kome da se podnese nije račun. Uredno knjigovodstvo ničemu ne služi, ako se crvena strana nikome ne može podneti na izmirenje. Pa ipak …

obraz01

Pre podne, u protokolarnih jedanajest časova, čini vizitu gospodin ( ), bivši vlasnik bivše ( ), bivše Kraljevine. Ukratko, stvorenje apsolutnog pluskvamperfekta. Dobija najpre slatko, pa kafu i konjak (prezentni nažalost, od koga trnu zubi, ali koji je bolji od kamene sode).

Zatim dobija mene. Izbačen sam iz sobe i ugodne nezavisnosti, posle dugih pregovora, na, ugovorenih – deset minuta. Bilo ih je manje od pet. U prvom sam i ja popio konjak. U drugom sam popio drugi. Usta su mi bila u stanju potpune čulne apatije, srećno nesposobna da učestvuju u razgovoru.

Pluskvamperfekt je, u medjuvremenu, vrlo obavešteno i logično objašnjavao zašto se komunisti u Jugoslaviji ne mogu održati duže od godine dana. (Budući da mi je to već objasnio, obavešteno i logično, još pre sedam godina – odmah posle Rezolucije IB-a – i to u ovoj istoj sobi, a čini mi se i pred istom garniturom slušalaca, nisam protivurečio.

Niti ću to učiniti posle narednih sedam, kad mi tu izvesnost i po treći put bude objašnjavao. Jer čovek koji dosledan svom mišljenju ostaje punih petnajest godina, mora bit ii logičan i obavešten.)

U četvrtom minutu Pluskvamperfekt me je, upravo u svetlosti skore i izvesne promene situacije u “korist svih dobromislećih ljudi”, zapitao zašto se nisam još malo strpeo, šta mi je, naime, sve to trebalo? (Moj zatvor, i sve ostalo.) Petog minuta ja sam se digao, rekao: “To se i ja pitam” i izašao.

Obavešten sam od majke da je Pluskvamperfekt bio uvredjen, a i ona da moje ponašanje smatra neukusnim. Pluskvamperfekt je, naime, došao da mi se zahvali, u ime svoje i drugih “dobromislećih ljudi”, bez obzira što ostaje pri uverenju da sam – idiot.

On je, valjda po analogiji, po kojoj, ako C vuče na jednu stranu, A i B na suprotnu, A i B moraju vući na istu, on je, dakle, verovao da smo mi otišli u zatvor zbog toga što smo želeli da se njemu vrate bespravno nacionalizovane bivše ( ) bivše Kraljevine. Bilo je, naravno, i drugih stvari, izvesnih sporednosti u idejama, ali je Pluskvamperfektov posed bio ono glavno.

Mogu ga uveriti da se u obe tačke svoje optužnice vara. Nisam izgubio nekoliko godina zbog njega, premda sam ih izgubio. Nema, dakle, razloga ni da se vredja, jer u pravu je i u drugoj tački – bio sam, naime, idiot. I to bez obzira na to da mi je taj idiotluk bio mio, da mi je mio i sad, i da ga se u ime nikakve naknadne pameti nemam nameru odricati. (Glupost, naravno, ostaje glupost, ma koliko mi lično u njoj uživali.) …

Pluskvamperfekt je zaslužio svoje konjake. Podsetio me je na izvodjenje jednog računa. Šta sam zatvorom izgubio znam. Neizvesno je šta sam i da li uopšte nešto njime dobio?

Koliko vidim, jedina hronična vrednost koju sam iz zatvora izneo je – tuberkuloza. Priča o robiji kao izvoru životnog iskustva – mit je. Ako ga ne pojede zaborav, svako u zatvoru stečeno iskustvo vredi jedino – za neki drugi (budući) zatvor.

Priča se, takodje, da čovek ima vremena za stvari za koje ga napolju nije imao. To je laž. U zatvoru se nizašta nema vremena, osim za zatvor. I onda, vremena nedostaje uvek tamo gde ga ima najviše. Kako se u zatvoru čovek može naučiti nečemu ako su načela po kojima se u njemu živi suprotna načelima tzv. slobodnog života?

Učite uglavnom beznačajne, neupotrebljive ili pogrešne stvari. (Pored toga možete naučiti kako se prišivaju dugmad na košulje, krpe čarape, kuca u zid Morzeova azbuka pogrešno, kako se briše stražnjica bez papira,

i računaju dani do izlaska tako da ih je manje, kako se na klozet papiru pišu pesme zupcem od češlja, dobija temperatura žvakanjem presnog krompira koji je ubio prve konkvistadore ili korača robijaški sporo.

Ali, šta će vam sve to napolju? Napolju vam drugi prišiva otkinuta dugmad, sporazumevate se telefonom, a ne Morzeom, pesme kucate mašinom na biblijskoj hartiji, temperatura vam ne treba, a morate svuda biti prvi, ne kao na robiji – osim kad se deli hrana – poslednji.) …

Napolju morate biti veći od sebe da bi vas primetili. U zatvoru je biti neprimetan najviši nauk života. Zatvor je mašina za mlevenj mesa, kroz koju netaknuti prolaže samo najsitniji komadi …

Govori se o tome da zatvor čoveku daje duhovnu snagu. Medjutim, ko s njom tamo nije ušao, neće ni izaći. Moć se u stvari unosi, iznosi samo nemoć.

Govori se, takodje, da čovek tamo upozna ljude. I plemeniti ljudi i nitkovi mogu se upoznati i na slobodi. Čovek, najzad, ne ide u zatvor da bi pravio poznanstva.

Slušao sam mnoge priče o zatvorima, čitao mnoge knjige o njima. (Ne verujem da će medju njima biti moje.) Većina bivših zatvorenika pokušava post festum da svojim robijaškim danima nadje neki smisao. Niko ne mari da gubi vreme. Dok verujemo da smo se zatvorom bar u nečemu okoristili, verovaćemo i da smo tamo živeli …

Nema u tome ničeg rdjavog. Ali teško onome ko je jedino u zatvoru živeo (kao i onima koji zaista žive samo u ratu.) Teško onima čije su najlepše uspomene zatvorske. Teško onima za koje je njihov zatvor kruna njihove ljudske istorije.

( ) je uvek pričao o svojim kazamatima s ushićenjem. Govorio je da je – rodjeni robijaš. Onako kako postoje rodjeni vojnici ili rodjeni umetnici. Eto, on je tako bio rodjeni robijaš. Tek u četiri zida njegove su prave sposobnosti dolazile do izražaja.

Nije objašnjavao – koje, ali budući da je sposobnost preživljavanja po njmanju cenu jedina koja se u zatvoru stvarno broji, stvar postaje malko sumnjiva. Pogotovu ako se zna da je ( ) bio doušnik Uprave.

U zatvor, razume se, ponekad treba ići. Nekad je to neizbežno zbog spoljnih okolnosti (uhvate vas, na primer), drugi put zbog unutrašnjih (nešto se mora učiniti, bez obzira na posledice). Ali tada, tim slučajem, koji je uvek nesrećan, mora vladati jasna svest da je zatvor – mesto čistog gubitka …

Mome unutrašnjem iskustvu do 1948. nedostajali su spoljni dokazi. Zatvorom su vrata dokaza što sam ih tražio bila za mene širom otvorena. S druge strane zida ništa nisam našao. Praznina je bila sputana ograničenjima, zabranama i lišavanjima. Ali šta stvarno može ograničiti prazninu? Čega praznina može biti lišena da bi bila veća?

Nada koju ću od sada gajiti ne sme da se oslanja na zabune koje sam nasledio. Ona mora da naslućuje, da traga, da pronalazi svoje i nove. Moram odbaciti svako pamćenje koje želi da me pokori, i moju robiju produži, moram postati od nasledjenog stečen, izmedju svih ciljeva, koji mi se, iz ovih ili onih razloga, predstavljaju kao moji, moram otkriti zaista svoj.
(M deo Ovde)

Friday, February 20, 2009

Izbor iz dnevnika K deo

Izbor iz dnevnika Borislava Pekića K deo
(J deo Ovde)

OSTRVA I OSTRVLJANI

Kad kažem “ostrvo”, najpre imam predstavu nečeg izdvojenog. Zatim – zabačenog, izuzetnog. Iza toga slede predstave usamljenog, zatvorenog, nepristupačnog.

Predstave su, medjutim, lažne. Donovo kopno spaja ostrva ispod vode, koja od nas sakriva istinu neizdvojivosti. (Postoje, doduše, ploveća ostrva, i u njima izvesna nada.) Neizdvojivosti u prostoru. Neizdvojivosti u vremenu.

8-Confused

A na samom dnu tajne leži Atlantida.

Kad ispliva na površinu opšteg privida ostrvske opsene izdvojenosti sasvim će nestati. Hoće li to za našu civilizaciju biti dobitak ili gubitak?

Kako ćemo, kao vrsta, podneti konačno smeštanje u kosmičke koordinate, nevidljivu paukovu mrežu bitka, koju smo poštovali samo ako nas je priznavala kao jedini mogući viši život, a odricali je čim bi nas upoznala sa verovatnoćom nekog drugog i još višeg?

Hoćemo li i dalje bežati u svim pravcima od svega što nas spaja i osudjuje na uzajamnost?

Hoćemo li i dalje biti ostrvljani koji sumanuto tragaju za svojim ostrvima, sa svojim nedodirljivim izuzetim, bezbednim plovećim mrtvačkim kovčezima?

Moja je pozicija nemir ostrva koje želi da pliva. Duboko ispod vode spajam se sa kopmom sponom koja se tanji.

Ali da bi se prekinula treba nešto više od ravnodušnosti. Treba neka agresivna ravnodušnost, a ona više nije ravnodušna.

Umesto sponu da kida, cementira je muljem svojih odbijanja. Ploviti je nemoguće …

Moralna samodovoljnost je nemoguća. Gde je ima, nema morala. Tek osvešćenih instikata.

Ma koliko držali do svog ostrvljanstva, do svoje nezavisnosti, ma koliko čuvali čistotu, samoizvornost, hermetičnost, ljudi obrazuju moralno kopno.

Na takvom kopnu nema istinske nezavisnosti …

Može se, možda, do izvesne mere zavisnost suziti. Ali čemu? Čemu biti nezavistan?

Zašto biti mrtav? Zašto biti ostrvo?
(DNEVNIK, 1954.-1959.) (L deo Ovde)

Thursday, February 19, 2009

Izbor iz dnevnika J deo

Izbor iz dnevnika Borislava Pekića J deo
(I deo Ovde)

IZLAZAK UNUTRA (Jesen, 1953.) (Nastavak)

Najzad su mi vraćene stvari oduzete još u noći hapšenja. Novčanik, sat. Naliv pera nije bilo. Zar sam ga imao? Naravno da sam ga imao. Jesam li siguran? Naravno da sam siguran.

Kakvo je bilo naliv pero? Opisujem ga kao krajnje divnu stvar. Divnu i skupu. Dva činovnika Uprave tiho se konsultuju. Oni će videti u čemu je stvar. Vidite, kazem.

69

Posle desetak minuta dolaze odnekud, iz dubine stovarišta zatvoreničkih stvari, s ravnodušnim licima i obaveštenjem da mog naliv pera nema id a moram otići bez njega. Očekuju da odem. Ja se, medjutim, ne dajem lako. Zadajem im muke. To je, nema sumnje, moja osveta. Nije bog zna kakva. Ali je momentana i to se broji.

- Želim svoje naliv pero. – Kažem mirno. – Ja sam ga imao. Oduzeto mi je prilikom hapšenja.
- Zar je to sad tako važno? – Pita jedan od njih, smejući se.
- Važno je.
- Onda se žali.
- To i činim.
- Šta činiš?

- Žalim se.
- Nisam mislio sada.
- Nego kada?
- Kad izadješ.
- Ja sad izlazim.
- Pa izadji.
- Kad dobijem svoje naliv pero.

Glupavo ponavljam da sam ga imao, da ga očekujem natrag, i da ću sve preduzeti da ga dobijem. Ne pokazujem nameru da se bez njega mrdnem odavde. To je naliv pero sada moj raison d’etre. Šta mi vredi sloboda bez naliv pera? Šta mi vredi život bez naliv pera?

Oni postaju nestrpljivi.

- Slušaj – kaže jedan – ovde su sve tvoje stvari.
- Nije i moje naliv pero.
- Jebem ti naliv pero! – Kaže on hladno.
- Ono je moje. – Kažem kao da se time definitivno stavljam na stranu naliv pera.
- Jebem ga! – Kaže ovog puta s uživanjem. – Jebem to tvoje naliv pero!

Drugi je staloženiji. Uvidja da bez naliv pera neću izaći. Otvara fioku svog stola i iz nje vadi jedno naliv pero.

- Evo ti naliv pero! Jel’ sad sve u redu?
- Nije – kažem – ovo nije moje.

Objašnjavam kako je moje izgledalo. Da je bilo zlatno, sa crnozelenim oklopom koji se malo presijavao. Ne stižem do detalja opisa. Izbacuju me. Jedan moje stvari (vez naliv pera), drugi mene (bez naliv pera, takodje).

Kapija škripi, otvara se, i ja izlazim nepolje (izlazim unutra).

Osećam se vrlo mali u prostoru boje čivita. Daleko, u dnu aleje koja se završava lučnom rešetkastom kapijom spoljnjeg zatvorskog kruga, čeka me, takodje vrlo mali, moj otac. Liči na kap mastila.

Kapija se razliva u mrlju i eto tu smo. On je prva okolnost slobode. Moja prva zavisnost. Prva zavisnost koja je došla po mene. (Ostale čekaju kod kuće, na ulici, iza tajanstvenih ćoškova budućeg života.) Rukujemo se, ljubilo. Nema pitanja, nema odgovora.

On izgleda dobro. Na njemu je crn, težak Grombi kaput. Vodi me prema fijakeru. Primećuje da sam mršav. To je istina. Da sam bled. I to je istina. Umoran sam, kažem. Šta hoćeš, pita? Ništa, kažem. Ništa ne osećam.

Osećam ništa. Otac se pravi da me razume. Da je prirodno ništa ne osećati. Ima, naime, vremena. Ovo je tek početak. Spoljne unutra se tek načelo.

Ne zapažam mnogo. Geometrijske forme neba i zemlje. Blede, zamagljene perspektive s drvećem, poput kopalja neke izgubljene bitke. Hladnoća vazduha i krutost nogu. Koračam kao ptica.

Dakle, to je ta sloboda.

Dok se vozimo prema gradu, levom konju u zaprezi prska iz stražnjice izmet. I to je sloboda. Konjska stražnjica. Kiseo zadah balege. Udar potkovanih kopita. Pusto polje strnjike. Telegrafski stubovi kao nedovršena vešala.

To je, naravno, samo jedan deo, mali i nevažni izgled slobode. Mali, nevažan i ružan. Najednom se osećam izgubljen. Beskrajno mali. Splasnuo sam kao kap voska na usijanoj peći svoje slobode.

Otac govori. Šta on to priča? Moje je ime bilo u Službenim novinama? Trebao sam biti pušten još 29? Ali Uprava nije verovala? Smatrali su to štamparskom greškom? (Neka greška jeste, u to sumnje nema.)

Vodili su se telefonski razgovori sa Beogradom. Otac je u gradu čekao tri dana. Morao je interenisati lično Savezni ministar A. R. ( ). “Pustite sina starog Pekića smesta napolje!” Rekao je.

Ne osećam se ni najmanje pokradenim. Tri dana prebačena iz Šupljeg u Prazno, ne znače mnogo.

Ručamo u kafani. Pijem crno vino. Ne prija mi. “To je novost.” Kaže otac. Biće ih više, mislim. Ali medju njima neće biti ova. Vino je jednostavno rdjavo. U zatvorskoj bolnici ja sam navikao na prvoklasne likere. Likere na bazi medicinskog alkohola. Vodeni poluproizvodi me ne zadovoljavaju.

Ni poluproizvodi slobode. Nedovršeni, beznačajni otpaci.

Sitne slobode smrtno me zamaraju. Sve su to neosetne smrti moje stare ličnosti. Poput izumiranja ćelija za koje i ne znamo. Ja sam počeo da se menjam.

Ne, nisam se baš dugo držao pod ključem.

Izašao sam unutra. Unutra je ulazilo u mene.

Predveče odlazimo na stanicu. Ne sećam se kako smo proveli tih nekoliko sati. Mora biti da smo razgovarali. Stanica je kadaverski modra. Promrzla plava svetlost lepi se za lice. Putnici izgledaju zimski bedno.

Sve me podseća na okupaciju.

- Želiš li nešto?
- Ima li ovde pečenog kestenja?
- Verovatno.
- Jeo bih pečenog kestenja. – Kažem.

Sad znam šta je to što želim i što sam uvek želeo. Tokom svih tih godina u kojima sam mislio o uzvišenim stvarima i pravio velike planove.
(K deo Ovde)

Bilo je to – pečeno kestenje.

Wednesday, February 18, 2009

Izbor iz dnevnika I deo

Izbor iz dnevnika Borislava Pekića I deo
(Hb deo Ovde)

IZLAZAK UNUTRA (Jesen, 1953.)

29. novembar je prošao. Vrata su se otvorila. Pomilovni su otišli. KPD je tog istog dana, kao da jedva čeka, zarastao u mrcvareću rutinu i vlažnu jesenju čamotinju. Idućeg Novembra ponovo će prenuti, i pošto pouzdane vesti, poput dobrih duhova budu puštene iz zatvorskih kibli, još jednom otaljati svoj tradicionalni mesec uzbudjenja i nade.

94

Svi su se vratili svojim iluzijama, koje su zvali realnošću.

Ja sam se vratio svojim Njegovan Turjaškim. Svojoj realnosti, svojoj iluziji.

Stajao sam u redu pred Ambulantom, kad je po mene došao Nadzornik.

Znao sam, klervoajantno izuzet iz stvarnosti i njene logike, da sam pomilovan, i munjeviti trenutak, kao ispaljen grom koji koji još nije pogodio, trenutak u kome mi je Nadzornik prilazio, pre nego što će me pozvati da spremim svoje stvari, bio je najlepši, najuzbudljiviji u celoj epizodi. Jedini – lep i čist momenat mog izlaska.

Kad je kazao što je imao reći, lepote je nestalo. Ostala je činjenica da će me odmah pustiti i ona je izgledala očajno prazno, i tako će izgledati, bojim se, još dugo pošto budem izašao.

Izvesnost da se nešto dogodilo vulgarna je prema neizvesnosti da se to dogadja. Pretpostavka bogatija od fakta. Nada plodnija od sigurnosti. I mašta dublja od stvarnosti.

I, najzad, šta to znači “biti pušten”? Reklo bi se da je to očevidno. Da se čovek uvek pušta – napolje. Pušta se, medjutim, i unutra. Za “puštanje napolje” i “puštanje unutra” jedan je termin. Ono napolje isto je tako hermetički zatvoreno kao i ovo unutra. Može se, dakle, izaći i unutra.

Šta znači “biti oslobodjen”? Teško – slobodan. Možda oslobodjen jednog uslova i stavljen u zavisnost drugog. Iz jednog sistema ropstva transportovan u drugi. Moje oslobodjenje, dakle, nije samo izlazak unutra. Ono je još i prinudno. A po svemu i – lažno.

Ono će, razume se, biti ugodno. Dopuštaće izvesne mehaničke slobode u jednom širem mehaničkom krugu zavisnosti nego što je zatvor. Neću više morati da srećem ljude koje ne trpim, da slušam reči koje mrzim, da radim ono što ne volim. Možda neću trpeti i ljude “napolju” (u tom novom unutra), ali ću bar imati mogućnost da se negde sklonim.

U sobi sa sto ljudi, čovek se nema gde skloniti, osim duboko u sebe, a tamo, opet, stvari su najčešće zamršene i stvarnog plandovanja nema. Reči koje mrzim neću morati da uzimam u obzir kao ovde, gde sve što je izgovoreno predstavlja suštinu života od koga sve zavisi. A da radim poslove koje ne volim svakako neću morati.

Da li neću?

Ove koje ovde ne volim, verovatno ne. Radiću one koje neću voleti tamo.

Moraću u obzir da uzimam neke druge reči koje mrzim.

Ljudi koje neću trpeti zameniće ljude koje sada ne trpim, i od njih se neće moći pobeći, pa svet bio ravan svojoj pravoj veličini ili sveden na dimenzije jedne robijaške ćelije.

Ništa se bitno neće promeniti.

Kao što se ništa bitno nije promenilo u noći izmedju 6. i 7. Novembra 1948. godine.

Odlazim na drugi sprat Druge zgrade, u bolesničku sobu. Pakujem se. A. V. plače. Bili smo dobri prijatelji. Nikad više nećemo moći da budemo tako dobri prijatelji. Obojici je to jasno. Nećemo uopšte biti prijatelji. Radovao se što odlazim i žalio što me gubi. Ali ono što nas je sada razdvajalo bilo je jače od svakog osećanja.

Ja sam već napolju. Ja više nisam onaj čovek koji je pre pola sata otišao u Ambulantu po svoj lek. Stranac sam. Stranac za sve u sobi. Stranac za Z. F., Šiptara iz Mitrovice, s kojim sam trenutno bio u “kolektivu”, nekoj vrsti dobrovoljne “zajednice paketa”, koja je moju majku istrajno nervirala

(“Ja nemam nameru Šiptare hraniti doboš tortama!”), u toj pojedinosti, a ne u načelu, jer na moje zajednice sa V. R., obrazovanim i otmenim pravnikom i Dj. K., uglednim i umnim oficirom bivše jugoslovenske vojske, nije imala nikakvih primedbi.

Stranac za M.-a, koji se brinuo o meni dok sam bio bolestan, za L.-a, s kojim sam igrao šah, za B.-a, kome sam pisao pisma kući, pokušavajući da njegovu porodicu prenem iz obamrlosti i ugodne nezavisnosti koju je njegovim zatvaranjem, očevidno, stekla, te nikakvim molbama i apelima nije htela da je izgubi.

Stranac čak i za starog pedofila u ćošku, čija je skrotalna kila ličila na topovsku djulad. I ne samo stranac. Neman iz drugog sveta.

Treba što brže odmagliti odavde, mislim, treba im se što pre skinuti s očiju. Trpam stvari u kofer, ostavljajući im sve što žele. Ali, oni tako malo žele. Kao da od mene više ništa ne žele. Da su i moje stvari za njih postale neupotrebljive.

Stvari bića drukčije prirode od njihovog. Prestajem da ih delim. Ostavljam ih na slamarici. Kad odem posvadjaće se oko njih. Ali onda te stvari više neće biti moje. Kao ni stvari mrtvih.

U otpusnoprijemnoj kancelariji Uprave uzimam svoju platu za pet godina, jedan mesec i tri dana. Po odbitku šest meseci istražnog zatvora, 2 dinara i 75 para na dan. S obzirom na to koliko sam stvarno radio, ja sam preplaćen. Zatim je nadamnom izvršen prilično nebrižljiv pretres i oduzeti su mi svi rukopisi, da bi mi, posle cenzure, bili poslati na adresu koju sam dao.

(Neki od osetljivijih, krišom vodjeni Dnevnici iz Istražnog zatvora, već su našli svoj put napolje, premda ne verujem da ću od njih imati mnogo koristi. Oni za Novembar, Decembar 1948, i Januar 1949. pisani su istrgnutim zupcem češlja na klozet-papiru najgore kakvoće, te su ličili na nečitke, nemarno udarene vodene žigove.

6. Februara 1949. moja se tehnika obogatila. Bio sam pozvan da s potkrovlja Obilićevog venca sidjem na sprat sa isledničkim kancelarijama. Gde sam imao potpisati produženje istrage za još tri meseca. I ovog puta, naime, policija i ja smo se slagali da sa mnom još nije završeno.

Islednik je iznenada odazvan. Bio sam uveden u susednu malu prostoriju, čija je namena bila neizvesna. U njoj je stajao samo jedan sto, s lavorom ispod prozora. U jednoj od praznih fioka stola našao sam komadić olovke, ne duži od malog prsta.

Sakrio sam je u pocepanu postavu kaputića. Ali je dugo nisam upotrebljavao. Sumnjao sam da mi je podmetnuta, kako bih pomoću nje pokušao da dodjem u kontakt s mojim drugovima, razmeštenim po potkrovlju zgrade.

Tog meseca, Februara, Dnevnik nisam pisao ni zupcem od češlja. Produžio sam ga olovkom tek u Martu, kad sam bio siguran da nisam žrtva trika nego korisnik policijskog murdarluka.)
(J deo Ovde)

Tuesday, February 17, 2009

Izbor iz dnevnika Hb deo

Izbor iz dnevnika Borislava Pekića Hb deo
(Ha deo Ovde)

KAD GOD SE VRATA OTVORE POČINJE NOVI ŽIVOT, II deo
(Jesen, 1948.)

Nazuvam cipele. Pokušavam da kontrolišem prste.
Kad zagospodarim levom rukom, desna drhti. Kad desnu smirim, leva zatreperi. Niko me ne požuruje. Učtiviji su nego što sam očekivao. To me vredja. Nemaju prava da budu drukčiji nego što sam ih zamišljao. Bol u nozi, odumirući, teši me. Po svoj prilici – i nisu.

111-Inferno

- Mogu li da ponesem svoje cigarete?
- Ponesi.

Na radiju su novčanik, sat, naliv pero. U novčaniku nema novca, naliv pero je prazno, sat stoji. (Pretpostavljam da je prošlo jedan posle pola noći. Nemačka stanica koju sam slušao emitovala je klasičnu muziku do dva.)

Prvi put koristim savet knjiga i samovlasno proširujem odobrenje da ponesem cigarete i šibicu. Trpam u džep sve svoje stvari. Novčanik, naliv pero, sat.

- To vam neće trebati. – Kaže mladji.
- Šta će mi terbati?

Ne dobijam odgovor. Izgleda da mi ništa neće trebati. Ništa osim – memorije. To je trebalo agent da kaže. Šta će mi trebati? – ja da pitam. Memorija – agent da odgovori. Dijalog bi tada bio pravi. Definitivan.

Stvari ipak ostaju u mom džepu. Novčanik, sat, naliv pero. Naliv pero sam dobio za osamnajsti rodjen-dan, nekoliko meseci pre Velike mature. Računalo se da ću njime pisati bolje domaće zadatke. (Ja sam pisao sasvim pristojne proglase.) Ugled Treće muške gimnazije nije od njega mnogo profitirao.

Bilo je zlatno, s crnozelenim telom, marke Pelikan. Ali u njemu nikad nije bilo mastila. Uvek sam pisao olovkom. Ili kucao na mašini. Ali pero sam nosio. Delovalo je intelektualno. Nisam nosio naočare, a s nečim je čovek morao demonstrirati da misli.

- Potpišite nalog. – Kaže stariji i pruža omanji formular.

To je nalog za moje hapšenje. Ima već jedan potpis. Moj simvolizuje džinovski napredak pravosudja i svesti o nepovredivosti ličnosti. Habeas corpus – Imam telo! Telo je nepovredivo bez mog pristanka. Niko, naime, ne može biti lišen slobode, dok lično taj čin ne odobri. Društvo i ja smo, dakle, saglasni u pogledu mog slučaja. Oboje smo za moje hapšenje.

Nalog liči na revers. Poput robe predajem se na upotrebu drugom vlasniku. Odričem se vlastite slobode. Hapsim, zapravo, sam sebe. Nemam više telo.

- Idemo!
Stupam u kuhinju, u bljesak.

Jesam li dobro video majku? Jesam li zapamtio sve što će mi biti potrebno? Još vrlo dugo, verovatno.

Moj prijatelj ( ) zvao je mamu Marijom Antoanetom, zbog sede kose na mladolikoj glavi i izvesne prestrašenosti s kojom je otvarala vrata kuće. Da li su i njega uhapsili?

Kroz hodnik, kao kroz tunnel u polusenama, vidim oca. Pognute glave sedi na klavirskoj stolici. Preko pidžame mu je prebačen kućni kaput.

Kraj njega stoji prvi sused iz zgrade. I on je u pidžami u kućnom kaputu. Sa strane je treći agent. On, najzad, deluje kako valja. Crn je. Vilica mu je četvrtasta i zamrljana bradom koja se nikad ne može izbrijati. Kožni kaput mu je raskopčan.

Prizor deluje nestvarno. Ali mi saopštava da, po svoj prilici, pretres još nije izvršen. Sused je svedok koji će mu prisustvovati kao nepristrasno, neutralno lice.

Sused se tako i drži. Savršeno nepristrasno i neutralno. Kao da je tokom sna prebačen na drugu planetu. I da ništa od svega ovde ne razume, niti prepoznaje. Naročito – mene.

Ne pruža mi ruku. Gleda u neke mutne daljine, tamo iza crnih prozora. Ne verujem da to čini namerno. Neugodno mu je. Oseća se kao saučesnik ovog hapšenja. Kao njegov instrumentalni deo. Znam da već prilično dugo namerava u inostranstvo, ali da ima teškoća sa pasošem. Verujem da će već sutra na njemu krampati s obnovljenom snagom.

Kroz glavu mi sablasno prolazi skorašnji prizor.

Odlazim u neimarsku ulicu Stojana Protića da posetim intimnog prijatelja ( ), studenta medicine. Gvozdenu kapiju mi otvara čovek u kožnom kaputu. Savršeno je sličan mom čoveku u kožnom kaputu. Proizvod je iste trikotaže. Bezličan poput mašine. Tek – funkcionalan.

Shvatam nepriliku. Pokušavam ga ubediti da stvar nije hitna. Prijatelja mogu videti i sutra. Zavisi koga od njih, kaže. Ne znam koga hapse. ( ), ili njegovog brata ( ). Od toga zavisi i ko mi je prijatelj, koga posećujem. Idiotski je imati prijatelja koga hapse. Jedva nešto manje biti prijatelj nekome čiji je brat u zatvoru.

Zbunjen sam. Najradije bih rekao – nijednog. Najradije bih kazao da sam pogrešio kućni broj. Unutrašnja izdaja bila je munjevita, i nekorisna. Ulazeći, pokušavam da je sakrijem iza činjenice da i ja imam svoju tajnu, da je prizor kojeg ću zateći možda predujam nekog u kome ću ja igrati glavnu ulogu.

U dnevnoj sobi koja gleda kroz staklena vrata na popločano dvorište pod venjkom, moj stvarni drug sedi na jednoj stolici. Mene posadjuju na drugu. Krećući se izmedju dva agenta, njegov stariji brat ( ), student arhitekture, pakuje svoje stvari. Svoj novčanik, svoj sat, svoje naliv pero.

Čudesno sabrana, majka, gospodja ( ), pita može li poneti pribor za brijanje. Ne može, odgovara agent. Ustajem sa stolice. Zašto? Zašto ne bi mogao? Kakav je to način? I uopšte! Svestan sam da u tom času, praveći od sebe magarca, iskupljujem kukavičluk na kapiji. I da nisam od gradje od koje se prave – ilegalci.

Isuviše sam zainteresovan za moralnu stranu stvari. Na to kako ću izgledati u vlastitim očima. U očima agenta koji me je uveo, jasno mi je, izgledam kao – kreten. Gleda me sa simpatijama, čini mi se, kao da kaže – Sedi, budalo!

Sedam. Dovraga sa žiletima. Dovraga sa moralom. Ali, kad ( ) izvode pružam mu ruku, i njegovu čvrsto stežem. S njim sam. Varam se. Kako se samo varam! Niko više nije s njim. Sam je.

Kao ja sada.

Kao svi pre mene. Kao svi posle mene.

Otac ustaje. Beo je. Pružamo jedan drugom ruku. To je izmirenje. Poslednja godina bila je mučna za obojicu. Bio sam nesnosan. Nervozan, zabrinut, netrpeljiv. Sad, kad je, izgleda, sve gotovo, opet sam miran. Još nema pravog olakšanja, predstoji još puno neizvesnosti, ali ona najdublja je nestala.

Nemam vremena da mu to kažem. A ni potrebe nema. Sve je on to noćas shvatio. Uvek smo se dobro razumevali. Čak i kada je drugima izgledalo da za to više nismo sposobni.

Opraštam se i od majke. (Ujak je negde van kuće.) Ona ne plače. Zahvalan sam joj. Ali, to se moglo i očekivati. Ona je jaka. Uvek je bila. Jaka i racionalna. Gura mi u džep par čistih maramica. Čisti mi okovratnik od dlaka poslednjeg šišanja.

Čini sve što je oduvek radila kad sam izlazio iz kuće. Najzad mi dodaje i mantil, prepravljen od službenog očevog mantila kojeg je nosio sa pohodnom uniformom sreskog načelnika, još godine 1936.

U predsoblju vise dva mamina ulja “Predeo u suton” i “Brdski potok”. Dva drobnjačka pejzaža vidjena prestravljenim očima jedne Panonke. Tu su još od mog najranijeg detinjstva.

Kao dve nežne uspomene na dane koji se više nikad neće vratiti.
Kao mrtva straža na grobu poslednji preživelih uspomena.

Osećam lakat u rebrima.
Osećam – budućnost.

Vrata prošlosti za mnom se zatvaraju.
(I deo Ovde)
Samoća …

Monday, February 16, 2009

Izbor iz dnevnika Ha deo

Izbor iz dnevnika Borislava Pekića Ha deo

KAD GOD SE VRATA OTVORE POČINJE NOVI ŽIVOT, I deo
(Jesen, 1948.)

Vlata se otvaraju i spram gole kuhinjske sijalice, poput zlatne aure, u njihovoj se rupi, kako se rasanjujem, postepeno obrazuju dve senke. Jedna okreće prekidač u zidu sobice za poslugu u kojoj spavam preko zime i dve mutne senke postaju dva čoveka u smedjim kožnim kaputima.

Picture 13-Gun

To je najviši izraz revolucionarnog sika iz Sedamnajste, žirado šeširi i polucilindri pobedničkog proletarijata. S početka, medjutim, podsećaju me oni na avijatičare koji su izgubili kurs i čiji se aparat srušio kraj moje postelje. Nemam, naime, nikakvog razloga da u njima vidim andjele s nekom blagovešću. Blagovesti su već prilično dugo nestale iz mog života.

Izmedju njih, u daljini, u ambulantnoj belini emaljiranih pločica, susrećem beskrvno lice majke. Iznad njega visi ogledalo u crvenom celuloidu, išarano staračkim pegama. U njemu bljesak sijalice briše konture kuhinjskog nameštaja i ponoćne posetioce ogrće sablasnim pokrovom.

Desno, na zidu, okačene su prugaste kuhinjske krpe. Još dalje, slepo je oko baštenskog balkona. Ispod, posudje se cedi u lavabou.

S radija se tiho, čisto čuje Šuman.

“Du bist meine Ruhe.” – “Ti si moj mir.”
Zaboravio sam da ga ugasim. Pogled mi pada na kristalnu pepeljaru s pikavcima, kutija “Morave”, šibicu i zelenkaste korice knjige. Ničeova “Volja za moć” iz Kosmosove biblioteke Karijatide.

Lepo, mislim. Ma kakvoj si se moći iz nje naučio, nema više mnogo izgleda da je koristiš. Odsada će se Moć ogledati na tebi.

Vrata se zatvaraju. Majčinog lica nestaje.

Ležim nepomično. Jedino što s nogu zbacujem pokrivač, ćebad presvučenu čaršavom. Nastojim licu da dam izraz umerenog čudjenja. Znam da tako rade svi uhapšenici. Svaki se uhapšenik čudi kako je izvučen iz skrovišta što ga je izgubio u sopstvenoj imaginaciji.

Sem u imaginaciji, medjutim, skrovišta nema. (Znam, naime, da je ovo hapšenje. Dj. M. je zatvoren pre tri dana. Danas je bio 6. Novembar. Verovao sam u srčanost i izdržljivost Dj. M.-a, ali i u izdržljivost policije. Na ovo sam bio spreman već 4-tog. Tajna je jedna i nedeljiva. Traje samo dok je sve što se nje tiče – tajna.)

Da li je to što osećam strah? Ne vredi se lagati. To jeste strah. Ta iznenadna ispražnjenost, vrtoglavica naglog survavanja kroz prostor čije granice ne vidim.

Stariji od njih – obojica su, uostalom, vrlo mladi – pita me za ime.

Procedura počinje. Sad se valja iskazati. Nipošto otkriti da se bojim. Treba se ponašati kao pred opasnom životinjom. Hladnokrvno i pribrano. (Zabluda je očevidna. Držeći se hladno i sabrano pred divljim psom, očekujemo da se on povuče. Kad se pred policijom držimo hladno i sabrano, mi uistini ne očekujemo da se ona povuče. Kako se onda stvarno hladno i sabrano držati?)

Istiskujem iz sebe svoje ime. Ne zvuči baš sasvim posrano, kako sam se bojao. Pre nekako sramežljivo.

Tolike knjige o hapšenjima ne pomažu. Tolike priče o hapšenjima ne koriste. Kad po vas dodju, to uvek izgleda sasvim drukčije. Kao da se prvi put dogadja. Kao da je to prvo hapšenje od Postanja sveta. Geneza hapšenja kao proces. Čudo.

- Uhapšeni ste u ime naroda. Ustanite.

Ustajem. Zapažanje mi je mutno, diskontinuirano, konfuzno. Ustanovljujem da legende o izvanrednoj bistrini u krizama nisu istinite. Ne bar uvek. Kod mene svakako nisu. Svestan sam jedino najsporednijih pojedinosti prizora. Dugo nisam sekao nokte na nogama. Soba nije izvetrena. Popodne imam sastanak sa J. Jedan od agenata ima retku plavu kosu, drugi na kožnom kaputu mrlju veličine ljudske šake.

Mladji mi na postelju baca odelo. Kaput i pantalone u kockastim smedjim šarama. Da je od koprive, bilo bi pod prstima ugodnije. To nije odelo koje sam sinoć nosio. Shvatam da su oni u kući već neko vreme. Da nisam probudjen odmah. Da je pretres možda već izvršen. Da sad ostaje samo obući se – i otići. (Pretres me ne zabrinjava. U kući nema ničeg što bi me optuživalo. Ništa – osim mene.)

Osećam stid što sam go. Ud sakrivam čaršavom. Njegova belina nije hirurška. To je boja mrtvačnice. Nogavice pantalona su tesne. Više nego ikad ranije, čini mi se.

Sulundari, mislim, sulundari. Reč mi se najednom silno dopada. Mogla bi bit ii ime nekog Maga. Albertus Magnus, Kaljiostro i Sulundari. Sulun Dari. Ili možda Su Lun Dari.

Stariji prilazi noćnom stočiću i uzima u ruke Ničea.

- Ha! – Kaže živahno. Zatim mi gazi bosu nogu čizmom. – Izvinite.
Soba je tako mala.

Sa radija se čuje Šumanova čežnja. Stopalo me krvnički boli. Ali ja opet, uz nos svakom “razbistravanju uma u krizama”, ne vidim ništa od koristi. Zamišljam Šumana u beloj, naboranoj košulji za klavirom. Vidim njegove naočare s tankim žičanim okvirom. Oko njega su deca. Najstarija ćerka, Elizabeta, okreće note.

Agent gasi radio. Slika ostaje. I bol u nozi.

Zatim slike nestaje. Bol je još uvek tu.

Obučen sam. Neko kuća na vrata. Majčina ruka pruža debeli pullover. Ona ovde jedina misli. Ja se bojim. Agenti rade svoj posao. Mi smo suviše zauzeti da bismo mislili na sutrašnjicu. O njoj misle samo naše majke.

Posle hapšenja Dj. M.-a, rešio sam da spremim nekoliko tradicionalnih stvari za verovatan slučaj da dodju i po mene. Nisam ih spremio, jer bi to bio dokaz moje krivice. Bio sam idiot. Ti, svakako imaju protiv mene jače dokaze od jednog ćebeta pod krevetom.

Ako ih nemaju, imaju Dj. M.-a.

Sad imaju i mene.

Dokazi će doći sami po sebi.

Ali jedno pitanje mora biti postavljeno. Besmisleno pitanje. I upravo zbog njegove vapijuće besmislenosti. To je prosto – ritual. Cela je ceremonija ritualna. Uvek isti kanonski odgovori slede uvek ista kanonska pitanja.

- Zašto?
- Šta zašto?
- Zašto sam uhapšen?
- Ti o najbolje znaš.

Znam, na žalost. I ne pitam se da li bi bilo bolje da ne znam. Znam da je bolje da znam. Krivicu je teže izmišljati nego je imati. Stvarne su krivice uvek lakše od izmišljenih. Čovek koji ima sakriven revolver, pokaže ga … Sakriveni tenk se ne mora pokazati. Veruje se na reč …
(Hb deo Ovde)

Saturday, February 14, 2009

Izbor iz dnevnika G deo

Izbor iz dnevnika Borislava Pekića G deo
(F deo Ovde)

Dnevnik je beskonačan monolog u liftu života koji se spušta prema svom dnu … Postupci o kojima on sanja, i reči što ih on nalazi, ne mogu koristiti tamo gde odlazimo …
(DNEVNIK, 1982.)

117-Different views

Dnevnik vodim s više ili manje savesnosti, od detinjstva. Umeli su proći dani bez ijedne beleške: potom sam ga, bez očiglednog razloga, pisao samosatirućom upornošću, iz dana u dan, ponekad iz sata u sat, (kao da je taj Dnevnik sav moj život, i da sam van njega mrtav),

eksperimentišući samoposmatranjem što ga preporučuje psihologija, zaljubljena u duševnu higijenu, a praktikuju mistične škole, zaljubljene u dublja saznanja.

Od 1948. do danas, godine 1982, vodim ga s nešto više ekonomičnosti i izbirljivosti, kako u odnosu na dogadjaje koje opisujem, tako i spram vlastitih razmišljanja o njima. I tu postoje periodi, u kojima kao da se stalno nešto zbiva, o čemu jedva mislim, i onih, u kojima kao da neprestano mislim o nečemu što se uopšte ne zbiva.

Ako postoji nešto što moj Dnevnik od 1948. razlikuje od nekih drugih, onda je to, u prvom redu, njegova nezasitost u gutanju onoga što u Dnevnik u užem smislu ne ulazi,

(isečci iz novina, delovi gradje za romane, korespondencija, akta i ostala dokumentacija iz svakovrsnih izvora), a zatim, shvatanje da Dnevnik potencijalnog ili aktuelnog pisca nisu tek beleške o životu literature, već i sami literature o životu. (…)

Izgleda on, nema sumnje, iskidan, konfuzan, nečitak, nedosledan i protivurečan. Ponekad plitak, često lažan. Ukratko – nepotreban. Ali, zar nam i život nije, manje više, takav?

Datumi su često svedeni na godine. Niz tačkica zamenjuje izostavljene delove Dnevnika. Znak ( ) znači da je izostavljeno neko ime. Inicijali su stvarni. Izvodi iz korespondencije štampani su uz odobrenje osoba sa kojima je ona vodjena. (Osim kada su u pitanju zvanična akta.) Autorizacija za citiranje ili parafraziranje javnih dela nije tražena.

Šta još reći?

Ako sam ovim Dnevnikom ikome naneo nepravdu, učinio sam je bona fide, učinio sam je ne kao čovek koji pamti da bi mrzeo ili mrzi da bi pamtio, nego kao pisac kome je posao da piše, a pisanje način da – ne zaboravlja.
(Iz ODABRANIH DELA Borislava Pekića, knjiga 12, str. 371-372)

Koliko sam puta, silazeći liftom, posle neke izgubljene situacije, nalazio prave postupke, kojih se tokom nje nisam setio, koliko puta u liftu imao arhumente, koji su mi, kad su mi trebali, jadno nedostajali …

Čovek u liftu je uvek u pravu. (Što ne znači da bi se sve značajne stvari morale odigravati u liftu, jer ne zaboravimo – u liftu su i drugi pametniji.)

117-Different views

Dnevnik je, zapravo, jedan beskonačan monolog u liftu života koji se spušta prema svom dnu. Izmedju svih nepotrebnih stvari kojima se u tom životu bavimo, on je možda – najnepotrebniji. Postupci o kojima on sanja, i reči što ih on nalazi, ne mogu koristiti tamo gde odlazimo …
(DNEVNIK, 1982.)

Izbor iz dnevnika F deo

Izbor iz dnevnika Borislava Pekića F deo
(E deo Ovde)

Ponekad se ima utisak da je naša štampa, ako baš ne obaveštenija, ono spremnija da sa nama podeli svoja obaveštenja o onome što se dešava U Patagoniji nego o dogadjajima u sopstvenoj zemlji.

Jedan geografski prostor koji je vekovima inspirisao maštu stranaca i stupce njihovih listova – pa to i sad čini – kao da ne nadahnjuje u dovoljnoj meri domaće žurnaliste ...
(DNEVNIK, 1961.)

I-053-0114-Rage against the system

Pri svodjenju posledica turskom invazijom izazvanog raskida s grko-vizantijskim kulturnim i političkim područjem, čije je poslednje aktivne uticaje iscrpao naš ambiciozni srednji vek, ne sme se zanemariti znatan gubitak smisla za diplomatičnost, orijentalnu sposobnost iznalaženja i korišćenja zaobilaznih, stranputnih, podzemnih, tajnih maršruta do nekog cilja …
(DNEVNIK, 1974.)

Ako čovek privremeno, za ovaj trenutak i ovu temu, zanemari osnovni zadatak koji ima u Beogradu, a to je sačuvati goli život na pešačkim prelazima i trotoarima, preostaje mu onaj teži: da se sačuva od ispovesti poznatih i nepoznatih ljudi …
(DNEVNIK, 1979.)

Proveo sam jedno sunčano martovsko poslepodne na Kelemegdanu. Bilo je sveta, ali, srećom, nikog da mi dan pokvari svojim nevoljama.

Istorija, sahranjena pod zelenim travnjacima, kao pod oborenim stegovima Osmanovića, nije mi dopuštala da popustim svojim, i tako su uspomene, vijane još od dolaska u Beograd, dobile najzad svoju “slobodnu teritoriju”, onu iz koje su, na Čuburi i Neimaru, prognate sumanutom trkom novih kuća, novih automobila i novih ljudi …

Ništa se nije dogodilo. Nijedna klupa, ma koliko stara, nije me na mladost, moju prošlost podsetila; prošlost koje sam se sećao bila je tudja. Nijedan vidik, ma koliko poznat, nije mi govorio: bio si već jednom ovde; govoreno mi je da su ovde bili drugi ljudi, u drugom dobu, drugom ruhu i s drugim ciljem …

Pitao sam se, ako tu više ništa nije moje, ako ovde žive samo mrtvi ljudi i ako se ovde još uvek sanjaju samo odsnevani snovi – jesam li to zaista ja?

Ko je taj što prazna srca i glave ispunjene tudjim životima, s kalemegdanskih grudobrana posmatra Severozapad i Evropu? I kakav je to Severozapad? Koja Evropa? …
(DNEVNIK, 1979.)

Bilo je lepih dana u mom životu, dana nad kojim su plakale loze.

Ja ih se ne sećam. Sećam se samo NASLOVA.
(DNEVNIK, 1979.) (G deo Ovde)

Friday, February 13, 2009

Izbor iz dnevnika E deo

Izbor iz dnevnika Borislava Pekića E deo
(D deo Ovde)

Ono što nepobitno legalizuje Beograd kao neotudjiv deo Evrope je činjenica da smo u glacijalnoj eri imali mamute koji ni u čemu nisu ustupali ni pariskim ni londonskim.

Kasnije smo, sticajem okolnosti, o čijoj se prirodi još nismo dogovorili, nešto malo zaostali.
(DNEVNIK, 1974.)

71rebel

Vreme vilinog konjica i čoveka ne podudara se. Mitološko vreme je jednovremeno kao pompejansko slikarstvo. Indijsko kružno, čineći od istorije neprijatan zvuk pokvarene gramofoske ploče. Sakralno ne teče.

Aristotelo je mislio da je “vreme mera kretanja u odnosu na pre i posle”. Plotin ga objašnjava kao “život duše u kretanju, kojim prelazi iz jednog stanja delovanja ili iskustva u drugo”. Bergson, Hajdeger, Kant, Sv. Avgustin imaju svoja tumačenja

Vremena koje misli vojni strateg drugo je od vremena koje brine igrača na Berzi. Vreme u radosti i bolu nije isto.

Na raznim meridijanima ono je različito i mi nemamo pouzdanog načina da proniknemo u tu najveću tajnu sveta i da ustanovimo, jednom za svagda i za sve, da li je sat dvadeset četvrti deo kružne putanje zemlje oko sunca ili vreme potrebno da se skuva pirinač.

Da li budućnost ne postoji samo na jeziku Bantu crnaca ili je zaista nema? …
(DNEVNIK, 1977.)

Od ovog meseca vlasnici njujorških pasa nosiće, pored džepne maramice, i naročite kese, u koje će deponovati ulični izmet svojih štićenika.
(DNEVNIK, 1978.)

Poznavaoci naših nacionalnih vrlina i mana tvrde da smo na strani snalažljiviji nego kod kuće. Znameniti neradnik s Čubure, kad su mu dosadila prebacivanja radnog naroda, otputovao je u Hanover, i sad živi tamo kao prosperitetni trgovac, mada se još uvek ne zna – od čega.

Zatvorski abonent u Šapcu, drži u Minhenu uglednu Agenciju za nekretnine, čiju prirodu nisam sasvim uspeo da shvatim. K. D. je u Beogradu stanovao preko puta mene, u jednom od svetlarnika s najekskluzivnijim pogledom na kante za djubre, u Londonu se kod njega penjete liftom, kojim upravlja jedan istočnoevropski admiral.

Najslabijeg djaka svog razreda – ako sebe izuzmem – sreo sam u avionu, kako puši “Havanu”, pije “Glenfiddich” (Pure Malt Whisky), i s jednim holandskim fabrikantom trikotaže, uz naglasak i manir člana konzervativnog “Monday Cluba”, a u svetlosti dolarskih kolebanja, raspravlja o svetskoj moneranoj reformi …

Da pribrojim ovim nacionalnim snalažljivostima i sebe. U Beogradu sam bio neko ko se, s vremena na vreme, na ovaj ili onaj način, primećuje. U Londonu me niko nikad ni na koji način ne primećuje. Zar i to nije izvestan uspeh? …
(DNEVNIK, 1976.) (F deo Ovde)

Thursday, February 12, 2009

Izbor iz dnevnika D deo

Izbor iz dnevnika Borislava Pekića D deo
(C deo Ovde)

Na ekranu BBC-a je profesor, dr Jonathan Miller u društvu anatomskog leša. (Ne, nije Nemac iako je pored njega mrtvac.) Dr Miller drži javni čas anatomije.

andy-warhol-knives

Drži ga pred milionskim televizijskim gledalištem, koje, dok majstorov skalpel s divljim oduševljenjem razara “najsavršeniju Formu postojanja”, strasno žvaće TV-obroke i učvršćuje – sopstvenu. (Formu, dabome.) Krvava posthumna predstava što se pred udivljenim publikumom odvija ne zbunjuje, u medjuvremenu, ničiju predpostavku o vlastitoj besmrtnosti.

Niti o besmislenosti bilo kakvog “učvršćivanja” bilo koje Forme u svetu gde nijedna nijeodrživa. U svetlosti dobrostojećih izgleda da se gledalac, s još nesvarenim sendvičima u stomaku, nadje pod skalpelom nekog drugog dr Millera, svaka prognoza o trajnosti Forme postaje pomalo pretenciozna …
(DNEVNIK, 1979.)

U starim brojevima jednog našeg ilustrovanog nedeljnika čitam debatu o smrtnoj kazni. Argumenti i kontraargumenti poznati. Sivi, suvi, od upotrebe – neupotrebljivi. U redu, kažem, možda tako i treba. Sa smrću se ne zbijaju šale.

(Premda, odnekud, one najbolje čujete na sahranama i daćama.) Stanovišta se, u medjuvremenu, sukobljavaju, brane ili napadaju s više ili manje umešnosti, s više ili manje osećajnosti, s više ili manje osnova. A čitavom debatom dominira jedan isti starački, kahektičan ton.

Ista duhovna ravnodušnost, isti ravnodušni stil. Kao da se isti mozak, sam sa sobom igrajući šah, prebacuje čas na stranu pristalica, čas na stranu protivnika smrtne kazne, nijednoj ne dajući prednost.

(Pristalicama, doduše, i nije naročito potrebna. Oni imaju – smrtnu kaznu.) …
(DNEVNIK, 1977.) (E deo Ovde)

Wednesday, February 11, 2009

Izbor iz dnevnika C deo

Izbor iz dnevnika Borislava Pekića C deo
(B deo Ovde)

Kompromis je osnovni modus postojanja, u kome su regulisani i svi ostali. Planetarna su kretanja kompromisi izmedju tudjih privlačnih sila i vlastite mase. Kao privremeno postojanje, život je kompromis izmedju nepostojanja i večnog postojanja.

Picasso

Čovek je kompromis izmedju inteligencije i instikta. Ni ljudska zajednica ovom modudu ne izmiče. I ona je kompromis. Kompromis izmedju slobode i ropstva. Neupotrebljive slobode da zajednice nema i nekorisnog ropstva da osim nje nema ničeg drugog …
(DNEVNIK, 1962.)

On je klasičan primerak konvertita, jedinog čoveka koji je kadar da mi ogadi vlastite ideje …
(DNEVNIK, 1965.)

Na Badnjak, s petoga na šesti januar godine hiljadu devet stotina četrdeset prve, doputovaće iz Berlina u Turjakpri ljubljani privredna delegacija Upravnog odbora hemijskog koncerna IG Farbenindustrie

da s vlasnikom Jugoslovenske Udružbe Barv (J. U. B.) Stefanom Njegovanom – Turjaškom, seniorom, povede preliminarne pregovore oko fuzije, u jednom iskrenijem rečniku, medjutim, oko što neupadljivijeg i bezbolnijeg varenja naših fabrika od strane moćne germanske industrijske amebe …

S delegacijom će doputovati i dežmekasti gospodin, srednjih godina, žilava tela, radoznala duha i receptivnih čula, čija će funkcija sve do kraja razgovora ostati nerazjašnjena.

Tajanstveni pregovarač, koji tokom dugih, iscrpljujućih sednica, posvećenih zamršenim tehničkim detaljima buduće saradnje, neće progovoriti ni jednu jedinu reč, zvaće se – HEINRICH STEINBRECHER …
(DNEVNIK, 1974.)

Preda mnom je sedeo čudesan uzorak stvorenja koje je zapažalo isključivo po njega korisne stvari, poimalo jedino njemu prilagodljive ideje i vodilo računa o ljudima, čak i bliskim, samo dok su mu i koliko su mu trebali.

On to, očigledno, nije činio iz načela. Načela su mu bila besprekorna i ja nisam imao nikakvih razloga da sumnjam u njegovu ličnu privrženost i najstrožijem, najneudobnijem od njih. Uzrok je, u stvari, ležao u instinktu.

Inteligencija, ma kakva da je, ometa nagonsko koristoljublje prinudnim skrupulama i protivurečnim premisama, od kojih prirodna ljudska samoživost ne pati.

Zadivilo me je savršenstvo funkcionisanja sagovornikovog čula za profit toliko da sam u jednom ispadu njegove bezazlene bezobzirnosti poverovao kako to čulo zaista postoji.

I to ne više u stanju neodredjene, nelokalizovane sposobnosti prilagodjavanja sveta sebi i svojim interesima, već biološki organizovano u nekom još neotkrivenom tajnom organu.

Bio sam svojim otkrićem toliko zaprepašćen i razoružan, da sam na predloge našeg ugl;ednog umetnika i javnog radnika, smesta pristao (i naravno, ispao magarac), s uživanjem, pa i ponosom s kojim pronalazač umire od sopstvenog pronalaska …
(DNEVNIK, 1967.) (D deo Ovde)

Tuesday, February 10, 2009

Izbor iz dnevnika B deo

Izbor iz dnevnika Borislava Pekića B deo
(A deo Ovde)

Udružili smo se u čopor da bi nam bilo toplije. Da li nam je toplije, nije ustanovljeno. Istorija ove simbioze još traje. No, sve je to bilo pre nas i mimo nas. Nama je čopor dat kao sudbina, pred kojom nemamo izbora.

Ali jedan ipak postoji, i on nam se, ma koliko nesvrsishodan, ne može oduzeti: koliko nas taj čopor uistini greje, svako od nas, vlastitom kožom, sam mora da izmeri …
(DNEVNIK, 1982)

11medusa

Aristotel je pisao da onaj ko hoće da razmotri pitanje najbolje države, treba najpre da odredi koji je način života najbolji, jer ako to ostane nepoznato, ne može se znati ni koje je državno uredjenje najbolje …
(DNEVNIK, 1968)

Drevno grčko verovanje, inspirisano likantropskim stanjima učesnika obreda u tajnim bratstvima vukova, utvrdjuje da se: “niko večno ne može graditi fantomom, a da to jednom stvarno ne postane, niko ne može večno živeti kao vuk, a da najposle vuk i ne bude …”
(DNEVNIK, 1975)

Mimikrija zahteva izvesna znanja o onome što se podražava. Ukoliko su znanja dublja, mimikrija je savršenija, opsena uspelija, svrha sigurnija. Ne može se prerušavati u nešto o čemu se nema nikakva predstava.

Niko ne može simulirati neko ubedjenje, igrati pripadnika nekog pokreta, ako nikakvog pojma nema kakav je tip ljudi kome hoće da se pripada, kako misli i postupa prosečan pripadnik vrste.

Savršena simulacija koja bi dovela du vrh vrste, da postoji, pretpostavljala bi najdublje predznanje i visoku meru prilagodljivosti masci.

Prilagodljivost koja bi u graničnim slučajevima išla do potpunog poistovećenja, u kome, kada je metodično, nestaje iskljućujuća razlika izmedju simulacije i autohtonije ne samo u posledicama po druge, već i u visceralnom doživljavanju tih posledica,

pa se, posle perioda duhovnih nedoumica i kriza, uspostavlja stanje apsolutne harmojije s maskom i za uvek zaboravlja da je ona neprirodna, veštačka, priručna tvorevina ispod koje iščezava pravo i stvarno lice.

Samim zaboravom gubi ono svako pravo na nas i naše mišljenje. Gubi ga čak i ako ga pamtimo, jer ga se sećamo kao zabluda mladosti, nezrelosti, pogrešnog odgoja, neprikladnih životnih uslova i svih onih okolnosti što čoveka i bez njegove volje formiraju.

Maska je ovladala umom, a preko njega prvobitnim licem. Ono se postepeno izobličava i pod moćnim pritiskom maske, koja se nikad ne skida, postaje njeno prirodno naličje. Ono što se toliko dugo govorilo a da se nije mislilo, postaje ono što se misli dok se govori.

Odjek preuzima funkciju zvučnog izvora. Senka funkciju tela. Oblik je ovde funkcija lika. Privid preuzima ulogu stvarnosti. Postaje se nov čovek. Na prvi pogled u onom smislu u kome je silueta čoveka koji korača fntomskim gradom na bioskopskom platnu – čovek. Ali pogreška nije u njemu, nego u tom našem brzom, nepromišljenom prvom pogledu. Iluzije nema. To jeste čovek …
(DNEVNIK, 1976) (C deo Ovde)

Monday, February 09, 2009

Izbor iz dnevnika A deo

Izbor iz dnevnika Borislava Pekića A deo

Prelistavam Dnevnike da bih ustanovio kad sam i pod kakvim okolnostima dobio ideju za CRNOBERZIJANCE. Prva beleška koja na inspiraciju ukazuje odnosi se na roman Ernst Tollera “Eine Jugend in Deutschland” (“Jedna mladost u Nemačkoj”)

44jerome

Prolazi zatim bezmalo dvadeset godina kad se, 1967, ideja penetrira u rukopisu GRADITELJA. Odlomci ove nedovršene hronike o poslednjem Njegovanu, graditeljskom geniju Isidoru Njegovanu, štampani po listovima i časopisima, medjutim, ne otkrivaju na senku književne tehnike s kojom danas “Crnoberzijance” ispisujem.

Neštampani odlomci obaveštavaju da je ona bila prisutna, pre nego što sam od nje odustao i namenio je posebnoj knjizi u okviru ciklusa o Njegovan-Turjaškima.

Razlozi su višestruki ali je, verujem, odlučujući bio nemogućnost da se trećim licem, u kome su pisani “Graditelji”, izrazi radikalno subjektivan odnos prema stvarnosti koji je trebalo da nadahnjuje “Crnoberzijance”.

O “jednoj mladosti na Balkanu” može legitimno izveštavati jedino ona sama. Prvo lice je prirodna forma njenog izražavanja i doživljavanja.

“Graditelji” su tako ostali da, kad tome dodje vreme, dokrajče glavnu razvojnu liniju i genosa i Sage o njemu, a pripovedač “Crnoberzijanaca” Aleksandar, poslednji veliki trgovac Firme “Simeon & Sin A. D.” otišao je medju “Portrete i Autoportrete”,

da pravi društvo rentijeru Arseniju, djeneralu Djordjiju, ministru Teodoru i ostalim zatočenicima nekadašnje cincarske čaršije, i da pojmu trgovine do neslućenih razmera raširi značaj.

Uvodjenje dokumenata u knjigu kasnijeg je datuma i posledica potreba da se jedna apsolutno lična vizija sveta uravnoteži opštepoznatim činjenicama.

Gradjevina priče biće sazidana od golih fakata i po njoj će se, slobodna kao drevni duh Mesta, kretati “Jedna Mladost na Balkanu”. I kao što duh prolazi kroz zidove koji nas zaustavljaju, empirija neće tu Mladost sprečiti da je na svoj način vidi, protumači, doživi i sažme u iskustvo.

Jer umetnost nije u činjenicama, već u njihovoj interpretaciji …
(DNEVNIK, 1978.)

Prelistavam Dnevnik. Za “Crnoberzijance” mi je nužan jedan dobar Nemac. A potom i jedan lud Srbin. Prvi bi dokazivao da svi Nemci nisu rdjavi. Drugi da svi Srbi nisu pametni. Oba su mi nužna zbog uverljivosti radnje. (A dobar Nemac takodje i zvog prevoda na nemački.)

Nadam se “dobrog Nemca” naći medju pozadinskim grenadirima, s kojima sam, na majčinom imanju u Bavaništu, izmedju četrdeset prve i četrdeset četvrte, igrao ping-pong, sve dok nisam shvatio da bi se to jednog dana moglo protumačiti kao kolaboracija s neprijateljem i baciti senku na moje izglede da u budućnosti postanem “neko i nešto”,

uloga na koju se gradjanin, uz požrtvovani trud porodice i znatne novčane izdatke, još od malih nogu sprema, pa ako, uprkos tome, “niko i ništa” ostane, može svoj poraz pripisati samo sebi, ako je baš tako malerozan da nema istorije koja će mu pružiti opravdanje.

Što se tiče ludog Srbina, njega nisam morao da tražim u ratu. Za njega mi je stajao na raspolaganju ceo Dnevnik …
(DNEVNIK, 1977.)

Kao što sam se nadao, našao sam za “Crnoberzijance” svog dobrog Švabu tamo gde sam ga 1944. ostavio. U pozadinskom garnizonu u Bavaništu kraj Pančeva. Zvao se Hans Pipldorf, imao oko četrdeset godina, gvozdenu boju kose, dionizijske obraze, duboko osećanje realnosti i zdrave, trgovačke pojmove o životu …
(DNEVNIK, 1978.) (B deo Ovde)

Sunday, February 08, 2009

Rehabilitacija ing. D. Glišića

Rehabilitacija ing. D. Glišića

Najzad je posle 65 godina rehabilitovan moj otac, inženjer Dušan Glišić. Dugo smo na to čekali, medjutim naša majka Nadežda i moj brat Omilj Glišić nisu na žalost dočekali da se ta nepravda ispravi.

Naravno da ovo ne može da izbriše sve one strašne godine nemaštine, progona i poniženja, ipak je to satisfakcija koja bar donekle ispravlja nepravdu koja nam je tada bila naneta. Što je najvažnije skinuta je ljaga sa imena Dušana Glišića što je celoj našoj familiji uvek i bilo najbitnije.

Ovo je prepis tog rešenja.

Reh. br. 267/07

OKRUŽNI SUD U BEOGRADU u veću sastavljenom od sudija Tatjane Hadži-Lazarević, predsednika veća, Zorane Delibašić i Vere Vukotić, članova veća, u pravnoj stvari podnosioca zahteva Ljiljane Pekić iz Beograda, ul. Borislava Pekića br 7/3, koju zastupaju Vesna Popović i Predrag Diković, advokati iz Beograda, ul. Brankova br. 23/10, radi rehabilitacije pok. Dušana Glišića, bivšeg iz Beograda, nakon sprovedenog javnog postupka dana 04. avgusta 2008. godine, doneo je

R E Š E N J E

USVAJA SE zahtev za rehabilitaciju Dušana Glišića, od oca Svetozara, rodjenog 11. 10. 1898. godine u Beogradu, pa se UTVRDJUJE da je u odnosu na njega ništavna presuda Vojnog suda prvog korpusa Narodno oslobodilačke vojske Jugoslavije, doneta na zasedanjima od 26. i 30. oktobra, 2., 6., 10. i 18. novembra 1944. godine u Beogradu, a kojom je sada pok. Dušan Glišić osudjen na smrt, gubitkom časnih prava za svagda i konfiskacijom celokupne imovine u korist Narodno oslobodilačkog fronta i to od njenog donošenja i da su ništavne sve pravne posledice ove presude.

Rehabilitovano lice smatra se neosudjivanim.

O b r a z l o ž e n j e

Ljiljana Pekić iz Beograda, na osnovu čl. 1 i čl. 2 Zakona o rehabilitaciji (“Službeni glasnik RS” br. 33/06), podnela je ovom sudu zahtev za rehabilitaciju svog oca, pok. Dušana Glišića, bivšeg iz Beograda, u kom zahtevu je navela da je njen pokojni otac bio gradjevinski inženjer i tehnički direktor Novinsko izdavačkog preduzeća “Vreme” iz Beograda, koje je izdavalo listove Novo vreme, Kolo, Vreme sport, Dom i Svet i Srpsko selo, a pokojni Dušan je bio tehnički direktor preduzeća, kako pre Drugog svetskog rata, tako i za vreme trajanja rata, da je odmah po ulasku partizana u Beograd 1944. Godine uhapšen i odveden u nepoznatom pravcu, dok su supruga i deca napustila stan u kome su stanovali, jer je vojska u njega ušla, te da su 27. 11. 1944. godine u dnevnim listovima Politika i Borba videli spisak ljudi koji su osudjeni i streljani po presudi Vojnog suda prvog korpusa Narodno oslobodilačke vojske Jugoslavije, a pod rednim br. 13 i ime Dušana Glišića, koji je osudjen na kaznu smrti streljanjem, te gubitka časnih prava i konfiskaciju imovine, ted a porodica nikada nije uspela da pronadje presudu Vojnog suda, iako se bezuspešno obraćala svim nadležnim organima i arhivama u Beogradu.

Navedenim dokazima, koji su cenjeni na osnovu čl. 8 ZPP, a u vezi sa čl. 30 st. 2 ZVP, u postupku je utvrdjeno da je podnosilac zahteva ćerka pok. Dušana Glišića, od oca Svetozara, te da je u dnevnim listovima Politika od 27. 11. 1944. godine i Borba od istog datuma, objavljeno da je u toku bitke za Beograd i posle oslobodjenja Beograda Vojni sud prvog korpusa Narodno oslobodilačke vojske Jugoslavije na svojim zasedanjima od 26. i 30. 10., 2., 6., 10. i 18. 11. 1944. godine u Beogradu doneo presudu kojom je osudio na smrt lica čija su imena objavljena u tim listovima, a medju kojima je ii me pok. Dušana Glišića, te da im je smrtna presuda, izrečena kao narodnim neprijateljima i ratnim zločincima u smislu čl. 13, 14 i čl. 16 Uredbe Vrhovnog štaba o vojnim sudovima, sa opštim razlozima presude, koji su navedeni u novinskom članku, te je istovremeno navedeno i da se pomenuta lica kažnjavaju gubitkom časti i prava za svagda i konfiskacijom celokupne imovine.

Vojni arhiv, Arhiv Srbije i Bezbedonosno informativna agencija su obavestile Okružni sud da ne poseduju podatke o licu čija se rehabilitacija traži, niti presudu kojom je osudjen na smrt streljanjem.

Članom 1 Zakona o rehabilitaciji je propisano da se ovim zakonom uredjuje rehabilitacija lica koja su bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom lišena, iz političkih ili ideoloških razloga, života, slobode ili nekih drugih prava od 06. 04. 1941. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona, a imala su prebivalište na teritoriji Republike Srbije.

Imajući u vidu utvrdjeno činjenično stanje, a pre svega to da je pok. Dušan Glišić lišen života, bez sudjenja, odnosno od strane takozvanih prekih sudova, te da je očigledno lišen života zbog toga što je bio ugledan gradjanin, intelektualac, te da za osudjujuću presudu na kaznu smrti streljanjem i njegovu kvalifikaciju kao izdajnika i neprijatelja naroda nije naveden ni jedan dokaz, tako da mu je uskraćeno elementarno pravo na odbranu, po nalaženju Okružnog suda, pok. Dušan Glišić je osudjen na kaznu smrti streljanjem isključivo iz političkih i ideoloških razloga, pošto sudska odluka nije zasnovana ni na jednom izvedenom dokazu, niti utvrdjenom činjeničnom stanju.

Obzirom na izneto, Okružni sud je našao da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za rehabilitaciju pok. Dušana Glišića, zbog čega je primenom čl. 5 st. 1 Zakona o rehabilitaciji usvojio zahtev i doneo odluku kao u izreci ovog rešenja.

Predsednik veća – sudija
Tatjana Hadži-Lazarević
SUDIJA PREDSEDNIK VEĆA
Tačnost potpisa potvrdjuje
Upravitelj odseka sudske pisarnice
M. P.
Potpis nečitak

Za tačnost otpravka tvrdi: Dj. S.

PRAVNA POUKA:
Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba.

Saturday, February 07, 2009

OBEŠENJAK XI deo

OBEŠENJAK, ispovedna farsa, od Borislava Pekića, XI deo.
(X deo Ovde)

ISPOVEDNIK: E sad više ne može …
OBEŠENJAK: Šta ne može?
ISPOVEDNIK: Ne može u krevet … kad si sve priznao … Evo, piše ovde … Belo na crnom, crno na belom … Uh, brate! Sasvim si me sludeo …
OBEŠENJAK: Ali ja hoću još da ležim!

1513_markus_l%FCpertz_100x81_%F6l_auf_leinwand_2002

ISPOVEDNIK: Ležaćeš budalo … I ne deri se, treba li da nas čuju? … Slušaj me dobro … To je samo predstava za njih … Mi garantujemo da ti se na konopcu ništa rdjavo neće desiti …
OBEŠENJAK: Mogu li da vam verujem?
ISPOVEDNIK: Pa nama treba tvoja izjava, budalo, a ne ti! Šta ćeš nam kog boga ti!

OBEŠENJAK: Ali, oni će videti da se sa mnom ništa nije promenilo …
ISPOVEDNIK: A vidiš li da se nešto promenilo kod onih koji su otišli na vešala pre tebe?
OBEŠENJAK: Zaista, ali ja i njih ne vidim.
ISPOVEDNIK: I ne možeš da ih vidiš. Žive incognito.

OBEŠENJAK: A gde to, gde to?
ISPOVEDNIK: To niko ne zna. Ni ja. Ali žive dobro, to znam.
OBEŠENJAK: I leže?
ISPOVEDNIK: Leže.
OBEŠENJAK: Stalno?
ISPOVEDNIK: Stalno …

OBEŠENJAK: Onda mi dajte da potpišem tu izjavu.
ISPOVEDNIK: Na sve li ti misliš … Hej, vi napolju, upadajte!
(Buka i tresak ulaska.)

ISPOVEDNIK: (Tiho.) Hrabro, druže, i ništa ne brini! Do vidjenja!
OBEŠENJAK: Do vidjenja!
OTAC: Je li sve u redu, Ekselencijo, je li sve na mestu?
ISPOVEDNIK: Sve je u redu i na mestu. Zdravo!

(Koraci se udaljuju a čim se vrata zalupe, opet nastaje škripa, krš i stenjanje.)

OTAC: Ajde jedan korak sinko, jedan koračić za tatu … Jedan koračić za mamau … Jedan za ovu lepu gospodjicu … I za vernog slugu da ga ne uvredimo … Ako napraviš još samo tri koraka, tata će ti kupiti krevet … Veliki krevet sa baldahinom …

OBEŠENJAK: (Hladno.) Pustite me budale! Šta vam je!
OTAC: Šta opet nije u redu sine, šta nije u redu?
OBEŠENJAK: Sve je u redu, samo me pustite da odem kao čovek da se obesim … Bez dreke, talambasa i parade! Čovek se uvek veša sam, jel’ jasno? … Sam!

(Koraci se udaljuju, obešenjak zviždi neki poletni marš, vrata se zatvaraju. Pauza u kojoj nesnosno škripi točak.)

SLUGA: Mladi gospodin se nešto dugo zadržao.
OTAC: To je ta današnja mladež! U moje vreme, ako je neko osetio potrebu da se malo obesi, činio je to u kući, u krugu porodice. Vešalo se po mansardama i tavankutima punim bakinog nameštaja od orahovine, da … a ne po zubarskim čekaonicama, liftovima, pisoarima, tramvajima i promenadama … I posle je opet sve bilo lepo, i u redu … A sad, dete ti ode malo da se obesi, i jednostavno ga nema! Satima ga nema!

SLUGA: Možda mu se nešto dogodilo.
UČITELJ: A otkad se vi toliko brinete za one koji vas ugnjetavaju?
SLUGA: Otkad sam opet postao hrišćanski socijalist … Ovog puta desni …
UČITELJ: Stvarno, možda ipak treba preduzeti nešto!

OTAC: Samo brzo za ime boga!
ŽENA: (Cmizdri.) Ja sa svoje strane, kao provincijalka u Metropoli, jedino mogu da se osećam usamljenom, ali to nije naročito brzo …
OTAC: A možda se on i nije obesio? Možda se predomislio?
SLUGA: Da je mladi gospodin bio toliko prevrtljiv, promenio bi u toku ležanja bar ćošak!

(Iz daljine se čuje dug, stravičan, gotovo nadljudski krik.)

OTAC: Šta je to?
UČITELJ: Kand nekog kinje …
SLUGA: Nekog slugu, sigurno.
(Snažna lupa na vrata.)

PRALJ: Ljudi! Ljudi! Ljudi! … Gore na tavanu!
OTAC: Priberi se, ženo … Šta gore na tavanu?
PRALJA: Ljudi vise o jednoj gredi!
OTAC: Hvala bogu! … U redu je, sve je u redu! … Ali kakvi ljudi? Valjda čovek u pidžami?

PRALJ: Ne, gospodine. Dva su. Jedan u pidžami, jedan u odelu.
ŽENA: Znala sam … Onaj njegov najbolji prijatelj … Hteo je da ga pretekne …


(Škripanje trošnih stepenica, koraci, šumovi potkrovlja.)

OTAC: Sine! … Sine! … Sine! … Čuješ li me? Šta radiš gore? Hajde sadji, ne pravi glupe sale, dete! … Čuješ li mene?! Ne teraj inat … Znaš kakav sam … Sine! … Sine! … Šta ti to sad ‘oćeš? Pentraš se uz konopac kao da ti je osam godina … Dobro, obesio si se, želju isterao, sad se lepo skini …

Tata će ti kupiti drugu ljuljašku … pravu … hengemat, hengemat! … Sine! …. Pa on se ne miče! … Ljudi, pa on je mrtav!!! Moj sin je mrtav!!! (Automatski.) Šta nije u redu sine? … Šta nije u redu? Šta nije u redu sine? Šta nije u redu?

(Bat čizama.)

ISPOVEDNIK: Kakva je to galama? Šta se opet ovde zbiva?!
OTAC: Ekselencijo, Ekselencijo, moj se sin obesio! Moj jedinac je izvršio samoubistvo!!
ISPOVEDNIK: Dobro, proverićemo, ali tako nešto smo i očekivali. Gad je sam sebi presudio …
OTAC: Ali, Ekselencijo, on je bio nevin!

ISPOVEDNIK: Nevin? A zašto je onda priznao? Mi imamo njegovu izjavu … Samo to nije sve, U njoj stoji da ste svi učestvovali …
SVI: (Panično) To je laž! On panjka! Nije istina!
ISPOVEDNIK: Dobro, Proverićemo. Vodite ih!

(Koraci se udaljuju. Ostaje samo da škripi točak.)

BEOGRAD, 1957.

Thursday, February 05, 2009

OBEŠENJAK X deo

OBEŠENJAK, ispovedna farsa, od Borislava Pekića, X deo.
(IX deo Ovde)

OTAC: Ne, kao družbenik, Ekselencijo! Samo su, kažem, ležali i disali, a i to kao da se, bože me prosti, i vazduha gade … I tek noćas su rešili da se dignu i prionu uz nešto, zasad uz omču … a posle bi videli … Dabome, nekome bi njihov izbor morao da izgleda preduzimljiv, s obzirom na uzrast … Prepotentno je obesiti se u mladosti, bez iskustva koje bi, kako tako, dalo neku bolju … osnovu …

1422_hb6-Earth

ISPOVEDNIK: Osnovu i boju može dati samo potpisana izjava. Ako je tvoji sinovi ne budu dali, a na vešalima im se nešto dogodi, ko će biti kriv?
OTAC: Ali oni su je dali, Ekselencijo!
OBEŠENJAK: Nikome ja nisam dao nikakvu izjavu!
OTAC: Ja ništa ne znam, možda je ti nisi dao, ali moja druga deca jesu … njih ne uvlači! Ne slušajte ga, Ekselencijo, oduvek je bio neuračunljiv!

ISPOVEDNIK: Što nisi dao izjavu, druže?
OBEŠENJAK: Da li se i ti vešaš?
ISPOVEDNIK: Naravno, ne!
OBEŠENJAK: Zašto me onda zoveš drugom?
ISPOVEDNIK: Zato što smo sad svi drugovi, bez obzira na vešala. Dakle?

OBEŠENJAK: Pa mislio sam da se i ovo što činim može primiti kao izjava.
ISPOVEDNIK: Odmah ćeš shvatiti zabludu … Ti si do sada morao da živiš na svoj račun, jel’ tako? Sam si se o svom životu starao, sam o njemu ovo-ono mislio, sam ga živeo, jel’ tako?
OBEŠENJAK: Tako je. I sve sam to obavljao u krevetu.

ISPOVEDNIK: Svejedno, mada ćemo proveriti. Ležeći ili stojeći, zajednici se isto hvata … Posle ovog što si smislio, teret tvog života, vertikalnog ili horizontalnog, svejedno, pada pomalo i na druge … pa i na mene …

Šta se stvarno zbiva sa obešenjacima, to se, dabome, ne zna, ali se radi na tome, radimo na tome da ih otkrijemo, najveći deo nam se izgubi iz vida, ali ima ih koji nastavljaju da žive medju nama parazitski kao budj – u našim uspomenama, osećanjima, knjigama i pričama,

dakle na teret zajednice, jer ona će odsada da se stara o tvom životu, misli na njega, i uopšte, obavlja se one tegobne, riskantne i skupe poslove koje on zahteva … Ima li onda zajednica prava bar na jednu tričavu izjavu koja će joj to olakšati?

OBEŠENJAK: Zaista nisam tako posmatrao svoju stvar.
ISPOVEDNIK: Onda da i to obavimo. Hej vi, čistite se napolje!
OBEŠENJAK: Ja mogu i pred njima, druže.
ISPOVEDNIK: Ali ne mogu ja!
(Koraci, vrata.) Kreni sa ispovedanjem!

OBEŠENJAK: Šta da ispovedam, nikad ništa nisam radio … samo sam bez veze leškario …
ISPOVEDNIK: Svaki polozaj ima svoje grehove! Priznaješ li ih?
OBEŠENJAK: Ne!
ISPOVEDNIK: Priznaj!
OBEŠENJAK: (Jauk.) Nemam šta da priznam.

ISPOVEDNIK: Dobro. Proverićemo. Zovi me drugom … Cigaretu? Svidjaš mi se. Ima u tebi nešto. Razložno. Celishodno. Umešno. Ali, proverićemo. Hajde pričaj …
OBEŠENJAK: Pa nema tu bog zna šta za priču … Eto, hteo sam malo da se obesim.
ISPOVEDNIK: U kom cilju?

OBEŠENJAK: Pa da vidim i drugu stranu medalje. Znate ono, glava – pismo!
ISPOVEDNIK: Ma nemoj! Kao da mi ne znamo da glave nema. Ni glave, ni repa. Postoje samo pisma, a njih hvatamo. Govori šta si hteo, gade!
OBEŠENJAK: (Jauk.) Hteo sam da se uzdignem, druže …

ISPOVEDNIK: Nisam ja za tebe drug! … Dakle, ambicija, volja za moći. Dobro – proverićemo … Cigaretu? … Ko te zavrbovao?
OBEŠENJAK: Niko. To je bio moj lični plan …
ISPOVEDNIK: Zovi me drugom!
OBEŠENJAK: Druže …
ISPOVEDNIK: A ona žena sa širokim bokovima? Starac koji se predstavlja kao tvoj učitelj?

OBEŠENJAK: Oni su samo posmatrali.
ISPOVEDNIK: Posmatrali? Kad sam ušao, oni su te nosili na vešala, gade!
OBEŠENJAK: Oni nisu znali o čemu se radi … ni ja nisam znao, druže …
ISPOVEDNIK: Nisam ja za tebe drug! … Cigaretu …
OBEŠENJAK: Hvala.

ISPOVEDNIK: Zovi me drugom.
OBEŠENJAK: Hvala, druže …
ISPOVEDNIK: A s kim si se organizovao, ko se osim tebe veša?
OBEŠENJAK: Niko! Hteo sam da budem sam! Jedan! Prvi!
ISPOVEDNIK: Priznaj!
OBEŠENJAK: (Jauk.) Svi! Moj otac! Moja …

ISPOVEDNIK: Cigaretu? I zovi me drugom …
OBEŠENJAK: Moja majka, druže … Ona drolja koja spava sa petoricom … I ona petorica moje braće, koja nisu potpisala nikakvu izjavu … Moj otac laže, da bi ih izvukao …
ISPOVEDNIK: (Obešenjakov jauk.) Ne bulazni! Koja petorica?

OBEŠENJAK: Kako koja? Pa, petorica koja se sa mnom vešaju! Evo: ljubavnik one žene, pa učenik učiteljev, pa gospodar Emilijanov … pa sin mog oca, ali to sam ja, to ne računam …
ISPOVEDNIK: Kad bih ovo nekom pričao ne bi mi poverovao … I sad budi pošten ispovednik! … Pa to si sve ti, beno benasta! Sve si to ti!

OBEŠENJAK: Ja? … Možda … Sigurno … Ako vi kazete …
ISPOVEDNIK: A sad da se vratimo na grehove … Samo ih, tako ti boga, ne izmišljaj, jer ćemo proveriti …
OBEŠENJAK: Ubio sam u ocu rasplodni instinkt, u sluzi poverenje u socijalnu pravdu, u ženi potenciju, u učitelju ponos, u prijatelju veru u ljude …

ISPOVEDNIK: Lakše malo …
OBEŠENJAK: Bio sam rdjav, lenj, glup, ružan, nekoristan, nesrećan, neobrazovan, bolestan, nespretan, sebičan, lažljiv, zloban, nezahvalan, lud …
ISPOVEDNIK: Polako, lebac ti božji, nisam komjuter!
OBEŠENJAK: Pust, surov, beznačajan, uobražen, gramziv, strašljiv, nesnosan …
ISPOVEDNIK: (Obešenjakov jauk.) Dosta! … Dosta! …

OBEŠENJAK: I zato sam odlučio da se okušam u nečem plemenitom i obesim, ali sad sam se pokajao, napokon mi je došlo iz dupeta u glavu da mene ni vešanje neće izmeniti na bolje. Neću se, druže, vešati ni iz personalnih, ni iz generalnih razloga, uopšte se neću vešati! Boli me dupe za sve! Vraćam se u krevet, spava mi se, prileći ću malo … (Zeva.) (XI deo Ovde)