Izbor iz dnevnika B deo

Izbor iz dnevnika Borislava Pekića B deo
(A deo Ovde)

Udružili smo se u čopor da bi nam bilo toplije. Da li nam je toplije, nije ustanovljeno. Istorija ove simbioze još traje. No, sve je to bilo pre nas i mimo nas. Nama je čopor dat kao sudbina, pred kojom nemamo izbora.

Ali jedan ipak postoji, i on nam se, ma koliko nesvrsishodan, ne može oduzeti: koliko nas taj čopor uistini greje, svako od nas, vlastitom kožom, sam mora da izmeri …
(DNEVNIK, 1982)



Aristotel je pisao da onaj ko hoće da razmotri pitanje najbolje države, treba najpre da odredi koji je način života najbolji, jer ako to ostane nepoznato, ne može se znati ni koje je državno uredjenje najbolje …
(DNEVNIK, 1968)

Drevno grčko verovanje, inspirisano likantropskim stanjima učesnika obreda u tajnim bratstvima vukova, utvrdjuje da se: “niko večno ne može graditi fantomom, a da to jednom stvarno ne postane, niko ne može večno živeti kao vuk, a da najposle vuk i ne bude …”
(DNEVNIK, 1975)

Mimikrija zahteva izvesna znanja o onome što se podražava. Ukoliko su znanja dublja, mimikrija je savršenija, opsena uspelija, svrha sigurnija. Ne može se prerušavati u nešto o čemu se nema nikakva predstava.

Niko ne može simulirati neko ubedjenje, igrati pripadnika nekog pokreta, ako nikakvog pojma nema kakav je tip ljudi kome hoće da se pripada, kako misli i postupa prosečan pripadnik vrste.

Savršena simulacija koja bi dovela du vrh vrste, da postoji, pretpostavljala bi najdublje predznanje i visoku meru prilagodljivosti masci.

Prilagodljivost koja bi u graničnim slučajevima išla do potpunog poistovećenja, u kome, kada je metodično, nestaje iskljućujuća razlika izmedju simulacije i autohtonije ne samo u posledicama po druge, već i u visceralnom doživljavanju tih posledica,

pa se, posle perioda duhovnih nedoumica i kriza, uspostavlja stanje apsolutne harmojije s maskom i za uvek zaboravlja da je ona neprirodna, veštačka, priručna tvorevina ispod koje iščezava pravo i stvarno lice.

Samim zaboravom gubi ono svako pravo na nas i naše mišljenje. Gubi ga čak i ako ga pamtimo, jer ga se sećamo kao zabluda mladosti, nezrelosti, pogrešnog odgoja, neprikladnih životnih uslova i svih onih okolnosti što čoveka i bez njegove volje formiraju.

Maska je ovladala umom, a preko njega prvobitnim licem. Ono se postepeno izobličava i pod moćnim pritiskom maske, koja se nikad ne skida, postaje njeno prirodno naličje. Ono što se toliko dugo govorilo a da se nije mislilo, postaje ono što se misli dok se govori.

Odjek preuzima funkciju zvučnog izvora. Senka funkciju tela. Oblik je ovde funkcija lika. Privid preuzima ulogu stvarnosti. Postaje se nov čovek. Na prvi pogled u onom smislu u kome je silueta čoveka koji korača fntomskim gradom na bioskopskom platnu – čovek. Ali pogreška nije u njemu, nego u tom našem brzom, nepromišljenom prvom pogledu. Iluzije nema. To jeste čovek …
(DNEVNIK, 1976) (C deo Ovde)