(C deo Ovde)
Na ekranu BBC-a je profesor, dr Jonathan Miller u društvu anatomskog leša. (Ne, nije Nemac iako je pored njega mrtvac.) Dr Miller drži javni čas anatomije.
Drži ga pred milionskim televizijskim gledalištem, koje, dok majstorov skalpel s divljim oduševljenjem razara “najsavršeniju Formu postojanja”, strasno žvaće TV-obroke i učvršćuje – sopstvenu. (Formu, dabome.) Krvava posthumna predstava što se pred udivljenim publikumom odvija ne zbunjuje, u medjuvremenu, ničiju predpostavku o vlastitoj besmrtnosti.
Niti o besmislenosti bilo kakvog “učvršćivanja” bilo koje Forme u svetu gde nijedna nijeodrživa. U svetlosti dobrostojećih izgleda da se gledalac, s još nesvarenim sendvičima u stomaku, nadje pod skalpelom nekog drugog dr Millera, svaka prognoza o trajnosti Forme postaje pomalo pretenciozna …
(DNEVNIK, 1979.)
U starim brojevima jednog našeg ilustrovanog nedeljnika čitam debatu o smrtnoj kazni. Argumenti i kontraargumenti poznati. Sivi, suvi, od upotrebe – neupotrebljivi. U redu, kažem, možda tako i treba. Sa smrću se ne zbijaju šale.
(Premda, odnekud, one najbolje čujete na sahranama i daćama.) Stanovišta se, u medjuvremenu, sukobljavaju, brane ili napadaju s više ili manje umešnosti, s više ili manje osećajnosti, s više ili manje osnova. A čitavom debatom dominira jedan isti starački, kahektičan ton.
Ista duhovna ravnodušnost, isti ravnodušni stil. Kao da se isti mozak, sam sa sobom igrajući šah, prebacuje čas na stranu pristalica, čas na stranu protivnika smrtne kazne, nijednoj ne dajući prednost.
(Pristalicama, doduše, i nije naročito potrebna. Oni imaju – smrtnu kaznu.) …
(DNEVNIK, 1977.) (E deo Ovde)
No comments:
Post a Comment