Prelistavam Dnevnike da bih ustanovio kad sam i pod kakvim okolnostima dobio ideju za CRNOBERZIJANCE. Prva beleška koja na inspiraciju ukazuje odnosi se na roman Ernst Tollera “Eine Jugend in Deutschland” (“Jedna mladost u Nemačkoj”)
Prolazi zatim bezmalo dvadeset godina kad se, 1967, ideja penetrira u rukopisu GRADITELJA. Odlomci ove nedovršene hronike o poslednjem Njegovanu, graditeljskom geniju Isidoru Njegovanu, štampani po listovima i časopisima, medjutim, ne otkrivaju na senku književne tehnike s kojom danas “Crnoberzijance” ispisujem.
Neštampani odlomci obaveštavaju da je ona bila prisutna, pre nego što sam od nje odustao i namenio je posebnoj knjizi u okviru ciklusa o Njegovan-Turjaškima.
Razlozi su višestruki ali je, verujem, odlučujući bio nemogućnost da se trećim licem, u kome su pisani “Graditelji”, izrazi radikalno subjektivan odnos prema stvarnosti koji je trebalo da nadahnjuje “Crnoberzijance”.
O “jednoj mladosti na Balkanu” može legitimno izveštavati jedino ona sama. Prvo lice je prirodna forma njenog izražavanja i doživljavanja.
“Graditelji” su tako ostali da, kad tome dodje vreme, dokrajče glavnu razvojnu liniju i genosa i Sage o njemu, a pripovedač “Crnoberzijanaca” Aleksandar, poslednji veliki trgovac Firme “Simeon & Sin A. D.” otišao je medju “Portrete i Autoportrete”,
da pravi društvo rentijeru Arseniju, djeneralu Djordjiju, ministru Teodoru i ostalim zatočenicima nekadašnje cincarske čaršije, i da pojmu trgovine do neslućenih razmera raširi značaj.
Uvodjenje dokumenata u knjigu kasnijeg je datuma i posledica potreba da se jedna apsolutno lična vizija sveta uravnoteži opštepoznatim činjenicama.
Gradjevina priče biće sazidana od golih fakata i po njoj će se, slobodna kao drevni duh Mesta, kretati “Jedna Mladost na Balkanu”. I kao što duh prolazi kroz zidove koji nas zaustavljaju, empirija neće tu Mladost sprečiti da je na svoj način vidi, protumači, doživi i sažme u iskustvo.
Jer umetnost nije u činjenicama, već u njihovoj interpretaciji …
(DNEVNIK, 1978.)
Prelistavam Dnevnik. Za “Crnoberzijance” mi je nužan jedan dobar Nemac. A potom i jedan lud Srbin. Prvi bi dokazivao da svi Nemci nisu rdjavi. Drugi da svi Srbi nisu pametni. Oba su mi nužna zbog uverljivosti radnje. (A dobar Nemac takodje i zvog prevoda na nemački.)
Nadam se “dobrog Nemca” naći medju pozadinskim grenadirima, s kojima sam, na majčinom imanju u Bavaništu, izmedju četrdeset prve i četrdeset četvrte, igrao ping-pong, sve dok nisam shvatio da bi se to jednog dana moglo protumačiti kao kolaboracija s neprijateljem i baciti senku na moje izglede da u budućnosti postanem “neko i nešto”,
uloga na koju se gradjanin, uz požrtvovani trud porodice i znatne novčane izdatke, još od malih nogu sprema, pa ako, uprkos tome, “niko i ništa” ostane, može svoj poraz pripisati samo sebi, ako je baš tako malerozan da nema istorije koja će mu pružiti opravdanje.
Što se tiče ludog Srbina, njega nisam morao da tražim u ratu. Za njega mi je stajao na raspolaganju ceo Dnevnik …
(DNEVNIK, 1977.)
Kao što sam se nadao, našao sam za “Crnoberzijance” svog dobrog Švabu tamo gde sam ga 1944. ostavio. U pozadinskom garnizonu u Bavaništu kraj Pančeva. Zvao se Hans Pipldorf, imao oko četrdeset godina, gvozdenu boju kose, dionizijske obraze, duboko osećanje realnosti i zdrave, trgovačke pojmove o životu …
(DNEVNIK, 1978.) (B deo Ovde)
No comments:
Post a Comment