Izbor iz dnevnika G deo

Izbor iz dnevnika Borislava Pekića G deo
(F deo Ovde)

Dnevnik je beskonačan monolog u liftu života koji se spušta prema svom dnu … Postupci o kojima on sanja, i reči što ih on nalazi, ne mogu koristiti tamo gde odlazimo …
(DNEVNIK, 1982.)



Dnevnik vodim s više ili manje savesnosti, od detinjstva. Umeli su proći dani bez ijedne beleške: potom sam ga, bez očiglednog razloga, pisao samosatirućom upornošću, iz dana u dan, ponekad iz sata u sat, (kao da je taj Dnevnik sav moj život, i da sam van njega mrtav),

eksperimentišući samoposmatranjem što ga preporučuje psihologija, zaljubljena u duševnu higijenu, a praktikuju mistične škole, zaljubljene u dublja saznanja.

Od 1948. do danas, godine 1982, vodim ga s nešto više ekonomičnosti i izbirljivosti, kako u odnosu na dogadjaje koje opisujem, tako i spram vlastitih razmišljanja o njima. I tu postoje periodi, u kojima kao da se stalno nešto zbiva, o čemu jedva mislim, i onih, u kojima kao da neprestano mislim o nečemu što se uopšte ne zbiva.

Ako postoji nešto što moj Dnevnik od 1948. razlikuje od nekih drugih, onda je to, u prvom redu, njegova nezasitost u gutanju onoga što u Dnevnik u užem smislu ne ulazi,

(isečci iz novina, delovi gradje za romane, korespondencija, akta i ostala dokumentacija iz svakovrsnih izvora), a zatim, shvatanje da Dnevnik potencijalnog ili aktuelnog pisca nisu tek beleške o životu literature, već i sami literature o životu. (…)

Izgleda on, nema sumnje, iskidan, konfuzan, nečitak, nedosledan i protivurečan. Ponekad plitak, često lažan. Ukratko – nepotreban. Ali, zar nam i život nije, manje više, takav?

Datumi su često svedeni na godine. Niz tačkica zamenjuje izostavljene delove Dnevnika. Znak ( ) znači da je izostavljeno neko ime. Inicijali su stvarni. Izvodi iz korespondencije štampani su uz odobrenje osoba sa kojima je ona vodjena. (Osim kada su u pitanju zvanična akta.) Autorizacija za citiranje ili parafraziranje javnih dela nije tražena.

Šta još reći?

Ako sam ovim Dnevnikom ikome naneo nepravdu, učinio sam je bona fide, učinio sam je ne kao čovek koji pamti da bi mrzeo ili mrzi da bi pamtio, nego kao pisac kome je posao da piše, a pisanje način da – ne zaboravlja.
(Iz ODABRANIH DELA Borislava Pekića, knjiga 12, str. 371-372)

Koliko sam puta, silazeći liftom, posle neke izgubljene situacije, nalazio prave postupke, kojih se tokom nje nisam setio, koliko puta u liftu imao arhumente, koji su mi, kad su mi trebali, jadno nedostajali …

Čovek u liftu je uvek u pravu. (Što ne znači da bi se sve značajne stvari morale odigravati u liftu, jer ne zaboravimo – u liftu su i drugi pametniji.)



Dnevnik je, zapravo, jedan beskonačan monolog u liftu života koji se spušta prema svom dnu. Izmedju svih nepotrebnih stvari kojima se u tom životu bavimo, on je možda – najnepotrebniji. Postupci o kojima on sanja, i reči što ih on nalazi, ne mogu koristiti tamo gde odlazimo …
(DNEVNIK, 1982.)