(Ha deo Ovde)
KAD GOD SE VRATA OTVORE POČINJE NOVI ŽIVOT, II deo
(Jesen, 1948.)
Nazuvam cipele. Pokušavam da kontrolišem prste.
Kad zagospodarim levom rukom, desna drhti. Kad desnu smirim, leva zatreperi. Niko me ne požuruje. Učtiviji su nego što sam očekivao. To me vredja. Nemaju prava da budu drukčiji nego što sam ih zamišljao. Bol u nozi, odumirući, teši me. Po svoj prilici – i nisu.
- Mogu li da ponesem svoje cigarete?
- Ponesi.
Na radiju su novčanik, sat, naliv pero. U novčaniku nema novca, naliv pero je prazno, sat stoji. (Pretpostavljam da je prošlo jedan posle pola noći. Nemačka stanica koju sam slušao emitovala je klasičnu muziku do dva.)
Prvi put koristim savet knjiga i samovlasno proširujem odobrenje da ponesem cigarete i šibicu. Trpam u džep sve svoje stvari. Novčanik, naliv pero, sat.
- To vam neće trebati. – Kaže mladji.
- Šta će mi terbati?
Ne dobijam odgovor. Izgleda da mi ništa neće trebati. Ništa osim – memorije. To je trebalo agent da kaže. Šta će mi trebati? – ja da pitam. Memorija – agent da odgovori. Dijalog bi tada bio pravi. Definitivan.
Stvari ipak ostaju u mom džepu. Novčanik, sat, naliv pero. Naliv pero sam dobio za osamnajsti rodjen-dan, nekoliko meseci pre Velike mature. Računalo se da ću njime pisati bolje domaće zadatke. (Ja sam pisao sasvim pristojne proglase.) Ugled Treće muške gimnazije nije od njega mnogo profitirao.
Bilo je zlatno, s crnozelenim telom, marke Pelikan. Ali u njemu nikad nije bilo mastila. Uvek sam pisao olovkom. Ili kucao na mašini. Ali pero sam nosio. Delovalo je intelektualno. Nisam nosio naočare, a s nečim je čovek morao demonstrirati da misli.
- Potpišite nalog. – Kaže stariji i pruža omanji formular.
To je nalog za moje hapšenje. Ima već jedan potpis. Moj simvolizuje džinovski napredak pravosudja i svesti o nepovredivosti ličnosti. Habeas corpus – Imam telo! Telo je nepovredivo bez mog pristanka. Niko, naime, ne može biti lišen slobode, dok lično taj čin ne odobri. Društvo i ja smo, dakle, saglasni u pogledu mog slučaja. Oboje smo za moje hapšenje.
Nalog liči na revers. Poput robe predajem se na upotrebu drugom vlasniku. Odričem se vlastite slobode. Hapsim, zapravo, sam sebe. Nemam više telo.
- Idemo!
Stupam u kuhinju, u bljesak.
Jesam li dobro video majku? Jesam li zapamtio sve što će mi biti potrebno? Još vrlo dugo, verovatno.
Moj prijatelj ( ) zvao je mamu Marijom Antoanetom, zbog sede kose na mladolikoj glavi i izvesne prestrašenosti s kojom je otvarala vrata kuće. Da li su i njega uhapsili?
Kroz hodnik, kao kroz tunnel u polusenama, vidim oca. Pognute glave sedi na klavirskoj stolici. Preko pidžame mu je prebačen kućni kaput.
Kraj njega stoji prvi sused iz zgrade. I on je u pidžami u kućnom kaputu. Sa strane je treći agent. On, najzad, deluje kako valja. Crn je. Vilica mu je četvrtasta i zamrljana bradom koja se nikad ne može izbrijati. Kožni kaput mu je raskopčan.
Prizor deluje nestvarno. Ali mi saopštava da, po svoj prilici, pretres još nije izvršen. Sused je svedok koji će mu prisustvovati kao nepristrasno, neutralno lice.
Sused se tako i drži. Savršeno nepristrasno i neutralno. Kao da je tokom sna prebačen na drugu planetu. I da ništa od svega ovde ne razume, niti prepoznaje. Naročito – mene.
Ne pruža mi ruku. Gleda u neke mutne daljine, tamo iza crnih prozora. Ne verujem da to čini namerno. Neugodno mu je. Oseća se kao saučesnik ovog hapšenja. Kao njegov instrumentalni deo. Znam da već prilično dugo namerava u inostranstvo, ali da ima teškoća sa pasošem. Verujem da će već sutra na njemu krampati s obnovljenom snagom.
Kroz glavu mi sablasno prolazi skorašnji prizor.
Odlazim u neimarsku ulicu Stojana Protića da posetim intimnog prijatelja ( ), studenta medicine. Gvozdenu kapiju mi otvara čovek u kožnom kaputu. Savršeno je sličan mom čoveku u kožnom kaputu. Proizvod je iste trikotaže. Bezličan poput mašine. Tek – funkcionalan.
Shvatam nepriliku. Pokušavam ga ubediti da stvar nije hitna. Prijatelja mogu videti i sutra. Zavisi koga od njih, kaže. Ne znam koga hapse. ( ), ili njegovog brata ( ). Od toga zavisi i ko mi je prijatelj, koga posećujem. Idiotski je imati prijatelja koga hapse. Jedva nešto manje biti prijatelj nekome čiji je brat u zatvoru.
Zbunjen sam. Najradije bih rekao – nijednog. Najradije bih kazao da sam pogrešio kućni broj. Unutrašnja izdaja bila je munjevita, i nekorisna. Ulazeći, pokušavam da je sakrijem iza činjenice da i ja imam svoju tajnu, da je prizor kojeg ću zateći možda predujam nekog u kome ću ja igrati glavnu ulogu.
U dnevnoj sobi koja gleda kroz staklena vrata na popločano dvorište pod venjkom, moj stvarni drug sedi na jednoj stolici. Mene posadjuju na drugu. Krećući se izmedju dva agenta, njegov stariji brat ( ), student arhitekture, pakuje svoje stvari. Svoj novčanik, svoj sat, svoje naliv pero.
Čudesno sabrana, majka, gospodja ( ), pita može li poneti pribor za brijanje. Ne može, odgovara agent. Ustajem sa stolice. Zašto? Zašto ne bi mogao? Kakav je to način? I uopšte! Svestan sam da u tom času, praveći od sebe magarca, iskupljujem kukavičluk na kapiji. I da nisam od gradje od koje se prave – ilegalci.
Isuviše sam zainteresovan za moralnu stranu stvari. Na to kako ću izgledati u vlastitim očima. U očima agenta koji me je uveo, jasno mi je, izgledam kao – kreten. Gleda me sa simpatijama, čini mi se, kao da kaže – Sedi, budalo!
Sedam. Dovraga sa žiletima. Dovraga sa moralom. Ali, kad ( ) izvode pružam mu ruku, i njegovu čvrsto stežem. S njim sam. Varam se. Kako se samo varam! Niko više nije s njim. Sam je.
Kao ja sada.
Kao svi pre mene. Kao svi posle mene.
Otac ustaje. Beo je. Pružamo jedan drugom ruku. To je izmirenje. Poslednja godina bila je mučna za obojicu. Bio sam nesnosan. Nervozan, zabrinut, netrpeljiv. Sad, kad je, izgleda, sve gotovo, opet sam miran. Još nema pravog olakšanja, predstoji još puno neizvesnosti, ali ona najdublja je nestala.
Nemam vremena da mu to kažem. A ni potrebe nema. Sve je on to noćas shvatio. Uvek smo se dobro razumevali. Čak i kada je drugima izgledalo da za to više nismo sposobni.
Opraštam se i od majke. (Ujak je negde van kuće.) Ona ne plače. Zahvalan sam joj. Ali, to se moglo i očekivati. Ona je jaka. Uvek je bila. Jaka i racionalna. Gura mi u džep par čistih maramica. Čisti mi okovratnik od dlaka poslednjeg šišanja.
Čini sve što je oduvek radila kad sam izlazio iz kuće. Najzad mi dodaje i mantil, prepravljen od službenog očevog mantila kojeg je nosio sa pohodnom uniformom sreskog načelnika, još godine 1936.
U predsoblju vise dva mamina ulja “Predeo u suton” i “Brdski potok”. Dva drobnjačka pejzaža vidjena prestravljenim očima jedne Panonke. Tu su još od mog najranijeg detinjstva.
Kao dve nežne uspomene na dane koji se više nikad neće vratiti.
Kao mrtva straža na grobu poslednji preživelih uspomena.
Osećam lakat u rebrima.
Osećam – budućnost.
Vrata prošlosti za mnom se zatvaraju.
(I deo Ovde)
Samoća …
Samoća …
No comments:
Post a Comment