(Hb deo Ovde)
IZLAZAK UNUTRA (Jesen, 1953.)
29. novembar je prošao. Vrata su se otvorila. Pomilovni su otišli. KPD je tog istog dana, kao da jedva čeka, zarastao u mrcvareću rutinu i vlažnu jesenju čamotinju. Idućeg Novembra ponovo će prenuti, i pošto pouzdane vesti, poput dobrih duhova budu puštene iz zatvorskih kibli, još jednom otaljati svoj tradicionalni mesec uzbudjenja i nade.
Svi su se vratili svojim iluzijama, koje su zvali realnošću.
Ja sam se vratio svojim Njegovan Turjaškim. Svojoj realnosti, svojoj iluziji.
Stajao sam u redu pred Ambulantom, kad je po mene došao Nadzornik.
Znao sam, klervoajantno izuzet iz stvarnosti i njene logike, da sam pomilovan, i munjeviti trenutak, kao ispaljen grom koji koji još nije pogodio, trenutak u kome mi je Nadzornik prilazio, pre nego što će me pozvati da spremim svoje stvari, bio je najlepši, najuzbudljiviji u celoj epizodi. Jedini – lep i čist momenat mog izlaska.
Kad je kazao što je imao reći, lepote je nestalo. Ostala je činjenica da će me odmah pustiti i ona je izgledala očajno prazno, i tako će izgledati, bojim se, još dugo pošto budem izašao.
Izvesnost da se nešto dogodilo vulgarna je prema neizvesnosti da se to dogadja. Pretpostavka bogatija od fakta. Nada plodnija od sigurnosti. I mašta dublja od stvarnosti.
I, najzad, šta to znači “biti pušten”? Reklo bi se da je to očevidno. Da se čovek uvek pušta – napolje. Pušta se, medjutim, i unutra. Za “puštanje napolje” i “puštanje unutra” jedan je termin. Ono napolje isto je tako hermetički zatvoreno kao i ovo unutra. Može se, dakle, izaći i unutra.
Šta znači “biti oslobodjen”? Teško – slobodan. Možda oslobodjen jednog uslova i stavljen u zavisnost drugog. Iz jednog sistema ropstva transportovan u drugi. Moje oslobodjenje, dakle, nije samo izlazak unutra. Ono je još i prinudno. A po svemu i – lažno.
Ono će, razume se, biti ugodno. Dopuštaće izvesne mehaničke slobode u jednom širem mehaničkom krugu zavisnosti nego što je zatvor. Neću više morati da srećem ljude koje ne trpim, da slušam reči koje mrzim, da radim ono što ne volim. Možda neću trpeti i ljude “napolju” (u tom novom unutra), ali ću bar imati mogućnost da se negde sklonim.
U sobi sa sto ljudi, čovek se nema gde skloniti, osim duboko u sebe, a tamo, opet, stvari su najčešće zamršene i stvarnog plandovanja nema. Reči koje mrzim neću morati da uzimam u obzir kao ovde, gde sve što je izgovoreno predstavlja suštinu života od koga sve zavisi. A da radim poslove koje ne volim svakako neću morati.
Da li neću?
Ove koje ovde ne volim, verovatno ne. Radiću one koje neću voleti tamo.
Moraću u obzir da uzimam neke druge reči koje mrzim.
Ljudi koje neću trpeti zameniće ljude koje sada ne trpim, i od njih se neće moći pobeći, pa svet bio ravan svojoj pravoj veličini ili sveden na dimenzije jedne robijaške ćelije.
Ništa se bitno neće promeniti.
Kao što se ništa bitno nije promenilo u noći izmedju 6. i 7. Novembra 1948. godine.
Odlazim na drugi sprat Druge zgrade, u bolesničku sobu. Pakujem se. A. V. plače. Bili smo dobri prijatelji. Nikad više nećemo moći da budemo tako dobri prijatelji. Obojici je to jasno. Nećemo uopšte biti prijatelji. Radovao se što odlazim i žalio što me gubi. Ali ono što nas je sada razdvajalo bilo je jače od svakog osećanja.
Ja sam već napolju. Ja više nisam onaj čovek koji je pre pola sata otišao u Ambulantu po svoj lek. Stranac sam. Stranac za sve u sobi. Stranac za Z. F., Šiptara iz Mitrovice, s kojim sam trenutno bio u “kolektivu”, nekoj vrsti dobrovoljne “zajednice paketa”, koja je moju majku istrajno nervirala
(“Ja nemam nameru Šiptare hraniti doboš tortama!”), u toj pojedinosti, a ne u načelu, jer na moje zajednice sa V. R., obrazovanim i otmenim pravnikom i Dj. K., uglednim i umnim oficirom bivše jugoslovenske vojske, nije imala nikakvih primedbi.
Stranac za M.-a, koji se brinuo o meni dok sam bio bolestan, za L.-a, s kojim sam igrao šah, za B.-a, kome sam pisao pisma kući, pokušavajući da njegovu porodicu prenem iz obamrlosti i ugodne nezavisnosti koju je njegovim zatvaranjem, očevidno, stekla, te nikakvim molbama i apelima nije htela da je izgubi.
Stranac čak i za starog pedofila u ćošku, čija je skrotalna kila ličila na topovsku djulad. I ne samo stranac. Neman iz drugog sveta.
Treba što brže odmagliti odavde, mislim, treba im se što pre skinuti s očiju. Trpam stvari u kofer, ostavljajući im sve što žele. Ali, oni tako malo žele. Kao da od mene više ništa ne žele. Da su i moje stvari za njih postale neupotrebljive.
Stvari bića drukčije prirode od njihovog. Prestajem da ih delim. Ostavljam ih na slamarici. Kad odem posvadjaće se oko njih. Ali onda te stvari više neće biti moje. Kao ni stvari mrtvih.
U otpusnoprijemnoj kancelariji Uprave uzimam svoju platu za pet godina, jedan mesec i tri dana. Po odbitku šest meseci istražnog zatvora, 2 dinara i 75 para na dan. S obzirom na to koliko sam stvarno radio, ja sam preplaćen. Zatim je nadamnom izvršen prilično nebrižljiv pretres i oduzeti su mi svi rukopisi, da bi mi, posle cenzure, bili poslati na adresu koju sam dao.
(Neki od osetljivijih, krišom vodjeni Dnevnici iz Istražnog zatvora, već su našli svoj put napolje, premda ne verujem da ću od njih imati mnogo koristi. Oni za Novembar, Decembar 1948, i Januar 1949. pisani su istrgnutim zupcem češlja na klozet-papiru najgore kakvoće, te su ličili na nečitke, nemarno udarene vodene žigove.
6. Februara 1949. moja se tehnika obogatila. Bio sam pozvan da s potkrovlja Obilićevog venca sidjem na sprat sa isledničkim kancelarijama. Gde sam imao potpisati produženje istrage za još tri meseca. I ovog puta, naime, policija i ja smo se slagali da sa mnom još nije završeno.
Islednik je iznenada odazvan. Bio sam uveden u susednu malu prostoriju, čija je namena bila neizvesna. U njoj je stajao samo jedan sto, s lavorom ispod prozora. U jednoj od praznih fioka stola našao sam komadić olovke, ne duži od malog prsta.
Sakrio sam je u pocepanu postavu kaputića. Ali je dugo nisam upotrebljavao. Sumnjao sam da mi je podmetnuta, kako bih pomoću nje pokušao da dodjem u kontakt s mojim drugovima, razmeštenim po potkrovlju zgrade.
Tog meseca, Februara, Dnevnik nisam pisao ni zupcem od češlja. Produžio sam ga olovkom tek u Martu, kad sam bio siguran da nisam žrtva trika nego korisnik policijskog murdarluka.)
(J deo Ovde)
No comments:
Post a Comment