Izbor iz dnevnika J deo

Izbor iz dnevnika Borislava Pekića J deo
(I deo Ovde)

IZLAZAK UNUTRA (Jesen, 1953.) (Nastavak)

Najzad su mi vraćene stvari oduzete još u noći hapšenja. Novčanik, sat. Naliv pera nije bilo. Zar sam ga imao? Naravno da sam ga imao. Jesam li siguran? Naravno da sam siguran.

Kakvo je bilo naliv pero? Opisujem ga kao krajnje divnu stvar. Divnu i skupu. Dva činovnika Uprave tiho se konsultuju. Oni će videti u čemu je stvar. Vidite, kazem.



Posle desetak minuta dolaze odnekud, iz dubine stovarišta zatvoreničkih stvari, s ravnodušnim licima i obaveštenjem da mog naliv pera nema id a moram otići bez njega. Očekuju da odem. Ja se, medjutim, ne dajem lako. Zadajem im muke. To je, nema sumnje, moja osveta. Nije bog zna kakva. Ali je momentana i to se broji.

- Želim svoje naliv pero. – Kažem mirno. – Ja sam ga imao. Oduzeto mi je prilikom hapšenja.
- Zar je to sad tako važno? – Pita jedan od njih, smejući se.
- Važno je.
- Onda se žali.
- To i činim.
- Šta činiš?

- Žalim se.
- Nisam mislio sada.
- Nego kada?
- Kad izadješ.
- Ja sad izlazim.
- Pa izadji.
- Kad dobijem svoje naliv pero.

Glupavo ponavljam da sam ga imao, da ga očekujem natrag, i da ću sve preduzeti da ga dobijem. Ne pokazujem nameru da se bez njega mrdnem odavde. To je naliv pero sada moj raison d’etre. Šta mi vredi sloboda bez naliv pera? Šta mi vredi život bez naliv pera?

Oni postaju nestrpljivi.

- Slušaj – kaže jedan – ovde su sve tvoje stvari.
- Nije i moje naliv pero.
- Jebem ti naliv pero! – Kaže on hladno.
- Ono je moje. – Kažem kao da se time definitivno stavljam na stranu naliv pera.
- Jebem ga! – Kaže ovog puta s uživanjem. – Jebem to tvoje naliv pero!

Drugi je staloženiji. Uvidja da bez naliv pera neću izaći. Otvara fioku svog stola i iz nje vadi jedno naliv pero.

- Evo ti naliv pero! Jel’ sad sve u redu?
- Nije – kažem – ovo nije moje.

Objašnjavam kako je moje izgledalo. Da je bilo zlatno, sa crnozelenim oklopom koji se malo presijavao. Ne stižem do detalja opisa. Izbacuju me. Jedan moje stvari (vez naliv pera), drugi mene (bez naliv pera, takodje).

Kapija škripi, otvara se, i ja izlazim nepolje (izlazim unutra).

Osećam se vrlo mali u prostoru boje čivita. Daleko, u dnu aleje koja se završava lučnom rešetkastom kapijom spoljnjeg zatvorskog kruga, čeka me, takodje vrlo mali, moj otac. Liči na kap mastila.

Kapija se razliva u mrlju i eto tu smo. On je prva okolnost slobode. Moja prva zavisnost. Prva zavisnost koja je došla po mene. (Ostale čekaju kod kuće, na ulici, iza tajanstvenih ćoškova budućeg života.) Rukujemo se, ljubilo. Nema pitanja, nema odgovora.

On izgleda dobro. Na njemu je crn, težak Grombi kaput. Vodi me prema fijakeru. Primećuje da sam mršav. To je istina. Da sam bled. I to je istina. Umoran sam, kažem. Šta hoćeš, pita? Ništa, kažem. Ništa ne osećam.

Osećam ništa. Otac se pravi da me razume. Da je prirodno ništa ne osećati. Ima, naime, vremena. Ovo je tek početak. Spoljne unutra se tek načelo.

Ne zapažam mnogo. Geometrijske forme neba i zemlje. Blede, zamagljene perspektive s drvećem, poput kopalja neke izgubljene bitke. Hladnoća vazduha i krutost nogu. Koračam kao ptica.

Dakle, to je ta sloboda.

Dok se vozimo prema gradu, levom konju u zaprezi prska iz stražnjice izmet. I to je sloboda. Konjska stražnjica. Kiseo zadah balege. Udar potkovanih kopita. Pusto polje strnjike. Telegrafski stubovi kao nedovršena vešala.

To je, naravno, samo jedan deo, mali i nevažni izgled slobode. Mali, nevažan i ružan. Najednom se osećam izgubljen. Beskrajno mali. Splasnuo sam kao kap voska na usijanoj peći svoje slobode.

Otac govori. Šta on to priča? Moje je ime bilo u Službenim novinama? Trebao sam biti pušten još 29? Ali Uprava nije verovala? Smatrali su to štamparskom greškom? (Neka greška jeste, u to sumnje nema.)

Vodili su se telefonski razgovori sa Beogradom. Otac je u gradu čekao tri dana. Morao je interenisati lično Savezni ministar A. R. ( ). “Pustite sina starog Pekića smesta napolje!” Rekao je.

Ne osećam se ni najmanje pokradenim. Tri dana prebačena iz Šupljeg u Prazno, ne znače mnogo.

Ručamo u kafani. Pijem crno vino. Ne prija mi. “To je novost.” Kaže otac. Biće ih više, mislim. Ali medju njima neće biti ova. Vino je jednostavno rdjavo. U zatvorskoj bolnici ja sam navikao na prvoklasne likere. Likere na bazi medicinskog alkohola. Vodeni poluproizvodi me ne zadovoljavaju.

Ni poluproizvodi slobode. Nedovršeni, beznačajni otpaci.

Sitne slobode smrtno me zamaraju. Sve su to neosetne smrti moje stare ličnosti. Poput izumiranja ćelija za koje i ne znamo. Ja sam počeo da se menjam.

Ne, nisam se baš dugo držao pod ključem.

Izašao sam unutra. Unutra je ulazilo u mene.

Predveče odlazimo na stanicu. Ne sećam se kako smo proveli tih nekoliko sati. Mora biti da smo razgovarali. Stanica je kadaverski modra. Promrzla plava svetlost lepi se za lice. Putnici izgledaju zimski bedno.

Sve me podseća na okupaciju.

- Želiš li nešto?
- Ima li ovde pečenog kestenja?
- Verovatno.
- Jeo bih pečenog kestenja. – Kažem.

Sad znam šta je to što želim i što sam uvek želeo. Tokom svih tih godina u kojima sam mislio o uzvišenim stvarima i pravio velike planove.

(K deo Ovde)

Bilo je to – pečeno kestenje.