(M deo Ovde)
CENZURISANO I RAVNODUŠNO
Poziv u 29 Novembra. Ne kaže se zašto. Ne govorim roditeljima. Nisam uznemiren. Ništa nisam učinio. Ali, groblja su puna onih koji ništa nisu učinili …
Oblačim plavo odelo. Vezujem kravatu. Kad sam to pokušao u noći izmedju 6. i 7. Novembra 1948, rekli su mi da nije potrebno. Stvarno nije bila. Kućni kaput, koji sam posle nedelju dana od kuće dobio, doneo mi je ime “popa”. U njemu sam bio smešan, ali me je grejao.
Pretpostavljam da je malo zatvorenika sedelo na podu ćelije u vlastitom kućnom kaputu. U njemu, medjutim, ima nešto čudesno. Toplota doma je u sitnim stvarima. Otpor je u onim najsitnijim. U redovnom brijanju pod bombama. U presvlačenju za večeru u sred džungle. U učtivostima dok ste u govnima do guše …
Dan je prolećno ružičast.
Zgrada u 29 Novembra je siva kao mrtvačnica. Izvesna hladna pobožnost vlada nesrazmerno prostranim hodnicima. Primaju me ravnodušno, kao što radnik ma konvejeru prima predmet na obradu. Predmet je uvek isti, posao oko njega uvek jednak. Monotonija muti oči ljudima iza šaltera …
Gore, na spratu, pokazuju mi kartonsku kutiju s rukopisima koji su mi bili oduzeti prilikom puštanja iz KPD-a.
“Pogledaj da li ti je sve tu.” Kaže službenik ljubazno kad primećuje da sam spreman dohvatiti kutiju i nestati s njom čak i da je prazna, da su u njoj moje cenzurisane fekalije. (Možda i jesu?)
Ne očekujem rukopise, nisam poneo njihov spisak. Ali se svega sećam. Otvaram kutiju. Prebiram. Pravim se da papire pregledam.
Sveske su raznih formata, debljina, boja. Na njima crvenim slovima ispečatan znak CENZURISANO. Na svakoj piše “Osudjenik Borislav Pekić”, a zatim moj “kućni broj”. On nije uvek isti. Inventarisan sam u raznim vremenima pod raznim brojevima …
Tu je i Genealogija Doma Njegovan Turjaški, pa dva, u tubu savijena, tvrda papira, širine 50, dužine 150 cm. Genealogija je u crvenom tušu, arhitektonskom kaligrafijom, radio A., osudjeni tehničar u KPD – Niš. Žao bi mi bilo da je izgubljena. U nju smo obojica uložili veliki trud …
Sveske za poeziju, medjutim, nema. Iscepao sam bio meke korice desetak tanjih plavih svezaka na kockice i u zatvorskoj knjigoveznici povezao ih u platno. Ta je knjiga bila svakako nešto najraskošnije što sam posedovao.
U nju sam prepisao sve svoje pesme, do kojih sam još držao. Nje nije bilo. Nisam osećao nikakvo žaljenje. Sveska je bila lepa, i kad se listovi s pesmama iščupaju, mogla je nekome poslužiti da u njoj beleži zaista važne stvari …
(Kod kuće, medju drugim papirima, nalazim jedan iščupan list i na njemu poslednji stih neke pesme:
“Vratićemo se kao što se refren vraća,
U elegije vaše dovršene bedom,
U mašte vaše, oblik, biće redom,
Naša će sena ko Pan s frulom da korača.”)
U jednom trenutku dolazim u iskušenje da ponovim “scenu sa naliv perom”. Odustajem. Ravnodušan sam. U svetlosti nelagodnosti, s kojom sam u sobu ulazio, izgleda mi bedno da se, izlazeći, pravim važan. A i ravnodušan sam, stvarno …
Odlazim, noseći kartonsku kutiju, s osećanjem da nosim vlastiti leš, za kojim nema ko da plače …
(DNEVNIK, 1954.) (O deo Ovde)
No comments:
Post a Comment