(N deo Ovde)
NA ROSANDIĆEVOJ IZLOŽBI
Senzualnas nežnost. Iskustva Lezbosa u drvetu. Majke koje ostaju i kad svega nestane. Jedan Hristos koji liči na mučenika našeg veka. Ticijanovi andjeli … R. daje svojim oblicima sekundarno patološki pečat. Klasika je tu pokvarena iznutra. (A on objavljuje Strašni Sud – Modernoj!) Ipak, vrlo dubok utisak …
U jednom ćošku, Smrt koju niko ne vidi, drži kosu. Kosa se presijava na suncu s prozora. Ovo je nesumnjivo predsmrtna izložba. Majstora guraju učenici u kolicima. Njegove ruke odlaze u nepredvidjenim pravcima …
Profesor S. sa Primenjene priča mi da je pre nekoliko meseci posetio R.-a. Pomenut je Meštrović. “Ah, taj zanesenjak”, rekao je R. “on hoće da bude sculptor sculptorum! … Taj čovek, koji je napravio tolike glave, doživeo je najposle da izgubi – sopstvenu.”
Izložba raznežava. Platon je znao zašto je iz svoje idealne države prognao umetnost …
(DNEVNIK, 1954.)
CRNI GRADJANSKI REDENGOT I CRVENI PRSLUK TEOFILA GOTJEA
Jedna od najsvirepijih posledica velikih poraza je migracija forme. Pobednik stvarno pobedjuje tek naknadno, kad vam počne uzimati ono zašta ste se borili, kad od vaše forme započne praviti svoju prirodu …
Revolucionarne pobede odnose se nad onim društvenim snagama, kod kojih je nekadašnja priroda, izcrpevši vitalnost, postala tek – forma. Preuzeta od pobednika, postaje postepeno ona opet priroda, ali njegova …
Istovremeno se dogadja suprotan proces. Poraženi prihvataju formu pobvednika, koja postaje njihova priroda.
Procesu revitalizacije na jednoj strani proporcijalno odgovara procesu devitalizacije na drugoj. Pobedjeni se regeneriše, pobednik degeneriše.
Istorijski primeri …
Postoji i naš.
Odbacili smo svaki odgoj i pravili od sebe budale da bismo srušili režim. Prihvatili smo od levice davno napušteni promiskuitet, i namesto gradjanskih dogmi opijali se egzistencijalističkim nihilizmom i rakijom (pri čemu nas je rakija više i brže opijala). Oblačili se kao strašila da bi sablaznili komunističke puritance koji su demonstrirali gradjansku strogost i jednostavnost …
Migriraju uvek najpre preteranosti …
Revolucija postaje patron porodice i cvrčka na ognjištu, koga simbolizuje nezgrapno temeljan nameštaj firme “Todor Dukin”, a gradjanska klasa, u licu svojih naslednika (bez nasledja), predaje se zavereničkim orgijama po kućama, čiji su prozori zamračeni kao u vreme bombardovanja.
Revolucija pledira za Red i Rad; gradjanska klasa, koja je i Red i Rad pronašla, premda se poslednjim i nije uvek lično bavila, propoveda Nered i Nerad, a zatim odlazi u kafane da ih, praveći buku, simulira. (Pevanje “Uskliknimo s ljubavlju” na pravoslavnu Novu godinu.)
Revolucija preuzima nacionalne mitose, mladi ih šoveni izlažu preziru. (Jer “Uskliknimo …” je buka, nije ideja.
Revolucija dreždi za kancelarijskim stolovima, izmišljajući zakone koji će joj obezbediti trajnost; pasionirani obožavatelji zakona i trajnosti, gradjani, kuju planove kako da ih izigraju, kako promenu stalnom da učine.
Revolucija je sela u naslonjač; oni koji su naslonjač smatrali jedinom prednošću koja nas razlikuje od životinje, odaju se histeričnoj pokretljivosti, i zamaranju bez svrhe.
Revolucija je najzad počela da razlikuje ljude u bezličnoj “narodnoj masi”, koju joj je u nasledje ostavila ideologija; gradjanstvo žrtvuje svoje individualnosti kolektivnim zaverama, karbonarskom mraku u kome sve mačke moraju biti crne i sve jednako presti.
Revolucija čita Balzaka, gleda “Labudovo jezero”, sluša Mocarta i skuplja se u red pred izložbama klasičnih majstora. Mi pretpostavljamo Šemberga, Džojsa, Pikasa, pa su nam već i oni pomalo staromodni. Revolucija igra tango iz Burskog rata, mi držimo da je Rok prespor …
Kao Teofil Gotje na premijeri Igo-Verdijevih “Ernania”, gladjanska klasa oblači crveni prsluk da sablazni revoluciju, koja po istorijskim foajeima već uveliko hoda u salonroku sa kamelijom u zapučku …
(DNEVNIK, 1954.) (P deo Ovde)
No comments:
Post a Comment