(VIII deo Ovde)
OBEŠENJAK: Eto, sad sam izgubio i jedinog prijatelja.
UČITELJ: Kad se obesite i postanete neko, imaćete ih na pretek.
OBEŠENJAK: Mora da vi o tome mnogo znate …
UČITELJ: Malo, kolega, malo, ali i to je za učenje dovoljno, jer ono se na jednoj istini drži. Već dve gde su – učenje propada …
OBEŠENJAK: A zašto ste se odali omčologiji, učitelju?
UČITELJ: Obesio mi se stari, pa sam hteo da vidim zašto.
OBEŠENJAK: Pa? Zašto?
UČITELJ: Bio je alkoholičar. Jednom je hteo da razbije mamurluk, i eto …
OBEŠENJAK: I šta je sada s njim?
UČITELJ: Pojma nemam. Davno nas je napustio. Valjda negde loče … Samo, na malom broju slučajeva može se graditi ideologija, ne i teorija. Potrebno bi bilo da se povešaju svi ljudi da bi se mogla zasnovati jedna apsolutna teorijao prirodi vešanja … Ali i svaki slučaj je dobro došao … Svaki dokaz više …
OBEŠENJAK: Ali za šta dokaz?
UČITELJ: Mnogo tražite od mene, kolega – ja još nemam teoriju. Kad je budem imao znaću i čemu služe prikupljeni dokazi … ali dok nemam dokaze ne mogu imati ni teoriju … Zato i očekujem toliko od vas, uvek se nadam da će mi jednom istina pući pred očima.
OBEŠENJAK: A oni koji su se povešali pre mene, zar vam oni nisu otvorili oči?
UČITELJ: Ah, bili su to mahom neupotrebljivi nesrećni slučajevi, da, akcidenti … iz neznanja, neveštine, taštine, da … Ne mogu, se kolega, na slučajnostima graditi veliki sistemi mišljenja i ponašanja, ne, ne … Ispitao sam ja te epizode, ispitao. Svi su se oni vešali iz najboljih namera i pri tom nastradali, ciljam na to da nisu više u životu igrali neku naročitu ulogu …
Mnogima se i trag zatro, a tol’ko su hteli, tol’ko započeli … a mnogi opet i nisu ništa hteli, prosto su računali, ljuškaćemo se malo, pa saći dole. Medjutim, većina je ipak nešto snovala, možda dalje da vide nego drugi, ili provere svoju snagu … znate, kao kad na vašarima stežete onu pumpu … Ovde je doduše omča stezala njih, ali načelo je ostalo isto … Neki su i bežali pomoću uzeta … da i bežali …
(Uz buku i smeh ulaze otac, sluga i žena.)
ŽENA: Dragi, kaži “dragička”!
OBEŠENJAK: Dragička!
ŽENA: Evo konopca!
SLUGA: I još jedno “dragička” za izmirenje sa vašim tatom. Pričao mi je uzbudljive priče o svojim bunama i ratovima …
OTAC: A Emanuilo meni o svojim poniženjima – vrlo tužno.
SLUGA: I tako smo se pobratimili, mada to kod nas komunista nije običaj.
OTAC: Pa još na stepenicama ste bili hrišćanski socijalist?
SLUGA: Da, levog smera, ali ja sam kao sluga navikao da žurim.
UČITELJ: Ma, ko je ovaj neobrazovani klipan?
OTAC: (Tiho.) Ma ko daje, diž’te ruke od njega, osetljiv je kao stonoga!
SLUGA: Molim da se okonča ova diskriminacija, inače odoh!
OTAC: Rekoh li vam? Sve je u redu, pobratime, sve je u redu.
SLUGA: E pa onda hoćemo li, gospodaru? … Gospodar dopušta? … (Škripa kreveta.) Ne budite kapriciozni, gospodine … Molim vas! … Koji mu je sad djavo! …
OTAC: Jel’te vi, da ga vi niste obrlatili?
UČITELJ: Ja? Pa to što radi moje je učenje! Ali on je tako samovoljan bio i kao učenik.
SLUGA: Kao gospodar!
OTAC: Sin!
ŽENA: LJubavnik!
OTAC: Gospodjo, ako vas stvarno voli koliko to vi meni želite da predstavite, mogli bi …
ŽENA: Ali da ne ustaje. Obećao mi je da će se ležeći …
UČITELJ: Da su se svi ljudi vešali u položaju u kome su živeli, svet ne bi napredovao dalje od Adama …
OTAC: Pustite mene … glas krvi … Sine! … Sine! … Vreme je! Samo se na tebe čeka …
ŽENA: Pa ljudi moji, ima li što bi njega moglo da pokrene?
OTAC: Možda vojnička truba? … Ili zvečka, a?
SLUGA: Ja mislim da nadjemo top, pa da okinemo!
UČITELJ: Govor, govor, gospodo … Reč je stvorila svet, samo reč može da ga pokrene …
ŽENA: Molim, samo nikakvih mitinga! Puče mi glava!
UČITELJ: Onda ja ne vidim ništa osim – zemljotresa. Nešto poput Sudnjeg dana!
SLUGA: Vražju mater, nastavio bi taj da čmava u nekoj trusnoj pukotini! (Škripa.) Di’ž se ladoležu! Klado! Eksploatatoru!
UČITELJ: Samo bez grubosti, molim Ovo nije revolucija …
OTAC: Ta vam je tačna. Bio sam revolucionar. Znam. Ovo je jedno obično sitnosopstveničko vešanje. Bez velikih reči i širokih gestova …
SLUGA: Znao sam da ću opet biti izigran!
OTAC: Uhvatite ga ispod levog pazuha, doktore … Levog! Znate li šta je “levo”, boga mu?
SLUGA: Ovo vam je “levo”, doktore.
UČITELJ: U moje vreme “levo” je bilo jedno, a sad drugo. Ko bi se tu snašao?
SLUGA: Kao anarhist, i to radikalnog smera, valjda znam šta je “levo”?
OTAC: A vi Emanuilo, opet promeniste farbu, a?
SLUGA: Glavno je da sam ostao sluga, zar ne?
ŽENA: (Jecaj.) On me je prevario … Obećao je da će ležeći …
OTAC: (Kroz stenjanje, škripu, krš.) Emanuilo, šta je s tom omčom, dodjavola?
SLUGA: Hitam kol’ko mogu. Amater sam. Nisam izučen dželat … Da se mladi gospodin polio benzinom, bar bi svetleo noću kao svitac, a i meni bi bilo lakše da poslujem s šibicama.
OTAC: Jesmo li spremni, ‘ajmo složno, povuci-potegni, je’n-dva, je’n-dva, leva-desna …
SVI HORSKI: Leva-desna, leva-desna, leva-desna …
OBEŠENJAK: (Eho-raum.) Leva, desna, leva, desna, leva, desna … Ali zašto su to učinili, zašto su se povešali? Šta ih je tome privuklo? Nežna pomrčina džaka preko očiju, konopac ili tronožac … konopac ili tronožac? …
(Bat čizama, tresak vrata.)
ISPOVEDNIK: Stanite! Obavešteni smo da se ovde veša?
OTAC: Veša se moj sinčić, Ekselencijo.
ŽENA: Moj ljubavnik.
UČITELJ: Moj sledbenik.
SLUGA: Moj gospodar.
OTAC: I prijatelj jednog odsudnog gospodina.
ISPOVEDNIK: Pet lica, sve u svemu … Grupa. Zavera. Organizacija … Dobro. Proverićemo. A ko su ovi gradjani?
OTAC: Mi smo ta lica voleli, Ekselencijo!
ISPOVEDNIK: Dobro. Proverićemo. Da li su potpisali izjavu?
OTAC: Mi ne stanujemo, zajedno, ja ne znam ništa, ali valjda su potpisali, svakako su potpisali, Ekselencijo … U našoj familiji nešto tako ne bi moglo da se previdi … Mi smo sitni, radni, lojalni ljudi … sitnež uglavnom … ali ako zatreba, kad opali, svi ćemo k’o jedan … šta sam ono hteo? Da … Oprostite, Ekselencijo, ja sam njihov otac … imam samo njih petoro, a ova je Dama održavala sa njima, razumete …
ISPOVEDNIK: Veze?
OTAC: Ne, odnose, Ekselencijo!
ISPOVEDNIK: Alal joj vera! Dobro. Proverićemo. A ti? … Zašto mi govoriš vi kad znaš da smo sad svi na ti?!
OTAC: Ja govorim u množini, ima vas mnogo, a i nas ima mnogo … pa tako, ja u množini … šta sam hteo … da, da … oni su od rodjenja tako u krevetu, da … ova dama, zna … I ovaj što im je služio.
ISPOVEDNIK: Kao veza?
(X deo Ovde)
No comments:
Post a Comment