(IV deo Ovde)
OBEŠENJAK: I mornari treba da znaju oko užadi …
OTAC: Jakako, i mornari, mornari naše slavne mornarice … Mic po mic postaješ krmanoš, pa zapovednik palube, a ko zna … možda i kontraadmiral … ako te posluži sreća, i dabome, ako savladaš mornarske čvorove. Jedan od naše svojte već je plovio …
OBEŠENJAK: Je li to onaj ridji … onaj koji se obesio o glavnu katarku …
OTAC: O treći jarbol, al’ svejedno … Možda si se ti na njega umetnuo?
OBEŠENJAK: Ne verujem, ja mislim da je to nešto iz mene … Znaš, kad sam posle Velikog Klanja prilegao, nisam ni sanjao da ću dvadeset i sedam godina ostati u postelji. Bio sam nešto umoran pa sam hteo da se pošteno ispavam … Tako rade svi ljudi, zar ne, oče? Ispruže se malo da prikupe snagu za iduće jutro, ali ja tog idućeg jutra bejah još malaksao, pa sam produžio da se odmaram. Hteo sam da iz kostiju isteram i taj poslednji umor … Tako rade svi ljudi, zar ne, oče?
Okrenu se na drugu stranu i produže … I bogami, u toku nedelja bivao je taj umor sve manji i ja sam se s pravom nadao da ću vrednim odmaranjem i njega iskoreniti, a zatim, naravno, baciti se na neki posao. U stvari, ostatak umora i nije bio naročito veliki, ali je bio nepodnošljivo zamoran … Kanda sam bio svežiji onako potpuno iscrpljen, nego ovako skoro sasvim odmoran. Taj moj dugi san …
OTAC: Medvedji san …
OBEŠENJAK: Medvedji ili nemedvedji, on je prošao, oče! Nisam ležao uzalud! Više nisam umoran! Nimalo! Oče, ja sam sada lak kao vazduh, svež kao vodopad, savitljiv kao vlat! Kakvo vilinsko osećanje mobilnosti i lakoće … O, znam ja da se od mene očekuje poduhvat koji će spektakularno izviniti moje beskrajno čmavosanje.
Ali ja nisam grandoman. Zato sam i dokonao da se obesim … Misliš li da je to dovoljno za čoveka mojih godina, mog porekla … pa konačno i mojih sposobnosti!
OTAC: A zašto da nije? Mnogi ni to ne postanu.
OBEŠENJAK: Oni su valjda postali nešto drugo? Možda nešto veće?
OTAC: Ma oni su se prosto dali na nešto drugo, i u tome je sva razlika, sine … To je stvar opredeljenja. Ja se tu ne bih upuštao u usporedbe …
OBEŠENJAK: Ali, tata, ja moram znati šta ovo što činim znači u odnosu na ono što drugi čine … inače moj izbor nema nikakvog smisla!
OTAC: Znaš šta, za pola sata imam poslednji autobus …
OBEŠENJAK: Imao sam u vidu eventualne istorijske perspektive mog čina …
OTAC: Pa, ti se valjda ne misliš takmičiti sa Cezarom? Ili misliš? Možda sa Napoleonom? Možda čak i sa Josifom Visarionovičem Staljinom? Mladi se gospodin tek odvažio da dupe od perja odlepi, a već ga muči značenje o značaj svoje nove profesije … da, a niti jedan korak još do vešala nije napravio! … Čak ni vešala još nije podigao … Samo preklapaš, preklapaš i baš te briga što će mi pobeći autobus! …
OBEŠENJAK: Možeš i ovde spavati.
OTAC: Baš da ti ne spavam ispod vešala!
OBEŠENJAK: A zašto, molim lepo?
OTAC: Šta ja znam … Mogu da padnu, svašta može da bude!
OBEŠENJAK: E, to sam hteo da čujem, ti nećeš ni da spavaš ispod njih, a od mene se očekuje da na njih odem pre nego što budem načisto šta je to vešanje …
OTAC: Niko živi ti to ne zna, sinko …
OBEŠENJAK: Ali, moralo je biti vreme kada su to ljudi znali, oče!
OTAC: Možda je bilo, a možda i nije bilo. Siguran sam jedino da u moje vreme niko o tome pojma nije imao. Čak ni moj ded ništa nije umeo rei, tek je znao da ni njegov deda nije o tom pogledu bio ništa pametniji … Jedino što se tako, nekakvim predanjem zna, jeste da je tu nešto vrlo, vrlo vredno zakopano, inače ne bi ljudi …
OBEŠENJAK: Neko blago?
OTAC: Verovatno.
OBEŠENJAK: Povelja o nekom pravu?
OTAC: Nije isključeno.
OBEŠENJAK: Slava?
OTAC: Možda.
OBEŠENJAK: Moć?
OTAC: Ko zna.
OBEŠENJAK: Sreća?
OTAC: Ne zna se.
OBEŠENJAK: E pa vidiš, to je ono što mene brine. I ja znam da je to nešto vredno, ali šta je? Šta je to?
OTAC: Sam ćeš, brate, videti, što mene zapitkuješ? … Hej, pa ti plačeš? ‘Ajde molim te, nemoj da te ko čuje … Toliki cipov, pa plače! … ‘Ajde … sve je u redu, sine, sve je u redu … Razumem ja to, dugo si ležao, nisi živeo kao čovek i sada je to, dabome, strah pred životom, a život nije ništa, sine, baš ništa, on izdaleka samo strašno izgleda, inače ti je to luk i voda …
Videćeš i sam kad se obesiš! … Razume se, to je tek prvi korak. Treba stići toliki svet koji je napredovao dok si ti, ‘ajmo reći snagu prikupljao. Treba stići, zateći, preteći i uteći! Treba, bratac moj, jednom završiti te škole … služiti vojske, oblagati devojke, menjati službe, ženiti žene, zasnivati porodice, ostavljati majke, razarati porodice, bolovati bolesti,
birati stranke, napuštati stranke, dobijati ratove, gubiti ratove, bistriti politiku, mutiti politike, menjati ideje, dizati revolucije, dizati i kontrarevolucije, gušiti revolucije, gušiti i kontrarevolucije, praviti karijere, upropašćivati karijere, zaradjivati novce, ćerdati novce, pridobijati prijatelje, gubiti neprijatelje, pridobijati neprijatelje, gubiti prijatelje …
OBEŠENJAK: I vešati se!
OTAC: (Kao automat.) … školovati porod, udavati kćerke, ženiti sinove, negovati unučiće, sahranjivati roditelje …
OBEŠENJAK: A kada se vešati?
OTAC: … slušati velike govore, gledati slavne slike, čitati debele knjige, igrati poučne igre …
OBEŠENJAK: I vešati se, majku mu, vešati!
OTAC: Pa i obesiti se, najzad! …
OBEŠENJAK: Najzad!
OTAC: Većini tvojih vršnjaka to je već pošlo za rukom.
OBEŠENJAK: Znam, znam, ali oni su bili djavolski ambiciozni, oče … Štreberi! Ja nikad nisam bio štreber! … A osim toga imam neko čudno predosećanje … Znam da je to glupo … Nisam ja prvi koji se veša … Ali šta mogu …
OTAC: Pa šta hoćeš?
OBEŠENJAK: Hteo bih da i mama zna za ovo.
OTAC: Pa reći ću joj kad se vratim kući.
OBEŠENJAK: Ali, onda ću ja već …
OTAC: Dobro, dobro, ali onda zbilja moram put pod noge! (Šumovi koraka, vrata, telefon.)
OTAC: Halo, mamice, ovde tata! Telefoniram iz njegovo stana … Šta? Ne može biti bolje? Sve je u redu, sve je u redu! … Imam veliku novost za tebe. On ustaje noćas. Ma ne izmotavam se, ženo. Tvoj sin noćas ustaje! Da, da, konačno … diže se, napušta krevet za uvek …
OBEŠENJAK: (Iz daljine.) Reci joj da navrati ako može!
OTAC: Ustaće još u toku noći … da, ustaće da bi se obesio. Obesiće se čim ustane. Moja krv – moj karakter. E, vreme ti ne bih umeo reći, kanda ga još nije precizirao …
OBEŠENJAK: (Iz daljine.) Ali, ja mislim tek u praskozorje! … Reci joj da mi je potrebna!
OTAC: Da … pa o budućnosti je još rano govoriti … Najpre nek se veša! U stvari, želi da razgovara s tobom … Ne, nije mi rekao o čemu … da, da … dobro …
(Koraci koji se približuju.)
OBEŠENJAK: Šta je rekla?
OTAC: A, znaš ti mamu! Da zatvoriš prozore, kad budeš ustajao, ili bar da se nečim ogrneš …
OBEŠENJAK: I ništa više?
OTAC: I da ti se nadjem pri ruci.
OBEŠENJAK: Hvala. Imam slugu.
OTAC: A, to je tudja kost, sine. Nikad se u ozbiljnim stvarima ne pouzdaj u tudje ruke. (Škripa vrata.)
(VI deo Ovde)
No comments:
Post a Comment