(V deo Ovde)
SLUGA: Varate se ako mislite da se sa vašim gospodinom sinom nisam toliko srodio da ga bez ustezanja ili ti pak zapinjanja, kao rodjeni brat, ne bih mogao zadaviti … Medjutim, ako vam je do saradnje, možete nam pozajmiti kajiš.
OTAC: Žao mi je, ali to nije običan kajiš. To mi je opasač iz rata, draga uspomena na Veliko Klanje, a uspomene se ne zajme!
SLUGA: Baš ste mi vi neki vajni roditelj! Sin vam nema omču, a vama je žao jednog pišljivog opasača!
OTAC: Pišljiv si ti, a ne moj opasač! I utuvi, ja neću da se moja najlepša uspomena šeta od trbuha do guše – nego da ode u Vojni muzej … U vitrinu, pod staklo!
OBEŠENJAK: Mogu ja, ljudi, i sutra da se obesim.
OTAC: Onda ja odoh, ja ne mogu da čekam do sutra. Sutra sam apsolutno okupiran! A ti mi javi kako je bilo …
OBEŠENJAK: Da smo zdravo!
SLUGA: Ne sekirajte se, gospodaru. Dok sam ja kraj vas, neće vam ništa nedostajati …
OTAC: Hej, kuda?
SLUGA: Na željezničku stanicu. Tamo se uvek može naći neka rashodovana sajla …
OTAC: Ići ćemo zajedno. Najzad, veša se moj sin, zar ne?
SLUGA: Ne. Moj gospodar se veša. I ne dopuštam nikome da se petlja u vešanje mojih poslodavaca. Još od Hama to je iskonsko pravo poniženih i uvredjenih!
OTAC: Ne možeš, bre, ti kupovati konopac za moje dete, pa makar ti sve doktrine ovog sveta davale za pravo! Kupuj ti štrangu za svog sina!
OBEŠENJAK: Gospodo, molim vas!
SLUGA: Izležavajući se kao trut na ovim jastucima, vaše me je mezimče trideset punih godina eksploatisalo …
OTAC: Dvadeset sedam, dvadeset sedam …
SLUGA: Podnosio sam njegovu tiraniju, jer sam kao hrišćanski socijalist levog smera verovao da je bogalj i da je sve zlo što mi ga je nanosio s veštinom zanatlije, božanskog porekla. i što se taj ladolež posle trideset godina …
OTAC: Dvadeset sedam! …
SLUGA: … lovljenja zjala ipak veša – moja je zasluga.
OTAC: Koješta! Da ga nisam odgajio, nikad mu tako što ni na pamet ne bi palo … Dubak je važan, prijatelju, dubak!
SLUGA: Ma nemojte mi reći? A šta je onda čekao trideset godina? …
OTAC: Dvadeset sedam!
SLUGA: … mogao se obesiti još u kolevci, o pelene! Uostalom, evo vam ga, pa se zakitite s njim!
OBEŠENJAK: Kakav si to, tata, sunce mu jarko! Vidiš valjda da Emanuilo brani svoja tridesetogodišnja prava!
OTAC: Najpre to su dvadesetsedmogodišnja prava, a zatim šta je sa mnom? Šta ćemo sa roditeljskim pravima? Očeve ćemo za vrat pa na djubrište? I zašto već jednom ne pomlatite svoje roditelje? Posatirite nas kad već niste u stanju da nas poštujete!
OBEŠENJAK: Vidite li šta ste mi priredili, Emanuilo?
SLUGA: More, pustite ga, ‘vata na sentimentalnos’!
OTAC: A našta li vi ‘vatate? Na istoriju? Na radničku klasu?
OBEŠENJAK: Oče! Emanuilo! Imajte obzira!
OTAC: Nije nego! Ta mene su ti obziri i doveli do poniženja da mi se rodjeni sin, kao kakav nikogović, veša tek u dvadesetsedmoj godini! …
SLUGA: Tridesetoj, gospodine, tridesetoj, zahvaljujući obzirima koji su i mene doveli do poniženja da se pri tome pluje na moju samarićansku ruku, poniženja, opet velim, koje se samo krvlju može sprati. Zato odlazim!
OTAC: Idem i ja. Nisam ni ja s’raskida. Napraviću ja još koje dete!
SLUGA: A ja ću već naći koga da vešam!
(Koraci se udaljuju.)
OBEŠENJAK: (Urla.) U božju mater! Obojica u majčinu! I da znate … (Tresak vrata – on i dalje viče.) Neću se za vas vešati! Ne zaslužujete vi to, ne zaslužujete! Sam ću se obesiti – sam za sebe visiti! … I svima ću objaviti da to činim samo za sebe! … Tablu na grudi ću okačiti: “ovde visi čovek koji se na taj korak odlučio zato što …”
(Eho-raum.) Zašto? 8. marta 1944. godine u Berlinu se pred filmskim kamerama sporo, vrlo sporo vešao general feldmaršal fon Vicleben … Zašto? Jednog dana se u Habarovsku na Dalekom istoku, lekar Pjotr Fedorovič Kučerov, u nedostatku užeta, zadavio golim rukama … Zašto? Zašto? …
ŽENA: Gili, gili, gili … (Obešenjak krikne.) Moja se Maza prepala? Da li je moja Maza rdjavo snivala? … Gili, gili, gili …
OBEŠENJAK: Za ime Hrista, ostavi se mog vrata!
ŽENA: Ali, srce, ja volim tvoj slatki, tanki vratić.
OBEŠENJAK: Samo ti njega pusti na miru …
ŽENA: Ide, ide, ide … Buba-Mara!
OBEŠENJAK: Ma mirna budi! Ostavi moj vrat! Ne diraj mi vrat! I pusti, za ime sveta, sad cmakanje. Imam novost za tebe.
ŽENA: Obožavam te!
OBEŠENJAK: Noćas ću se obesiti, Evice …
ŽENA: Luda sam za tobom!
OBEŠENJAK: Čuješ li, ljubavi, noćas ću na vešala?
ŽENA: Načisto podilejisala.
OBEŠENJAK: Vešam se, boga ti poljubim!
ŽENA: Pa šta?
OBEŠENJAK: Ništa, samo kažem.
ŽENA: Uvek nadješ da držiš govore kad nam je najlepše!
OBEŠENJAK: Znaš, godine prolaze, a ja još ništa nisam postigao.
ŽENA: Za tebe naša ljubav nije ništa?
OBEŠENJAK: Pa ja to i činim zarad nas, ja sam i ležao da bih prikupio snagu za našu ljubav. Evice … (Žena plače.) Ee, ne plači … nisam očekivao da ćes primiti srcu … Zašto plačeš?
ŽENA: (Kroz cvilenje.) Zato što sam besna! Kako bi se ti osećao da ja pravim planove kako da se bez tebe provedem?
OBEŠENJAK: Vešanje nije provod, Evice.
ŽENA: A šta je onda?
OBEŠENJAK: Pa, ne znam baš tačno, valjda neka vrsta posla, možda neki angažman … Ne znam ni sam!
ŽENA: Nećeš da mi kažeš!
OBEŠENJAK: Stvarno ne znam. Niko to ne zna! …
ŽENA: Znaš, znaš … nego nećeš da kažeš. Nikad mi ništa ne govoriš. (Imitira ga.) “Draga Evice, slatka Evice, kuco-maco, maco-kuco!” … a ovamo vešaš mi se iza ledja … kao najprljavioji preljubnik!
OBEŠENJAK: Ali Evice, ti si bar emancipovana!
ŽENA: Djavolsku mater emancipovana! Kako da budem emancipovana, da iz luftbalona sejem radikalne letke, da se drogiram u ritmu džez marševa, plujem po korovom ovenčanim krstačama očeva, da ovako hibernizovana kao kocka leda iz frižidera,
iz viših principa teram kera s gorom polovinom usranog grada, ili pevajući skačem kroz zapaljene inicijale naših učitelja na antiimperijalističkim sletovima – ‘ajde, sam reci, kako, kad me držiš u zaostalosti u pogledu najvažnije stvari na svetu!
OBEŠENJAK: O njoj baš i hoću …
ŽENA: Ti si za mene najvažnija stvar na svetu! O tebi hoću sve da znam, sve do sitnih creva. I ja da znam, upamti, a ne onaj kapitulant Emanuilo, koji svoje, bedom tako skupo plaćeno, radničko dostojanstvo prodaje za – jedan ušljivi krevet.
OBEŠENJAK: Emanuilo kaže da se ponižava samo da bi me – obesio.
ŽENA: Al’ smo naivni! Da to, počem, sad nije kao po ilegalnom zadatku?
OBEŠENJAK: Po savesti … legalnoj, kaže.
ŽENA: E pa da znaš, već su mi u nosu te otrcane staroslovenske formulacije! Savest i duša – trice i kučine! A ovamo, šta vas dvojica radite kad ostanete sami …
OBEŠENJAK: Samo razgovaramo, majke mi …
ŽENA: U krevetu, naravno … I sigurno se do u sitne sate poveravate jedno drugom?
OBEŠENJAK: Za ime boga, budi razumna, Evice … Ta neko se mora i za omču postarati!
ŽENA: (Na rubu plača,) Da smo se uzeli, kao što si obećao, ja bih se pobrinula da u kući uvek imamo bar tuce konopaca… Od bake sam nasledila porodične mustre, a i decu bi, nadam se, imali, pa bi ti pri ruci bili i dečji gajtani za preskakanje … Mogao bi da biraš! …
(VII deo Ovde)
No comments:
Post a Comment