OBESENJAK VIII deo

OBEŠENJAK, Ispovedna farsa, od Borislava Pekića, VIII deo.
(VII deo Ovde)

UČITELJ: Dakle, kao što rekoh, ležeći, gospodin beše sasvim osrednji učenik medj’ klasama koje odgajismo, ni prineti očaravajućoj nadi našeg Zavoda koja se obesila o školsku računaljku – žica za desetice … Molim čašu voide! …

Ali kad vidimo kako se čak i naši najbeznadniji učenici vešaju godina pošto smo im dušom seme istine posejali, s gordošću uvidjamo svu umetnost truda koji nam se, vo vremja ono, priznajem, činilo uzaludnim … Molim čašu vode! … Ja sam višekratno polaskan što ste vi, mladi kolega, služaći se nepatvorenim životom kao nastavnim predmetom. Došli do istih iskustava …



OBEŠENJAK: … do kojih dolaze psi – lutalice u društvu šintera!
UČITELJ: Do istih iskustava, velim, na koja vas je upućivalo moje učenje. A vi se, opet, osećajte gordim što ste, mada još neobešen, hoću reći nepriznat, postali dokaz da mojoj ideologiji pripada budućnost.
PRIJATELJ: Malo mlitav dokaz, rek’o bih, doktore … (Cereka se.)

UČITELJ: Kolega, svi su dokazi mlitavi dok se ne poteraju …
PRIJATELJ: Ako ćemo pravo, nema u njemu zanosa …
UČITELJ: To je istina, ni prilježnosti …
PRIJATELJ: Ni poslovnog dinamizma nema …
UČITELJ: A ni neke metodičnosti. Ne vidim plana u tome …

PRIJATELJ: A nekmoli peredračuna … Najzad, gde mu je optimizam, za poslove je najvažniji optimizam … i samopouzdanje …
UČITELJ: Istrajnost, kolega …

PRIJATELJ: I sredstva, naravno. Nema velikih poslovnih poduhvata bez velikih sredstava. A ovde ih ni od korova nema. Gde ti je konopac i tronožac, prijatelju? Da, konopac i tronožac, a da o džakčetu za glavu, gvozdenom klinu, ukrštenim gredama i ne govorim …

UČITELJ: Preci nam se golim rukama davljahu, a gle, ova razmažena mladež ne može ni da se veša bez kojekakvih pomagala i sokoćala, spravica i napravica, konopaca i tronožaca …
OBEŠENJAK: Čemu ovo nepoverenje, gospodo, pa ja nisam odustao, samo se malo zagrevam … Ta meni je to prvina …

PRIJATELJ: (Tiho.) Doktore, biste li vi voleli da se i ja obesim?
UČITELJ: Prirodno. Mom učenju je svaki novi dokaz dobro došao …
PRIJATELJ: Onda mi recite u čemu je stvar … zašto se on veša?
UČITELJ: Otkud bih ja znao, kolega? … A i ne zanima me, ja se bavim isključivo mehanizmom čina … Čašu vode, molim! …

PRIJATELJ: Evo bokal, zasada, a doneću vam celo bure, vodoskok ću ako treba otvoriti u patosu … samo pomozite! I ja sam vam bio učenik, i to marljivi od njega, pa zar je pravo da se sad samo on koristi vašim učenjem?
UČITELJ: Ma kažem vam, ja znam zašto se ljudi vešaju – ali onako u principu. Svako, medjutim, u tome ima svoje pobude, interese, šanse, izglede … svoju tajnu …

PRIJATELJ: Ali on neće da mi je oda!
UČITELJ: E, tada se morate sami obesiti. To je jedini način da tajnu otkrijete. Eksperiment je jedini pouzdan naučni metod, i to eksperiment na sebi … (Glasno.) Pa hoćemo li?
OBEŠENJAK: (Lako uzvikne.) Zar je već svanulo?
UČITELJ: Nije, ali se morate pripremiti, kolega, osim ako nećete da nam se na dične pretke ugledate i golim se šakama …

OBEŠENJAK: A ne, nipošto, nisam ja njih dostojan, a i za to se mora mnogo duže odmarati i sasvim ojačati … osobito u rukama …
UČITELJ: Nije blažen onaj koji se mnogo odmara, već onaj koji se odmara dobro, kao što je blažen onaj koji se dobro veša, a ne ko se veša mnogo.
OBEŠENJAK: A onda Učitelju, nisam ja baš tako uobražen, ne mislim da sam pronašao Ameriku … Možda postoji i neko savršenije i savremenije rešenje …

UČITELJ: Sad što se tiče savršenstva – boljeg nema. Jer ko voli mir – nek’ ratuje, ko slobodu voli – nek’ u ropstvo najcrnje pohita. To je princip. Dijalektički princip. A ko želi da živi dobro i časno – e, taj nek’ se iz ovih stopa obesi. I to je princip, i takodje dijalektički.

Naročito ako ima više ambicije. Jer nastavlja da se izležava, a ne zovu ga parazitom, i dalje se ni u šta ne meša, a ne proglašavaju ga bezdušnim, oni koji su ga savetovali da ustane, na ustanak, dakle, i uopšte, ostavljaju ga da počiva u miru, i ne smatraju da je kukavica.

Još uvek ne govori, ali se više ne optužuje da je lukav, i dalje ne sluša, ali više nije ubeležen kao nepokoran. Slobodan je da čini što hoće, a osim toga, zaštićen, jer niko neće znati šta čini. Slobodan je, dakle, i neproziran kao Bog!

PRIJATELJ: A što se tiče toga, jel’ to savremeno, ne beri brigu, stari moj, zvezda ćeš, bre, postati, zvezda repatica! Otimaće se, stari, o tebe, pozivaće te na čajanke, prijeme, izložbe, jubileje, mitinge, ceremonije, akademije, priredbe, smotre … Stajaćeš k’o ikona ispred svih manifestacija, deputacija, demonstracija …

Imaćeš pratnju, vence … čak i pleh-kapelu. U tvoju će se čast i pripucavati, makar samo iz revolvera, i možda ne u meso, a kad se narod istutnji po ulicama, mostovima, trgovima i vrati svako svom paocu onog Točka napolju, dobićeš diplome, ordene, počasne titule i povelje, a zatim ćeš ući u upravne odbore fondacija, industrijskih koncerna, trgovačkih korporacija,

u direkcije, direktorijume, prezidijume, trijumvirate, duumvirate i unovirate … sve dok jednog jutra na nekom centralnom ćošku ne osvaneš kao emaljirana tabla, spomenik od granita ili zadužbina – otorinolaringološka klinika u predgradju …

(Poverljivo.) A onda, znaš, ja nisam baš na konju, maler me neki poterao, sve mi ide nekako naopako, i unosan poslić izvadio bi me iz platke – ma radio sa konopcima i koncima, pa budući da ćeš ti biti u položaju … razumeš?

OBEŠENJAK: Ovde je po sredi nesporazum, stari moj …

PRIJATELJ: Kakav nesporazum? Ti se vešaš, stari moj, jel’ tako? I šta tu ima nejasno? … Da me muka nije pritisla, ne bih ti nikad ni spomenuo, ali ja sam te pravdao čak i kada se podozrevalo da tvoje ležanje ima i neki drugi smisao osim da ti povrati snagu, a sumnjalo se i da ta snaga, ako jednom bude akumulirana, neće biti upotrebljena na dobro otadžbine …

Govorio sam, kog’ hoćeš pitaj: ne znate vi njega, dasa je to, sila, da je s Hristom živeo, on bi bio taj koji bi mu s desna visio, učiniće on nešto krupno, popeće se taj visoko! …

Da se razumemo, doktore, ja ne tvrdim da sam već onda znao dokle će on dospeti, da će se čak na vešala ispeti, to ne, ali sam ipak uz njega bio, i kako god se okrene, imam prava na neku protivuslugu, naročito ako se ima u vidu moja nevolja …

A ti se, molim te, seti kad su hteli da te žigošu što danonoćnim izležavanjem seješ nepoverenje prema kretanju, a naročito kretanju unapred, molim, a onda se i kad posle ručka prilegneš smatralo opasnom insubordinacijom, ja sam unaokolo skupljao potpise … i to mi se dan danas zamera, te mada ne kažem da me je baš to upropastilo, opet – nikad se ne zna odkle mraz steže …

OBEŠENJAK: Nisam ja rekao da neću, samo da ne znam hoću li moći tako svakome ponaosob … Ja sam to zamislio kao nešto značajno uopšte … za sve ljude …
PRIJATELJ: Boli me stražnjica za sve ljude. U sosu sam ja!
OBEŠENJAK: Ja ću, uostalom, videti šta se može stari, ali ja još ne znam ni kakva će mi biti pozicija gore … Samo da neću mirovati na vešalima, u to možeš biti siguran. Nisam ja ni u krevetu dangubio. Dok mi se telo regenerisalo, duh mi je radio kao mašina …

UČITELJ: Znam po sebi taj zvuk. Kao singerica: tikatakatikataka …
OBEŠENJAK: I tako sam smislio to delo, ali ja ga sad ne smem krčmiti na parčad, medju svojtu i prijatelje!

PRIJATELJ: Onda me bar uputi u stvar, daj mi putokaz, makar neki mig … Ja sam u govnima, razumeš, do grla u govnima! … Čuj, stari, ne budi takav! Kakav si to drug, majku mu, pa zar treba ovde da kleknem? Ja, otac porodice, prvi član poklonstvenih deputacija, držač zastave na paradama, onaj u drugom redu, zar da klečim i molim da mi se udeli neki komadić užeta? Neki bedni čvor?

OBEŠENJAK: Ali, čoveče, to se ne može udeliti!
PRIJATELJ: Onda ga podeli sa mnom!
OBEŠENJAK: Ni podeliti se ne može. To što zadobijem biće mi sve što imam!

PRIJATELJ: Onda idi bestraga i ti i tvoje vešanje! Dabogda ti se konopac prekinuo, dabogda ti se uvek prekidao, dabogda spao s njega čim ga dovatiš! Nikad mi nisi bio iskren prijatelj, ti mali, samoživi, nezahvalni gade! Ali, znaj, snaći ću se ja i sam! Još ćeš ti o meni čuti!

(IX deo Ovde)
(Koraci se udaljuju, tresak vrata.)