(IX deo Ovde)
OTAC: Ne, kao družbenik, Ekselencijo! Samo su, kažem, ležali i disali, a i to kao da se, bože me prosti, i vazduha gade … I tek noćas su rešili da se dignu i prionu uz nešto, zasad uz omču … a posle bi videli … Dabome, nekome bi njihov izbor morao da izgleda preduzimljiv, s obzirom na uzrast … Prepotentno je obesiti se u mladosti, bez iskustva koje bi, kako tako, dalo neku bolju … osnovu …
ISPOVEDNIK: Osnovu i boju može dati samo potpisana izjava. Ako je tvoji sinovi ne budu dali, a na vešalima im se nešto dogodi, ko će biti kriv?
OTAC: Ali oni su je dali, Ekselencijo!
OBEŠENJAK: Nikome ja nisam dao nikakvu izjavu!
OTAC: Ja ništa ne znam, možda je ti nisi dao, ali moja druga deca jesu … njih ne uvlači! Ne slušajte ga, Ekselencijo, oduvek je bio neuračunljiv!
ISPOVEDNIK: Što nisi dao izjavu, druže?
OBEŠENJAK: Da li se i ti vešaš?
ISPOVEDNIK: Naravno, ne!
OBEŠENJAK: Zašto me onda zoveš drugom?
ISPOVEDNIK: Zato što smo sad svi drugovi, bez obzira na vešala. Dakle?
OBEŠENJAK: Pa mislio sam da se i ovo što činim može primiti kao izjava.
ISPOVEDNIK: Odmah ćeš shvatiti zabludu … Ti si do sada morao da živiš na svoj račun, jel’ tako? Sam si se o svom životu starao, sam o njemu ovo-ono mislio, sam ga živeo, jel’ tako?
OBEŠENJAK: Tako je. I sve sam to obavljao u krevetu.
ISPOVEDNIK: Svejedno, mada ćemo proveriti. Ležeći ili stojeći, zajednici se isto hvata … Posle ovog što si smislio, teret tvog života, vertikalnog ili horizontalnog, svejedno, pada pomalo i na druge … pa i na mene …
Šta se stvarno zbiva sa obešenjacima, to se, dabome, ne zna, ali se radi na tome, radimo na tome da ih otkrijemo, najveći deo nam se izgubi iz vida, ali ima ih koji nastavljaju da žive medju nama parazitski kao budj – u našim uspomenama, osećanjima, knjigama i pričama,
dakle na teret zajednice, jer ona će odsada da se stara o tvom životu, misli na njega, i uopšte, obavlja se one tegobne, riskantne i skupe poslove koje on zahteva … Ima li onda zajednica prava bar na jednu tričavu izjavu koja će joj to olakšati?
OBEŠENJAK: Zaista nisam tako posmatrao svoju stvar.
ISPOVEDNIK: Onda da i to obavimo. Hej vi, čistite se napolje!
OBEŠENJAK: Ja mogu i pred njima, druže.
ISPOVEDNIK: Ali ne mogu ja!
(Koraci, vrata.) Kreni sa ispovedanjem!
OBEŠENJAK: Šta da ispovedam, nikad ništa nisam radio … samo sam bez veze leškario …
ISPOVEDNIK: Svaki polozaj ima svoje grehove! Priznaješ li ih?
OBEŠENJAK: Ne!
ISPOVEDNIK: Priznaj!
OBEŠENJAK: (Jauk.) Nemam šta da priznam.
ISPOVEDNIK: Dobro. Proverićemo. Zovi me drugom … Cigaretu? Svidjaš mi se. Ima u tebi nešto. Razložno. Celishodno. Umešno. Ali, proverićemo. Hajde pričaj …
OBEŠENJAK: Pa nema tu bog zna šta za priču … Eto, hteo sam malo da se obesim.
ISPOVEDNIK: U kom cilju?
OBEŠENJAK: Pa da vidim i drugu stranu medalje. Znate ono, glava – pismo!
ISPOVEDNIK: Ma nemoj! Kao da mi ne znamo da glave nema. Ni glave, ni repa. Postoje samo pisma, a njih hvatamo. Govori šta si hteo, gade!
OBEŠENJAK: (Jauk.) Hteo sam da se uzdignem, druže …
ISPOVEDNIK: Nisam ja za tebe drug! … Dakle, ambicija, volja za moći. Dobro – proverićemo … Cigaretu? … Ko te zavrbovao?
OBEŠENJAK: Niko. To je bio moj lični plan …
ISPOVEDNIK: Zovi me drugom!
OBEŠENJAK: Druže …
ISPOVEDNIK: A ona žena sa širokim bokovima? Starac koji se predstavlja kao tvoj učitelj?
OBEŠENJAK: Oni su samo posmatrali.
ISPOVEDNIK: Posmatrali? Kad sam ušao, oni su te nosili na vešala, gade!
OBEŠENJAK: Oni nisu znali o čemu se radi … ni ja nisam znao, druže …
ISPOVEDNIK: Nisam ja za tebe drug! … Cigaretu …
OBEŠENJAK: Hvala.
ISPOVEDNIK: Zovi me drugom.
OBEŠENJAK: Hvala, druže …
ISPOVEDNIK: A s kim si se organizovao, ko se osim tebe veša?
OBEŠENJAK: Niko! Hteo sam da budem sam! Jedan! Prvi!
ISPOVEDNIK: Priznaj!
OBEŠENJAK: (Jauk.) Svi! Moj otac! Moja …
ISPOVEDNIK: Cigaretu? I zovi me drugom …
OBEŠENJAK: Moja majka, druže … Ona drolja koja spava sa petoricom … I ona petorica moje braće, koja nisu potpisala nikakvu izjavu … Moj otac laže, da bi ih izvukao …
ISPOVEDNIK: (Obešenjakov jauk.) Ne bulazni! Koja petorica?
OBEŠENJAK: Kako koja? Pa, petorica koja se sa mnom vešaju! Evo: ljubavnik one žene, pa učenik učiteljev, pa gospodar Emilijanov … pa sin mog oca, ali to sam ja, to ne računam …
ISPOVEDNIK: Kad bih ovo nekom pričao ne bi mi poverovao … I sad budi pošten ispovednik! … Pa to si sve ti, beno benasta! Sve si to ti!
OBEŠENJAK: Ja? … Možda … Sigurno … Ako vi kazete …
ISPOVEDNIK: A sad da se vratimo na grehove … Samo ih, tako ti boga, ne izmišljaj, jer ćemo proveriti …
OBEŠENJAK: Ubio sam u ocu rasplodni instinkt, u sluzi poverenje u socijalnu pravdu, u ženi potenciju, u učitelju ponos, u prijatelju veru u ljude …
ISPOVEDNIK: Lakše malo …
OBEŠENJAK: Bio sam rdjav, lenj, glup, ružan, nekoristan, nesrećan, neobrazovan, bolestan, nespretan, sebičan, lažljiv, zloban, nezahvalan, lud …
ISPOVEDNIK: Polako, lebac ti božji, nisam komjuter!
OBEŠENJAK: Pust, surov, beznačajan, uobražen, gramziv, strašljiv, nesnosan …
ISPOVEDNIK: (Obešenjakov jauk.) Dosta! … Dosta! …
OBEŠENJAK: I zato sam odlučio da se okušam u nečem plemenitom i obesim, ali sad sam se pokajao, napokon mi je došlo iz dupeta u glavu da mene ni vešanje neće izmeniti na bolje. Neću se, druže, vešati ni iz personalnih, ni iz generalnih razloga, uopšte se neću vešati! Boli me dupe za sve! Vraćam se u krevet, spava mi se, prileći ću malo … (Zeva.) (XI deo Ovde)
OTAC: Ne, kao družbenik, Ekselencijo! Samo su, kažem, ležali i disali, a i to kao da se, bože me prosti, i vazduha gade … I tek noćas su rešili da se dignu i prionu uz nešto, zasad uz omču … a posle bi videli … Dabome, nekome bi njihov izbor morao da izgleda preduzimljiv, s obzirom na uzrast … Prepotentno je obesiti se u mladosti, bez iskustva koje bi, kako tako, dalo neku bolju … osnovu …
ISPOVEDNIK: Osnovu i boju može dati samo potpisana izjava. Ako je tvoji sinovi ne budu dali, a na vešalima im se nešto dogodi, ko će biti kriv?
OTAC: Ali oni su je dali, Ekselencijo!
OBEŠENJAK: Nikome ja nisam dao nikakvu izjavu!
OTAC: Ja ništa ne znam, možda je ti nisi dao, ali moja druga deca jesu … njih ne uvlači! Ne slušajte ga, Ekselencijo, oduvek je bio neuračunljiv!
ISPOVEDNIK: Što nisi dao izjavu, druže?
OBEŠENJAK: Da li se i ti vešaš?
ISPOVEDNIK: Naravno, ne!
OBEŠENJAK: Zašto me onda zoveš drugom?
ISPOVEDNIK: Zato što smo sad svi drugovi, bez obzira na vešala. Dakle?
OBEŠENJAK: Pa mislio sam da se i ovo što činim može primiti kao izjava.
ISPOVEDNIK: Odmah ćeš shvatiti zabludu … Ti si do sada morao da živiš na svoj račun, jel’ tako? Sam si se o svom životu starao, sam o njemu ovo-ono mislio, sam ga živeo, jel’ tako?
OBEŠENJAK: Tako je. I sve sam to obavljao u krevetu.
ISPOVEDNIK: Svejedno, mada ćemo proveriti. Ležeći ili stojeći, zajednici se isto hvata … Posle ovog što si smislio, teret tvog života, vertikalnog ili horizontalnog, svejedno, pada pomalo i na druge … pa i na mene …
Šta se stvarno zbiva sa obešenjacima, to se, dabome, ne zna, ali se radi na tome, radimo na tome da ih otkrijemo, najveći deo nam se izgubi iz vida, ali ima ih koji nastavljaju da žive medju nama parazitski kao budj – u našim uspomenama, osećanjima, knjigama i pričama,
dakle na teret zajednice, jer ona će odsada da se stara o tvom životu, misli na njega, i uopšte, obavlja se one tegobne, riskantne i skupe poslove koje on zahteva … Ima li onda zajednica prava bar na jednu tričavu izjavu koja će joj to olakšati?
OBEŠENJAK: Zaista nisam tako posmatrao svoju stvar.
ISPOVEDNIK: Onda da i to obavimo. Hej vi, čistite se napolje!
OBEŠENJAK: Ja mogu i pred njima, druže.
ISPOVEDNIK: Ali ne mogu ja!
(Koraci, vrata.) Kreni sa ispovedanjem!
OBEŠENJAK: Šta da ispovedam, nikad ništa nisam radio … samo sam bez veze leškario …
ISPOVEDNIK: Svaki polozaj ima svoje grehove! Priznaješ li ih?
OBEŠENJAK: Ne!
ISPOVEDNIK: Priznaj!
OBEŠENJAK: (Jauk.) Nemam šta da priznam.
ISPOVEDNIK: Dobro. Proverićemo. Zovi me drugom … Cigaretu? Svidjaš mi se. Ima u tebi nešto. Razložno. Celishodno. Umešno. Ali, proverićemo. Hajde pričaj …
OBEŠENJAK: Pa nema tu bog zna šta za priču … Eto, hteo sam malo da se obesim.
ISPOVEDNIK: U kom cilju?
OBEŠENJAK: Pa da vidim i drugu stranu medalje. Znate ono, glava – pismo!
ISPOVEDNIK: Ma nemoj! Kao da mi ne znamo da glave nema. Ni glave, ni repa. Postoje samo pisma, a njih hvatamo. Govori šta si hteo, gade!
OBEŠENJAK: (Jauk.) Hteo sam da se uzdignem, druže …
ISPOVEDNIK: Nisam ja za tebe drug! … Dakle, ambicija, volja za moći. Dobro – proverićemo … Cigaretu? … Ko te zavrbovao?
OBEŠENJAK: Niko. To je bio moj lični plan …
ISPOVEDNIK: Zovi me drugom!
OBEŠENJAK: Druže …
ISPOVEDNIK: A ona žena sa širokim bokovima? Starac koji se predstavlja kao tvoj učitelj?
OBEŠENJAK: Oni su samo posmatrali.
ISPOVEDNIK: Posmatrali? Kad sam ušao, oni su te nosili na vešala, gade!
OBEŠENJAK: Oni nisu znali o čemu se radi … ni ja nisam znao, druže …
ISPOVEDNIK: Nisam ja za tebe drug! … Cigaretu …
OBEŠENJAK: Hvala.
ISPOVEDNIK: Zovi me drugom.
OBEŠENJAK: Hvala, druže …
ISPOVEDNIK: A s kim si se organizovao, ko se osim tebe veša?
OBEŠENJAK: Niko! Hteo sam da budem sam! Jedan! Prvi!
ISPOVEDNIK: Priznaj!
OBEŠENJAK: (Jauk.) Svi! Moj otac! Moja …
ISPOVEDNIK: Cigaretu? I zovi me drugom …
OBEŠENJAK: Moja majka, druže … Ona drolja koja spava sa petoricom … I ona petorica moje braće, koja nisu potpisala nikakvu izjavu … Moj otac laže, da bi ih izvukao …
ISPOVEDNIK: (Obešenjakov jauk.) Ne bulazni! Koja petorica?
OBEŠENJAK: Kako koja? Pa, petorica koja se sa mnom vešaju! Evo: ljubavnik one žene, pa učenik učiteljev, pa gospodar Emilijanov … pa sin mog oca, ali to sam ja, to ne računam …
ISPOVEDNIK: Kad bih ovo nekom pričao ne bi mi poverovao … I sad budi pošten ispovednik! … Pa to si sve ti, beno benasta! Sve si to ti!
OBEŠENJAK: Ja? … Možda … Sigurno … Ako vi kazete …
ISPOVEDNIK: A sad da se vratimo na grehove … Samo ih, tako ti boga, ne izmišljaj, jer ćemo proveriti …
OBEŠENJAK: Ubio sam u ocu rasplodni instinkt, u sluzi poverenje u socijalnu pravdu, u ženi potenciju, u učitelju ponos, u prijatelju veru u ljude …
ISPOVEDNIK: Lakše malo …
OBEŠENJAK: Bio sam rdjav, lenj, glup, ružan, nekoristan, nesrećan, neobrazovan, bolestan, nespretan, sebičan, lažljiv, zloban, nezahvalan, lud …
ISPOVEDNIK: Polako, lebac ti božji, nisam komjuter!
OBEŠENJAK: Pust, surov, beznačajan, uobražen, gramziv, strašljiv, nesnosan …
ISPOVEDNIK: (Obešenjakov jauk.) Dosta! … Dosta! …
OBEŠENJAK: I zato sam odlučio da se okušam u nečem plemenitom i obesim, ali sad sam se pokajao, napokon mi je došlo iz dupeta u glavu da mene ni vešanje neće izmeniti na bolje. Neću se, druže, vešati ni iz personalnih, ni iz generalnih razloga, uopšte se neću vešati! Boli me dupe za sve! Vraćam se u krevet, spava mi se, prileći ću malo … (Zeva.) (XI deo Ovde)
No comments:
Post a Comment