Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine
(II deo Ovde)
Citati i komentari dnevnika Žike Pevlovića. (III deo, nastavak)
Na strani 1876. ima dalje jedan ovakav odlomak posvećen Informbirou:
„(...) Pobunu protiv IB-a doživeo je,“ misli se na Makavejeva, „bez potresa, kao normalnu stvar. U to vreme nalazio se na dužnosti predsednika omladinske organizacije čitave škole. Jednog dana dodeljen je da pomogne izvesnom omladincu, rđavom učeniku SKOJ-evcu.
Ovaj odnekud izvadio brošuru „Fašistička klika Tito – Ranković“ štampanu u Budimpešti. Začudio se, zabrinuo, a momka upozorio da se time ne igra. Savetovao mu je da brošuru preda nadležnim organima. U brizi za nesmotrenog druga o svemu je obavestio i direktora gimnazije, inače kućnog prijatelja nekih njegovih rođaka.
Direktor mu je predložio da sa incidentom upozna sekretara partijske organizacije. Mak je to učinio, ali sekretar je ostao ravnodušan. Kasnije je shvatio da je po sredi bila provokacija njemu namenjena. Hteli su da ga provere. (...)“
Ovaj odlomak je dvostruko interesantan. Prvo kao slika mladog SKOJ-evca koji cinkarenja i obaveštavanja smatra normalnim postupkom, skrivajući se verovatno pod alibijem da je to u intersu partije, naroda i države. Njegove države.
Ali istovremeno otkriva i drugi momenat, a to je provokacija koja vlada među ljidima socijalizma, policijska provokacija, koja navodi na greh, izaziva krivicu, gde niko nikome ne može verovati, gde svi sumnjaju u svakoga i gde svako delo može biti protumačeno kao neprijateljsko.
Biti, dakle, u tim trenucima šef organizacije čitave škole značilo je, dakle, izdavati svoje drugove, a istovremeno biti spreman uvek da budeš izdan. Dakle, hraniti se tuđim mesom, a i biti spreman da ti budeš nečija hrana.
U jednoj fusnoti na strani 1886. piše Pavlović:
„(...) I dalje verujem da se prema zabludama u koje su nas uniformisali u povratnom detinjstvu i omladinstvu i prema onima koji su to činili hotimice ili ne, treba se odnositi sa toplinom i razumevanjem. Bilo je to doba Kunove grafike, i samo jedna boja bila, mogla i smela da bude lepa – crvena. Bila je to naša boja, naše nedeljive istine. Istorija nas tada nije blago munula u rebra, da nam skrene pažnju na našu naivnost, bio je to udarac pesnice po zubima. Pokazalo se da je istina deljiva. (...)“
Ja se slažem sa Pavlovićem u pogledu toga da prema ljudima koji su stvorili takvu atmosferu treba pokazivati izvesno razumevanje. Nipošto, međutim, toplinu. Ali ja ne tumačim to razumevanje onako kao što Pavlović ima izgleda da to pokazuje.
Za mene je razumevanje analiza. Za mene je razumevanje pokušaj da se objasni zašto su to ti ljudi tako radili, ko ih je to tome naučio, i koja je to i kakva ideologija napravila od njih neljude. Dakle, mene interesuje analiza ne zato da bih opraštao i da bih pokazivao romantičnu toplinu prema tim ljudima, nego da bih razotkrio svu gnusobu ljudske situacije u koju su oni bili, zahvaljujući svojoj ideologiji, stavljani.
Ali naravno da bih istovremeno i pokazao sve njihove žrtve, jer kada Pavlović kaže da istorija nije bila blaga prema ljudima koji su bili u takvoj zabludi, ona je još manje bila blaga prema onima koji su od tih zabluda trpeli.
I mi ne možemo nikako zaboraviti da veće razumevanje treba pokazati prema žrtvi nego prema dželatu. Pa prvo shvatimo one koji su nevini stradali, a zatim pokušajmo da analiziramo razloge zbog kojih su dželati postali dželati.
Ovde su upotrebljene malo jake reči, kada se radi o mladim ljudima u okviru SKOJ-a i onima koji SKOJ-u nisu pripadali i koji su čak bili neprijateljski raspoloženi prema SKOJ-u, ali potrebno je to zato da bi se distingviralo jasno šta znači razumevanje kao analiza, a šta znači razumevanje kao uzrok pokazivanja toplote.
Jer ovo drugo osećanje je vrlo opasno, ovo osećanje može značiti i želju za restauracijom. Ako ne kod Pavlovića ono kod drugih koji takvo razumevanje pokazuju.
Na strani 1888 nalazim na jednu misao koja me jako podseća na nešto o čemu sam ja i ranije pisao. Pavlović kaže:
„(...) Kafkinom Josefu K. ništa ne pomaže što je fizički slobodan da ode u kancelariju od 7 do 2. Njemu je saopšteno da je on uprkos tome, uza sve to, istovremeno uhapšen. Individualno slobodan on je u sebi, u svojim mislima, osećanjima i postupcima, u svojoj stvarnosti i dalje uhapšen. (...)“
Sećam se da sam ja ovakvu istu misao takođe preuzetu od Kafke razvio u smislu jedne paralele sa jugoslovenskim društvom. Sa jugoslovenskim društvom u vremenu tzv. otapanja leda, u vremenu koje se moglo nazvati i izvesnim stepenom liberalizacije.
Nama je rečeno da smo slobodni. Nama je kazano da možemo da radimo sve što želimo u okviru stalno rastuće demokratije. Ali uprkos toga što nam je rečeno da smo slobodni, mi se duboko u sebi u svojoj stvarnosti i dalje osećamo uhapšenima.
Osećamo se uhapšenima i osećamo se uhapšenima sve dotle dok se ne stvore uslovi za stvarnu demokratiju, i dok ne budemo videli kako se naše individualne slobode, ako pokušamo da ih iskoristimo preko postavljenih granica ne pretvaraju u naše osude, odnosno dok ne vidimo da zaista nismo uhapšeni.
Jer nama se da nismo uhapšeni tek mora dokazati. Mi ne možemo im verovati na reč da nismo uhapšeni, jer onog momenta kad je kod nas socijalizam pobedio, onog momenta mi smo zaista bili uhapšeni. Onda nam je rečeno kao Josefu K. da smo uhapšeni i mi to ne možemo zaboraviti i stvarnost to ne može zaboraviti.
Sad kada nam se kaže da smo slobodni, mi moramo da se vratimo na te prve dane, mi moramo da vidimo šta to razlikuje današnji socijalizam od onog starog socijalizma i da li ga razlikuje nešto bitno ili ono što mislimo da ga razlikuje nije ništa drugo nego jedan privid koji može preko noći nestati.
Pages
▼
Tuesday, March 31, 2009
Monday, March 30, 2009
Dnevnik Žike Pevlovića II deo
Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine
(I deo Ovde)
Citati i komentari dnevnika Žike Pevlovića. (II deo, nastavak)
Na 1869. strani ima jedna anegdota koju Pavlović priča i koja, ako je istinita, zvuči groteskno. Ona mora biti istinita, samo je komentar koji Pavlović njoj daje očito pogrešan. Moram je pročitati u celini:
„(...) Jednoga dana,“ događa se to na gradilištu, „Piljagina četa samoinicijativno produži pauzu. Užinali, ali se ne dižu. ’hajdemo drugovi,’ zove zgrbljeni, nasmejani, Piljaga. Četa sedi. ’Evo, evo, sad’ ćemo.’ Ne shvata on još, pričeka malo, pa ih opet zove na posao. ’Evo odmah,’ odgovaraju, ’da se malo odmorimo.’ I sede na pesku, na lopatama, na prevrnutim kolicima. Vidi on da ga sabotiraju, ništa im ne može. Odjednom, o tome se posle dugo pričalo, iskolači Piljaga oči i urlikne: ’Komunisti, napred!’“
Moram da prekinem citat i da kažem da i ova već, ovaj opis, dokazije da ljudi na akciju nisu išli dobrovoljno, nego prisilno. Nastavljam citiranje:
„I potrči prema kolicima. Bio je jedini komunista u četi. Utovari kolica, trčeći ih odveze, istovari i trčeći se vrati. Opet: ’Komunisti, napred!’ Sav lud, izbezumljen od uvrede, zadahtao. I opet kolica, lipata, tovari, trči, tri puta brže nego što je iko ikada tovario i gurao kolica. Četa još ne shvata. Šta mu je, da nije komandir poludeo. U stvari shvataju, ali polako. Sedi na gradilištu 40 mladih ljudi a pored njih radi, trči, lopata, i urliče, komanduje sebi čovek mlad kao i oni, ali drukčiji. Sa nekom užarenom, uzvišenom svešću.
I više ne muče oni njega, nego on njih. Brinu se da ne padne mrtav od kapi. ’Komunisti, napred!’ Viče, juri vilovito sa kolicima i peva Piljaga, promukao, sav crven od napora i uzbuđenja, sam na svetu i jači od svega, lud, spreman da se satre. I dižu se njegovi momci zabrinuto, jedan po jedan, počinju da rade, kao da se ona komanda odnosi na njih. (...)“
Očigledno ova scena u potpunosti liči na one lažne scene koje smo viđali u ranim ruskim, udarničkim,romantičnim, socijalističkim filmovima. Ako se i dogodilo, a svakako Pavlović ne laže, onda je ovo tumačenje koje on daje potpuno pogrešno.
Ono je u skladu sa uobraženjem da su komunisti svojim primerom uticali na svoju okolinu, a nije u skladu sa činjenicom da su svi ti ljudi koji su sedeli oko ludog komandira silom odvedeni na prugu, i da je malo izgleda da ti „frajeri“, kako o njima zaista misli Žika Pavlović, nasednu ovakvoj jednoj romantičnoj provokaciji.
Ako su se i digli, digli su se više silom, više zato što ih je taj primer, ne povukao, nego prosto prisilio i što su se možda uplašili da će iz toga da naiđu po njih nepovoljne posledice.
Mislim da moramo biti realni kad govorimo o svojim uspomenama. Da im ne smemo tovariti ono što one ne mogu da ponesu, a da te uspomene ne postanu smešne. Postoji jedna druga istina, jedna istina tih 40 mladih ljudi koji su sedeli, dok je komandir urlikao, sedeli ne zato što su mrzeli svoju zemlju, nego zato što nisu hteli da dozvole da ih ljudi prisiljavaju da je vole i da je vole na onaj način koji im je propisan.
Na strani 1874. Pavlović kaže:
„(...) U to vreme u Velikoj Britaniji laburistička partija na čelu sa Atlijem dolazi na vlast. Na jednom od bezbrojnih omladinskih sastanaka izvesni rukovodilac pita omladince – da li je dobro što je vlast u kapitalističkoj zemlji izbornim putem došla u ruke tredjuniona. Sekretar omladine mladi radnik Žderić javlja se za reč i iskazuje potvrdno mišljenje. Po njemu korist za radničku klasu su neosporne. Podići će joj se životni standard, rešiće mnoga socijalna pitanja.
Rukovodilac je svoje nezadovoljstvo iskazao upornim ponavljanjem. ’Ima li ko drukčije mišljenje?’Mak naslućuje o čemu se radi, traži reč i zauzima sopstveni stav. ’Parlamentarno preuzimanje vlasti od strane tredjuniona samo odlaže revoluciju u Engleskoj barem za desetak godina.’ ’Tako je,’ saglašava se rukovodilac. (...)“
Iz ovog odlomka nije jasno da li Makavejev daje navodno ispravni odgovor zato što ga zaista kao takvim smatra, ili zato što uviđa da to rukovodilac od njih očekuje. Ako je ovo drugo Žika Pavlović čini nejasnim tu situaciju i ne ukazuje na to da je Makavejev dao odgovo koji je njegov.
Iz čitavog ovog izvoda naslućuje se da je Makavejev pretpostavio šta rukovodilac misli i da je želeo da bude onaj koji daje ispravne odgovore. Time se ne čini čast ni Makavejevom moralu ni njegovoj inteligenciji.
Na stranu, naravno, da je ovde evidentan problem sredstava i ciljeva takođe. Jer očevidno je da je partija stajala na stanovištu da je potpuno irelevantno koliko će se radnici mučiti, koliko će gladovati, koliko će im biti teško, ukoliko je to pomagalo revolucionarne ciljeve utoliko je to bilo dobro.
Dolazak laburista od kojih je pretila opasnost da poprave radničko stanje, bila je opasna za komunističku partiju zato što je odlagala revoluciju. Ovakav makijavelizam je konstituanta čitave marksističke doktrine kada se ona kroz boljševizam primenjuje u praksi. O tome uostalom vrlo jasno i vrlo dokumentovano govori Nikola Milošević u svojoj knjizi o Dostojevskom.
Na strani 1875. govoreći takođe o Makavejevu, Pavlović kaže:
„(...) Kao SKOJ-jevac uoči odlaska na radnu akciju izgradnje Novog Beograda biva pozvan u UDB-u da bi potpisao izjavu da će u potpunoj diskreciji sarađivati sa organima bezbednosti i obaveštavati ih o svemu što je od interesa za partiju, zemlju, izgradnju socijalizma. (...)“
Iz daljeg Pavlovićevog izlaganja vidi se da je Makavejev potpisao takvu izjavu i da je po njoj postupao. Jer na strani 1876. imamo ovaj odlomak:
„(...) Posle dužeg vremena iz magle izronio hromi čovek, prišao mu i započeo razgovor. Raspitivao se za imena onih koji su se bunili zbog ishrane. Na Makovu napomenu da su bundžije u pravu, jer hrana zaista nije bila dobra, hromui je ostao gluv. (...)“
Ali Pavlović nigde ne kaže ono što proizilazi jasno da je ta imena koja je UDB-a tražila Makavejevu ovaj dao. (III deo Ovde)
(I deo Ovde)
Citati i komentari dnevnika Žike Pevlovića. (II deo, nastavak)
Na 1869. strani ima jedna anegdota koju Pavlović priča i koja, ako je istinita, zvuči groteskno. Ona mora biti istinita, samo je komentar koji Pavlović njoj daje očito pogrešan. Moram je pročitati u celini:
„(...) Jednoga dana,“ događa se to na gradilištu, „Piljagina četa samoinicijativno produži pauzu. Užinali, ali se ne dižu. ’hajdemo drugovi,’ zove zgrbljeni, nasmejani, Piljaga. Četa sedi. ’Evo, evo, sad’ ćemo.’ Ne shvata on još, pričeka malo, pa ih opet zove na posao. ’Evo odmah,’ odgovaraju, ’da se malo odmorimo.’ I sede na pesku, na lopatama, na prevrnutim kolicima. Vidi on da ga sabotiraju, ništa im ne može. Odjednom, o tome se posle dugo pričalo, iskolači Piljaga oči i urlikne: ’Komunisti, napred!’“
Moram da prekinem citat i da kažem da i ova već, ovaj opis, dokazije da ljudi na akciju nisu išli dobrovoljno, nego prisilno. Nastavljam citiranje:
„I potrči prema kolicima. Bio je jedini komunista u četi. Utovari kolica, trčeći ih odveze, istovari i trčeći se vrati. Opet: ’Komunisti, napred!’ Sav lud, izbezumljen od uvrede, zadahtao. I opet kolica, lipata, tovari, trči, tri puta brže nego što je iko ikada tovario i gurao kolica. Četa još ne shvata. Šta mu je, da nije komandir poludeo. U stvari shvataju, ali polako. Sedi na gradilištu 40 mladih ljudi a pored njih radi, trči, lopata, i urliče, komanduje sebi čovek mlad kao i oni, ali drukčiji. Sa nekom užarenom, uzvišenom svešću.
I više ne muče oni njega, nego on njih. Brinu se da ne padne mrtav od kapi. ’Komunisti, napred!’ Viče, juri vilovito sa kolicima i peva Piljaga, promukao, sav crven od napora i uzbuđenja, sam na svetu i jači od svega, lud, spreman da se satre. I dižu se njegovi momci zabrinuto, jedan po jedan, počinju da rade, kao da se ona komanda odnosi na njih. (...)“
Očigledno ova scena u potpunosti liči na one lažne scene koje smo viđali u ranim ruskim, udarničkim,romantičnim, socijalističkim filmovima. Ako se i dogodilo, a svakako Pavlović ne laže, onda je ovo tumačenje koje on daje potpuno pogrešno.
Ono je u skladu sa uobraženjem da su komunisti svojim primerom uticali na svoju okolinu, a nije u skladu sa činjenicom da su svi ti ljudi koji su sedeli oko ludog komandira silom odvedeni na prugu, i da je malo izgleda da ti „frajeri“, kako o njima zaista misli Žika Pavlović, nasednu ovakvoj jednoj romantičnoj provokaciji.
Ako su se i digli, digli su se više silom, više zato što ih je taj primer, ne povukao, nego prosto prisilio i što su se možda uplašili da će iz toga da naiđu po njih nepovoljne posledice.
Mislim da moramo biti realni kad govorimo o svojim uspomenama. Da im ne smemo tovariti ono što one ne mogu da ponesu, a da te uspomene ne postanu smešne. Postoji jedna druga istina, jedna istina tih 40 mladih ljudi koji su sedeli, dok je komandir urlikao, sedeli ne zato što su mrzeli svoju zemlju, nego zato što nisu hteli da dozvole da ih ljudi prisiljavaju da je vole i da je vole na onaj način koji im je propisan.
Na strani 1874. Pavlović kaže:
„(...) U to vreme u Velikoj Britaniji laburistička partija na čelu sa Atlijem dolazi na vlast. Na jednom od bezbrojnih omladinskih sastanaka izvesni rukovodilac pita omladince – da li je dobro što je vlast u kapitalističkoj zemlji izbornim putem došla u ruke tredjuniona. Sekretar omladine mladi radnik Žderić javlja se za reč i iskazuje potvrdno mišljenje. Po njemu korist za radničku klasu su neosporne. Podići će joj se životni standard, rešiće mnoga socijalna pitanja.
Rukovodilac je svoje nezadovoljstvo iskazao upornim ponavljanjem. ’Ima li ko drukčije mišljenje?’Mak naslućuje o čemu se radi, traži reč i zauzima sopstveni stav. ’Parlamentarno preuzimanje vlasti od strane tredjuniona samo odlaže revoluciju u Engleskoj barem za desetak godina.’ ’Tako je,’ saglašava se rukovodilac. (...)“
Iz ovog odlomka nije jasno da li Makavejev daje navodno ispravni odgovor zato što ga zaista kao takvim smatra, ili zato što uviđa da to rukovodilac od njih očekuje. Ako je ovo drugo Žika Pavlović čini nejasnim tu situaciju i ne ukazuje na to da je Makavejev dao odgovo koji je njegov.
Iz čitavog ovog izvoda naslućuje se da je Makavejev pretpostavio šta rukovodilac misli i da je želeo da bude onaj koji daje ispravne odgovore. Time se ne čini čast ni Makavejevom moralu ni njegovoj inteligenciji.
Na stranu, naravno, da je ovde evidentan problem sredstava i ciljeva takođe. Jer očevidno je da je partija stajala na stanovištu da je potpuno irelevantno koliko će se radnici mučiti, koliko će gladovati, koliko će im biti teško, ukoliko je to pomagalo revolucionarne ciljeve utoliko je to bilo dobro.
Dolazak laburista od kojih je pretila opasnost da poprave radničko stanje, bila je opasna za komunističku partiju zato što je odlagala revoluciju. Ovakav makijavelizam je konstituanta čitave marksističke doktrine kada se ona kroz boljševizam primenjuje u praksi. O tome uostalom vrlo jasno i vrlo dokumentovano govori Nikola Milošević u svojoj knjizi o Dostojevskom.
Na strani 1875. govoreći takođe o Makavejevu, Pavlović kaže:
„(...) Kao SKOJ-jevac uoči odlaska na radnu akciju izgradnje Novog Beograda biva pozvan u UDB-u da bi potpisao izjavu da će u potpunoj diskreciji sarađivati sa organima bezbednosti i obaveštavati ih o svemu što je od interesa za partiju, zemlju, izgradnju socijalizma. (...)“
Iz daljeg Pavlovićevog izlaganja vidi se da je Makavejev potpisao takvu izjavu i da je po njoj postupao. Jer na strani 1876. imamo ovaj odlomak:
„(...) Posle dužeg vremena iz magle izronio hromi čovek, prišao mu i započeo razgovor. Raspitivao se za imena onih koji su se bunili zbog ishrane. Na Makovu napomenu da su bundžije u pravu, jer hrana zaista nije bila dobra, hromui je ostao gluv. (...)“
Ali Pavlović nigde ne kaže ono što proizilazi jasno da je ta imena koja je UDB-a tražila Makavejevu ovaj dao. (III deo Ovde)
Sunday, March 29, 2009
Dnevnik Ž. Pevlovića. (I deo)
Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine (I deo)
Citati i komentari dnevnika Žike Pevlovića. (I deo)
Sa zakašnjenjem dobijam dvanaesti, decembarski, dakle, broj “Književnosti” od 1982. godine, pa evo sa zakašnjenjem završavam sa komentarima dnevničkih, odnosno spomenarskih beležaka Živojina Pavlovića, koji pod naslovom “Cirkuski furgon” izlazi tokom 1982. godine u časopisu. Ovaj se komentar odnosi jedanaesti nastavak, izašao u broju 12 za 1982. godinu. Odmah na početku Pavlović kaže, misleći na Makavejeva:
“(...) Mak je pedesetih godina bio opsednut kontraverznom aktivnošću. Razaranjem birokratskih mehanizama u kulturi, ždanovističkih shvatanja u umetnosti, totalitarističke autarhije u mitologiji, ciničnog pragmatizma u politici, i stvaranjem individualizma u umetnosti, demokratizma u kulturi, relativizma u ideologiji, doslednog humanizma u politici. Time je u toku mnogih godina ostao privržen SKOJ-evskim idealima kojih se intimno nije nikada ni odricao. (...)”
Ja moram priznati da ovako sklopljenu rečenicu, ovako formulisane silogizme, nisam kadar da razumem. Kako je moguće da je Makavejev postao borac za relativizam u ideologiji, a istovremeno veran SKOJ-evskim idealima? Kako se demokratizam, ne samo u kulturi nego uopšte može spojiti sa SKOJ-evskim idealima?
Na koji način se u stvari može istovremeno u duši ostati SKOJ-evac, a boriti se sa svim SKOJ-evskim motivima koji se u stvari nalaze u birokratskom mehanizmu, u ždanovističkom shvatanju, u totalitarističkoj autarhiji, ako možda ne i u ciničnom pragmatizmu?
U ovu vrstu iznenađujuće protivurečnih zaključaka spada i misao Živojina Pavlovića o Makavejevu po kojoj:
“(...) kao što mu ni duh ne podržava preživelo i tradicionalno, violentnost i promene osnova njegovog bića. Ako ni po čemu drugom po svim ososbinama Mak će i do smrti ostati revolucionar, tj. idealista. (...)”
Mogu još da verujem da je violentnost jedna od osobina revolucionarnosti, ali nikako promene osnova. Ako su promene osnova jedna od konstituenata revolucionarnosti, onda je revolucionar osoba koja permanentno menja svoje osnove, pa prema tome sa njima i svoje stavove. Ako sve to zajedno čini jednog idealistu, onda ja više ne znam šta je to idealizam.
A ne znam u stvari ni šta su to SKOJ-evci. Jer moje pamćenje, ako me ne vara, SKOJ-evci sa kojima sam ja imao prilike da se susrećem, nisu se ni najmanje odlikovali ovim osobinama koje Pavlović pripisuje Makavejevu. Pogotovo se nisu odlikovali nikakvim relativizmom u ideologiji i nikakvim demokratizmom, ne samo u kulturi nego i u svim svojim delatnostima.
To su bili mahom neobrazovani, mahom čvrsti momci koji su duboko verovali u jedan primljeni ideal, bili poslušni u odnosu na partijske direktive i samo u tom okviru bili pragmatici ukoliko je to bila i sama partija. Međutim ništa od cinizma kod njih nisam video, ništa od onoga cinizma koji se sada može videi možda u novim SKOJ-evcima, u novim generacijama.
Čini mi se da je ovaj sud Živojina Pavlovića o Makavejevu ispunjen protivurečnostima, ali više od toga, ispunjen verovatnom nadom da bi se i tako mogao SKOJ-evski ideal protumačiti, a budući da je Žika Pavlović bio i sam SKOJ-evac, pretpostavljam da na taj način on čini komplimente i svojim vlastitim idealima, odnosno onim idealima koje je on podmetnuo pod SKOJ-evske.
Na toj istoj strani 1868. Pavlović kaže:
“(...) Brigada nam je u leto 1949. radila na temeljima predsedništva vlade na Novom Beogradu. Prvi put krenula je u akciju skoro cela gimnazija. (...)”
Ja sam tada 1949. godine bio na robiji, ali se sećam 1948. godine, kada sam bio na jednoj akciji, na pruzi Šamac – Sarajevo, i to pod okolnostima koje sam davno opisao u dnevniku, a sada ću ih se ponovo setiti. U prvom redu čini mi se jako sumnjivom konstatacija, tako ničim ne priopraćena, nikakvuim komentarom ne data, konstatacija da je na akciju krenula skoro cela gimnazija.
Ja, naime, verujem da jeste, verujem da je na akciju krenula ne samo skoro cela, nego i cela gimnazija, osim onih koji su bili smrtno bolesni, jer drukčije se nije moglo. U ono vreme čovek se nije mogao upisati na univerzitet ako nije imao potvrdu da je učestvovao na radnoj akciji. Vršeni su svi mogući pritisci, sve se činilo da svi idu na radne akcije, prema tome odlazak na radne akcije, ako se isključe SKOJ-evci, bio je prisilan. O tome Pavlović ništa ne govori.
Moj slučaj je bio, medjutim, poseban. Znalo se da sam ja bolestan i bolešljiv i ljudi SKOJ-evci u mom razredu bili su spremni da mi ne samo progledaju kroz prste, iako sam godinama sa njima vodio otvorenu borbu, već iz izvesnih razloga, koje ni sad ne mogu da protumačim, da me prosto primoraju da ne idem na prugu Šamac – Sarajevo.
Pretpostavčljam da su mi oni ponudili da dobijem neko opravdanje, kako bih se mogao kasnije upisati na univerzitet, ali je činjenica da su oni, a među njima naročito jedan Radović-Lakić, koji je kasnije postao pomoćnim direktora “Komgrap”-a, a posle čujem bio na robiji, mada u ovo nisam siguran, sve su, dakle, činili da me od toga odvrate.
Ne znam da li sam je komentarisao te njihove napore u ono vreme kad su oni činjeni ili negde kasnije, ali je moguće da su jednostavno hteli da me se oslobode, odnosno smatrali su da će moje prisustvo na akciji, u koliko nastavim da se ponašam kao što se i sada ponašam, otežavati jedinstvo brigade, pa ček možda i kompromitovati brigadu nekim svojim postupkom.
Zamalo da se uostalom to i dogodi, jer neprijateljstvo koje sam ja izazivao kod rukovodioca brigade bilo je toliko veliko, da su se odlučili da me iz brigade izbace pod izlikom da sabotiram i da neprijateljski delujem. Ovo drugo je delimično bila laž. Bila je laž u smislu toga da oni nisu mogli znati kako ja to neprijateljski deluje, a da sam neprijateljski delovao – to je bilo tačno.
Upravo tada na toj pruzi između ostaloga, ja sam se sa Slobodanom Jeremićem, budućim predsednikom organizacije Saveza demokratske omladine Jugoslavije, dogovorio da ujedinimo svoje dve grupe ilegalne, koje su već godinama nezavisno radile i da stvorimo ovu organizaciju. Yajedno sa mnom, bilo je odlučeno, da iz brigade bude isteran jedan lopov, čovek koga sam poznavao, Vojkan Borisavljević, sada mrtav, i jedna osoba koja je bila optužena za prostituciju.
Stvari su se, međutim drukčije odvijale. Ova devojka jeste bila isključena, Borisavljević je takođe bio isključen, međutim ja nisam, jer se za mene zauzeo najbolji radnik u brigadi, moj brat od strica Ljubo Pekić, čovek od dva metra, beskrajno šarmantan i snažan, koji je otvoreno izjavio da će i on zajedno sa nekim svojim drugovima napustiti brigadu ukoliko ja budem izbačen.
Navešću ovde još neke momente kojih se sećam. Najpre da ta devojka, koja je bila optužena za prostituciju nije ništa drugo uradila nego se sa nekim mladićem u senu ljubila, da je Vojkan Borisavljević mogućno ukrao jednu teglu pekmeza. Dakle, onaj koji je zaista bio jedini kriv i to stvarno kriv, bio sam ja. Jer ako oni nisu imali dokaze za ono što ja radim, ja sam zaista radio, ali ne na razbijanju brigade nego na stvaranju organizacije koja je imala za cilj da razbije državu.
Nisam radio na razbijanju brigade ni sabotirao zbog toga što bi to bilo protivurečno sa mojom izjavom sa kojom sam gotovo silom otišao na prugu. Jer kad mi je rečeno da ne moram ići, ja sam kazao da bez obzira na moj stav prema onome što se u Jugoslaviji zbiva, ja Jugoslaviji želim dobro, ja želim da učestvujem u njenoj izgradnji i obnovi. (II deo Ovde)
Citati i komentari dnevnika Žike Pevlovića. (I deo)
Sa zakašnjenjem dobijam dvanaesti, decembarski, dakle, broj “Književnosti” od 1982. godine, pa evo sa zakašnjenjem završavam sa komentarima dnevničkih, odnosno spomenarskih beležaka Živojina Pavlovića, koji pod naslovom “Cirkuski furgon” izlazi tokom 1982. godine u časopisu. Ovaj se komentar odnosi jedanaesti nastavak, izašao u broju 12 za 1982. godinu. Odmah na početku Pavlović kaže, misleći na Makavejeva:
“(...) Mak je pedesetih godina bio opsednut kontraverznom aktivnošću. Razaranjem birokratskih mehanizama u kulturi, ždanovističkih shvatanja u umetnosti, totalitarističke autarhije u mitologiji, ciničnog pragmatizma u politici, i stvaranjem individualizma u umetnosti, demokratizma u kulturi, relativizma u ideologiji, doslednog humanizma u politici. Time je u toku mnogih godina ostao privržen SKOJ-evskim idealima kojih se intimno nije nikada ni odricao. (...)”
Ja moram priznati da ovako sklopljenu rečenicu, ovako formulisane silogizme, nisam kadar da razumem. Kako je moguće da je Makavejev postao borac za relativizam u ideologiji, a istovremeno veran SKOJ-evskim idealima? Kako se demokratizam, ne samo u kulturi nego uopšte može spojiti sa SKOJ-evskim idealima?
Na koji način se u stvari može istovremeno u duši ostati SKOJ-evac, a boriti se sa svim SKOJ-evskim motivima koji se u stvari nalaze u birokratskom mehanizmu, u ždanovističkom shvatanju, u totalitarističkoj autarhiji, ako možda ne i u ciničnom pragmatizmu?
U ovu vrstu iznenađujuće protivurečnih zaključaka spada i misao Živojina Pavlovića o Makavejevu po kojoj:
“(...) kao što mu ni duh ne podržava preživelo i tradicionalno, violentnost i promene osnova njegovog bića. Ako ni po čemu drugom po svim ososbinama Mak će i do smrti ostati revolucionar, tj. idealista. (...)”
Mogu još da verujem da je violentnost jedna od osobina revolucionarnosti, ali nikako promene osnova. Ako su promene osnova jedna od konstituenata revolucionarnosti, onda je revolucionar osoba koja permanentno menja svoje osnove, pa prema tome sa njima i svoje stavove. Ako sve to zajedno čini jednog idealistu, onda ja više ne znam šta je to idealizam.
A ne znam u stvari ni šta su to SKOJ-evci. Jer moje pamćenje, ako me ne vara, SKOJ-evci sa kojima sam ja imao prilike da se susrećem, nisu se ni najmanje odlikovali ovim osobinama koje Pavlović pripisuje Makavejevu. Pogotovo se nisu odlikovali nikakvim relativizmom u ideologiji i nikakvim demokratizmom, ne samo u kulturi nego i u svim svojim delatnostima.
To su bili mahom neobrazovani, mahom čvrsti momci koji su duboko verovali u jedan primljeni ideal, bili poslušni u odnosu na partijske direktive i samo u tom okviru bili pragmatici ukoliko je to bila i sama partija. Međutim ništa od cinizma kod njih nisam video, ništa od onoga cinizma koji se sada može videi možda u novim SKOJ-evcima, u novim generacijama.
Čini mi se da je ovaj sud Živojina Pavlovića o Makavejevu ispunjen protivurečnostima, ali više od toga, ispunjen verovatnom nadom da bi se i tako mogao SKOJ-evski ideal protumačiti, a budući da je Žika Pavlović bio i sam SKOJ-evac, pretpostavljam da na taj način on čini komplimente i svojim vlastitim idealima, odnosno onim idealima koje je on podmetnuo pod SKOJ-evske.
Na toj istoj strani 1868. Pavlović kaže:
“(...) Brigada nam je u leto 1949. radila na temeljima predsedništva vlade na Novom Beogradu. Prvi put krenula je u akciju skoro cela gimnazija. (...)”
Ja sam tada 1949. godine bio na robiji, ali se sećam 1948. godine, kada sam bio na jednoj akciji, na pruzi Šamac – Sarajevo, i to pod okolnostima koje sam davno opisao u dnevniku, a sada ću ih se ponovo setiti. U prvom redu čini mi se jako sumnjivom konstatacija, tako ničim ne priopraćena, nikakvuim komentarom ne data, konstatacija da je na akciju krenula skoro cela gimnazija.
Ja, naime, verujem da jeste, verujem da je na akciju krenula ne samo skoro cela, nego i cela gimnazija, osim onih koji su bili smrtno bolesni, jer drukčije se nije moglo. U ono vreme čovek se nije mogao upisati na univerzitet ako nije imao potvrdu da je učestvovao na radnoj akciji. Vršeni su svi mogući pritisci, sve se činilo da svi idu na radne akcije, prema tome odlazak na radne akcije, ako se isključe SKOJ-evci, bio je prisilan. O tome Pavlović ništa ne govori.
Moj slučaj je bio, medjutim, poseban. Znalo se da sam ja bolestan i bolešljiv i ljudi SKOJ-evci u mom razredu bili su spremni da mi ne samo progledaju kroz prste, iako sam godinama sa njima vodio otvorenu borbu, već iz izvesnih razloga, koje ni sad ne mogu da protumačim, da me prosto primoraju da ne idem na prugu Šamac – Sarajevo.
Pretpostavčljam da su mi oni ponudili da dobijem neko opravdanje, kako bih se mogao kasnije upisati na univerzitet, ali je činjenica da su oni, a među njima naročito jedan Radović-Lakić, koji je kasnije postao pomoćnim direktora “Komgrap”-a, a posle čujem bio na robiji, mada u ovo nisam siguran, sve su, dakle, činili da me od toga odvrate.
Ne znam da li sam je komentarisao te njihove napore u ono vreme kad su oni činjeni ili negde kasnije, ali je moguće da su jednostavno hteli da me se oslobode, odnosno smatrali su da će moje prisustvo na akciji, u koliko nastavim da se ponašam kao što se i sada ponašam, otežavati jedinstvo brigade, pa ček možda i kompromitovati brigadu nekim svojim postupkom.
Zamalo da se uostalom to i dogodi, jer neprijateljstvo koje sam ja izazivao kod rukovodioca brigade bilo je toliko veliko, da su se odlučili da me iz brigade izbace pod izlikom da sabotiram i da neprijateljski delujem. Ovo drugo je delimično bila laž. Bila je laž u smislu toga da oni nisu mogli znati kako ja to neprijateljski deluje, a da sam neprijateljski delovao – to je bilo tačno.
Upravo tada na toj pruzi između ostaloga, ja sam se sa Slobodanom Jeremićem, budućim predsednikom organizacije Saveza demokratske omladine Jugoslavije, dogovorio da ujedinimo svoje dve grupe ilegalne, koje su već godinama nezavisno radile i da stvorimo ovu organizaciju. Yajedno sa mnom, bilo je odlučeno, da iz brigade bude isteran jedan lopov, čovek koga sam poznavao, Vojkan Borisavljević, sada mrtav, i jedna osoba koja je bila optužena za prostituciju.
Stvari su se, međutim drukčije odvijale. Ova devojka jeste bila isključena, Borisavljević je takođe bio isključen, međutim ja nisam, jer se za mene zauzeo najbolji radnik u brigadi, moj brat od strica Ljubo Pekić, čovek od dva metra, beskrajno šarmantan i snažan, koji je otvoreno izjavio da će i on zajedno sa nekim svojim drugovima napustiti brigadu ukoliko ja budem izbačen.
Navešću ovde još neke momente kojih se sećam. Najpre da ta devojka, koja je bila optužena za prostituciju nije ništa drugo uradila nego se sa nekim mladićem u senu ljubila, da je Vojkan Borisavljević mogućno ukrao jednu teglu pekmeza. Dakle, onaj koji je zaista bio jedini kriv i to stvarno kriv, bio sam ja. Jer ako oni nisu imali dokaze za ono što ja radim, ja sam zaista radio, ali ne na razbijanju brigade nego na stvaranju organizacije koja je imala za cilj da razbije državu.
Nisam radio na razbijanju brigade ni sabotirao zbog toga što bi to bilo protivurečno sa mojom izjavom sa kojom sam gotovo silom otišao na prugu. Jer kad mi je rečeno da ne moram ići, ja sam kazao da bez obzira na moj stav prema onome što se u Jugoslaviji zbiva, ja Jugoslaviji želim dobro, ja želim da učestvujem u njenoj izgradnji i obnovi. (II deo Ovde)
Saturday, March 28, 2009
Krleža IV deo
Krleža IV deo
(III deo Ovde)
Komentar i paralela 1935 - 1950 - 1983. Krležin govor od 1950. „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“ (IV deo)
Dnevnik, nedelja, 23. januar 1983. godine (Blog)
(nastavak komentara i citata iz Krležinog govora 1950. godine)
Ne mogu odoleti a da ne citiram još nekoliko momenata iz govora Krležinog 1950. godine pod naslovom „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“ koji je preštampan u „Književnosti br. 12 od 1982. godine i koji sam komentarisao juče.
Krleža na jednom mestu kaže:
„(...) 33 godine minule su od Lenjinske provale vulkana godine 1917., a da se do danas nije još pojavio pjesnik tog imena i tog perioda. (...)“
Ja držim, međutim, da se pojavio. Pojavilo se dosta pesnika, ali su svi oni umrli ili u progonu ili u emigraciji. Bili su ubijeni ili su izvršili samoubistvo.
Krleža zatim veli:
„(...) Pa ipak, eto, danas nakon dugih šest godina te teške i krvave borbe Lenjinovo ime uzdiže se nad Evropom kao sunčana ploča, krvava još i mutna od tmine svitanja ali nesuzdrživo gigantski raste kao jutarnja svetlost iz minuta u minut, Iz naše mladalačke, romantične perspektive,“ komentariše Krleža svoj nekrolog nad mrtvim Lenjinom iz borbe januara 1924. godine.
„Lenjin je u jednom jedinom trenutku bacio ad acta sveukupnu evropsku političku i kulturnu tematiku i u svjetlosti lenjinske logike sve su nam naše vlastite bjedne politikantske socijalno-demokratske i liberalne provincijalne pojave postale smiješne i bespredmetne. I koliko god je to grubo treba da se kaže – glupe. (...)“
Eto kako ideologija jednu takvu pamet, jednu takvu logičku prodornost, koju je Krleža inače uvek pokazivao kad god politika nije bila u pitanju, može da pretvori u retoričnu fanfaru, koja ne samo da je prazna već i duboko, opasno, nemoralno, pogrešna, jer sva ta kulturna tematika koju je Lenjin bacio ad acta, bila je zapravo sve ono najbolje i najplemenitije što je građanska civilizacija dala. Lenjin nije bacio ad acta njene mane, bacio je njene vrline.
Krleža zatim kaže:
„(...) Nikada se još dva svijeta nisu tukla sa tako jasno otvorenim vizirima, čelom u čelo, licem o lice, kao što se u naše dane biju s jedne strane burza, kapital, zlato, dionice i personalni gospodin Bog, a s druge strane naučni principi i istina jasnih kao dva puta dva su četiri. (...)“
To u svom govoru od pedesete navodi Krleža članak u „Novoj Evropi“ od 1. 12. 1922. godine, povodom slučaja Juri Kerešovića. Krleža govori o lenjinskoj istini kao istini koja dokazuje da su dva puta dva četiri, o istini na bazi naučnih principa koja se bori protivu laži, berze, kapitala, zlata, dionica i personalnog gospodina Boga, kojeg negde u toku tog članka naziva u stvari „živim Bogom“.
A pravu istinu o toj istini dva puta dva je četiri, dao je Orvel kada je svog junaka naterao da kaže da je dva puta dva pet. O toj istini, otoj novoj socijalističkoj istini, po kojoj je dva puta dva pet, bez obzira što je inače u normalnom životu dva puta dva obično četiri, o toj istini Krleža je tek počeo govoriti u svojim kasnim danima, kada ga je toj istini približila smrt i njegovo vlastito razočarenje.
Čovek se pita zašto uvek smrt treba da otvara ljudima oči i zašto se razočaranost čuva samo za one godine kada se više od nje ne može ništa učiniti.
Krleža dalje kaže:
„(...) U pitanju samoodređenja jednog naroda nas po Lenjinu interesuje ili bolje trebalo bi da nas interesuje prije svega i jedino saodređenje proletarijata unutar jednog naroda. (...)“
Dakle, trebalo bi da nas interesuje, odnosno komuniste da interesuje, jedino interes jedne manjine. I to on govori onda 1935. godine, navodeći to u svom govoru pedesete kada je taj proletarijat sačinjavao zanemarljivu manjinu u Jugoslaviji.
On govori to u ijme demokratije, komunističkog shvatanja demokratije, a zapravo u ime despotije u kojoj se pitanje samoodređenja svodi na najuži interes jedne apsolutne manjine unutar jedne nacije. To je Lenjinov, dakle, princip koga Krleža 1935, pa ponovo 1950. godine podržava.
I najzad Krleža se podseća da je na inauguralnoj adresi Prve internacionale Marks u pitanjima vanjske politike preporučivao direktivu moralnu, tj. da bi najbolje bilo kada bi se narodi pridržavali načela da se proglase jednostavni zakoni morala i prava kakvi upravljaju u odnosima pojedinaca koji bi isto tako trebalo da budu osnovnim zakonima u osnosima međunarodnim.
I sada u kakvoj moralnoj vezi, u kakvoj logičkoj vezi, u kakvoj zdravo-pametnoj vezi, stoji sve ovo što je Krleža do sada branio, prema ovoj Marksovoj tezi? Ako je moral to što Marks kaže, onda nije moral ono što Krleža brani.
Meni je uvek bilo teže da „volim“ Krležu nego levičarima, komunistima (naročito pre tzv. sukoba na levici). Ja sam, za razliku od njih morao da se probijam kroz prašumu leve fraze kojom je bio okružen, prosto zarobljen njegov izvorni moralizam, skepticizam, intelektualizam. Dok su oni upravo tu sekundarnu formu smatrali vrhunskom odlikom.
Dnevnik, nedelja, 30. januar 1983. godine
Ja i Krleža.
Meni je uvek bilo teže da „volim“ Krležu nego levičarima, komunistima (naročito pre tzv. sukoba na levici). Ja sam, za razliku od leve inteligencije morao da se probijam, teškom mukom, kroz prašumu leve fraze kojom je bio opkoljen, zaklonjen, ograđen, prosto zarobljen njegov izvorni moralizam, skepticizam i intelektualizam, dok su oni koji su pripadali levici upravo tu sekundarnu frazu kod njega, tu sekundarnu suštinsku pojavu u njegovoj literaturi smatrali njegovom vrhunskom odlikom.
Bez nje, bez te leve fraze koju je on provlačio i kroz svoja dela, a posebno branio u svojoj eseistici, on za njih ne bi bio veliki pisac. A za mene upravo je veliki pisac bez te oblande.
(III deo Ovde)
Komentar i paralela 1935 - 1950 - 1983. Krležin govor od 1950. „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“ (IV deo)
Dnevnik, nedelja, 23. januar 1983. godine (Blog)
(nastavak komentara i citata iz Krležinog govora 1950. godine)
Ne mogu odoleti a da ne citiram još nekoliko momenata iz govora Krležinog 1950. godine pod naslovom „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“ koji je preštampan u „Književnosti br. 12 od 1982. godine i koji sam komentarisao juče.
Krleža na jednom mestu kaže:
„(...) 33 godine minule su od Lenjinske provale vulkana godine 1917., a da se do danas nije još pojavio pjesnik tog imena i tog perioda. (...)“
Ja držim, međutim, da se pojavio. Pojavilo se dosta pesnika, ali su svi oni umrli ili u progonu ili u emigraciji. Bili su ubijeni ili su izvršili samoubistvo.
Krleža zatim veli:
„(...) Pa ipak, eto, danas nakon dugih šest godina te teške i krvave borbe Lenjinovo ime uzdiže se nad Evropom kao sunčana ploča, krvava još i mutna od tmine svitanja ali nesuzdrživo gigantski raste kao jutarnja svetlost iz minuta u minut, Iz naše mladalačke, romantične perspektive,“ komentariše Krleža svoj nekrolog nad mrtvim Lenjinom iz borbe januara 1924. godine.
„Lenjin je u jednom jedinom trenutku bacio ad acta sveukupnu evropsku političku i kulturnu tematiku i u svjetlosti lenjinske logike sve su nam naše vlastite bjedne politikantske socijalno-demokratske i liberalne provincijalne pojave postale smiješne i bespredmetne. I koliko god je to grubo treba da se kaže – glupe. (...)“
Eto kako ideologija jednu takvu pamet, jednu takvu logičku prodornost, koju je Krleža inače uvek pokazivao kad god politika nije bila u pitanju, može da pretvori u retoričnu fanfaru, koja ne samo da je prazna već i duboko, opasno, nemoralno, pogrešna, jer sva ta kulturna tematika koju je Lenjin bacio ad acta, bila je zapravo sve ono najbolje i najplemenitije što je građanska civilizacija dala. Lenjin nije bacio ad acta njene mane, bacio je njene vrline.
Krleža zatim kaže:
„(...) Nikada se još dva svijeta nisu tukla sa tako jasno otvorenim vizirima, čelom u čelo, licem o lice, kao što se u naše dane biju s jedne strane burza, kapital, zlato, dionice i personalni gospodin Bog, a s druge strane naučni principi i istina jasnih kao dva puta dva su četiri. (...)“
To u svom govoru od pedesete navodi Krleža članak u „Novoj Evropi“ od 1. 12. 1922. godine, povodom slučaja Juri Kerešovića. Krleža govori o lenjinskoj istini kao istini koja dokazuje da su dva puta dva četiri, o istini na bazi naučnih principa koja se bori protivu laži, berze, kapitala, zlata, dionica i personalnog gospodina Boga, kojeg negde u toku tog članka naziva u stvari „živim Bogom“.
A pravu istinu o toj istini dva puta dva je četiri, dao je Orvel kada je svog junaka naterao da kaže da je dva puta dva pet. O toj istini, otoj novoj socijalističkoj istini, po kojoj je dva puta dva pet, bez obzira što je inače u normalnom životu dva puta dva obično četiri, o toj istini Krleža je tek počeo govoriti u svojim kasnim danima, kada ga je toj istini približila smrt i njegovo vlastito razočarenje.
Čovek se pita zašto uvek smrt treba da otvara ljudima oči i zašto se razočaranost čuva samo za one godine kada se više od nje ne može ništa učiniti.
Krleža dalje kaže:
„(...) U pitanju samoodređenja jednog naroda nas po Lenjinu interesuje ili bolje trebalo bi da nas interesuje prije svega i jedino saodređenje proletarijata unutar jednog naroda. (...)“
Dakle, trebalo bi da nas interesuje, odnosno komuniste da interesuje, jedino interes jedne manjine. I to on govori onda 1935. godine, navodeći to u svom govoru pedesete kada je taj proletarijat sačinjavao zanemarljivu manjinu u Jugoslaviji.
On govori to u ijme demokratije, komunističkog shvatanja demokratije, a zapravo u ime despotije u kojoj se pitanje samoodređenja svodi na najuži interes jedne apsolutne manjine unutar jedne nacije. To je Lenjinov, dakle, princip koga Krleža 1935, pa ponovo 1950. godine podržava.
I najzad Krleža se podseća da je na inauguralnoj adresi Prve internacionale Marks u pitanjima vanjske politike preporučivao direktivu moralnu, tj. da bi najbolje bilo kada bi se narodi pridržavali načela da se proglase jednostavni zakoni morala i prava kakvi upravljaju u odnosima pojedinaca koji bi isto tako trebalo da budu osnovnim zakonima u osnosima međunarodnim.
I sada u kakvoj moralnoj vezi, u kakvoj logičkoj vezi, u kakvoj zdravo-pametnoj vezi, stoji sve ovo što je Krleža do sada branio, prema ovoj Marksovoj tezi? Ako je moral to što Marks kaže, onda nije moral ono što Krleža brani.
Meni je uvek bilo teže da „volim“ Krležu nego levičarima, komunistima (naročito pre tzv. sukoba na levici). Ja sam, za razliku od njih morao da se probijam kroz prašumu leve fraze kojom je bio okružen, prosto zarobljen njegov izvorni moralizam, skepticizam, intelektualizam. Dok su oni upravo tu sekundarnu formu smatrali vrhunskom odlikom.
Dnevnik, nedelja, 30. januar 1983. godine
Ja i Krleža.
Meni je uvek bilo teže da „volim“ Krležu nego levičarima, komunistima (naročito pre tzv. sukoba na levici). Ja sam, za razliku od leve inteligencije morao da se probijam, teškom mukom, kroz prašumu leve fraze kojom je bio opkoljen, zaklonjen, ograđen, prosto zarobljen njegov izvorni moralizam, skepticizam i intelektualizam, dok su oni koji su pripadali levici upravo tu sekundarnu frazu kod njega, tu sekundarnu suštinsku pojavu u njegovoj literaturi smatrali njegovom vrhunskom odlikom.
Bez nje, bez te leve fraze koju je on provlačio i kroz svoja dela, a posebno branio u svojoj eseistici, on za njih ne bi bio veliki pisac. A za mene upravo je veliki pisac bez te oblande.
Friday, March 27, 2009
Krleža III deo
Krleža III deo
(II deo Ovde)
Dnevnik, subota, 22. januar 1983. godine (Blog)
Komentar i paralela 1935 - 1950 - 1983. Krležin govor od 1950. „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“ (III deo)
„(...) Ali neka ne misle,“ kaže Krleža, „naši malograđani, koji nas sramote iz dana u dan da će vječno upravljati lokomotivom našeg etatizma. Još nisu izumrle kod nas generacije koje su po austrijskim tamnicama stradavale zbog svog uvjerenja ili su krvarile po frontovima mladenački naivno žrtvujući i sve svoje za prve konstruktivne crte svojih planova te sazrevajući polagano još od balkanskih ratova preko Albanije i Soluna, Galicije i Odese, Krasnojarskog i Moskve. Ona i danas postoje. (...)“
Ovo sve Krleža je napisao vrlo davno između dva rata i odnosilo se na kraljevsku Jugoslaviju. Bez ikakve izmene povodom srpsko’hrvatskog sukoba može se ovo odnositi i na socijalističku Jugoslaviju. Pa i ovo čime on završava taj međuratni pledoaje: „(...) Neka razmisle o tome da je još uvek bolje da njihova deca slome štap na njima kao na lošim državnicima, nego da ih se stide kao krvavih i gadnih ubojica. (...)“
Dalje Krleža veli:
„(...) Hrvatski proleterijat koji nije nikada priznao taj fait accompli,“ misli se na ujedinjenje 1918., „dobio je na temelju svog programatskog stava šest mandata u Ustavotvornoj skupštini 1920. za Federativnu Demokratsku Republiku Južnoslavjansku. Predstavnici hrvatskog proletarijata izbačeni su iz kraljevsje Vidovdanske konstituante sa ostalih 50 predstavnika proletarijata drugih južnoslovjanskih naroda posle Vidovdanskog atentata. Krnja konstituanta, respektive krnji parlamenat koji usled tog nasilnog čina već na početku nikada nije mogao postati parlamentarnim sredstvom predstavljao je obično policijsko nasilje, a svi parlamentarni izbori do 6. januara bili su karikatura demokracije. Više od 20 godina ovom zemljom tekla je krv. (...)“
Ni ovde se ništa ne mora izmeniti. Jedina je razlika u tome što izbacivanje ono malo demokratskih poslanika, poslanika ne izabranih na listama partijskim, na iuborima1946. godine nisu izbačeni nakon bilo kakvog atentata nego jednostavno na liniji samovolje jugoslovenske komunističke partije i ideja o diktaturi proletarijata.
Krleža veli:
„(...) Stvorena po zapadno-evropskim imperijalnim silama kao protu boljševička barijera godine 1918, 1919, versaljska Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca u rukama mlade buržoazije zaista je to i postala što je po finansialno-političkom planu i trebala da bude, Vrangelovska baza i protukomunistička Glavnjača. (...)“
To bi se moglo i ovako izraziti. Stvorena po istočno-evropskoj imperijalnoj sili Sovjetskom Savezu kao protudemokratska barijera godine 1945. satelitska Socijalistička Federativna Narodna Republika Jugoslavija u rukama ne proletarijata, nego jedne uzurpatorske partijske manjine zaista je postala što je i trebalo po planu da bude – jedna antidemokratska, antizapadnjačka, antievropska baza i jedna politička Glavnjača.
Krleža zatim kaže u govoru od 1950. godine, ali pozivajući se na svoje teze iz 1935. godine:
„(...) Danas u razgovoru tzv. strukturalne krize seljačkog gospodarstva kada seljački posjed stoji potpuno razmrvljen i pocjepan, za život nesposoban, upravo više od toga, po planu onesposobljen i zadužen na nacionalnoj ekonomskoj bazi od 600 dinara viška prihoda po jednom seljačkom gospodarstvu prosječno, ne budemo li se znali približiti seoskom pauperu, on će nam otputovati u kontrarevoluciju. Danas kada je industrija doživela potpuni slom eksporta u svojim najvažnijim granama, kada se unutarnje tržište po svemu gasi usled pomanjkanja kredita i porasta dugova, danas kad besposlica raste a nadnice padaju, itd, itd. (...)“
Nikakvog dodatka, nikakve promene. To je naša situacija 1980. godine sa uništenom poljoprivredom, sa neyavršenom, starom industrijom, sa nedostatkom kredita, sa dugovima, sa besposlicom, sa opadanjem standarda i nadnica i sa približavanjem, veoma opasnim približavanjem socijalnih nemira.
Krleža u istim svojim tezama od 1935. godine kaže:
„(...) Ako je svrha građanske klase da se oslobodi nacionalnog u obliku samoodređenja do ocepljenja, samo zato da bi stvorila svoje vlastito slobodno tržište, da bi dakle na svom vlastitom tzv. nacionalnom slobodnom društvu razvila svoje vlastite profite do maksimuma, koji momenti govore kod hrvatskog naroda, koji se pred našim očima iz dana u dan pauperizuje sve više zato da se samostalno i vlastito tržište njegove buržoazije ostvari pod svaku cenu. (...)“
Ovo važi i danas kako, međutim, za hrvatstvo tako i za srpstvo. Samostalno tržište u okviru Jugoslavije, tzv. republička tržišta, stvorila su situaciju u kojoj se narodi Jugoslavije jedan prema drugome postavljaju kao državno-pravni suvereniteti, kao na pr. Mađarska prema Jugoslaviji, a ne kao nešto što čini jedan državni entitet. Ono što bi normalno bilo u slučaju međunarodnih granica, postaje abnormalno u slučaju Jugoslavije, i Krleža kao da je mislio na nas danas.
Govori Krleža dalje:
„(...) Glavni mitovi političkog nasilja, batinanja, masovnog hapšenja, koncentracionih logora, noćnih premetačina, pravne i subjektivne nesigurnosti, lanaca izgona, motiviše stalnost kraljevskog nasilja koja su trajala 20 godina ostala su isti, a moralna depresija rasla je isto tako iz dana u dan. (...)“
Krleža to govori 1950. godine u jeku informbirovskih progona, u jeku motiva socijalističkog nasilja. A zatim:
„(...) Jeseni 1939. u prvim mesecima evropskog rata kada su elementi džentlmenskog agrimenta Molotov ’ Ribentrop zavili čitavu našu političku problematiku neprozirnim čađavim velom guste paklene magle, drakonskim je merama bila ugušen svaka sloboda štampe i sastajanja. Po tiskarama razmileli su se detektivi. (...)“
Ko danas mili po našim štamparijama? Kakve su to samoupravne tzv. snage, koje obustavljaju naše knjige, skidaju naše pozorišne predstave, i u kojoj meri je ovih 30 i nešto godina jugoslovenska socijalistička štampa bila zaista slobodna.
A onda Krleža veli:
„(...) Glas našeg domaćeg autohtonog glupana koji osim špricera i klobase ne veruje ni u šta na svetu osim u ’Mali Oglasnik’, taj glas malograđanskog nihilističkog defetizma, pretvarao se u filozofske sentence, u parole obične filistarske fukare koja se počela buniti protiv banskog kuružnjaka, kao protiv simbola državne stvarnosti. (...)“
Danas se ta ista pobuna oseća protiv bilo kakvog sitnog funkcionera opštinske vlasti u kojoj se u stvari na izvestan način ogleda državna institucija.
I najzad Miroslav Krleža završava nečim što bez ikakvih promena može da se odnosi i na našu situaciju i da bude poziv i nama danas.
„(...) Zadaća svakog našeg naprednog, poštenog i misaonog čoveka jeste, a to nije nikakva naročita mudrost. da odvoji istinu od neistine, fantaziju od stvarnosti, parole od narodnog interesa, prosuđujući stvari i događaje po pravilu običnog, jednostavnog i svima razumljivog ljudskog morala i pameti. (...)“ (IV deo Ovde)
(II deo Ovde)
Dnevnik, subota, 22. januar 1983. godine (Blog)
Komentar i paralela 1935 - 1950 - 1983. Krležin govor od 1950. „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“ (III deo)
„(...) Ali neka ne misle,“ kaže Krleža, „naši malograđani, koji nas sramote iz dana u dan da će vječno upravljati lokomotivom našeg etatizma. Još nisu izumrle kod nas generacije koje su po austrijskim tamnicama stradavale zbog svog uvjerenja ili su krvarile po frontovima mladenački naivno žrtvujući i sve svoje za prve konstruktivne crte svojih planova te sazrevajući polagano još od balkanskih ratova preko Albanije i Soluna, Galicije i Odese, Krasnojarskog i Moskve. Ona i danas postoje. (...)“
Ovo sve Krleža je napisao vrlo davno između dva rata i odnosilo se na kraljevsku Jugoslaviju. Bez ikakve izmene povodom srpsko’hrvatskog sukoba može se ovo odnositi i na socijalističku Jugoslaviju. Pa i ovo čime on završava taj međuratni pledoaje: „(...) Neka razmisle o tome da je još uvek bolje da njihova deca slome štap na njima kao na lošim državnicima, nego da ih se stide kao krvavih i gadnih ubojica. (...)“
Dalje Krleža veli:
„(...) Hrvatski proleterijat koji nije nikada priznao taj fait accompli,“ misli se na ujedinjenje 1918., „dobio je na temelju svog programatskog stava šest mandata u Ustavotvornoj skupštini 1920. za Federativnu Demokratsku Republiku Južnoslavjansku. Predstavnici hrvatskog proletarijata izbačeni su iz kraljevsje Vidovdanske konstituante sa ostalih 50 predstavnika proletarijata drugih južnoslovjanskih naroda posle Vidovdanskog atentata. Krnja konstituanta, respektive krnji parlamenat koji usled tog nasilnog čina već na početku nikada nije mogao postati parlamentarnim sredstvom predstavljao je obično policijsko nasilje, a svi parlamentarni izbori do 6. januara bili su karikatura demokracije. Više od 20 godina ovom zemljom tekla je krv. (...)“
Ni ovde se ništa ne mora izmeniti. Jedina je razlika u tome što izbacivanje ono malo demokratskih poslanika, poslanika ne izabranih na listama partijskim, na iuborima1946. godine nisu izbačeni nakon bilo kakvog atentata nego jednostavno na liniji samovolje jugoslovenske komunističke partije i ideja o diktaturi proletarijata.
Krleža veli:
„(...) Stvorena po zapadno-evropskim imperijalnim silama kao protu boljševička barijera godine 1918, 1919, versaljska Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca u rukama mlade buržoazije zaista je to i postala što je po finansialno-političkom planu i trebala da bude, Vrangelovska baza i protukomunistička Glavnjača. (...)“
To bi se moglo i ovako izraziti. Stvorena po istočno-evropskoj imperijalnoj sili Sovjetskom Savezu kao protudemokratska barijera godine 1945. satelitska Socijalistička Federativna Narodna Republika Jugoslavija u rukama ne proletarijata, nego jedne uzurpatorske partijske manjine zaista je postala što je i trebalo po planu da bude – jedna antidemokratska, antizapadnjačka, antievropska baza i jedna politička Glavnjača.
Krleža zatim kaže u govoru od 1950. godine, ali pozivajući se na svoje teze iz 1935. godine:
„(...) Danas u razgovoru tzv. strukturalne krize seljačkog gospodarstva kada seljački posjed stoji potpuno razmrvljen i pocjepan, za život nesposoban, upravo više od toga, po planu onesposobljen i zadužen na nacionalnoj ekonomskoj bazi od 600 dinara viška prihoda po jednom seljačkom gospodarstvu prosječno, ne budemo li se znali približiti seoskom pauperu, on će nam otputovati u kontrarevoluciju. Danas kada je industrija doživela potpuni slom eksporta u svojim najvažnijim granama, kada se unutarnje tržište po svemu gasi usled pomanjkanja kredita i porasta dugova, danas kad besposlica raste a nadnice padaju, itd, itd. (...)“
Nikakvog dodatka, nikakve promene. To je naša situacija 1980. godine sa uništenom poljoprivredom, sa neyavršenom, starom industrijom, sa nedostatkom kredita, sa dugovima, sa besposlicom, sa opadanjem standarda i nadnica i sa približavanjem, veoma opasnim približavanjem socijalnih nemira.
Krleža u istim svojim tezama od 1935. godine kaže:
„(...) Ako je svrha građanske klase da se oslobodi nacionalnog u obliku samoodređenja do ocepljenja, samo zato da bi stvorila svoje vlastito slobodno tržište, da bi dakle na svom vlastitom tzv. nacionalnom slobodnom društvu razvila svoje vlastite profite do maksimuma, koji momenti govore kod hrvatskog naroda, koji se pred našim očima iz dana u dan pauperizuje sve više zato da se samostalno i vlastito tržište njegove buržoazije ostvari pod svaku cenu. (...)“
Ovo važi i danas kako, međutim, za hrvatstvo tako i za srpstvo. Samostalno tržište u okviru Jugoslavije, tzv. republička tržišta, stvorila su situaciju u kojoj se narodi Jugoslavije jedan prema drugome postavljaju kao državno-pravni suvereniteti, kao na pr. Mađarska prema Jugoslaviji, a ne kao nešto što čini jedan državni entitet. Ono što bi normalno bilo u slučaju međunarodnih granica, postaje abnormalno u slučaju Jugoslavije, i Krleža kao da je mislio na nas danas.
Govori Krleža dalje:
„(...) Glavni mitovi političkog nasilja, batinanja, masovnog hapšenja, koncentracionih logora, noćnih premetačina, pravne i subjektivne nesigurnosti, lanaca izgona, motiviše stalnost kraljevskog nasilja koja su trajala 20 godina ostala su isti, a moralna depresija rasla je isto tako iz dana u dan. (...)“
Krleža to govori 1950. godine u jeku informbirovskih progona, u jeku motiva socijalističkog nasilja. A zatim:
„(...) Jeseni 1939. u prvim mesecima evropskog rata kada su elementi džentlmenskog agrimenta Molotov ’ Ribentrop zavili čitavu našu političku problematiku neprozirnim čađavim velom guste paklene magle, drakonskim je merama bila ugušen svaka sloboda štampe i sastajanja. Po tiskarama razmileli su se detektivi. (...)“
Ko danas mili po našim štamparijama? Kakve su to samoupravne tzv. snage, koje obustavljaju naše knjige, skidaju naše pozorišne predstave, i u kojoj meri je ovih 30 i nešto godina jugoslovenska socijalistička štampa bila zaista slobodna.
A onda Krleža veli:
„(...) Glas našeg domaćeg autohtonog glupana koji osim špricera i klobase ne veruje ni u šta na svetu osim u ’Mali Oglasnik’, taj glas malograđanskog nihilističkog defetizma, pretvarao se u filozofske sentence, u parole obične filistarske fukare koja se počela buniti protiv banskog kuružnjaka, kao protiv simbola državne stvarnosti. (...)“
Danas se ta ista pobuna oseća protiv bilo kakvog sitnog funkcionera opštinske vlasti u kojoj se u stvari na izvestan način ogleda državna institucija.
I najzad Miroslav Krleža završava nečim što bez ikakvih promena može da se odnosi i na našu situaciju i da bude poziv i nama danas.
„(...) Zadaća svakog našeg naprednog, poštenog i misaonog čoveka jeste, a to nije nikakva naročita mudrost. da odvoji istinu od neistine, fantaziju od stvarnosti, parole od narodnog interesa, prosuđujući stvari i događaje po pravilu običnog, jednostavnog i svima razumljivog ljudskog morala i pameti. (...)“ (IV deo Ovde)
Thursday, March 26, 2009
Krleža II deo
Krleža II deo
(I deo Ovde)
Dnevnik, subota, 22. januar 1983. godine
Komentar i paralela 1935 - 1950 - 1983. Krležin govor od 1950. „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“ (II deo-nastavak)
Napadajući i leve i desne kritičare režima on kaže na jednom mestu:
„(...) Šta oni govore? Banana i datulja nema, a zato se kupuju glupe mašine zaostalim agrarnim, seljačkim zemljama potpuno suvišni strojevi. Šta će nama ova glupa industrijalizacija kada ionako nemamo novaca da je dovršimo. (...)“
Eto to je međutim potpuno tačno. Šta će nam? Zatim:
„(...) Slepa sila ovog balkanskog fašizma ubila je našoj zemlji red i socijalnu pravdu, sve čak i najprimitivnije elemente građanske sigurnosti.“ I to je tačno. „Stvaraju se kaste, birokratizuje se čitav sistem. Na principu birokratizacije i hijerarhije izgrađuju se nove klase. Davui se sloboda individualnbog naprednog mišljenja. Gnjavi se političkom propagandom, teraju se mase na prisilan rad, tržište je potpuno dezorganizovano, finansijalni diletantizam je potpuno uništilo banke, obrt i privredu, yaglibili smo se i davimo se u vlastitom glibu. (...)“
Ima li išta tačnije od te kritike tzv. opozicionara još 1950. godine? Krleža zatim kaže:
„(...) Takozvani građanski, austrougarski prosperitet devedesetih godina prošlog stoleća, platili smo sa pola miliona američke emigracije i milion do dva miliona mrtvih u periodu od 1914. do 1918, a prosperitet građanske Jugoslavije sa nekoliko stotina hiljada nezaposlenih, sa 12 milijardi dinara seljačkih dugova privilegovanoj Agrarnoj banci, a prosperitet Drugog svetskog rata sa 1 700 000 mrtvih i potpuno razorenom i spaljenom zemljom. (...)“
A čime smo platili socijalistički prosperitet osamdesetih godina? Najpre sa tih 1 700 000 mrtvih, koji su doveli komuniste na vlast. Sa koliko stotina hiljada neyaposlenih i sa 19 milijardi ne dinara nego dolara duga međunarodnom kapitalu.
„(...) A istodobno,“ kažw krleža, „Imamo u milionima mozgova najcrnju tminu analfabetizma i primitivne autosugestije. (...)“
Naravno da je imamo, ali ona je socijalističkog porekla.
„(...) Imamo,“ kaže Krleža, „rimski princip privatnog prava, prava svojine i stvari su podeljene na moje i na tvoje i vladaju barbarske, kanibalske devize vae victis. (...)“
I tu Krleža ima pravo. I u socijalizmu i u socijalističkoj tržošnoj privredi još uvek vlada rimski princip privatnog prava, prava svojine, i stvari su još uvek podeljene na moje i na tvoje. I vlada još uvek barbarsko kanibalska deviza vae victis.
„(...) Jedni hoće elektrifikaciju globusa,“ kaže Krleža, „progres, zemlju, bolnice, škole, a drugi stoje na principu da je čovek marva i da treba da ostane marva. Jedni krepavaju po taljonima i na lađama, u rudnicima, frontovima i vječno rade, i hoće i dalje da rade samo uz nešto snošljivije higijenske prilike gde bi bilo manje besposlice i anarhije i krize i konkurencije, a drugi baš zato sjede kod zelenih stolova, telefoniraju i kradu po berzama, da bi bila što veća anarhija, što više kriza, jer je onda konjuktura bolja, konkurencija manja, a profit veći i dividende veće. (...)“
I to se nije izmenilo. Oni koji su radili, rade i dalje, a ovi drugi, ovi sede po telefonima, po stolovima, berzi, ispod tih stolova izmenjuju plave koverte, daju se podmititi, čine sve u svojoj moći da pokradu ono što je društveno. Korupcija je dostigla razmere kakve stara Jugoslavija nikada nije pznavala.
I zar i ovo nije tačno? Krleža veli:
„(...) Jedni hoće da globus bud4e galvanski stup, da oko ekvatora budu namotane žice, da zasvjetlimo u kosmosu, da radimo zajedno kao u velikoj zajedničkoj radionici, a drugi ne daju svoje sredovječne suverenitete, ne daju privilegije i neće kontrole i neće centrale i internacionale. (...)“
Ovde bi moglo samo da se mesto sredovečnog suvereniteta stavi socijalistički suverenitet i ratne ili partijske privilegije i dobiće se potpuno ista slika.
Povodom slučaja Keroševića, ubice jednog žandara između dva rata, Krleža kaže:
„(...) U toj atmosferi Kerošević je uzeo u ruke pušku i pucao onih istih dana pala su dva njegova druga, a petorica su umrla kasnije od uboja. Silovano je nekoliko žena, isprebijane su čitave porodice i porobljeno ne znam koliko kuća, te bi bilo doista dobro da se zna ima li tko među nama ko bi mogao za sebe da kaže da u takvoj atmosferi ne bi pao u afekat. (...)“
Kosovo danas pokazuje sve ovo samo u daleko većem obimu, i u daleko opasnijem intenzitetu.
Krleža veli:
„(...) Mi smo malen, analfabetski, balkanski narod koji, kako danas stoje stvari, živi u vazalskom odnosu naspram evropskog kapitalizma. Ne samo da su nas industrijalno i finansijski zarobili, nego nas i blokiraju. (...)“
Tome se ne treba ništa dodati. Sa 19 milijardi duga, sa novim zaduženjima mi ne možemo ništa biti i danas osamdesetih godina nego analfabetski, balkanski narod u ropstvu evropskog kapitalizma. Razlika je samo u tome što nas je u to ropstvo ovoga puta doveo socijalizam.
Krleža veli:
„(...) Zaokupljeni tim našim glupim, sramotnim kontraverzama tzv. srpsko’hrvatskog sukoba mi smo tipično malograđanski romantično uhvatili državnu vlast i osjetivši prvi put taj sredjovječni aparatus u svojim rukama, mi smo se razvili u sramotne tirane. (...)“
To je tačno. Oni su se razvili u sramotne tirane. (III ovde OVDE)
(I deo Ovde)
Dnevnik, subota, 22. januar 1983. godine
Komentar i paralela 1935 - 1950 - 1983. Krležin govor od 1950. „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“ (II deo-nastavak)
Napadajući i leve i desne kritičare režima on kaže na jednom mestu:
„(...) Šta oni govore? Banana i datulja nema, a zato se kupuju glupe mašine zaostalim agrarnim, seljačkim zemljama potpuno suvišni strojevi. Šta će nama ova glupa industrijalizacija kada ionako nemamo novaca da je dovršimo. (...)“
Eto to je međutim potpuno tačno. Šta će nam? Zatim:
„(...) Slepa sila ovog balkanskog fašizma ubila je našoj zemlji red i socijalnu pravdu, sve čak i najprimitivnije elemente građanske sigurnosti.“ I to je tačno. „Stvaraju se kaste, birokratizuje se čitav sistem. Na principu birokratizacije i hijerarhije izgrađuju se nove klase. Davui se sloboda individualnbog naprednog mišljenja. Gnjavi se političkom propagandom, teraju se mase na prisilan rad, tržište je potpuno dezorganizovano, finansijalni diletantizam je potpuno uništilo banke, obrt i privredu, yaglibili smo se i davimo se u vlastitom glibu. (...)“
Ima li išta tačnije od te kritike tzv. opozicionara još 1950. godine? Krleža zatim kaže:
„(...) Takozvani građanski, austrougarski prosperitet devedesetih godina prošlog stoleća, platili smo sa pola miliona američke emigracije i milion do dva miliona mrtvih u periodu od 1914. do 1918, a prosperitet građanske Jugoslavije sa nekoliko stotina hiljada nezaposlenih, sa 12 milijardi dinara seljačkih dugova privilegovanoj Agrarnoj banci, a prosperitet Drugog svetskog rata sa 1 700 000 mrtvih i potpuno razorenom i spaljenom zemljom. (...)“
A čime smo platili socijalistički prosperitet osamdesetih godina? Najpre sa tih 1 700 000 mrtvih, koji su doveli komuniste na vlast. Sa koliko stotina hiljada neyaposlenih i sa 19 milijardi ne dinara nego dolara duga međunarodnom kapitalu.
„(...) A istodobno,“ kažw krleža, „Imamo u milionima mozgova najcrnju tminu analfabetizma i primitivne autosugestije. (...)“
Naravno da je imamo, ali ona je socijalističkog porekla.
„(...) Imamo,“ kaže Krleža, „rimski princip privatnog prava, prava svojine i stvari su podeljene na moje i na tvoje i vladaju barbarske, kanibalske devize vae victis. (...)“
I tu Krleža ima pravo. I u socijalizmu i u socijalističkoj tržošnoj privredi još uvek vlada rimski princip privatnog prava, prava svojine, i stvari su još uvek podeljene na moje i na tvoje. I vlada još uvek barbarsko kanibalska deviza vae victis.
„(...) Jedni hoće elektrifikaciju globusa,“ kaže Krleža, „progres, zemlju, bolnice, škole, a drugi stoje na principu da je čovek marva i da treba da ostane marva. Jedni krepavaju po taljonima i na lađama, u rudnicima, frontovima i vječno rade, i hoće i dalje da rade samo uz nešto snošljivije higijenske prilike gde bi bilo manje besposlice i anarhije i krize i konkurencije, a drugi baš zato sjede kod zelenih stolova, telefoniraju i kradu po berzama, da bi bila što veća anarhija, što više kriza, jer je onda konjuktura bolja, konkurencija manja, a profit veći i dividende veće. (...)“
I to se nije izmenilo. Oni koji su radili, rade i dalje, a ovi drugi, ovi sede po telefonima, po stolovima, berzi, ispod tih stolova izmenjuju plave koverte, daju se podmititi, čine sve u svojoj moći da pokradu ono što je društveno. Korupcija je dostigla razmere kakve stara Jugoslavija nikada nije pznavala.
I zar i ovo nije tačno? Krleža veli:
„(...) Jedni hoće da globus bud4e galvanski stup, da oko ekvatora budu namotane žice, da zasvjetlimo u kosmosu, da radimo zajedno kao u velikoj zajedničkoj radionici, a drugi ne daju svoje sredovječne suverenitete, ne daju privilegije i neće kontrole i neće centrale i internacionale. (...)“
Ovde bi moglo samo da se mesto sredovečnog suvereniteta stavi socijalistički suverenitet i ratne ili partijske privilegije i dobiće se potpuno ista slika.
Povodom slučaja Keroševića, ubice jednog žandara između dva rata, Krleža kaže:
„(...) U toj atmosferi Kerošević je uzeo u ruke pušku i pucao onih istih dana pala su dva njegova druga, a petorica su umrla kasnije od uboja. Silovano je nekoliko žena, isprebijane su čitave porodice i porobljeno ne znam koliko kuća, te bi bilo doista dobro da se zna ima li tko među nama ko bi mogao za sebe da kaže da u takvoj atmosferi ne bi pao u afekat. (...)“
Kosovo danas pokazuje sve ovo samo u daleko većem obimu, i u daleko opasnijem intenzitetu.
Krleža veli:
„(...) Mi smo malen, analfabetski, balkanski narod koji, kako danas stoje stvari, živi u vazalskom odnosu naspram evropskog kapitalizma. Ne samo da su nas industrijalno i finansijski zarobili, nego nas i blokiraju. (...)“
Tome se ne treba ništa dodati. Sa 19 milijardi duga, sa novim zaduženjima mi ne možemo ništa biti i danas osamdesetih godina nego analfabetski, balkanski narod u ropstvu evropskog kapitalizma. Razlika je samo u tome što nas je u to ropstvo ovoga puta doveo socijalizam.
Krleža veli:
„(...) Zaokupljeni tim našim glupim, sramotnim kontraverzama tzv. srpsko’hrvatskog sukoba mi smo tipično malograđanski romantično uhvatili državnu vlast i osjetivši prvi put taj sredjovječni aparatus u svojim rukama, mi smo se razvili u sramotne tirane. (...)“
To je tačno. Oni su se razvili u sramotne tirane. (III ovde OVDE)
Wednesday, March 25, 2009
Krleža I deo
Krleža I deo
(Ix deo Ovde)
Subota, 22. januar 1983. godine
Komentar i paralela 1935 - 1950 - 1983. Krležin govor od 1950. „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“. (I deo)
Miroslav Krleža o socijalizmu. U „Književnosti“ broj 12 za 1982. godinu, časopis objavljuje tekst Miroslava Krleže pod naslovom „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“, odnosno govor koji je Krleža održao u Radničkoj komori u Zagrebu 8. novembra 1950. godine. Ovaj članak se sa malim izmenama, premda se odnosi na međuratnu Jugoslaviju može primeniti i na situaciju socijalističke Jugoslavije osamdesetih godine.
Krleža kaže:
„(...) U toj ukletoj noći našeg parlamentarizma u Kavalerijskoj jašionici kraljevske garde u ulici Miliša Velikog, kao udar vašarskog bubnja čula se grmljavina političko-poslovnih pojmova kao što su turotaksis, mailat, sekvestar, agrarna reforma, špirit, šume, Bor, afera sa željezničkim pragovima, monopol šećera, opijum, Dunav, Drava, Sava, Markov protokol, sporazum, Našička afera, revizija Ustava, centralizam, Korošec na Bledu, Ljubljansko jutro, činovnička vlada, Trepča, Jadranska plovidba, privilegovana Agrarna banka, itd, itd. (...)“Ako bismo sve ove pojmove zamenili sa nekim drugim, dobili bismo sliku našu danas. Onda bismo kazali kao što je Krleža kazao, govorili bismo o udaru vašarskog bubnja kojim se čuje grmljavina političko-poslovnih pojmova, kao što su: reprogramiranje dugova, devedeset milijardi dolara deviznog debalansa, afera Đureković, bonovi ili ne, novi carinski propisi, kreditni sistem, afera ove ili one pljačke, Međunarodni monetarni fond, kontrarevolucija na Kosovu, afera sa benzinskim bonovima, stabilizacija, afera Medenica, centralizam ili decentralizam, revizija Ustava, eksport, import, Milka Planinc u Ljubljani, itd, itd. U čemu je onda zapravo razlika?
Krleža zatim kaže:
„(...) Sve je to jedno drugome podvaljivalo, sve je to gledalo jedno drugo da urniše, i da ujiduriše, da jedno drugo satre, da jedan drugome satera kuršum u grlo, da se dokopa mangupskog vođstva, da zaradi, da zdipi, ako ne već pitu, ono bar pitino dete. Ovaj naš južnoslavenski demokratski parlamentarizam nije nikakva garancija da se jašionica Kraljevske garde iz ulice Miloša Velikog neće povampiriti. (...)“
Ovde bi moglo sve ostati osim što bi mogli kazati da se ovog trenutka ne plašimo nikakve Kraljevske garde nego Crvene garde i da je se plašimo čak i više nego što su je se plašili pametni ljudi 1945. godine.
Krleža veli:
„(...) Sa mračnim inkvizitorskim solunskim procesima, sa španjolskim ceremonijalom i kajmakčalanskim četničkim mentalitetom, sa Abdulhamidskim carinicima i žandarima, korupcijom, sa neodržanim vladinim potpisima, ministrima defraudantima, itd. (...)“
Sad bismo mogli kazati sa mračnim inkvizitorskim informbirovskim procesima, sa španjolskim ceremonijalom u Titovom dvoru, sa kozačkim, partizanskim mentalitetom, i UDB-inskim carinicima i žandarima, korupcijom, sa ministrima defraudantima, itd. Šta bi se, dakle i opet izmenilo?
Krleža veli:
„(...) Ti bijedni političari nisu predstavljali nikoga pak ni same sebe, jer nitko od njih nije nikada imao nikakvog mandata. Pošto ta gospoda nijesu uopće imala nikakvog kontakta s masama, u ime čije su vodili tzv. politiku. Vodeći računa isključivo o svojim sitnim merkantilnim interesima, rezignirano nevjerujući u socijalnu svest bilo čega što se zvalo masa, ti su mozgovi živeli od kompilacija najvulgarnije bečke Renerovske propagande. (...)“
Ovde bismo mogli izmeniti samo poslednji deo rečenice i reći: ti su mozgovi živeli od kompilacija najvulgarnije marksističke propagande.
Krleža zatim kaže:
„(...) Ako se pojam demokracije podudara s pojmom onog građanskog prava svakog čovjeka da može slobodno izraziti svoje uvjerenje i da slobodno može da kaže ne, ako je dakle demokracija Ustavom zagarantovano pravo svakog građanina da može da negira ono što hoće, ako to parlamentarno pravo, pravo negacije po liniji svog uvjerenja, pravo poricanja, onda je pravo i smisao prave ove socijalističke demokracije u tome da svatko od nas može da izrazi svoju negaciju nad reakcionarnom i zaostalom prošlošću koja bi se onog istog trenutka pretvorila u fatalnu stvarnost sadašnjosti, kada bi nestalo naše demokracije. Jedini smisao ove naše današnje demokracije i jeste u tome što ona neće da se vratimo u prošlost, a jedina garancija da nas prošlost ne prevlada, je naša slobodna subjektivna građanska demokratska volja. (...)“
I ovom bi se teško moglo išta dodati osim reći da ovakvo shvatanje demokratije, tipično boljševičko shvatanje koje se svodi na nužnost jednog opredeljenja karakteriše u stvari Jugoslaviju danas, kao što je karakterisalo 1950. godine. Ako se može kayati ne, onda se može kazati i da. Ali se ne može demokratija svesti samo na pravo da se kaže ne i da se na taj način ona limitira zapravo na despotiju. Ali Krleža ovde nijednog trenutka u čitavoj ovoj tiradi ne shvata koliko je suštinski nedemokratski njegova misao u odbranu demokratije. (II deo Ovde)
(Ix deo Ovde)
Subota, 22. januar 1983. godine
Komentar i paralela 1935 - 1950 - 1983. Krležin govor od 1950. „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“. (I deo)
Miroslav Krleža o socijalizmu. U „Književnosti“ broj 12 za 1982. godinu, časopis objavljuje tekst Miroslava Krleže pod naslovom „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“, odnosno govor koji je Krleža održao u Radničkoj komori u Zagrebu 8. novembra 1950. godine. Ovaj članak se sa malim izmenama, premda se odnosi na međuratnu Jugoslaviju može primeniti i na situaciju socijalističke Jugoslavije osamdesetih godine.
Krleža kaže:
„(...) U toj ukletoj noći našeg parlamentarizma u Kavalerijskoj jašionici kraljevske garde u ulici Miliša Velikog, kao udar vašarskog bubnja čula se grmljavina političko-poslovnih pojmova kao što su turotaksis, mailat, sekvestar, agrarna reforma, špirit, šume, Bor, afera sa željezničkim pragovima, monopol šećera, opijum, Dunav, Drava, Sava, Markov protokol, sporazum, Našička afera, revizija Ustava, centralizam, Korošec na Bledu, Ljubljansko jutro, činovnička vlada, Trepča, Jadranska plovidba, privilegovana Agrarna banka, itd, itd. (...)“Ako bismo sve ove pojmove zamenili sa nekim drugim, dobili bismo sliku našu danas. Onda bismo kazali kao što je Krleža kazao, govorili bismo o udaru vašarskog bubnja kojim se čuje grmljavina političko-poslovnih pojmova, kao što su: reprogramiranje dugova, devedeset milijardi dolara deviznog debalansa, afera Đureković, bonovi ili ne, novi carinski propisi, kreditni sistem, afera ove ili one pljačke, Međunarodni monetarni fond, kontrarevolucija na Kosovu, afera sa benzinskim bonovima, stabilizacija, afera Medenica, centralizam ili decentralizam, revizija Ustava, eksport, import, Milka Planinc u Ljubljani, itd, itd. U čemu je onda zapravo razlika?
Krleža zatim kaže:
„(...) Sve je to jedno drugome podvaljivalo, sve je to gledalo jedno drugo da urniše, i da ujiduriše, da jedno drugo satre, da jedan drugome satera kuršum u grlo, da se dokopa mangupskog vođstva, da zaradi, da zdipi, ako ne već pitu, ono bar pitino dete. Ovaj naš južnoslavenski demokratski parlamentarizam nije nikakva garancija da se jašionica Kraljevske garde iz ulice Miloša Velikog neće povampiriti. (...)“
Ovde bi moglo sve ostati osim što bi mogli kazati da se ovog trenutka ne plašimo nikakve Kraljevske garde nego Crvene garde i da je se plašimo čak i više nego što su je se plašili pametni ljudi 1945. godine.
Krleža veli:
„(...) Sa mračnim inkvizitorskim solunskim procesima, sa španjolskim ceremonijalom i kajmakčalanskim četničkim mentalitetom, sa Abdulhamidskim carinicima i žandarima, korupcijom, sa neodržanim vladinim potpisima, ministrima defraudantima, itd. (...)“
Sad bismo mogli kazati sa mračnim inkvizitorskim informbirovskim procesima, sa španjolskim ceremonijalom u Titovom dvoru, sa kozačkim, partizanskim mentalitetom, i UDB-inskim carinicima i žandarima, korupcijom, sa ministrima defraudantima, itd. Šta bi se, dakle i opet izmenilo?
Krleža veli:
„(...) Ti bijedni političari nisu predstavljali nikoga pak ni same sebe, jer nitko od njih nije nikada imao nikakvog mandata. Pošto ta gospoda nijesu uopće imala nikakvog kontakta s masama, u ime čije su vodili tzv. politiku. Vodeći računa isključivo o svojim sitnim merkantilnim interesima, rezignirano nevjerujući u socijalnu svest bilo čega što se zvalo masa, ti su mozgovi živeli od kompilacija najvulgarnije bečke Renerovske propagande. (...)“
Ovde bismo mogli izmeniti samo poslednji deo rečenice i reći: ti su mozgovi živeli od kompilacija najvulgarnije marksističke propagande.
Krleža zatim kaže:
„(...) Ako se pojam demokracije podudara s pojmom onog građanskog prava svakog čovjeka da može slobodno izraziti svoje uvjerenje i da slobodno može da kaže ne, ako je dakle demokracija Ustavom zagarantovano pravo svakog građanina da može da negira ono što hoće, ako to parlamentarno pravo, pravo negacije po liniji svog uvjerenja, pravo poricanja, onda je pravo i smisao prave ove socijalističke demokracije u tome da svatko od nas može da izrazi svoju negaciju nad reakcionarnom i zaostalom prošlošću koja bi se onog istog trenutka pretvorila u fatalnu stvarnost sadašnjosti, kada bi nestalo naše demokracije. Jedini smisao ove naše današnje demokracije i jeste u tome što ona neće da se vratimo u prošlost, a jedina garancija da nas prošlost ne prevlada, je naša slobodna subjektivna građanska demokratska volja. (...)“
I ovom bi se teško moglo išta dodati osim reći da ovakvo shvatanje demokratije, tipično boljševičko shvatanje koje se svodi na nužnost jednog opredeljenja karakteriše u stvari Jugoslaviju danas, kao što je karakterisalo 1950. godine. Ako se može kayati ne, onda se može kazati i da. Ali se ne može demokratija svesti samo na pravo da se kaže ne i da se na taj način ona limitira zapravo na despotiju. Ali Krleža ovde nijednog trenutka u čitavoj ovoj tiradi ne shvata koliko je suštinski nedemokratski njegova misao u odbranu demokratije. (II deo Ovde)
Tuesday, March 24, 2009
Krleza Ix-deo
Dnevnik, petak, 17. decembar 1982. godine.
Krležina doživotna robija (Osnov za esej o Krležinom ropstvu jednoj ideologiji)
Razmisljam o Krleži kao o zarobljeniku jedne ideje. Tačnije – jedne ideologije. Jednog nižeg oblika ideje. Postavlja se sada pitanje da li je Krleža u deset do petnaest poslednjih godina svog života još uvek bio prinudni zarobljenik te ideje ili je već postao njen dobrovoljni zarobljenik.
Nije li se on osećao onako kao što se oseća čovek koji je gotovo ceo svoj život proveo na robiji, a onda jednog dana mu je saopšteno da je slobodan? Dakle, nije li se osećao kao čovek koji je u datom trenutku kao takav robijaš osetio da je njegovo pravo, jedino moguće, mesto robija, te da je poželeo da s te robije ne izađe, i da je sve učinio da zaista ne prođe kroz ta vrata koja su se za njega u jednom trenutku otvorila.I kao što taj vremešni, dugogodišnji robijaš sasvim dobro zna da ne poznaje svet van zatvorskih zidova, da se u njemu neće snaći, da ga u njemu čekaju opasnosti na koje se nije navikao, nepredviđenosti i konfuzije kojih se grozi, tako je i Krleža, pretpostavljam, morao sumnjati u svoju sposobnost da se snađe u slobodnom svetu ideja i da ponovo iskoristi svoju zadobijenu duhovnu slobodu.
To je jedan tragičan polozaj. Ja verujem da je Krleža njega bio svestan i da njegova rastuća sardonija pri kraju života predstavlja u stvari kodirano saopštenje takvih osećanja. Moguće su i druge metafore njegovog nemogućeg položaja. Pronašla se jedna istina s kojom se kako tako živelo čitav svoj život. Onda se pokazalo da je ta istina lažna.
Na zalasku života, na ruinama jedne ideje kojoj je čovek posvetio čitav svoj život, ali što je još bitnije svoju umetnost, svestan da je upravo ta ideja i ta lažna istina, ta zabluda, ta ideologija, uništila najveće vrednosti njegove umetnosti, sprečila ga da postane ono što bi u svetu umetnosti svakako bey nje bio, saznanje svega toga, tragično je za jednoga pisca.
Poći ponovno u duhovni svet na tom zalasku života i traziti nove istine i nove ideje, svakako je prevazilazilo njegove snage. To je dano samo malom broju ljudi čija snaga, duhovna, prevazilazi Krležinu duhovnu snagu.
Uostalom Krleža nikada nije bio mislilac u onom smislu u kome je to bio Dostojevski. Krleža je bio čovek empirije, čovek realnosti i čovek politike. Ako se čovek u ravni politike, u ravni tzv. realnog života razočara u jednu ideju, on najčešće prelazi u neke suprotne ideje za šta Krleži ne samo da je nedostajalo snage, nego je on bio isuviše inteligentan da bi u takvom jednom preobratu tražio neko opravdanje, odnosno neku ravnotežu, za svoju staru zabludu.
Ali, zašto je onda ostao, bar na izgled, veran idejama za koje je bilo očito da ih je napustio, odnosno da u više njih nema poverenja. To ostaje kao pitanje koje će večno mučiti istražioce Krležinog dela.
Da li je moguće da je njegovo ćutanje bilo neka vrsta perverznog samokažnjavanja, cinizma koji se okrenuo i okretao protiv njega samog? Da li je moguće da je njegovo ćutanje i njegovo pristajanje, njegova solidarnost sa idejom koja je za njega već bila mrtva, u najmanju ruku ovakva realizacija te ideje, da li je, dakle, moguće da je njegovo ćutanje bilo tek konformizam?
Ja lično ne verujem. Lično ne verujem zbog toga što, premda u načinu Krležinog života i u njegovoj naklonosti prema izvesnim udobnostima tog života ima za to izvesnih razloga. Ja ne verujem da su oni dovoljno jaki da bi jednog Krležu držali u dobrovoljnom zarobljeništvu jedne ideje, a da za to ne postoje i neki dublji razlozi.
Da li je moguće da se on u krajnjoj konzekvenci u samu ideju socijalizma nije razočarao nego u njenu balkansku varijantu, u balkansku varijantu njene realizacije?. U tom slučaju njegova taktika, njegovo ponašanje i njegovo ćutanje bila bi paradoksalno velika žrtva koja s4e podnosi za tu ideju da se ona u toj njenoj kompromitovanoj varijanti ne bi još više kompromitovala njegovim istupima.
On je morao znati da iskoračenje iz ovakve ideologije kao što su sami marksisti i komunisti, pripadnici realnog socijalizma uvek tvrdili, samo malo iskoračenje ume lagano da vodi u potpunu herezu. On je suštinski čak i onda kada je bio vernik bio u stvari heretik. Sa njegovom verom hereza je spojena isto onako kao što je dobro i zlo, đavo i Bog, kao što su spojeni u nekim teozofskim sistemima, dakle ta bipolarnost njegova, crno i tamno dato u jednoj dimenziji, u jednom planu, bila je oduvek karakteristika Krležina.
Krleža je jedan od onih eklatantnih primera humaniste na koje se obara Berđajev, čak i bez obzira što bi mogao imati izvesnih olakšica kao pobunjenih ili heretik. Jer njegov humanizam baziran je na totalnom i apsolutnom preziru čoveka. Ima malo pisaca u nas koji je o čoveku i o njegovoj planetarnoj avanturi, koja se zove istorija, izrekao tako oštrih i tako neumoljivih reči gnušanja, prezira i beznadežnosti.
(Jedna ispravka koja se tiče Krleže. Nije tačno da najveći broj ljudi koji se razočaraju u jednu ideologiju pristupaju nekoj drugoj, veoma često sasvim suprotnoj. Najveći broj ljudi koji se u jednu ideologiju razočaravaju ostaju u stvari u njenim okvirima, pokušavajući da bilo na koj drugi način nađu alibi za ovakvu izdaju svog osećanja, da su bili u zabludi i da su u zabludi i sada.
Za napuštanje, javno napuštanje, jedne ideologije potrebno je mnogo ne samo unutrašnje, duševne, već i izvesne građanske hrabrosti, jer su često posledice veoma opasne za takvu vrstu ljudi.
Dakle, ono što sam rekao o Krleži nije u stvari tačno. Kad čovekov život ispunjava ideologija, a ne neki viši duhovni sistem, nego misaono, filosofsko saznanje o svetu, onda je mogućno, čak i ako se čovek u tu ideologiju razočara, da se ponaša kao da se nije razočarao i da deluje u ime njeno i za nju.
Ako se čovek, međutim, razočara u višu ideju, u jedan misaoni sistem kome je pripadao, nije nikada i nipošto moguće da još uvek ostane u njegovom okviru. Onda, tada mora da traži neki drugi, on je tada prosto izbačen u svet ideja da traži nešto što će zameniti njegove razorene misli i naći nov smisao za svoje postojanje.
Tu je ogromna razlika između ljudi koji su ideolozi i ljudi koji su mislioci. Krleža je bio onaj prvi. Zbog toga je mogao da ostane u okvirima svoje razorene ideje i da ne bude prinuđen da izađe iz zatvora čiji su se zidovi oko njega svuda već bili srušili.) (I deo Ovde)
Krležina doživotna robija (Osnov za esej o Krležinom ropstvu jednoj ideologiji)
Razmisljam o Krleži kao o zarobljeniku jedne ideje. Tačnije – jedne ideologije. Jednog nižeg oblika ideje. Postavlja se sada pitanje da li je Krleža u deset do petnaest poslednjih godina svog života još uvek bio prinudni zarobljenik te ideje ili je već postao njen dobrovoljni zarobljenik.
Nije li se on osećao onako kao što se oseća čovek koji je gotovo ceo svoj život proveo na robiji, a onda jednog dana mu je saopšteno da je slobodan? Dakle, nije li se osećao kao čovek koji je u datom trenutku kao takav robijaš osetio da je njegovo pravo, jedino moguće, mesto robija, te da je poželeo da s te robije ne izađe, i da je sve učinio da zaista ne prođe kroz ta vrata koja su se za njega u jednom trenutku otvorila.I kao što taj vremešni, dugogodišnji robijaš sasvim dobro zna da ne poznaje svet van zatvorskih zidova, da se u njemu neće snaći, da ga u njemu čekaju opasnosti na koje se nije navikao, nepredviđenosti i konfuzije kojih se grozi, tako je i Krleža, pretpostavljam, morao sumnjati u svoju sposobnost da se snađe u slobodnom svetu ideja i da ponovo iskoristi svoju zadobijenu duhovnu slobodu.
To je jedan tragičan polozaj. Ja verujem da je Krleža njega bio svestan i da njegova rastuća sardonija pri kraju života predstavlja u stvari kodirano saopštenje takvih osećanja. Moguće su i druge metafore njegovog nemogućeg položaja. Pronašla se jedna istina s kojom se kako tako živelo čitav svoj život. Onda se pokazalo da je ta istina lažna.
Na zalasku života, na ruinama jedne ideje kojoj je čovek posvetio čitav svoj život, ali što je još bitnije svoju umetnost, svestan da je upravo ta ideja i ta lažna istina, ta zabluda, ta ideologija, uništila najveće vrednosti njegove umetnosti, sprečila ga da postane ono što bi u svetu umetnosti svakako bey nje bio, saznanje svega toga, tragično je za jednoga pisca.
Poći ponovno u duhovni svet na tom zalasku života i traziti nove istine i nove ideje, svakako je prevazilazilo njegove snage. To je dano samo malom broju ljudi čija snaga, duhovna, prevazilazi Krležinu duhovnu snagu.
Uostalom Krleža nikada nije bio mislilac u onom smislu u kome je to bio Dostojevski. Krleža je bio čovek empirije, čovek realnosti i čovek politike. Ako se čovek u ravni politike, u ravni tzv. realnog života razočara u jednu ideju, on najčešće prelazi u neke suprotne ideje za šta Krleži ne samo da je nedostajalo snage, nego je on bio isuviše inteligentan da bi u takvom jednom preobratu tražio neko opravdanje, odnosno neku ravnotežu, za svoju staru zabludu.
Ali, zašto je onda ostao, bar na izgled, veran idejama za koje je bilo očito da ih je napustio, odnosno da u više njih nema poverenja. To ostaje kao pitanje koje će večno mučiti istražioce Krležinog dela.
Da li je moguće da je njegovo ćutanje bilo neka vrsta perverznog samokažnjavanja, cinizma koji se okrenuo i okretao protiv njega samog? Da li je moguće da je njegovo ćutanje i njegovo pristajanje, njegova solidarnost sa idejom koja je za njega već bila mrtva, u najmanju ruku ovakva realizacija te ideje, da li je, dakle, moguće da je njegovo ćutanje bilo tek konformizam?
Ja lično ne verujem. Lično ne verujem zbog toga što, premda u načinu Krležinog života i u njegovoj naklonosti prema izvesnim udobnostima tog života ima za to izvesnih razloga. Ja ne verujem da su oni dovoljno jaki da bi jednog Krležu držali u dobrovoljnom zarobljeništvu jedne ideje, a da za to ne postoje i neki dublji razlozi.
Da li je moguće da se on u krajnjoj konzekvenci u samu ideju socijalizma nije razočarao nego u njenu balkansku varijantu, u balkansku varijantu njene realizacije?. U tom slučaju njegova taktika, njegovo ponašanje i njegovo ćutanje bila bi paradoksalno velika žrtva koja s4e podnosi za tu ideju da se ona u toj njenoj kompromitovanoj varijanti ne bi još više kompromitovala njegovim istupima.
On je morao znati da iskoračenje iz ovakve ideologije kao što su sami marksisti i komunisti, pripadnici realnog socijalizma uvek tvrdili, samo malo iskoračenje ume lagano da vodi u potpunu herezu. On je suštinski čak i onda kada je bio vernik bio u stvari heretik. Sa njegovom verom hereza je spojena isto onako kao što je dobro i zlo, đavo i Bog, kao što su spojeni u nekim teozofskim sistemima, dakle ta bipolarnost njegova, crno i tamno dato u jednoj dimenziji, u jednom planu, bila je oduvek karakteristika Krležina.
Krleža je jedan od onih eklatantnih primera humaniste na koje se obara Berđajev, čak i bez obzira što bi mogao imati izvesnih olakšica kao pobunjenih ili heretik. Jer njegov humanizam baziran je na totalnom i apsolutnom preziru čoveka. Ima malo pisaca u nas koji je o čoveku i o njegovoj planetarnoj avanturi, koja se zove istorija, izrekao tako oštrih i tako neumoljivih reči gnušanja, prezira i beznadežnosti.
(Jedna ispravka koja se tiče Krleže. Nije tačno da najveći broj ljudi koji se razočaraju u jednu ideologiju pristupaju nekoj drugoj, veoma često sasvim suprotnoj. Najveći broj ljudi koji se u jednu ideologiju razočaravaju ostaju u stvari u njenim okvirima, pokušavajući da bilo na koj drugi način nađu alibi za ovakvu izdaju svog osećanja, da su bili u zabludi i da su u zabludi i sada.
Za napuštanje, javno napuštanje, jedne ideologije potrebno je mnogo ne samo unutrašnje, duševne, već i izvesne građanske hrabrosti, jer su često posledice veoma opasne za takvu vrstu ljudi.
Dakle, ono što sam rekao o Krleži nije u stvari tačno. Kad čovekov život ispunjava ideologija, a ne neki viši duhovni sistem, nego misaono, filosofsko saznanje o svetu, onda je mogućno, čak i ako se čovek u tu ideologiju razočara, da se ponaša kao da se nije razočarao i da deluje u ime njeno i za nju.
Ako se čovek, međutim, razočara u višu ideju, u jedan misaoni sistem kome je pripadao, nije nikada i nipošto moguće da još uvek ostane u njegovom okviru. Onda, tada mora da traži neki drugi, on je tada prosto izbačen u svet ideja da traži nešto što će zameniti njegove razorene misli i naći nov smisao za svoje postojanje.
Tu je ogromna razlika između ljudi koji su ideolozi i ljudi koji su mislioci. Krleža je bio onaj prvi. Zbog toga je mogao da ostane u okvirima svoje razorene ideje i da ne bude prinuđen da izađe iz zatvora čiji su se zidovi oko njega svuda već bili srušili.) (I deo Ovde)
Monday, March 23, 2009
Atlantida - predgovor
ATLANTIDA (predgovor)
„Bilo je i biće mnogih uništenja čovečanstva…
i ono će kao dete morati da otpočinje uvek iznova, ne
znajući šta je bilo pre njega…“
(Platon: “Timej”)
„O Solone, ti znaš da je zemlju nekad
nastavala najpravednija rasa ljudi koja je
ikada živela… Golema beše snaga koju su
bogovi dali izgubljenoj Atlantidi…“
(Platon: “Kritija”)
PREDGOVOR
„Dužnost nam je da sledimo maštu bar koliko poštujemo očigled¬nosti realnog sveta od kojih živimo. Jer, istina ima najviše izgleda da bude negde gde se naša mašta i tuđa realnost ukrštaju…“
(B. Pekić: “Atlantida naših nada”, esej)
“Atlantida” je odavno mogla biti napisana. Ideja za nju prethodila je temi 1999, ali, kao što u ovom poslu biva, okolnosti mimo auto¬ro¬ve volje upravljaju književnim redosledom češće nego što se mi¬sli. Zato “Atlantida” sledi 1999, umesto da joj prethodi. Ali, kako obe knji¬ge pripadaju podvrsti antropoloških eposa koji se ne bave ovim ili onim čovekom, već homo sapiensom uopšte i njegovim izgle¬di¬ma u okviru jedne kosmološke sheme, poremećaj u redosledu se ne oseća kao naročita smetnja.
Naravno, dosledan antropološki epos ne¬mo¬guć je, kao što nije moguć čovek kao takav. Čovek kao takav uvek je, ba¬rem u književnosti, ovaj ili onaj – lik. U mom slučaju, to je izvesni John Carver (Howland), potomak engleskih puritanaca koji su na je¬dre¬njaku „Mayflower“, godine 1620. kao prvi doselje¬nici stupili na tle Amerike. Zagonetkom postojanja ili nepostojanja Atlantide, njenom lo¬ka¬ci¬jom ako postoji, njenom sudbinom ako je postojala, i njenim antro¬po¬loškim značenjem u oba slučaja, postojala ili ne, bavio sam se odavno. Nisam nikad mislio da o tome pišem roman. Na umu sam imao amaterski esej – napisan, uostalom – koji ću, bez ambicija, pri¬dodati masovnom groblju knjiga na temu izgubljenog kontinenta.
Onda sam imao san koji se ovog predgovora ne tiče, i iz njega shvatio da moram napisati roman. I tako već ulazimo u tajnu. A tajne se ne ispovedaju.
Knjigu, međutim, nisam napisao ni protiv volje ni bez volje. Na¬dam se da će čitalac to osetiti. A ni bez izvesnih ambicija koje me pri pisanju Besnila nisu opterećivale. Ambicije su se odnosile na umet¬ničku analizu naše indomašinske civilizacije, koja mi se u mno¬gim aspektima, ne tek istorijski već i aktuelno, nije činila ljudskom. Dovoljno je bilo intenzivan osećaj alijenacije uzdići do alegorijske hi¬po¬teze i temelj romana bio je postavljen.
Zato je u ovoj knjizi žudnja za Atlantidom stvarna. Možda je stvar¬na i Atlantida. Njena bi obnova možda takođe mogla biti stvarna, premda su za sada izgledi ništavni. Sve je ostalo – fikcija. Ali fik¬ci¬ja koja se, gde god može, oslanja na realnost dokumenta.
Ideja Atlantide je, nesumnjivo, potekla iz potrebe za rajem. Kako se postojanje raja, u paklu ljudske stvarnosti, nije moglo dokazati, morali smo ga tražiti u nečemu što je postojalo, pa se iz izvesnih raz¬loga izgubilo. Takav je biblijski Eden, raj na istoku.
Takvi su iz¬gubljeni rajevi svih rasa, naroda, plemena. Sekhet-Aaru Egipćana, Eli¬sejska polja Grka, keltski i galski Avalon/Abalusi/Abalonia, aste¬čki Aztlan, starohindusko Belo ostrvo, Zlatni krajevi istočnih legen¬di, da ne nabrajamo sva mesta koja smo birali da im posvetimo svo¬je nade, izneverene na svim drugim mestima na kojima smo živeli.
Atlantida je najpoznatiji među njima. Većinu podataka o njoj, koje sve dugujemo Platonu, kao i šta ti podaci nude nauci i ima¬gi¬na¬ciji, naći će čitalac u samoj knjizi kao integralan deo naracije. Ovde bih dodao samo nekoliko činjenica i nekoliko sumnji.
Platonovu tezu, iznetu u dijalozima “Timeju” i “Kritiji”, odbacio je nje¬gov učenik Aristotel, optužujući ga da je Atlantidu izmislio, a po¬tom je, kad s njome nije znao šta da radi, što se piscima događa, jed¬nostavno potopio, slično postupku književne deus ex machine he¬len¬skih tragedija. Ali je prihvata Cantor (335–275. pre H.).
Pominju je Strabon prilikom komentarisanja tekstova istoričara Posidonija, dva veka docnije, i Diodorus Siculus, oko 30. AD, u 3. knjizi “Isto¬ri¬je sveta”. Atlantidu beleže Plinije Stariji u “Istoriji prirode” (77. AD) i Jevrejin Filon u “Večnosti sveta”. Nalazimo je kod Plutarha kad u okvi¬ru “Životopisa” govori o Zakonodavcu Solonu koji je priču o Atlan¬tidi doneo iz Egipta oko 600. pre H. O njoj u V veku AD raspravlja Proclus u komentarima Platona i poslednji veliki rimski istoričar, Ammianus Marcellinus.
Ovde se moramo zaustaviti i izdvojiti filosofa Origena. Platonov izveštaj o ratu Atlantiđana i Atinjana interpretira on kao sukob do¬brih i rđavih demona, anticipirajući ideju koja je u ovoj knjizi knji¬žev¬no primenjena u obliku globalne alegorije. Numenius mi je ta¬ko¬đe pomogao, jer je taj rat nazvao borbom duša i tako u fizički svet legende o Atlantidi uveo pojam koji me naveo na smelost da tajni rat Atlantiđana i njihovih robota shvatim kao – rat onih s dušom pro¬tiv onih koji je nemaju.
Poslednji antički pisac koji o tome govori je Cosmas Indio¬co¬ple¬u¬stes (“Hrišćanska topografija”).
Definitivna pobeda hrišćanstva zadugo pokopava mit o Atlan¬ti¬di. Zamenjuje ga Eden, judeohrišćanski raj – na Istoku. (Ne zabora¬vi¬mo da je sve do tog vremena antički raj bio na Zapadu, pa je tamo izvan Herkulovih stubova, smeštena bila i Atlantida.)
Kontroverza se s renesansom ponovo raspiruje te od tada do da¬nas producira hiljade teza, knjiga, predloga, dokaza i protivdokaza, sve do prvog ozbiljnog rada na tu temu, 1982, “Atlantis-antedilu¬vi¬jal¬ni svet” Ignatiusa Donnelyja.
Izgubljeni kontinent ne samo što je smešten u gotovo svaki ku¬tak zemlje i mora zemljinog globa, pa i najbizarniji, nego je često me¬njao ime, dok se, najzad, nije pretvorio u pacifičku Lemuriju ili zemlju Mu, sa stanovnicima malo sličnim čoveku.
(Kako Lemure niko video nije, niti o njima ima pisanih svedočanstava, opisa su se pri¬hvatili okultisti. W. Scott-Elliot u “Izgubljenoj Lemuriji” opisuje pro¬sečnog Lemura kao zanimljivo stvorenje, s izgledom zubatog mra¬vo¬jeda, petnaestak stopa visoko, s trećim okom na zatiljku i spo¬sob¬nošću da ide natraške. Nisam znao šta bih sa tom sposobnošću za¬po¬čeo, pa sam ostao na atlantiđanskom čoveku kao antropološkom junaku priče.)
Pa ipak, dve su lokacije ostale primarne. Jedna u Egejskom Me¬di¬teranu, za koju se prilično neuspešno htelo da se poklopi s pro¬sto¬rom i vremenom nejasne Minojske protogrčke civilizacije, i druga – Atlantska, koja se i danas smatra najverovatnijom.
Ako je Atlantida uopšte verovatna, razume se. I bez obzira da li je bila baš – rajska. Atlantida nipošto ne mora biti raj da bi egzi¬sti¬ra¬la. I mi postojimo, a od raja smo prilično daleko. Uostalom, Platon je kao raj i ne shvata. Inače je ne bi pustio da vodi osvajački i istreb¬lji¬vački rat, vrlo nalik na istorijske ratove dokazanog sveta. Stoga sam bio slobodan da ponudim svoju lokaciju.
Vratio sam se izvornom Platonovom tekstu, koji je, u nestrplji¬vo¬sti traganja za Atlantidom, izgleda, zaboravljen. U Timeju sam pročitao sledeću tvrdnju: Bilo je i biće mnogo uništenja čovečanstva izazvanih različitim razlozima… Platon govori o Atlantidi kao sve¬tu, a o Atlantiđanima kao o čovečanstvu. On takođe veli da je neka¬da nastavala zemlju najplemenitija rasa ljudi koja je ikada živela… Ne kaže kontinent ni ostrvo, nego kaže – zemlju.
Zato sam Atlantidu smestio širom zemljinog šara i učinio je – sve¬tom, postigavši istovremeno da se ne zamerim pristalicama nijedne druge lokacije, jer su ovim solomonskim rešenjem sve podjednako zadovoljene.
U svakom slučaju, čudne se stvari događaju s nekim od onih koji žure da svet o njoj obaveste. Solon se vraća iz Egipta da Grcima sa¬opšti poruku egipatskih sveštenika iz Hrama boginje Nat, kako oni Egipćani, Grci pogotovu, nisu prvi ljudi na svetu. Nikad im to ne sa¬opštava, umire naprasno, a započeti se manuskript gubi.
Platon ne do¬vršava “Kritiju”, prekida knjigu u pola rečenice koja se odnosi na Atlantidu i njenu propast. Zevs je sazvao bogove da se o njenoj sud¬bini dogovore. Ne znamo šta je na tom skupu dogovoreno. Tajne bogova nisu za izdavanje. Ali znamo posledice dogovora: u jednom danu i noći Atlantida je potopljena.
Kakoje moguće da antički pisci, i kada se njome bave, kažu malo, a govore nejasno? Herodot do dosadnih pojedinosti opisuje svaku helensku pobedu, ali najveću, najsudbonosniju, važniju od pobede nad Persijancima, uopšte ne pominje. Tukidid u “Arheologiji” o njoj ne veli ni reči. Izokratos ni reči, Elius Aristid ni reči…
Zar je logi¬čno, sa isključenjem indiskrecije sveštenika Saïsa, apsolutno ćutanje Egip¬ćana o najmoćnijoj imperiji sveta? Ljudima kojima možda zahva¬lju¬ju bogove i piramide? (Ako se ne primi minojska identifikacija Atlantisa s ostrvom Krit, a takav se malo verovatni Krit poistoveti s još neizvesnijom i tajanstvenijom zemljom Keftijom, pomenutom prvi put u manuskriptu “Opomene Ipu-Wera” iz XX dinastije, 1350–1100. pre H.)
Zar ne mislite da tu nešto miriše na ono što bi Englezi nazvali covering up, a mi – prikrivanjem?
Nesporazumi oko Atlantide bez sumnje će se nastaviti sve dok traje naša potreba za jednim boljim svetom. Atlantida će i postojati i neće postojati. Svi želimo da nekog raja negde ima, makar osobno ni¬kad do njega ne dospeli. Pouzdanost da možemo dospeti ako se po¬trudimo, dovoljna je da taj raj u svojim snovima održimo.
Ne zaboravimo, u međuvremenu, da su se profesionalni arheo¬lo¬zi, naučni „fariseji i književnici“, naslednici duha skepse koji se ru¬gao Hristu, da ga na kraju, po običaju sumnje, prepusti mržnji i raspne, smejali Heinrichu Schliemannu kad je u potragu za Trojom pošao s Homerovom “Ilijadom” pod mišicom.
Schliemann je Troju našao tamo gde je od Homera ostavljena. Na isti je način sir Arthur Evans otkrio Minotaurov lavirint u Knososu. “Odiseja” je, kao što ćemo u ovoj knji¬zi videti, pomogla da nađemo ne samo Nestorov “Peščani Pil”, nego i kadu u kojoj se kupao itački princ Telemah.
Možda je umetnost dublji depo memorije od ljudskog pamćenja, a imaginacija u traganju za istinom korisnija od naučne uzdrža¬nosti?
Ali imaginacija nije potrebna samo piscu koji vas čeka iza busije ovog naslova. Potrebna je i – vama.
Ako je nemate, manite knjigu!
„Bilo je i biće mnogih uništenja čovečanstva…
i ono će kao dete morati da otpočinje uvek iznova, ne
znajući šta je bilo pre njega…“
(Platon: “Timej”)
„O Solone, ti znaš da je zemlju nekad
nastavala najpravednija rasa ljudi koja je
ikada živela… Golema beše snaga koju su
bogovi dali izgubljenoj Atlantidi…“
(Platon: “Kritija”)
PREDGOVOR
„Dužnost nam je da sledimo maštu bar koliko poštujemo očigled¬nosti realnog sveta od kojih živimo. Jer, istina ima najviše izgleda da bude negde gde se naša mašta i tuđa realnost ukrštaju…“
(B. Pekić: “Atlantida naših nada”, esej)
“Atlantida” je odavno mogla biti napisana. Ideja za nju prethodila je temi 1999, ali, kao što u ovom poslu biva, okolnosti mimo auto¬ro¬ve volje upravljaju književnim redosledom češće nego što se mi¬sli. Zato “Atlantida” sledi 1999, umesto da joj prethodi. Ali, kako obe knji¬ge pripadaju podvrsti antropoloških eposa koji se ne bave ovim ili onim čovekom, već homo sapiensom uopšte i njegovim izgle¬di¬ma u okviru jedne kosmološke sheme, poremećaj u redosledu se ne oseća kao naročita smetnja.
Naravno, dosledan antropološki epos ne¬mo¬guć je, kao što nije moguć čovek kao takav. Čovek kao takav uvek je, ba¬rem u književnosti, ovaj ili onaj – lik. U mom slučaju, to je izvesni John Carver (Howland), potomak engleskih puritanaca koji su na je¬dre¬njaku „Mayflower“, godine 1620. kao prvi doselje¬nici stupili na tle Amerike. Zagonetkom postojanja ili nepostojanja Atlantide, njenom lo¬ka¬ci¬jom ako postoji, njenom sudbinom ako je postojala, i njenim antro¬po¬loškim značenjem u oba slučaja, postojala ili ne, bavio sam se odavno. Nisam nikad mislio da o tome pišem roman. Na umu sam imao amaterski esej – napisan, uostalom – koji ću, bez ambicija, pri¬dodati masovnom groblju knjiga na temu izgubljenog kontinenta.
Onda sam imao san koji se ovog predgovora ne tiče, i iz njega shvatio da moram napisati roman. I tako već ulazimo u tajnu. A tajne se ne ispovedaju.
Knjigu, međutim, nisam napisao ni protiv volje ni bez volje. Na¬dam se da će čitalac to osetiti. A ni bez izvesnih ambicija koje me pri pisanju Besnila nisu opterećivale. Ambicije su se odnosile na umet¬ničku analizu naše indomašinske civilizacije, koja mi se u mno¬gim aspektima, ne tek istorijski već i aktuelno, nije činila ljudskom. Dovoljno je bilo intenzivan osećaj alijenacije uzdići do alegorijske hi¬po¬teze i temelj romana bio je postavljen.
Zato je u ovoj knjizi žudnja za Atlantidom stvarna. Možda je stvar¬na i Atlantida. Njena bi obnova možda takođe mogla biti stvarna, premda su za sada izgledi ništavni. Sve je ostalo – fikcija. Ali fik¬ci¬ja koja se, gde god može, oslanja na realnost dokumenta.
Ideja Atlantide je, nesumnjivo, potekla iz potrebe za rajem. Kako se postojanje raja, u paklu ljudske stvarnosti, nije moglo dokazati, morali smo ga tražiti u nečemu što je postojalo, pa se iz izvesnih raz¬loga izgubilo. Takav je biblijski Eden, raj na istoku.
Takvi su iz¬gubljeni rajevi svih rasa, naroda, plemena. Sekhet-Aaru Egipćana, Eli¬sejska polja Grka, keltski i galski Avalon/Abalusi/Abalonia, aste¬čki Aztlan, starohindusko Belo ostrvo, Zlatni krajevi istočnih legen¬di, da ne nabrajamo sva mesta koja smo birali da im posvetimo svo¬je nade, izneverene na svim drugim mestima na kojima smo živeli.
Atlantida je najpoznatiji među njima. Većinu podataka o njoj, koje sve dugujemo Platonu, kao i šta ti podaci nude nauci i ima¬gi¬na¬ciji, naći će čitalac u samoj knjizi kao integralan deo naracije. Ovde bih dodao samo nekoliko činjenica i nekoliko sumnji.
Platonovu tezu, iznetu u dijalozima “Timeju” i “Kritiji”, odbacio je nje¬gov učenik Aristotel, optužujući ga da je Atlantidu izmislio, a po¬tom je, kad s njome nije znao šta da radi, što se piscima događa, jed¬nostavno potopio, slično postupku književne deus ex machine he¬len¬skih tragedija. Ali je prihvata Cantor (335–275. pre H.).
Pominju je Strabon prilikom komentarisanja tekstova istoričara Posidonija, dva veka docnije, i Diodorus Siculus, oko 30. AD, u 3. knjizi “Isto¬ri¬je sveta”. Atlantidu beleže Plinije Stariji u “Istoriji prirode” (77. AD) i Jevrejin Filon u “Večnosti sveta”. Nalazimo je kod Plutarha kad u okvi¬ru “Životopisa” govori o Zakonodavcu Solonu koji je priču o Atlan¬tidi doneo iz Egipta oko 600. pre H. O njoj u V veku AD raspravlja Proclus u komentarima Platona i poslednji veliki rimski istoričar, Ammianus Marcellinus.
Ovde se moramo zaustaviti i izdvojiti filosofa Origena. Platonov izveštaj o ratu Atlantiđana i Atinjana interpretira on kao sukob do¬brih i rđavih demona, anticipirajući ideju koja je u ovoj knjizi knji¬žev¬no primenjena u obliku globalne alegorije. Numenius mi je ta¬ko¬đe pomogao, jer je taj rat nazvao borbom duša i tako u fizički svet legende o Atlantidi uveo pojam koji me naveo na smelost da tajni rat Atlantiđana i njihovih robota shvatim kao – rat onih s dušom pro¬tiv onih koji je nemaju.
Poslednji antički pisac koji o tome govori je Cosmas Indio¬co¬ple¬u¬stes (“Hrišćanska topografija”).
Definitivna pobeda hrišćanstva zadugo pokopava mit o Atlan¬ti¬di. Zamenjuje ga Eden, judeohrišćanski raj – na Istoku. (Ne zabora¬vi¬mo da je sve do tog vremena antički raj bio na Zapadu, pa je tamo izvan Herkulovih stubova, smeštena bila i Atlantida.)
Kontroverza se s renesansom ponovo raspiruje te od tada do da¬nas producira hiljade teza, knjiga, predloga, dokaza i protivdokaza, sve do prvog ozbiljnog rada na tu temu, 1982, “Atlantis-antedilu¬vi¬jal¬ni svet” Ignatiusa Donnelyja.
Izgubljeni kontinent ne samo što je smešten u gotovo svaki ku¬tak zemlje i mora zemljinog globa, pa i najbizarniji, nego je često me¬njao ime, dok se, najzad, nije pretvorio u pacifičku Lemuriju ili zemlju Mu, sa stanovnicima malo sličnim čoveku.
(Kako Lemure niko video nije, niti o njima ima pisanih svedočanstava, opisa su se pri¬hvatili okultisti. W. Scott-Elliot u “Izgubljenoj Lemuriji” opisuje pro¬sečnog Lemura kao zanimljivo stvorenje, s izgledom zubatog mra¬vo¬jeda, petnaestak stopa visoko, s trećim okom na zatiljku i spo¬sob¬nošću da ide natraške. Nisam znao šta bih sa tom sposobnošću za¬po¬čeo, pa sam ostao na atlantiđanskom čoveku kao antropološkom junaku priče.)
Pa ipak, dve su lokacije ostale primarne. Jedna u Egejskom Me¬di¬teranu, za koju se prilično neuspešno htelo da se poklopi s pro¬sto¬rom i vremenom nejasne Minojske protogrčke civilizacije, i druga – Atlantska, koja se i danas smatra najverovatnijom.
Ako je Atlantida uopšte verovatna, razume se. I bez obzira da li je bila baš – rajska. Atlantida nipošto ne mora biti raj da bi egzi¬sti¬ra¬la. I mi postojimo, a od raja smo prilično daleko. Uostalom, Platon je kao raj i ne shvata. Inače je ne bi pustio da vodi osvajački i istreb¬lji¬vački rat, vrlo nalik na istorijske ratove dokazanog sveta. Stoga sam bio slobodan da ponudim svoju lokaciju.
Vratio sam se izvornom Platonovom tekstu, koji je, u nestrplji¬vo¬sti traganja za Atlantidom, izgleda, zaboravljen. U Timeju sam pročitao sledeću tvrdnju: Bilo je i biće mnogo uništenja čovečanstva izazvanih različitim razlozima… Platon govori o Atlantidi kao sve¬tu, a o Atlantiđanima kao o čovečanstvu. On takođe veli da je neka¬da nastavala zemlju najplemenitija rasa ljudi koja je ikada živela… Ne kaže kontinent ni ostrvo, nego kaže – zemlju.
Zato sam Atlantidu smestio širom zemljinog šara i učinio je – sve¬tom, postigavši istovremeno da se ne zamerim pristalicama nijedne druge lokacije, jer su ovim solomonskim rešenjem sve podjednako zadovoljene.
U svakom slučaju, čudne se stvari događaju s nekim od onih koji žure da svet o njoj obaveste. Solon se vraća iz Egipta da Grcima sa¬opšti poruku egipatskih sveštenika iz Hrama boginje Nat, kako oni Egipćani, Grci pogotovu, nisu prvi ljudi na svetu. Nikad im to ne sa¬opštava, umire naprasno, a započeti se manuskript gubi.
Platon ne do¬vršava “Kritiju”, prekida knjigu u pola rečenice koja se odnosi na Atlantidu i njenu propast. Zevs je sazvao bogove da se o njenoj sud¬bini dogovore. Ne znamo šta je na tom skupu dogovoreno. Tajne bogova nisu za izdavanje. Ali znamo posledice dogovora: u jednom danu i noći Atlantida je potopljena.
Kakoje moguće da antički pisci, i kada se njome bave, kažu malo, a govore nejasno? Herodot do dosadnih pojedinosti opisuje svaku helensku pobedu, ali najveću, najsudbonosniju, važniju od pobede nad Persijancima, uopšte ne pominje. Tukidid u “Arheologiji” o njoj ne veli ni reči. Izokratos ni reči, Elius Aristid ni reči…
Zar je logi¬čno, sa isključenjem indiskrecije sveštenika Saïsa, apsolutno ćutanje Egip¬ćana o najmoćnijoj imperiji sveta? Ljudima kojima možda zahva¬lju¬ju bogove i piramide? (Ako se ne primi minojska identifikacija Atlantisa s ostrvom Krit, a takav se malo verovatni Krit poistoveti s još neizvesnijom i tajanstvenijom zemljom Keftijom, pomenutom prvi put u manuskriptu “Opomene Ipu-Wera” iz XX dinastije, 1350–1100. pre H.)
Zar ne mislite da tu nešto miriše na ono što bi Englezi nazvali covering up, a mi – prikrivanjem?
Nesporazumi oko Atlantide bez sumnje će se nastaviti sve dok traje naša potreba za jednim boljim svetom. Atlantida će i postojati i neće postojati. Svi želimo da nekog raja negde ima, makar osobno ni¬kad do njega ne dospeli. Pouzdanost da možemo dospeti ako se po¬trudimo, dovoljna je da taj raj u svojim snovima održimo.
Ne zaboravimo, u međuvremenu, da su se profesionalni arheo¬lo¬zi, naučni „fariseji i književnici“, naslednici duha skepse koji se ru¬gao Hristu, da ga na kraju, po običaju sumnje, prepusti mržnji i raspne, smejali Heinrichu Schliemannu kad je u potragu za Trojom pošao s Homerovom “Ilijadom” pod mišicom.
Schliemann je Troju našao tamo gde je od Homera ostavljena. Na isti je način sir Arthur Evans otkrio Minotaurov lavirint u Knososu. “Odiseja” je, kao što ćemo u ovoj knji¬zi videti, pomogla da nađemo ne samo Nestorov “Peščani Pil”, nego i kadu u kojoj se kupao itački princ Telemah.
Možda je umetnost dublji depo memorije od ljudskog pamćenja, a imaginacija u traganju za istinom korisnija od naučne uzdrža¬nosti?
Ali imaginacija nije potrebna samo piscu koji vas čeka iza busije ovog naslova. Potrebna je i – vama.
Ako je nemate, manite knjigu!
Sunday, March 22, 2009
Izbor iz dnevnika Z14 deo
Izbor iz dnevnika Borislava Pekića Z14 deo
(Z13 deo Ovde)
POLITIKA, ZLOČIN, INTELIGENCIJA
Pre sudjenja u Nirnbergu, vodji Trećeg Rajha i Nacionalsocijalističke stranke bivaju od strane dr G. M. Gilberta podvrgnuti Testu inteligencije, (nemačkoj verziji američkog Wechler-Bellevue Adult Intelligence Test-a).
Test se sastoji od 1. Ispitivanja memorije na serijama brojeva progresivne dužine. 2. Aritmetike rastuće težine. 3. Pitanja zdravog razuma. 4. Konceptualnih formacija na osnovu pojmovnih sličnosti.
5. Probe u supstituciji kodova. 6. Komponovanje poznatih predmeta. 7. Menjanja dizajna obojenim kockama.
Ispitanici su Šaht, Sajs-Inkvart, Gering, Denic, fon Papen, Reder, Frank, Friče, fon Širah, fon Ribentrop, Kajtel, Šper, Jodl, Rozenberg, fon Nojrat, Funk, Frik, Hes, Saukel, Kaltenbruner i Štrajher.
Za ovaj Test, QI (Kvocijent inteligencije) od 90 do 110 poena smatra se oznakom “prosečne inteligencije”. Prosečno inteligentnim se pokazao samo Štrajher (QI 106).
Svi su ostali bili natprosečno inteligentni, sa Šahtom (QI 143), Sajs-Inkvartom (QI 141), Geringom (QI 138), i Denicom (QI 138) na vrhu, odnosno, prilično daleko od ikakve prosečne pameti.
Toliko o teoriji da su visoka inteligencija i kriminalna narav inkompatibilni, i da je glupost glavni rasadnik zločina u svetu.
Ako je to tačno u sirotinjskom, obespravljenom delu industrijskog grada, u istoriji svakako nije. Njene najveće nesreće zahvaljujemo najinteligentnijima medju nama. Prosečnost i glupost su tek – alatke.
(DNEVNIK, 1958.)
MAJMUN, KAVEZ, BANANE ILI ŠTA JE MORAL AKO JE ČOVEK GLADAN
Hoće li majmun razbijati šipke kaveza da u njega udje? Čini se da neće ni pod kakvim uslovima. Pa ipak, ima jedan zbog kojeg hoće. Zbog kojeg mora. Ako u tom kavezu leže njegove jedine banane. Razbiće šipke i ući. Inače mu ostaje da crkne od gladi.
Majmun sam ja, kavez je društvo (Svet-Jaje, Red Marsela Arlena), a banane – uspeh. A na pitanje: “Šta je moral, ako je čovek gladan”, odgovoriće priča.
Učestvovao sam na anonimnom konkursu za filmske sinopsise “Lovćen filma” iz Budve i dobio dve nagrade za radove “Gubavac” (priču o čoveku “zaraženom” radioaktivnošću koji umire na groblju radioaktivnih otpadaka),
i “Odavde do Ararata” (priču o grupi ljudi koji posle bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. Beže jednim kamionom na more).
Novčano su, bar za mene i Lj., nagrade enormne. Svaka je više puta veća od njene mesečne plate. I to je u redu. Nije, medjutim, u redu to da se iz pozlaćene taštine ulazi u kavez, koji se do sada, s pravom ili ne, uspešno zaobilazio.
Očevidno, kraj je to jednog morala, al ii poslednja epizoda jedne lažne, veštačke slobode.
Led je krenuo, gospodo porotnici! U vodu se skočilo! Sad treba istrajno mahati rukama i nastojati da se ne potone pre nego što se negde stigne. Samo – gde stići?
(DNEVNIK, 1958.)
O TESNIM DOKTRINAMA I NJIHOVIM DOGMAMA
Doktrine su kao rukavice: što su tešnje, lepše stoje i bolje izgledaju …
(DNEVNIK, 1958?)
3. MAJ 1959.
Danas, u 14 časova posle podne, rodila mi se ćerka.
Srećan sam, ali se bojim.
Ukoliko više stvaramo, sve manje smo slobodni.
(DNEVNIK, 3. maj 1959.)
(Z13 deo Ovde)
POLITIKA, ZLOČIN, INTELIGENCIJA
Pre sudjenja u Nirnbergu, vodji Trećeg Rajha i Nacionalsocijalističke stranke bivaju od strane dr G. M. Gilberta podvrgnuti Testu inteligencije, (nemačkoj verziji američkog Wechler-Bellevue Adult Intelligence Test-a).
Test se sastoji od 1. Ispitivanja memorije na serijama brojeva progresivne dužine. 2. Aritmetike rastuće težine. 3. Pitanja zdravog razuma. 4. Konceptualnih formacija na osnovu pojmovnih sličnosti.
5. Probe u supstituciji kodova. 6. Komponovanje poznatih predmeta. 7. Menjanja dizajna obojenim kockama.
Ispitanici su Šaht, Sajs-Inkvart, Gering, Denic, fon Papen, Reder, Frank, Friče, fon Širah, fon Ribentrop, Kajtel, Šper, Jodl, Rozenberg, fon Nojrat, Funk, Frik, Hes, Saukel, Kaltenbruner i Štrajher.
Za ovaj Test, QI (Kvocijent inteligencije) od 90 do 110 poena smatra se oznakom “prosečne inteligencije”. Prosečno inteligentnim se pokazao samo Štrajher (QI 106).
Svi su ostali bili natprosečno inteligentni, sa Šahtom (QI 143), Sajs-Inkvartom (QI 141), Geringom (QI 138), i Denicom (QI 138) na vrhu, odnosno, prilično daleko od ikakve prosečne pameti.
Toliko o teoriji da su visoka inteligencija i kriminalna narav inkompatibilni, i da je glupost glavni rasadnik zločina u svetu.
Ako je to tačno u sirotinjskom, obespravljenom delu industrijskog grada, u istoriji svakako nije. Njene najveće nesreće zahvaljujemo najinteligentnijima medju nama. Prosečnost i glupost su tek – alatke.
(DNEVNIK, 1958.)
MAJMUN, KAVEZ, BANANE ILI ŠTA JE MORAL AKO JE ČOVEK GLADAN
Hoće li majmun razbijati šipke kaveza da u njega udje? Čini se da neće ni pod kakvim uslovima. Pa ipak, ima jedan zbog kojeg hoće. Zbog kojeg mora. Ako u tom kavezu leže njegove jedine banane. Razbiće šipke i ući. Inače mu ostaje da crkne od gladi.
Majmun sam ja, kavez je društvo (Svet-Jaje, Red Marsela Arlena), a banane – uspeh. A na pitanje: “Šta je moral, ako je čovek gladan”, odgovoriće priča.
Učestvovao sam na anonimnom konkursu za filmske sinopsise “Lovćen filma” iz Budve i dobio dve nagrade za radove “Gubavac” (priču o čoveku “zaraženom” radioaktivnošću koji umire na groblju radioaktivnih otpadaka),
i “Odavde do Ararata” (priču o grupi ljudi koji posle bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. Beže jednim kamionom na more).
Novčano su, bar za mene i Lj., nagrade enormne. Svaka je više puta veća od njene mesečne plate. I to je u redu. Nije, medjutim, u redu to da se iz pozlaćene taštine ulazi u kavez, koji se do sada, s pravom ili ne, uspešno zaobilazio.
Očevidno, kraj je to jednog morala, al ii poslednja epizoda jedne lažne, veštačke slobode.
Led je krenuo, gospodo porotnici! U vodu se skočilo! Sad treba istrajno mahati rukama i nastojati da se ne potone pre nego što se negde stigne. Samo – gde stići?
(DNEVNIK, 1958.)
O TESNIM DOKTRINAMA I NJIHOVIM DOGMAMA
Doktrine su kao rukavice: što su tešnje, lepše stoje i bolje izgledaju …
(DNEVNIK, 1958?)
3. MAJ 1959.
Danas, u 14 časova posle podne, rodila mi se ćerka.
Srećan sam, ali se bojim.
Ukoliko više stvaramo, sve manje smo slobodni.
(DNEVNIK, 3. maj 1959.)
Saturday, March 21, 2009
Izbor iz dnevnika Z13 deo
Izbor iz dnevnika Borislava Pekića Z13 deo
(Z12 deo Ovde)
MARSEL ARLEN, RED I NE-RED
Pišem Ljiljani o knjizi Marsela Arlena “Red” (Gonkur za 1952.). Pišem, zapravo Dnevnik, a onda joj šaljem kopiju.
(Stidim se, ali štedim vreme, koje mi, izgleda, ničemu i ne služi, osim da na njemu pravim besmislene uštede) …
Dubok utisak. Tehnika neinteresantna, neinspirativna. U oblasti ideja, medjutim, vrlo aktuelna. Red je za Arlena, pre svega, jedno sankcionisano stanje društva. Prema njemu imaju se dva brata, Žilber i Žislen, kao antagonistički i protagonistički pol.
Žislen pripada Redu (Svetu-Jajetu), on je sam taj Red (Svet-Jaje). Žilber je Ne-Red (Anti-Svet, Anti-Jaje).
Sukob je neminovan. U kontrapunktu, Red i Žislen pobedjuju, Žilber s njegovim Ne-Redom propada.
Konformizam se pokazuje jačim od revolta. Svako telo teži da ostane u stanju u kome jeste. Inercija je najmoćnija sila svakog društva i njegovog Reda …
U početku mi se činilo da Žilberova pobuna predstavlja izvod iz moje duševne i intelektualne biografije. Ubrzo sam shvatio da me njegova sudbina, premda dira, zaobilazi.
Počeo sam je odobravati upravo u ime jednog Reda, kome se Arlen ruga. Odneo sam pobedu nad Žilberom, iako mi ona nije donela nikakvo zadovoljstvo …
Od Žilbera me je odbijao nihilizam njegove pobune. (Ono što me odbija i od egzistencijalizma.) Odsustvo cilja. Njena beskorisnost. Njena moralna perverzija.
Prometej je praotac pobune, ali je ljudima doneo vatru. Žilberova pobuna ne obećava da će im išta doneti. Sloboda koju on ište nedelatna je. Pobuna je stvaralački, nije rušilački čin.
Žilber hoće da bude slobodan. Čemu? Zbog čega? On zna od čega, ali ne zna zbog čega. Ne, Žilber nije moj tip revoltiranog čoveka …
Nije to ni Lari iz Moomove “Oštrice brijača”. Lari beži na Istok, umesto Istok da dovede sebi na Zapad.
Njegova je žudnja za konačnom istinom egoistična, a priori suprotna svakoj istini koju će zateći na dnu istočnjačkih priznanja.
Život ne služi sticanju saznanja, već saznanja sticanju života. Postojanje je jedno kontinualno sticanje života …
U smislu rušenja načela Reda, ni od jedne pobune, ni od jednog Ne-Reda, ne treba, razume se, očekivati nemoguće: da uništi Red kao načelo.
Ako je pobuna stvaralačka – a mora biti, jer ako nije, ako je rušilačka, nije Pobuna već nered – ona je uvek i praslika nekog novog Reda.
(Makar se on zvao slobodom kad je nema, moralom kad smo u padu, istinom kad smo u jednom mraku od svih onih u kojima možemo biti.) …
Moja je pobuna moj Red. Njome učestvujem u stvaranju jednog novog Reda, koji će, ako ga bude, kao i ovaj protiv koga sam, pa možda još i više, biti predmet jedne druge opravdane, korisne, neophodne i najzad izvesno pobedničke pobune …
Moj trujumf je samo jedno od stanja mog poraza. Svaki trujumf je tek jedno od stanja opšteg poraza …
Pobunjenik, koji se više bavi sobom nego objektom svoje pobune, čovek je Ne-Reda, nije Pobune. Žilber se isuviše bavi sobom, a predmetom svoje pobune jedino ukoliko se on njega tiče.
(Još uvek, razume se, manje od mene, pa u toj svetlosti ovaj pledoaje budi sumnju kojom se treba ozbiljno pozabaviti. Takodje i manirom da se ovakvi tekstovi guraju u pismo ženi koja se voli.)
(DNEVNIK, 1957.) (Z14 deo Ovde)
(Z12 deo Ovde)
MARSEL ARLEN, RED I NE-RED
Pišem Ljiljani o knjizi Marsela Arlena “Red” (Gonkur za 1952.). Pišem, zapravo Dnevnik, a onda joj šaljem kopiju.
(Stidim se, ali štedim vreme, koje mi, izgleda, ničemu i ne služi, osim da na njemu pravim besmislene uštede) …
Dubok utisak. Tehnika neinteresantna, neinspirativna. U oblasti ideja, medjutim, vrlo aktuelna. Red je za Arlena, pre svega, jedno sankcionisano stanje društva. Prema njemu imaju se dva brata, Žilber i Žislen, kao antagonistički i protagonistički pol.
Žislen pripada Redu (Svetu-Jajetu), on je sam taj Red (Svet-Jaje). Žilber je Ne-Red (Anti-Svet, Anti-Jaje).
Sukob je neminovan. U kontrapunktu, Red i Žislen pobedjuju, Žilber s njegovim Ne-Redom propada.
Konformizam se pokazuje jačim od revolta. Svako telo teži da ostane u stanju u kome jeste. Inercija je najmoćnija sila svakog društva i njegovog Reda …
U početku mi se činilo da Žilberova pobuna predstavlja izvod iz moje duševne i intelektualne biografije. Ubrzo sam shvatio da me njegova sudbina, premda dira, zaobilazi.
Počeo sam je odobravati upravo u ime jednog Reda, kome se Arlen ruga. Odneo sam pobedu nad Žilberom, iako mi ona nije donela nikakvo zadovoljstvo …
Od Žilbera me je odbijao nihilizam njegove pobune. (Ono što me odbija i od egzistencijalizma.) Odsustvo cilja. Njena beskorisnost. Njena moralna perverzija.
Prometej je praotac pobune, ali je ljudima doneo vatru. Žilberova pobuna ne obećava da će im išta doneti. Sloboda koju on ište nedelatna je. Pobuna je stvaralački, nije rušilački čin.
Žilber hoće da bude slobodan. Čemu? Zbog čega? On zna od čega, ali ne zna zbog čega. Ne, Žilber nije moj tip revoltiranog čoveka …
Nije to ni Lari iz Moomove “Oštrice brijača”. Lari beži na Istok, umesto Istok da dovede sebi na Zapad.
Njegova je žudnja za konačnom istinom egoistična, a priori suprotna svakoj istini koju će zateći na dnu istočnjačkih priznanja.
Život ne služi sticanju saznanja, već saznanja sticanju života. Postojanje je jedno kontinualno sticanje života …
U smislu rušenja načela Reda, ni od jedne pobune, ni od jednog Ne-Reda, ne treba, razume se, očekivati nemoguće: da uništi Red kao načelo.
Ako je pobuna stvaralačka – a mora biti, jer ako nije, ako je rušilačka, nije Pobuna već nered – ona je uvek i praslika nekog novog Reda.
(Makar se on zvao slobodom kad je nema, moralom kad smo u padu, istinom kad smo u jednom mraku od svih onih u kojima možemo biti.) …
Moja je pobuna moj Red. Njome učestvujem u stvaranju jednog novog Reda, koji će, ako ga bude, kao i ovaj protiv koga sam, pa možda još i više, biti predmet jedne druge opravdane, korisne, neophodne i najzad izvesno pobedničke pobune …
Moj trujumf je samo jedno od stanja mog poraza. Svaki trujumf je tek jedno od stanja opšteg poraza …
Pobunjenik, koji se više bavi sobom nego objektom svoje pobune, čovek je Ne-Reda, nije Pobune. Žilber se isuviše bavi sobom, a predmetom svoje pobune jedino ukoliko se on njega tiče.
(Još uvek, razume se, manje od mene, pa u toj svetlosti ovaj pledoaje budi sumnju kojom se treba ozbiljno pozabaviti. Takodje i manirom da se ovakvi tekstovi guraju u pismo ženi koja se voli.)
(DNEVNIK, 1957.) (Z14 deo Ovde)
Friday, March 20, 2009
Izbor iz dnevnika Z12 deo
Izbor iz dnevnika Borislava Pekića Z12 deo
(Z11 deo Ovde)
TMINA, LJUBAV, SAN
Satima sedim u mraku. Ove zime, sa 1957. Na 1958, struje često nestaje. Ne marim. U mraku stvari postaju vidljivije.
Sećam se koliko su bile jasne i vidljive onog meseca što sam ga proveo u tamnjači, ćeliji u koju je svetlost dopirala jedino kroz bušu, kad bi je ključar iz hodnika, s vremena na vreme, otvorio da mi zapali cigaretu.
Buša se zatvarala kao poklopac mrtvačkog kovčega, preneta vatra postajala je žar usamljenog crvenog sunca izgubljenog u tamnim sveprostranstvima vasione.
Ćelija je gubila zidove, nestajalo je rešetkastih vrata izmedju zatvoreničkih ćelija i isledničkih kancelarija, iščezavao je Obilićev venac, ceo Beograd, sav materijalni svet, i čovek se, kroz neprozirnu tminu, spajao sa nedokučivošću, s početkom i krajem, Alfom i Omegom.
To je tada za mene, uistini, značilo biti slobodan, slobodan u smislu koji nikada više nisam postigao, koji ne mogu ni sada restaurirati.
Očigledno je da mrak nije dovoljan, da mi nekompetentnost naše elektroenergetske politike ne može obezbediti slobodu, koju mi je pružao hir P. S.-a.
Istočnjačka iskustva ili stanja izvantelesnosti moraju biti taj mrak, iz koga se izlazi u konačnu svetlost, s one strane fizisa…
Neka se vidljivost, premda abortirana, postiže. Usredsredjenost bi potmogla. Ali ja je nemam.
Uspomene me odvlače natrag, Lj. – napred. Ja, lično, želeo bih da obnovim čudesnu uvidljivost iz tamnajče.
Ubrzo se i ispomene i moja koncentracija na “dublju spoznaju putem tmine” povlače. Ostaje samo Lj. To je ljubav.
Malo kasnije postajem svestan da samo o njoj mislim spontano, da su uspomene tražene, a koncentracija prisilna, a da je to takodje ljubav.
Najzad, misleći o njoj, shvatam da sam samo o njoj i želeo da mislim, da su uspomene i čežnja za”slobodom u tamnjači”, bili izgovor da bih lakše podneo njenu odsutnost …
Zamišljam je na divanu, sa zgrčenim nogama, u položaju koji niko osim nje ne može da zauzme, s malo iskošenom glavom, i lepim, pažljivim očima, i u toj slici, premda ne bez intelektualnog otpora – takodje, po svoj prilici, alibia – nalazim svaki početak i kraj koji mi je trenutno potreban …
A zatim tonem u san, u kome je ponovo zatičem. Više nije u Parizu. Kraj mene je, i više nije u položaju koga niko ne može da zauzme.
Svetlost se pali. Budim se. Stvari opet postaju odvratno nejasne i nevidljive. Vidljiva i jasna ostaje samo Lj.-nina odsutnost, prazan divan i knjige o kineskoj revoluciji na mom pisaćem stolu.
Sklapam je. Vraćam u orman. Šta se mene, kojeg djavola, tiče kineska revolucija? Šta se mene uopšte išta tiče?
Odlazim u Trandafilović. Zatičem Titire na okupu. Napijam se.
U mraku sam koji mi, medjutim, ništa ne kaže …
(DNEVNIK, 1957.) (Z 13 deo Ovde)
(Z11 deo Ovde)
TMINA, LJUBAV, SAN
Satima sedim u mraku. Ove zime, sa 1957. Na 1958, struje često nestaje. Ne marim. U mraku stvari postaju vidljivije.
Sećam se koliko su bile jasne i vidljive onog meseca što sam ga proveo u tamnjači, ćeliji u koju je svetlost dopirala jedino kroz bušu, kad bi je ključar iz hodnika, s vremena na vreme, otvorio da mi zapali cigaretu.
Buša se zatvarala kao poklopac mrtvačkog kovčega, preneta vatra postajala je žar usamljenog crvenog sunca izgubljenog u tamnim sveprostranstvima vasione.
Ćelija je gubila zidove, nestajalo je rešetkastih vrata izmedju zatvoreničkih ćelija i isledničkih kancelarija, iščezavao je Obilićev venac, ceo Beograd, sav materijalni svet, i čovek se, kroz neprozirnu tminu, spajao sa nedokučivošću, s početkom i krajem, Alfom i Omegom.
To je tada za mene, uistini, značilo biti slobodan, slobodan u smislu koji nikada više nisam postigao, koji ne mogu ni sada restaurirati.
Očigledno je da mrak nije dovoljan, da mi nekompetentnost naše elektroenergetske politike ne može obezbediti slobodu, koju mi je pružao hir P. S.-a.
Istočnjačka iskustva ili stanja izvantelesnosti moraju biti taj mrak, iz koga se izlazi u konačnu svetlost, s one strane fizisa…
Neka se vidljivost, premda abortirana, postiže. Usredsredjenost bi potmogla. Ali ja je nemam.
Uspomene me odvlače natrag, Lj. – napred. Ja, lično, želeo bih da obnovim čudesnu uvidljivost iz tamnajče.
Ubrzo se i ispomene i moja koncentracija na “dublju spoznaju putem tmine” povlače. Ostaje samo Lj. To je ljubav.
Malo kasnije postajem svestan da samo o njoj mislim spontano, da su uspomene tražene, a koncentracija prisilna, a da je to takodje ljubav.
Najzad, misleći o njoj, shvatam da sam samo o njoj i želeo da mislim, da su uspomene i čežnja za”slobodom u tamnjači”, bili izgovor da bih lakše podneo njenu odsutnost …
Zamišljam je na divanu, sa zgrčenim nogama, u položaju koji niko osim nje ne može da zauzme, s malo iskošenom glavom, i lepim, pažljivim očima, i u toj slici, premda ne bez intelektualnog otpora – takodje, po svoj prilici, alibia – nalazim svaki početak i kraj koji mi je trenutno potreban …
A zatim tonem u san, u kome je ponovo zatičem. Više nije u Parizu. Kraj mene je, i više nije u položaju koga niko ne može da zauzme.
Svetlost se pali. Budim se. Stvari opet postaju odvratno nejasne i nevidljive. Vidljiva i jasna ostaje samo Lj.-nina odsutnost, prazan divan i knjige o kineskoj revoluciji na mom pisaćem stolu.
Sklapam je. Vraćam u orman. Šta se mene, kojeg djavola, tiče kineska revolucija? Šta se mene uopšte išta tiče?
Odlazim u Trandafilović. Zatičem Titire na okupu. Napijam se.
U mraku sam koji mi, medjutim, ništa ne kaže …
(DNEVNIK, 1957.) (Z 13 deo Ovde)
Thursday, March 19, 2009
Izbor iz dnevnika Z11 deo
Izbor iz dnevnika Borislava Pekića Z11 deo
(Z10 deo Ovde)
METAMORFOZE I UMOR
Umor je moje promicanje koje nastaje nagomilavanjem munjevitih promena. Umor je moje iscrpljeno vreme. Ono je moje sada koje nije iskoristilo svoje juče.
Jer ja svoje promene ne uvidjam, ja ih ne crpim. Tako vreme, pružajući privid iscrpljenosti, ostaje neiscrpljeno. Neiscrpljeno za svagda.
Gubeći sadašnjost, ja unepostojavam svoju budućnost. Unapred glodjem svoje moguće verzije, ali od toga ne postojim ni više, ni bolje, ni dublje. Dopirem do crne rupe svog opstanka, koja je ravnodušna prema vremenu, uslovu mog bića, jer nije kadra da ga gubi.
Ona nije u vremenu. Kad svoje vreme sasvim unepostojim, kad se za svako sutra potpuno onemogućim, postaću i ja nevremen. Nestaću u Crnoj rupi. Postojaću, ali me neće biti. Ili biće me, ali neću postojati.
U medjuvremenu prolazim kroz svoju svesnost kao vetar koji me ispunjava čudesnom bukom: šunjam se kroz sebe da pozajmim stvarnost svog tela i poverujem da jesam; prekidam se i uspostavljam kao žižak.
Ponekad sam munja koju je izmrcvarila sopstvena strelovitost, ponekad para koju zavarava njena providnost.
Kao svrab izumirem na koži vremena, kao trnci prolazim kroz njegove krugove. Na vremenu i u njemu izumire moj ovaj trenutak da bi modelirao drugi, kao što se toplota gubi da bi pokrenula i pokret iscrpljuje da bi zagrejao …
Užašavam se gotovosti. Ponekad znam da sam bio gotov pre nego što sam se dogodio. To me ne umiruje, ne teši kao što umiruje, teši istočnjaka.
To je anestezira. Dovršava krug uzaludnosti, po kome teturam, vodjen belim štapom neminovnosti. Mrzim da kažem: na naličju sam nepostojanja, i smrt je iza mene, kaogod što je ispred mene; ja se samo svojoj smrti vraćam.
Kao da sam u providnom mehuru, čije bliske zidove, ma koliko napredovao, ne mogu dodirnuti. Zaprečeno mi je razmotavanje ma u kom pravcu.
Pravci, koje opisujem, ne leže s mojim promenama u istoj ravni. Pravci su okomiti na ravni moje metamorfoze, zariveni u njenu munjevitost kao mornarske ostve …
Čemu promene ako sam gotov? …
Promene stvarno ne postoje. One su samo izvršavanje jedne gotovosti. Dat sam i neizmenljiv. Ja jesam uvek nešto drugo, ali ne zato što hoću da sam uvek nešto drugo, nego zato što nešto drugo uvek moram biti, a to drugo je gotovo, dano, neizbežno.
Strah me je od te nepomičnosti, jer je ona i dokaz moje gotovosti i iskušenje, izazov, razlog svim mojim besmislenim pokretljivostima.
Metamorfoze su moje odvijanje. Odvijam se kao klupče koje je davno namotano. Kad se odmota, smotaće se ponovo za neki drugi opstanak, za neko drugo ljudsko vreme, koje će, pošto je opstanak isti, biti ovo isto vreme, samo mimo njega.
Jer vreme je krug, u kome se sve istodobno dešava. To je odvijanje svih klupčeta – odjednom …
Zato sam umoran. Umor je moje promicanje koje nastaje nagomilavanjem munjevitih ali predodredjenihpromena. U njima mene nema.
Nema moje volje, moje svesti, mog izbora. Ja se izvršavam. Ja, dakle, i ne postojim. Nikad nisam ni postojao.
Život je prokleta rutina smrti …
(DNEVNIK, 1957) (Z12 deo Ovde)
(Z10 deo Ovde)
METAMORFOZE I UMOR
Umor je moje promicanje koje nastaje nagomilavanjem munjevitih promena. Umor je moje iscrpljeno vreme. Ono je moje sada koje nije iskoristilo svoje juče.
Jer ja svoje promene ne uvidjam, ja ih ne crpim. Tako vreme, pružajući privid iscrpljenosti, ostaje neiscrpljeno. Neiscrpljeno za svagda.
Gubeći sadašnjost, ja unepostojavam svoju budućnost. Unapred glodjem svoje moguće verzije, ali od toga ne postojim ni više, ni bolje, ni dublje. Dopirem do crne rupe svog opstanka, koja je ravnodušna prema vremenu, uslovu mog bića, jer nije kadra da ga gubi.
Ona nije u vremenu. Kad svoje vreme sasvim unepostojim, kad se za svako sutra potpuno onemogućim, postaću i ja nevremen. Nestaću u Crnoj rupi. Postojaću, ali me neće biti. Ili biće me, ali neću postojati.
U medjuvremenu prolazim kroz svoju svesnost kao vetar koji me ispunjava čudesnom bukom: šunjam se kroz sebe da pozajmim stvarnost svog tela i poverujem da jesam; prekidam se i uspostavljam kao žižak.
Ponekad sam munja koju je izmrcvarila sopstvena strelovitost, ponekad para koju zavarava njena providnost.
Kao svrab izumirem na koži vremena, kao trnci prolazim kroz njegove krugove. Na vremenu i u njemu izumire moj ovaj trenutak da bi modelirao drugi, kao što se toplota gubi da bi pokrenula i pokret iscrpljuje da bi zagrejao …
Užašavam se gotovosti. Ponekad znam da sam bio gotov pre nego što sam se dogodio. To me ne umiruje, ne teši kao što umiruje, teši istočnjaka.
To je anestezira. Dovršava krug uzaludnosti, po kome teturam, vodjen belim štapom neminovnosti. Mrzim da kažem: na naličju sam nepostojanja, i smrt je iza mene, kaogod što je ispred mene; ja se samo svojoj smrti vraćam.
Kao da sam u providnom mehuru, čije bliske zidove, ma koliko napredovao, ne mogu dodirnuti. Zaprečeno mi je razmotavanje ma u kom pravcu.
Pravci, koje opisujem, ne leže s mojim promenama u istoj ravni. Pravci su okomiti na ravni moje metamorfoze, zariveni u njenu munjevitost kao mornarske ostve …
Čemu promene ako sam gotov? …
Promene stvarno ne postoje. One su samo izvršavanje jedne gotovosti. Dat sam i neizmenljiv. Ja jesam uvek nešto drugo, ali ne zato što hoću da sam uvek nešto drugo, nego zato što nešto drugo uvek moram biti, a to drugo je gotovo, dano, neizbežno.
Strah me je od te nepomičnosti, jer je ona i dokaz moje gotovosti i iskušenje, izazov, razlog svim mojim besmislenim pokretljivostima.
Metamorfoze su moje odvijanje. Odvijam se kao klupče koje je davno namotano. Kad se odmota, smotaće se ponovo za neki drugi opstanak, za neko drugo ljudsko vreme, koje će, pošto je opstanak isti, biti ovo isto vreme, samo mimo njega.
Jer vreme je krug, u kome se sve istodobno dešava. To je odvijanje svih klupčeta – odjednom …
Zato sam umoran. Umor je moje promicanje koje nastaje nagomilavanjem munjevitih ali predodredjenihpromena. U njima mene nema.
Nema moje volje, moje svesti, mog izbora. Ja se izvršavam. Ja, dakle, i ne postojim. Nikad nisam ni postojao.
Život je prokleta rutina smrti …
(DNEVNIK, 1957) (Z12 deo Ovde)
Wednesday, March 18, 2009
Izbor iz dnevnika Z10 deo
Izbor iz dnevnika Borislava Pekića Z10 deo
(Z9 deo Ovde)
ŽENE KAKVIH VIŠE NEMA
Avala. Autobus miriše na benzin, znoj, jeftine parfeme. Iskrcavamo se u prirodu. Volim je. Volim njenu samotnu uzvišenost. Ali ova nije uzvišena. Samo je relativno visoko postavljena. A samotno je kao na željezničkoj stanici subotom uveče …
Grad se ledjima naslonio na svoju prošlost. To je položaj u kome se ona najlakše podnosi (i previdje). Treba je od Primera pretvoriti u Atrakciju, i ona postaje bezopasna. Treba je fotografisati, ukoričena ležaće u albumu, izmedju uspomena sa mora i izleta u inostranstvo (za onog ko ima pasoš) …
Guramo uzbrdo. Sinovi dolaze da se uvere u beskorisnost žrtava svojih očeva. Ali, očevidno, žrtva je beskorisna samo zato što su se beskorisnim pokazali sinovi za koje je podneta. S boljim sinovima možda bi se bolje i isplatila …
Sinovi vuku sa sobom majke njihove dece. Ta deca nisu “nervozan i bled” Miseov naraštaj. To su kršni košarkaši i veslači osmeraca, učesnici prvomajskih sletova.
Jesu li oni jači od sinova Carstva i sinova Revolucije, koji su, tražeći očajnički, našli Duh Stoleća, kako na vreći od vapna, punoj mrtvačkih kostiju, cvokoće od zime? (Naš Duh Stoleća sedi kraj radijatora, sluša radio i rešava ukrštene reči.)
Kasnije ležimo na beloj balustradi koja opkoljava nacionalni Mit. U gustim mlazevima teče svetlost preko prsatih seljanki od kamena, povodom kojih je jedan ruski major pitao: “Ima li kod vas još ovakvih žena?”
Masivna Nemica dovodi svog spaniela da mu pokaže srpski militaristički zanos satrapski shvaćen. Pas nije impresioniran. On nije Riket, pas G. Beržerea, koji nalazi zadovoljstvo u analogijama. A u njemu, uz to, teče krv štenare Vojvode od Albe di Medonija Sidonije. Nemica je potištena. Pacifizam je ovladao i medju životinjama.
Nepoznati čovek prolazi sa malim vencem od poljskog cveća. T. kaže: “Ja sam svoj zaboravio u autobusu.” Avaj, ko će nas opomenuti da nas ono što mislimo o svojoj prošlosti, čeka u budućnosti? Ako je tako, naši su izgledi jadni …
(DNEVNIK, 1957.)
POST-POZNANJSKA POLJSKA
Pregledam isečke iz novina koje sam napravio do polovine 1957. Sredjujem ih po datumima. Dva mi privlače pažnju.
Prvi je od 5. Januara 1957. i odnosi se na stanje u Poljskoj pre izbora za Sejm. Apatija partijskog aktiva. Ona je, nesumnjivo, posledica psihološkog pritiska naroda.
U personalnim promenama Poljaci ne vide nikakvu garatiju za ostvarivanje onih ciljeva u ime kojih je došlo do nemira u vreme VIII Plenuma i krvavih nereda u Poznanju.
Politički dinamizam je apsurdno očekivati od birokratije. Ona živi od status-quo-a. Pritisak odozdo je nesumnjivo nov momenat u posleratnoj istoriji partije.
No, kakvi su njegovi izgledi? Verbalan ih jasno definiše: dinamizam članstva ne sme ići dalje od tumačenja i sprovodjenja odluka VIII Plenuma. Odgovornosti.
Parlament se može ograditi od pogrešaka diskreditovane vlade, jer u svakom danom momentu bar jedan njegov deo stoji prema vladi u opoziciji. U poljskom sistemu takva je ograda nemoguća.
Paradoksalno je medjutim, da poljska partija koja odbacuje ulogu heroja u istoriji, njihovom samovoljom mora objašnjavati svoje neuspehe. Lokalizam, koji se ispoljio u predizbornoj kampanji, prirodan je. U nemogućnosti da se u Sejm prodre sa idejama, pokušava se prodredi sa ljudima …
Drugi, takodje od 5. Januara 1957, odnosi se na Zajednički kominike “Skraćene Kominterne”. (SSSR, Čehoslovačka, Rumunija, Poljska). On definiše Madjarski oktobar kao kontrarevoluciju. Jednom se, za promenu, i ja slažem. To i jeste bila kontrarevolucija …
(DNEVNIK, 1957.) (Z11 deo Ovde)
(Z9 deo Ovde)
ŽENE KAKVIH VIŠE NEMA
Avala. Autobus miriše na benzin, znoj, jeftine parfeme. Iskrcavamo se u prirodu. Volim je. Volim njenu samotnu uzvišenost. Ali ova nije uzvišena. Samo je relativno visoko postavljena. A samotno je kao na željezničkoj stanici subotom uveče …
Grad se ledjima naslonio na svoju prošlost. To je položaj u kome se ona najlakše podnosi (i previdje). Treba je od Primera pretvoriti u Atrakciju, i ona postaje bezopasna. Treba je fotografisati, ukoričena ležaće u albumu, izmedju uspomena sa mora i izleta u inostranstvo (za onog ko ima pasoš) …
Guramo uzbrdo. Sinovi dolaze da se uvere u beskorisnost žrtava svojih očeva. Ali, očevidno, žrtva je beskorisna samo zato što su se beskorisnim pokazali sinovi za koje je podneta. S boljim sinovima možda bi se bolje i isplatila …
Sinovi vuku sa sobom majke njihove dece. Ta deca nisu “nervozan i bled” Miseov naraštaj. To su kršni košarkaši i veslači osmeraca, učesnici prvomajskih sletova.
Jesu li oni jači od sinova Carstva i sinova Revolucije, koji su, tražeći očajnički, našli Duh Stoleća, kako na vreći od vapna, punoj mrtvačkih kostiju, cvokoće od zime? (Naš Duh Stoleća sedi kraj radijatora, sluša radio i rešava ukrštene reči.)
Kasnije ležimo na beloj balustradi koja opkoljava nacionalni Mit. U gustim mlazevima teče svetlost preko prsatih seljanki od kamena, povodom kojih je jedan ruski major pitao: “Ima li kod vas još ovakvih žena?”
Masivna Nemica dovodi svog spaniela da mu pokaže srpski militaristički zanos satrapski shvaćen. Pas nije impresioniran. On nije Riket, pas G. Beržerea, koji nalazi zadovoljstvo u analogijama. A u njemu, uz to, teče krv štenare Vojvode od Albe di Medonija Sidonije. Nemica je potištena. Pacifizam je ovladao i medju životinjama.
Nepoznati čovek prolazi sa malim vencem od poljskog cveća. T. kaže: “Ja sam svoj zaboravio u autobusu.” Avaj, ko će nas opomenuti da nas ono što mislimo o svojoj prošlosti, čeka u budućnosti? Ako je tako, naši su izgledi jadni …
(DNEVNIK, 1957.)
POST-POZNANJSKA POLJSKA
Pregledam isečke iz novina koje sam napravio do polovine 1957. Sredjujem ih po datumima. Dva mi privlače pažnju.
Prvi je od 5. Januara 1957. i odnosi se na stanje u Poljskoj pre izbora za Sejm. Apatija partijskog aktiva. Ona je, nesumnjivo, posledica psihološkog pritiska naroda.
U personalnim promenama Poljaci ne vide nikakvu garatiju za ostvarivanje onih ciljeva u ime kojih je došlo do nemira u vreme VIII Plenuma i krvavih nereda u Poznanju.
Politički dinamizam je apsurdno očekivati od birokratije. Ona živi od status-quo-a. Pritisak odozdo je nesumnjivo nov momenat u posleratnoj istoriji partije.
No, kakvi su njegovi izgledi? Verbalan ih jasno definiše: dinamizam članstva ne sme ići dalje od tumačenja i sprovodjenja odluka VIII Plenuma. Odgovornosti.
Parlament se može ograditi od pogrešaka diskreditovane vlade, jer u svakom danom momentu bar jedan njegov deo stoji prema vladi u opoziciji. U poljskom sistemu takva je ograda nemoguća.
Paradoksalno je medjutim, da poljska partija koja odbacuje ulogu heroja u istoriji, njihovom samovoljom mora objašnjavati svoje neuspehe. Lokalizam, koji se ispoljio u predizbornoj kampanji, prirodan je. U nemogućnosti da se u Sejm prodre sa idejama, pokušava se prodredi sa ljudima …
Drugi, takodje od 5. Januara 1957, odnosi se na Zajednički kominike “Skraćene Kominterne”. (SSSR, Čehoslovačka, Rumunija, Poljska). On definiše Madjarski oktobar kao kontrarevoluciju. Jednom se, za promenu, i ja slažem. To i jeste bila kontrarevolucija …
(DNEVNIK, 1957.) (Z11 deo Ovde)
Tuesday, March 17, 2009
Izbor iz dnevnika Z9 deo
Izbor iz dnevnika Borislava Pekića Z9 deo
(Z8 deo Ovde)
TREPELJARI, PAUCI I LJUBAV
Kad konjugiraju dva Parameciuma caudatuma (iz roda Trepeljara), na strani usnog otvora privinu se toliko jedan uz drugog da se izmedju njih stvara protoplazmični most, preko koga se vrši izmena muškog nukleusa.
U medjuvremenu, u konjugantima dolazi do potpune promene ćelijskog aparata. Makronukleus se raspada, a mikronukleu deli više puta. Kariogamija deluje kao zemljotres koji menja i sliku i sastav materije.
Pa ipak,, mala bića bez duše, ali s njenim navikama, bez srca, ali s njegovim slabostima, pošto su se “volela” i po desetak časova, dižu svoje protoplazmične mostove, razdvajaju se i nestaju u tečnosti što ih okružuje, da se više nikada ne sretnu.
I naši ljudski protopalzmični mostovi najčešće su pokretni, ali ni mi ne uspevamo da izmaknemo preobražavalačkoj moći ljubavi. Ona potresa i menja naš duhovni aparat jednako temeljno kao što konjugiranje Paramecijuma menja uzajamno njihove ćelijske sadržaje.
“Jedan je mužjak u sred svoje milošte bio zgrabljen od strane ljubljenog predmeta, umotan u paučinu i proždran.” …(Introduction to Entomology, Kirby & Spence) Ženke pauka Nephila imaju ambivalentnu predstavu o ulozi svojih majušnih i slabašnih partnera, “voleti” se s njim i jesti ih nisu kod njih baš tako nespojivi procesi.
Mužjak pauk zna da su ledja ženke jedino mesto na kome može bar izvesno vreme da uživa u razvratu. Darvin drži da je zbog toga nužno da on bude mnogo manji od svoje kanibalske ljubavnice …
Poznata je žalosna sudbina trutova. Zanimljivo je da obrnut slučaj, u kome bi mužjaci prilikom parenja posle njega jeli ženke, nije poznat.
(DNEVNIK, 1956?)
KUKURUZNE DRAME I SLIKARSTVO VISOKIH PRINOSA
Socijalna revolucija zimskim je snom prespavala umetničku. Produžila je knjige da piše kao ove da nije ni bilo. (Rusko modernističko budjenje Dvadesetih ugušeno je još pre Staljinovog bonapartističkog udara.)
Zlatno doba književnosti za sovjetske marksiste još uvek je XIX vek: realizam evropskog društvenog romana. Naklonost proletarijata prema herojima, strast je gradjanskih jakobinaca prema Rimljanima u eri aristokratske dekadanse. To je strast puberteskog doba jedne klase …
Totalitarnim državama trebaju herojski mitovi. Programsko svodjenje ljudi na mašine zaposlene oko jedne stvarne ideje ili neke njene opsene, zahteva, kao balans, u oblasti umetničke magije – snažne individualnosti, koje se, ako u životu i postoje, nalaze po zatvorima (ili u vrhovima vlasti).
Demokratije, medjutim, ne trpe heroizam. Demokratije se plaše heroja. Grčka je prognala Alkibijada i ubila Sokrata. A grčke drame manje su herojske nego istrebljivačke …
Sitan posed radja sitnu umetnost. Velikim, bez obzira jesu li feudalni ili socijalistički, trebaju i veliki romantični epovi …
Marksistička kritika dugo je bila kontinuum pokušaja da se romantizam obnovi i prilagodi revolucionarnim potrebama. Čapekova “Majka” je upućena svim majkama, (kad David slika “Sabinjanke”, on misli na Francuskinje).
Medjutim, romantizam je u suštini pobuna protiv uskogrudosti i materijalizma gradjanskog pogleda na svet. Kako se od nečega što je po duhu oponentno može napraviti pedagogija? Kako se od pobune može napraviti kolaboracija? …
Tako od socijalističkog romantizma stižemo do socijalističkog realizma, čeda neprirodnog braka izmedju jedne skolastički shvaćene ideologije i književnog pozitivizma ancien regime-a.
(Lukač, doduše, radi na proširenju kulturnog interesa Revolucije, ali Mana nikako ne može da preskoči, i nakon njega sve mu se čini neupotrebljivim. Čuje se da je proteran iz Rumunije. Naše Udruženje književnika je uložilo protest. Ne vidim zašto? Nije proteran na Zapad kojeg ne podnosi. Još uvek je na svom Istoku …
Klim Samgin Gorkog nije heroj. On je intelligent, neka vrsta intelektualnog i moralnog mutanta nastalog degeneracijom društvenog osećanja kod “poštene inteligencije”. Zato je od Revolucije dobio nogu u tur. Drugu je dobio od marksističke kritike …
Na scenu stupa Gerasimov koji maže “Ikarusa” i “Kolhozkinje” u rusiziranom maniru dvorskih slikara Trećeg Rajka. Slika te žene očajno, ali su one kolhoskinje i to je dobro. Dovoljno dobro da kako ih slika prestaje biti važno.
Herojski lik sovjetske literature i prototip socijalističkog romantizma je Zoja Komsodemjanskaja. Socijalistički realizam zastupa mladi partijski entuzijast, koji u jednoj sovjetskoj drami, u svom reonu, povećava prinos kukuruza, uprkos sabotažama mračnih antagonističkih likova i odvratne klime.
Način produkcije dobara došao je na svoje pravo mesto, vlada svim ostalim faktorima života, ikljućujući i maštu pisaca drama. Drama je grozna, ali je kukuruz hranljiv. A ne živi se od drama, nego od kukuruza …
(DNEVNIK, 1957?) (Z10 deo Ovde)
(Z8 deo Ovde)
TREPELJARI, PAUCI I LJUBAV
Kad konjugiraju dva Parameciuma caudatuma (iz roda Trepeljara), na strani usnog otvora privinu se toliko jedan uz drugog da se izmedju njih stvara protoplazmični most, preko koga se vrši izmena muškog nukleusa.
U medjuvremenu, u konjugantima dolazi do potpune promene ćelijskog aparata. Makronukleus se raspada, a mikronukleu deli više puta. Kariogamija deluje kao zemljotres koji menja i sliku i sastav materije.
Pa ipak,, mala bića bez duše, ali s njenim navikama, bez srca, ali s njegovim slabostima, pošto su se “volela” i po desetak časova, dižu svoje protoplazmične mostove, razdvajaju se i nestaju u tečnosti što ih okružuje, da se više nikada ne sretnu.
I naši ljudski protopalzmični mostovi najčešće su pokretni, ali ni mi ne uspevamo da izmaknemo preobražavalačkoj moći ljubavi. Ona potresa i menja naš duhovni aparat jednako temeljno kao što konjugiranje Paramecijuma menja uzajamno njihove ćelijske sadržaje.
“Jedan je mužjak u sred svoje milošte bio zgrabljen od strane ljubljenog predmeta, umotan u paučinu i proždran.” …(Introduction to Entomology, Kirby & Spence) Ženke pauka Nephila imaju ambivalentnu predstavu o ulozi svojih majušnih i slabašnih partnera, “voleti” se s njim i jesti ih nisu kod njih baš tako nespojivi procesi.
Mužjak pauk zna da su ledja ženke jedino mesto na kome može bar izvesno vreme da uživa u razvratu. Darvin drži da je zbog toga nužno da on bude mnogo manji od svoje kanibalske ljubavnice …
Poznata je žalosna sudbina trutova. Zanimljivo je da obrnut slučaj, u kome bi mužjaci prilikom parenja posle njega jeli ženke, nije poznat.
(DNEVNIK, 1956?)
KUKURUZNE DRAME I SLIKARSTVO VISOKIH PRINOSA
Socijalna revolucija zimskim je snom prespavala umetničku. Produžila je knjige da piše kao ove da nije ni bilo. (Rusko modernističko budjenje Dvadesetih ugušeno je još pre Staljinovog bonapartističkog udara.)
Zlatno doba književnosti za sovjetske marksiste još uvek je XIX vek: realizam evropskog društvenog romana. Naklonost proletarijata prema herojima, strast je gradjanskih jakobinaca prema Rimljanima u eri aristokratske dekadanse. To je strast puberteskog doba jedne klase …
Totalitarnim državama trebaju herojski mitovi. Programsko svodjenje ljudi na mašine zaposlene oko jedne stvarne ideje ili neke njene opsene, zahteva, kao balans, u oblasti umetničke magije – snažne individualnosti, koje se, ako u životu i postoje, nalaze po zatvorima (ili u vrhovima vlasti).
Demokratije, medjutim, ne trpe heroizam. Demokratije se plaše heroja. Grčka je prognala Alkibijada i ubila Sokrata. A grčke drame manje su herojske nego istrebljivačke …
Sitan posed radja sitnu umetnost. Velikim, bez obzira jesu li feudalni ili socijalistički, trebaju i veliki romantični epovi …
Marksistička kritika dugo je bila kontinuum pokušaja da se romantizam obnovi i prilagodi revolucionarnim potrebama. Čapekova “Majka” je upućena svim majkama, (kad David slika “Sabinjanke”, on misli na Francuskinje).
Medjutim, romantizam je u suštini pobuna protiv uskogrudosti i materijalizma gradjanskog pogleda na svet. Kako se od nečega što je po duhu oponentno može napraviti pedagogija? Kako se od pobune može napraviti kolaboracija? …
Tako od socijalističkog romantizma stižemo do socijalističkog realizma, čeda neprirodnog braka izmedju jedne skolastički shvaćene ideologije i književnog pozitivizma ancien regime-a.
(Lukač, doduše, radi na proširenju kulturnog interesa Revolucije, ali Mana nikako ne može da preskoči, i nakon njega sve mu se čini neupotrebljivim. Čuje se da je proteran iz Rumunije. Naše Udruženje književnika je uložilo protest. Ne vidim zašto? Nije proteran na Zapad kojeg ne podnosi. Još uvek je na svom Istoku …
Klim Samgin Gorkog nije heroj. On je intelligent, neka vrsta intelektualnog i moralnog mutanta nastalog degeneracijom društvenog osećanja kod “poštene inteligencije”. Zato je od Revolucije dobio nogu u tur. Drugu je dobio od marksističke kritike …
Na scenu stupa Gerasimov koji maže “Ikarusa” i “Kolhozkinje” u rusiziranom maniru dvorskih slikara Trećeg Rajka. Slika te žene očajno, ali su one kolhoskinje i to je dobro. Dovoljno dobro da kako ih slika prestaje biti važno.
Herojski lik sovjetske literature i prototip socijalističkog romantizma je Zoja Komsodemjanskaja. Socijalistički realizam zastupa mladi partijski entuzijast, koji u jednoj sovjetskoj drami, u svom reonu, povećava prinos kukuruza, uprkos sabotažama mračnih antagonističkih likova i odvratne klime.
Način produkcije dobara došao je na svoje pravo mesto, vlada svim ostalim faktorima života, ikljućujući i maštu pisaca drama. Drama je grozna, ali je kukuruz hranljiv. A ne živi se od drama, nego od kukuruza …
(DNEVNIK, 1957?) (Z10 deo Ovde)
Monday, March 16, 2009
Izbor iz dnevnika Z8 deo
Izbor iz dnevnika Borislava Pekića Z8 deo
(Z7 deo Ovde)
INVENTAR 1948. – 1949.
Sredio Dnevnike, (osim “klozetskih”), od Novembra 1948. do Septembra 1949. Komponovao “Uspomene” koje neće biti napisane (Hajking, pisma koja ga nisu dostigla.)
Nisam se trudio oko naslova, za to uvek ima vremena. Stalo mi je jedino do ispravne hronologije. Osećao sam se kao magacioner prilikom inventarisanja netražene, nekurentne robe. Uprkos tome, on robu savesno popisuje …
1. Hapšenje ili Kad god se vrata otvore počinje nov život.
2. Neregularno otvaranje u igri koja nije šahovska i Kraljičin gambit u šahovskoj.
3. Moja prva ćelija. (Patrijaršiski zaverenik i B. O. metalni Informbirovac sa brkovima Filipa Višnjića.)
4. Tehnologija prijema u “drugi svet”
5. Prvo saslušanje.
6. I prvo priznanje.
7. Priznanja, polupriznanja i ne priznanja.
8. Slučaj Marka ( ).
9. Januar i Hladnjača.
10. Stvarno visoka poseta (S. P.)
11. Moje mišljenje o Staljinu i njegove posledice.
12. Poznanstvo s Načelnikom Uprave koje će trajati.
13. Sati, dani u Tamnjači.
14. Moja treća ćelija.
15. Sa uhapšenim šefom UDBE III Rejona izvesne razlike u mišljenju, posle tuče savez po nuždi.
16. Narodni poslanik Trajan Flora, još jedan koji ne zna zašto je ovde.
17. Muki u kariranom kaputu.
18. Zatvorski telegraf i mesna pošta u klozetu.
19. Pronalazak novina i prozor u svet koji ništa ne obećava.
20. Potpisujem zapisnike i pravim primedbe.
21. Odbijanje potpisa.
22. Produženje istrage na još tri meseca.
23. Moja prva olovka.
24. Islednikova drvena noga.
25. Najzad smo gotovi sa mnom.
26. Dani čamotinje.
27. Izlazak.
28. Centralna milicija, Desetka.
29. Susret sa drugovima.
30. Na Adi Ciganliji u očekivanju sudjenja.
31. Ponoćni transport u neizvesnost.
32. Marica i D. G. (Samoubistvo Jugoslavije).
33. Sremska Mitrovica – noću.
34. II zgrada, I sprat, I ćelija desno. (M. V., S. J., i ja.)
35. Mene prebacuju na levu platformu.
36. Agent provokator.
37. U holu KPD primamo optužnice.
38. Gradski zatvor u Zemunu.
39. Prvi dan sudjenja.
40. Ja i Tužilac iz “druge dimenzije”.
41. Drugi dan sudjenja.
42. Treći dan sudjenja.
43. Dj. M. beži u – bioskop.
44. Specijalno isledjenje zbog Dj. M.-a.
45. Presuda.
46. Susret sa roditeljima.
47. Povratak Dj. M.-a.
48. Ponovo u Desetci. (Susret sa Grupom M.)
49. Transport na Istok.
50. Bela Crkva.
51. Njihovi najlepši dani.
52. SS omladina.
53. Povišenje kazne na 15 godina i 5 gubitka gradjanskih prava.
54. Povratak u Beograd i opet Desetka C. M.
55. Oproštaj na željezničkoj stanici.
56. KPD Sremska Mitrovica.
57. Izbijanje pogleda iz očiju.
58. Protokol.
59. Izolacija.
Nasumice uzimam odlomak Dnevnika koji je pisan kao podsetnik. “4. 2. 1949. Rodjendan. Hladno. Bez sećanja. Dva zaguljena pitanja P., na koja treba odgovoriti. Šimenc. Maraton. Razgovor sa ključarem. Izlet u klozet bez rezultata. Nedeljno guljenje kože.
Dovodim u glavi bajku do kraja. Posle podne – praznina. Pred veče – zebnja. Uveče – strepnja. Noć – očekivanje. Posle pola noći – smirenje. Najzad spavam. A onda – kako se zoveš? Silazim na isledjenje.”
Još uvek se osećam kao magacioner koji inventariše, ali sada utvrdjuje da mu sa stovarišta nestaju stvari. Ostaje samo omot. U omotu “Dva zaguljena pitanja P., na koja treba odgovoriti” nalazim u memoriji samo jedno. Drugo je iščezlo. Sa islednikom P., naime, čitavu nedelju imam muke oko nekih odgovora, s kojima nije zadovoljan.
(Islednici, zapravo, nikada ni sa čim nisu potpuno zadovoljni.) Poboljšavam ih s velikom opreznošću, nadajući se kompromisu. 4. 2. 1949. imam inspiraciju. Nalazim odgovore, s kojima će i njegova radoznalost biti sita i moje tajne na broju. Danas, uprkos Dnevniku, sećam se samo jednog.
Ako želim da rekonstruišem “Podsetnike”, da ih u stvarni Dnevnik pretvorim, ili da ih razvijem u “Uspomene iz mog Mrtvog doma”, moraću požuriti. Može se desiti da posle izvesnog broja godina zateknem magacin – prazan ...
(DNEVNIK, 1956?) (Z9 deo Ovde)
(Z7 deo Ovde)
INVENTAR 1948. – 1949.
Sredio Dnevnike, (osim “klozetskih”), od Novembra 1948. do Septembra 1949. Komponovao “Uspomene” koje neće biti napisane (Hajking, pisma koja ga nisu dostigla.)
Nisam se trudio oko naslova, za to uvek ima vremena. Stalo mi je jedino do ispravne hronologije. Osećao sam se kao magacioner prilikom inventarisanja netražene, nekurentne robe. Uprkos tome, on robu savesno popisuje …
1. Hapšenje ili Kad god se vrata otvore počinje nov život.
2. Neregularno otvaranje u igri koja nije šahovska i Kraljičin gambit u šahovskoj.
3. Moja prva ćelija. (Patrijaršiski zaverenik i B. O. metalni Informbirovac sa brkovima Filipa Višnjića.)
4. Tehnologija prijema u “drugi svet”
5. Prvo saslušanje.
6. I prvo priznanje.
7. Priznanja, polupriznanja i ne priznanja.
8. Slučaj Marka ( ).
9. Januar i Hladnjača.
10. Stvarno visoka poseta (S. P.)
11. Moje mišljenje o Staljinu i njegove posledice.
12. Poznanstvo s Načelnikom Uprave koje će trajati.
13. Sati, dani u Tamnjači.
14. Moja treća ćelija.
15. Sa uhapšenim šefom UDBE III Rejona izvesne razlike u mišljenju, posle tuče savez po nuždi.
16. Narodni poslanik Trajan Flora, još jedan koji ne zna zašto je ovde.
17. Muki u kariranom kaputu.
18. Zatvorski telegraf i mesna pošta u klozetu.
19. Pronalazak novina i prozor u svet koji ništa ne obećava.
20. Potpisujem zapisnike i pravim primedbe.
21. Odbijanje potpisa.
22. Produženje istrage na još tri meseca.
23. Moja prva olovka.
24. Islednikova drvena noga.
25. Najzad smo gotovi sa mnom.
26. Dani čamotinje.
27. Izlazak.
28. Centralna milicija, Desetka.
29. Susret sa drugovima.
30. Na Adi Ciganliji u očekivanju sudjenja.
31. Ponoćni transport u neizvesnost.
32. Marica i D. G. (Samoubistvo Jugoslavije).
33. Sremska Mitrovica – noću.
34. II zgrada, I sprat, I ćelija desno. (M. V., S. J., i ja.)
35. Mene prebacuju na levu platformu.
36. Agent provokator.
37. U holu KPD primamo optužnice.
38. Gradski zatvor u Zemunu.
39. Prvi dan sudjenja.
40. Ja i Tužilac iz “druge dimenzije”.
41. Drugi dan sudjenja.
42. Treći dan sudjenja.
43. Dj. M. beži u – bioskop.
44. Specijalno isledjenje zbog Dj. M.-a.
45. Presuda.
46. Susret sa roditeljima.
47. Povratak Dj. M.-a.
48. Ponovo u Desetci. (Susret sa Grupom M.)
49. Transport na Istok.
50. Bela Crkva.
51. Njihovi najlepši dani.
52. SS omladina.
53. Povišenje kazne na 15 godina i 5 gubitka gradjanskih prava.
54. Povratak u Beograd i opet Desetka C. M.
55. Oproštaj na željezničkoj stanici.
56. KPD Sremska Mitrovica.
57. Izbijanje pogleda iz očiju.
58. Protokol.
59. Izolacija.
Nasumice uzimam odlomak Dnevnika koji je pisan kao podsetnik. “4. 2. 1949. Rodjendan. Hladno. Bez sećanja. Dva zaguljena pitanja P., na koja treba odgovoriti. Šimenc. Maraton. Razgovor sa ključarem. Izlet u klozet bez rezultata. Nedeljno guljenje kože.
Dovodim u glavi bajku do kraja. Posle podne – praznina. Pred veče – zebnja. Uveče – strepnja. Noć – očekivanje. Posle pola noći – smirenje. Najzad spavam. A onda – kako se zoveš? Silazim na isledjenje.”
Još uvek se osećam kao magacioner koji inventariše, ali sada utvrdjuje da mu sa stovarišta nestaju stvari. Ostaje samo omot. U omotu “Dva zaguljena pitanja P., na koja treba odgovoriti” nalazim u memoriji samo jedno. Drugo je iščezlo. Sa islednikom P., naime, čitavu nedelju imam muke oko nekih odgovora, s kojima nije zadovoljan.
(Islednici, zapravo, nikada ni sa čim nisu potpuno zadovoljni.) Poboljšavam ih s velikom opreznošću, nadajući se kompromisu. 4. 2. 1949. imam inspiraciju. Nalazim odgovore, s kojima će i njegova radoznalost biti sita i moje tajne na broju. Danas, uprkos Dnevniku, sećam se samo jednog.
Ako želim da rekonstruišem “Podsetnike”, da ih u stvarni Dnevnik pretvorim, ili da ih razvijem u “Uspomene iz mog Mrtvog doma”, moraću požuriti. Može se desiti da posle izvesnog broja godina zateknem magacin – prazan ...
(DNEVNIK, 1956?) (Z9 deo Ovde)
Saturday, March 14, 2009
Izbor iz dnevnika Z7 deo
Izbor iz dnevnika Borislava Pekića Z7 deo
(Z6 deo Ovde)
“DAMA S KRZNOM”
Ko ima uho neka čuje …
Kao Gregor S. mi s čežnjom i stidom pamtimo ljudsku prošlost. Prošlost je “Dama s krznom”, na koju, dok zidom puzimo, polažemo svoj klizav i mekan trbuh. Ona je naša čežnja i naš stid. Ona u sebi objedinjuje sve što smo bili i što smo mogli biti pre nego što smo se jednog dana probudili kao bubašvabe.
Senke u radnim keceljama iznose pokućstvo iz naše sobe (kao što dogadjaji u krvavim keceljama iznose iz naše istorije smisao).
Nestaje stolica, s koje je majka slikala svoja impresionistička platna; fotelja bake Desanke, divovski Bidermajer s krvavocrvenom presvlakom; drveni skelet za uniformu ulanerskog časnika, a s njim za uvek i njegova figura, hladna i uska kao vodeni stub …
Mi se ustežemo da ozakonimo svoju izlišnost – i da joj time damo, ma i naopak, neki smisao – da priznamo svoju inferiornost prema očevima. Inferiornost pred neprijateljem. Inferiornost pred vlastitim idejama, (ukoliko su vlastite, naše, ukoliko su naše ikad bile).
Inferiornost pred životinjama koje uspešno žive, iako u tome ne traže nikakav smisao. Pred nebom koje seva, ne znajući za uzaludnost, pred travom koja raste, iako nema cilja, pred predmetima koje smo nazvali mrtvim samo zato što je njihova molekularna dinamika drukčija od naše, čak i pred mrtvima.
I ako mrtvi, oni nešto preduzimaju. Oni se raspadaju …
Gradjanin nije Gregor S. koji se sve do kraja bori za svoje sećanje na “Damu s krznom” Za ono što sada sublimira njegovu čovečnost u rožnatoj ljusci kukca.
Gradjanin je danas Hamlet u šlafroku. On izvodi psihološke eksperimente sa Ofelijom, pa i čitavim Elsinorom (Danskom), o konačnim stvarima razmišlja kao kakav penzionisani nemački profesor lepe književnosti i okultno ćaska s mrtvim ocem.
On ubija zato što od ljudi misli da su pacovi. A zatim deklamuje …
Čini nam se da je svet pun pitanja. A svet nije nikakvo pitanje.
Svet je odgovor. Odgovor na pitanje ko zna kada i zašto postavljeno. I mi smo tek odgovor na ko zna kakvo pitanje …
Kliziti zidom prema slici “Dame s krznom” ….
U butini imati jabuku koja truli.
Zabporaviti najpre kako se govori, a potom gubiti misao.
Od podvorkinje, najzad, lopatom biti pokupljen i iznet na djubre iza kuće …
(Z6 deo Ovde)
“DAMA S KRZNOM”
Ko ima uho neka čuje …
Kao Gregor S. mi s čežnjom i stidom pamtimo ljudsku prošlost. Prošlost je “Dama s krznom”, na koju, dok zidom puzimo, polažemo svoj klizav i mekan trbuh. Ona je naša čežnja i naš stid. Ona u sebi objedinjuje sve što smo bili i što smo mogli biti pre nego što smo se jednog dana probudili kao bubašvabe.
Senke u radnim keceljama iznose pokućstvo iz naše sobe (kao što dogadjaji u krvavim keceljama iznose iz naše istorije smisao).
Nestaje stolica, s koje je majka slikala svoja impresionistička platna; fotelja bake Desanke, divovski Bidermajer s krvavocrvenom presvlakom; drveni skelet za uniformu ulanerskog časnika, a s njim za uvek i njegova figura, hladna i uska kao vodeni stub …
Mi se ustežemo da ozakonimo svoju izlišnost – i da joj time damo, ma i naopak, neki smisao – da priznamo svoju inferiornost prema očevima. Inferiornost pred neprijateljem. Inferiornost pred vlastitim idejama, (ukoliko su vlastite, naše, ukoliko su naše ikad bile).
Inferiornost pred životinjama koje uspešno žive, iako u tome ne traže nikakav smisao. Pred nebom koje seva, ne znajući za uzaludnost, pred travom koja raste, iako nema cilja, pred predmetima koje smo nazvali mrtvim samo zato što je njihova molekularna dinamika drukčija od naše, čak i pred mrtvima.
I ako mrtvi, oni nešto preduzimaju. Oni se raspadaju …
Gradjanin nije Gregor S. koji se sve do kraja bori za svoje sećanje na “Damu s krznom” Za ono što sada sublimira njegovu čovečnost u rožnatoj ljusci kukca.
Gradjanin je danas Hamlet u šlafroku. On izvodi psihološke eksperimente sa Ofelijom, pa i čitavim Elsinorom (Danskom), o konačnim stvarima razmišlja kao kakav penzionisani nemački profesor lepe književnosti i okultno ćaska s mrtvim ocem.
On ubija zato što od ljudi misli da su pacovi. A zatim deklamuje …
Čini nam se da je svet pun pitanja. A svet nije nikakvo pitanje.
Svet je odgovor. Odgovor na pitanje ko zna kada i zašto postavljeno. I mi smo tek odgovor na ko zna kakvo pitanje …
Kliziti zidom prema slici “Dame s krznom” ….
U butini imati jabuku koja truli.
Zabporaviti najpre kako se govori, a potom gubiti misao.
Od podvorkinje, najzad, lopatom biti pokupljen i iznet na djubre iza kuće …
(DNEVNIK, ? god) (Z8 deo Ovde)
Izbor iz dnevnika Z6 deo
Izbor iz dnevnika Borislava Pekića Z6 deo
(Z5 deo Ovde)
NA NEUROKLINICI NAZIREM BUDUĆNOST
Praktične vežbe iz neuropsihijatrije. Na podijumu amfiteatra defiluju neuroze, psihoze, manije, paranoje, bizarna ponašanja (pipak naše svesti koji je prodro s one strane privida?). Čitaju se anamneze …
Jedna lepa devojka priča o “okrutnim neprijateljima koji su joj prerezali glasne žice”.
(To što govori njenu optužbu ne dovodi u sumnju. Njene glasne žice, naime, nisu bile tamo gde ih je zlotvor tražio. To su bile lažne žice podmetnute da se on zavara.)
Zatim o svojoj sposobnosti da filmuje slušne utiske. Sve što čuje, odmah i vidi, i to u boji. Da nema i maniju gonjenja, njena sinestezija ne bi bila bolest.
Bila bi sposobnost, vrlina, moć … Uostalom, možda se filogenetski naša čula i kreću prema sintezičnim formama recepcije?
Možda ćemo jednom očima mirisati, uhom pipati, mirisom gledati? I da će se stroga diferenciranost funkcije receptivnog aparata smatrati atavizmom, nekim zakržljalim repom? …
(DNEVNIK, godine ?)
MARGINALIJE I MORALIJE
Dobar gradjanin je onaj koji misli na hleb i kad je sit: rdjav onaj koji misli na ideale kad hleba nema, a na hleb tek kad ga ideali ostave gladnog …
Ropstvo je prirodan oblik javne slobode.
Teško narodu o kome se vlada preterano brine.
Dužnost je najviše pravo mudrih.
Sloboda je kao tkanina; što se više rasteže, sve je tanja. Sloboda je kao vazduh koji se ne oseća kad ga ima; samo ona sloboda je prava koja se ne oseća.
Sloboda je kao plod; zreo pada sam, nezreo se trese i pritom gnječi. Sloboda je kao nova cipela; mora se nositi da bi se zaboravila …
(DNEVNIK, godina ?)
KNJIŽEVNOST I RAZBIJANJE JAJETA
Nekada je junak evroameričke književne imaginacije stajao izvan sveta-jajeta i sva se priča sastojala u tome da se u njega uspešno ili bezuspešno prodre.
Rastinjaka je stvorilo gradjanstvo da bi s njim ušlo u jaje, koje je još uvek pripadalo aristokratiji krvi.
Posle Marne, Kaporeta, Tanenberga, književni junak je i dalje dreždao tamo gde ga je ostavio XIX vek, ali je njegova žudnja za integrisanjem bila u očevidnom opadanju.
Svestan svoje, često dobrovoljne, demonstrativne, buntovničke izopačenosti, on je ovu prigrlio s mešavinom ogorčenja i ponosa, osećanjem dovoljnim dag a održava izvan jajeta, ali sasvim nedovoljnim za stvaranje nekog novog – jednog antijajeta.
Posle El Alamejna, Normandije, Hirošime, posle spektakularnog sloma poverenja u sve i svašta, junak evroameričke književne imaginacije ponovo žudi da razbije ljusku sveta-jajeta, ali ovog puta ne da se u njemu nastani, već da razbije samo jaje …
(DNEVNIK, godine ?) (Z7 deo Ovde)
(Z5 deo Ovde)
NA NEUROKLINICI NAZIREM BUDUĆNOST
Praktične vežbe iz neuropsihijatrije. Na podijumu amfiteatra defiluju neuroze, psihoze, manije, paranoje, bizarna ponašanja (pipak naše svesti koji je prodro s one strane privida?). Čitaju se anamneze …
Jedna lepa devojka priča o “okrutnim neprijateljima koji su joj prerezali glasne žice”.
(To što govori njenu optužbu ne dovodi u sumnju. Njene glasne žice, naime, nisu bile tamo gde ih je zlotvor tražio. To su bile lažne žice podmetnute da se on zavara.)
Zatim o svojoj sposobnosti da filmuje slušne utiske. Sve što čuje, odmah i vidi, i to u boji. Da nema i maniju gonjenja, njena sinestezija ne bi bila bolest.
Bila bi sposobnost, vrlina, moć … Uostalom, možda se filogenetski naša čula i kreću prema sintezičnim formama recepcije?
Možda ćemo jednom očima mirisati, uhom pipati, mirisom gledati? I da će se stroga diferenciranost funkcije receptivnog aparata smatrati atavizmom, nekim zakržljalim repom? …
(DNEVNIK, godine ?)
MARGINALIJE I MORALIJE
Dobar gradjanin je onaj koji misli na hleb i kad je sit: rdjav onaj koji misli na ideale kad hleba nema, a na hleb tek kad ga ideali ostave gladnog …
Ropstvo je prirodan oblik javne slobode.
Teško narodu o kome se vlada preterano brine.
Dužnost je najviše pravo mudrih.
Sloboda je kao tkanina; što se više rasteže, sve je tanja. Sloboda je kao vazduh koji se ne oseća kad ga ima; samo ona sloboda je prava koja se ne oseća.
Sloboda je kao plod; zreo pada sam, nezreo se trese i pritom gnječi. Sloboda je kao nova cipela; mora se nositi da bi se zaboravila …
(DNEVNIK, godina ?)
KNJIŽEVNOST I RAZBIJANJE JAJETA
Nekada je junak evroameričke književne imaginacije stajao izvan sveta-jajeta i sva se priča sastojala u tome da se u njega uspešno ili bezuspešno prodre.
Rastinjaka je stvorilo gradjanstvo da bi s njim ušlo u jaje, koje je još uvek pripadalo aristokratiji krvi.
Posle Marne, Kaporeta, Tanenberga, književni junak je i dalje dreždao tamo gde ga je ostavio XIX vek, ali je njegova žudnja za integrisanjem bila u očevidnom opadanju.
Svestan svoje, često dobrovoljne, demonstrativne, buntovničke izopačenosti, on je ovu prigrlio s mešavinom ogorčenja i ponosa, osećanjem dovoljnim dag a održava izvan jajeta, ali sasvim nedovoljnim za stvaranje nekog novog – jednog antijajeta.
Posle El Alamejna, Normandije, Hirošime, posle spektakularnog sloma poverenja u sve i svašta, junak evroameričke književne imaginacije ponovo žudi da razbije ljusku sveta-jajeta, ali ovog puta ne da se u njemu nastani, već da razbije samo jaje …
(DNEVNIK, godine ?) (Z7 deo Ovde)