(I deo Ovde)
Citati i komentari dnevnika Žike Pevlovića. (II deo, nastavak)
Na 1869. strani ima jedna anegdota koju Pavlović priča i koja, ako je istinita, zvuči groteskno. Ona mora biti istinita, samo je komentar koji Pavlović njoj daje očito pogrešan. Moram je pročitati u celini:
„(...) Jednoga dana,“ događa se to na gradilištu, „Piljagina četa samoinicijativno produži pauzu. Užinali, ali se ne dižu. ’hajdemo drugovi,’ zove zgrbljeni, nasmejani, Piljaga. Četa sedi. ’Evo, evo, sad’ ćemo.’ Ne shvata on još, pričeka malo, pa ih opet zove na posao. ’Evo odmah,’ odgovaraju, ’da se malo odmorimo.’ I sede na pesku, na lopatama, na prevrnutim kolicima. Vidi on da ga sabotiraju, ništa im ne može. Odjednom, o tome se posle dugo pričalo, iskolači Piljaga oči i urlikne: ’Komunisti, napred!’“
Moram da prekinem citat i da kažem da i ova već, ovaj opis, dokazije da ljudi na akciju nisu išli dobrovoljno, nego prisilno. Nastavljam citiranje:
„I potrči prema kolicima. Bio je jedini komunista u četi. Utovari kolica, trčeći ih odveze, istovari i trčeći se vrati. Opet: ’Komunisti, napred!’ Sav lud, izbezumljen od uvrede, zadahtao. I opet kolica, lipata, tovari, trči, tri puta brže nego što je iko ikada tovario i gurao kolica. Četa još ne shvata. Šta mu je, da nije komandir poludeo. U stvari shvataju, ali polako. Sedi na gradilištu 40 mladih ljudi a pored njih radi, trči, lopata, i urliče, komanduje sebi čovek mlad kao i oni, ali drukčiji. Sa nekom užarenom, uzvišenom svešću.
I više ne muče oni njega, nego on njih. Brinu se da ne padne mrtav od kapi. ’Komunisti, napred!’ Viče, juri vilovito sa kolicima i peva Piljaga, promukao, sav crven od napora i uzbuđenja, sam na svetu i jači od svega, lud, spreman da se satre. I dižu se njegovi momci zabrinuto, jedan po jedan, počinju da rade, kao da se ona komanda odnosi na njih. (...)“
Očigledno ova scena u potpunosti liči na one lažne scene koje smo viđali u ranim ruskim, udarničkim,romantičnim, socijalističkim filmovima. Ako se i dogodilo, a svakako Pavlović ne laže, onda je ovo tumačenje koje on daje potpuno pogrešno.
Ono je u skladu sa uobraženjem da su komunisti svojim primerom uticali na svoju okolinu, a nije u skladu sa činjenicom da su svi ti ljudi koji su sedeli oko ludog komandira silom odvedeni na prugu, i da je malo izgleda da ti „frajeri“, kako o njima zaista misli Žika Pavlović, nasednu ovakvoj jednoj romantičnoj provokaciji.
Ako su se i digli, digli su se više silom, više zato što ih je taj primer, ne povukao, nego prosto prisilio i što su se možda uplašili da će iz toga da naiđu po njih nepovoljne posledice.
Mislim da moramo biti realni kad govorimo o svojim uspomenama. Da im ne smemo tovariti ono što one ne mogu da ponesu, a da te uspomene ne postanu smešne. Postoji jedna druga istina, jedna istina tih 40 mladih ljudi koji su sedeli, dok je komandir urlikao, sedeli ne zato što su mrzeli svoju zemlju, nego zato što nisu hteli da dozvole da ih ljudi prisiljavaju da je vole i da je vole na onaj način koji im je propisan.
Na strani 1874. Pavlović kaže:
„(...) U to vreme u Velikoj Britaniji laburistička partija na čelu sa Atlijem dolazi na vlast. Na jednom od bezbrojnih omladinskih sastanaka izvesni rukovodilac pita omladince – da li je dobro što je vlast u kapitalističkoj zemlji izbornim putem došla u ruke tredjuniona. Sekretar omladine mladi radnik Žderić javlja se za reč i iskazuje potvrdno mišljenje. Po njemu korist za radničku klasu su neosporne. Podići će joj se životni standard, rešiće mnoga socijalna pitanja.
Rukovodilac je svoje nezadovoljstvo iskazao upornim ponavljanjem. ’Ima li ko drukčije mišljenje?’Mak naslućuje o čemu se radi, traži reč i zauzima sopstveni stav. ’Parlamentarno preuzimanje vlasti od strane tredjuniona samo odlaže revoluciju u Engleskoj barem za desetak godina.’ ’Tako je,’ saglašava se rukovodilac. (...)“
Iz ovog odlomka nije jasno da li Makavejev daje navodno ispravni odgovor zato što ga zaista kao takvim smatra, ili zato što uviđa da to rukovodilac od njih očekuje. Ako je ovo drugo Žika Pavlović čini nejasnim tu situaciju i ne ukazuje na to da je Makavejev dao odgovo koji je njegov.
Iz čitavog ovog izvoda naslućuje se da je Makavejev pretpostavio šta rukovodilac misli i da je želeo da bude onaj koji daje ispravne odgovore. Time se ne čini čast ni Makavejevom moralu ni njegovoj inteligenciji.
Na stranu, naravno, da je ovde evidentan problem sredstava i ciljeva takođe. Jer očevidno je da je partija stajala na stanovištu da je potpuno irelevantno koliko će se radnici mučiti, koliko će gladovati, koliko će im biti teško, ukoliko je to pomagalo revolucionarne ciljeve utoliko je to bilo dobro.
Dolazak laburista od kojih je pretila opasnost da poprave radničko stanje, bila je opasna za komunističku partiju zato što je odlagala revoluciju. Ovakav makijavelizam je konstituanta čitave marksističke doktrine kada se ona kroz boljševizam primenjuje u praksi. O tome uostalom vrlo jasno i vrlo dokumentovano govori Nikola Milošević u svojoj knjizi o Dostojevskom.
Na strani 1875. govoreći takođe o Makavejevu, Pavlović kaže:
„(...) Kao SKOJ-jevac uoči odlaska na radnu akciju izgradnje Novog Beograda biva pozvan u UDB-u da bi potpisao izjavu da će u potpunoj diskreciji sarađivati sa organima bezbednosti i obaveštavati ih o svemu što je od interesa za partiju, zemlju, izgradnju socijalizma. (...)“
Iz daljeg Pavlovićevog izlaganja vidi se da je Makavejev potpisao takvu izjavu i da je po njoj postupao. Jer na strani 1876. imamo ovaj odlomak:
„(...) Posle dužeg vremena iz magle izronio hromi čovek, prišao mu i započeo razgovor. Raspitivao se za imena onih koji su se bunili zbog ishrane. Na Makovu napomenu da su bundžije u pravu, jer hrana zaista nije bila dobra, hromui je ostao gluv. (...)“
Ali Pavlović nigde ne kaže ono što proizilazi jasno da je ta imena koja je UDB-a tražila Makavejevu ovaj dao. (III deo Ovde)
No comments:
Post a Comment