Izbor iz dnevnika V deo

Izbor iz dnevnika Borislava Pekića V deo
(U deo Ovde)

JEDNA SLIKA IZ ISTORIJSKE OSTAVE

17. April 1955. Gradjanski salon više srednje klase. Vojvodjanski sercle iz ere srpskog gradjanskog Preporoda. Bidermajer s pravolinijskim pauzama Moderne i zlatnim bleskom jednog od Lujeva. Persijaneri, gobleni sa pastoralnim scenama i izbledelim bojama, purpurni zastori s pervazom kao da im je prišiven sunčev zrak na zalasku.



Akademski portreti, Pomorišac, žućkaste dagerotipije u ovalnim ramovima kao u skupocenom prstenju – kameje. Sveže cveće u vazama iz Sevra. I Majsen, naravno. Srebro, kristal, porcelan. Kanarinci koji kunjaju po kavezima od posrebrenih žica, staklene kugle polieleja u kojima svetlost izgleda kao da je zarobljena, a mlečno žuti odrazi skupljaju se u zrelu pavlaku po ljudima i stvarima.

Jedna od retkih kuća u Beogradu preko koje nije prošao “točak progresa” (i ostavio rupetinu za gradnju “bolje budućnosti”). Utoliko mi je u njoj ugodnije, i ako se osećam pomalo kao u grobu koji još nije sasvim zatvoren. Zemlja je kraj rake pripremljena, ali su grobari zauzeti drugim sahranama. Mi koji ovde ležimo, ostavljeni smo, očevidno, za neku drugu priliku …

Gospoda u večernjim odelima, dame u biranim toaletama, infanti elegantni (onako kako su mene oblačili pre nego što me je istorija preodela u koprivu). Neodoljivo poredjenje sa Krležinim “Glembajevima”, u vojvodjanskoj varijanti. (Dragi su mi ma u kojoj.) T., majordomus, predstavlja niže klase, i stub Doma, kao što je to u rdjavim knjigama i dobrom životu …

Muzička kulisa – tropar i madjarske violine. (Madjari se ovde ne trpe, ali sa izvesnom nostalgijom.) …

Domaćin J. jedan od poslednjih preživelih jugoslovenskih industrijalaca. Preživelih u industrijskom smislu. Ostali možda i žive, ali, osim pakosnih primedaba, ništa ne proizvode. M. J. proizvodi. Proizvodi sve što je van domašaja državne proizvodnje. Čak i električne osigurače.

(Država, naime, pošto je velika, ume proizvoditi samo velike stvari. Zato na tržištu ima elektrana, ali nema sijalica i utikača.) Godišnji porez deset miliona dinara. Ali M. J. nije zato optimista. Optimist je zato što je sjajan čovek.

Zato što ima smisla za posao, kojeg ni temeljna izmena “uslova proizvodnje” nije mogla oštetiti, a još više, što ima smisla za humor. Onaj najplemenitiji, što zapaža diskrepancije i oseća prolaznost svih stvari, pa ponekad i nevolja. Ne velim da ono što se mora zaraditi, da bi se platilo deset miliona dinara poreza, ne pomaže optimizmu.

Ne idem tako daleko. Ali bi, uveren sam, M. J. bio takav i da ne plaća porez. Domaćica se oblačila dramatično dobro. Za njom se svet okretao i 1945, kad pogledi nisu uvek iskazivali divljenje.

Bio je to njen mali ali značajan doprinos otporu gradjanske klase (po engleskom načelu da se gospodin dobro odeva i u prašumi). Moje je sa porodicom vezivalo davnašnje prečansko prijateljstvo, koje nikad nije bilo dovedeno u sumnju …

Dva mlada advokata, naša deca (termin N. K.), za koje se ne zna kako će se snaći u njihovim sudovima. D. P. Profesor univerziteta i pisac rasprava o Cincarima i prečanskim Srbima, bled, sitan, za mene od neprocenjive koristi. (Njegovani su Cincari.) D. V. vlasnici kozmetičkog salona, bez ikakve koristi za mene.

Živi leš Srpske Atine ( ). Par osoba tek prispelih sa robije, medju kojima zauzimam skromno mesto. Uglavnom – pluskvamperfekti, medju kojima, takodje, imam svoje mesto.

Samo jedan Futur. Gospodin H., slavnog imena i neslavnog opredeljenja, sa suprugom, koja izgleda živo i privlačno. (Ja nisam ubedjeni Vukovac, ime me ne iritira.) Ali, iako Futur, on ni najmanje ne ometa vodjenje konverzacije u apsolutnom Pluskvamperfektu. Njegova lična ubedjenja ovde su u frižideru, i vaze, izgleda, samo za – ulicu …

“Dragi doktore, nisam vas prošle nedelje video u Sabornoj.” – “Njihova privredna politika je prava napast.” – “Čuo sam da vam ti prave neprilike sa porezom.” – “Kako ste?” – “Zar ne znate da je došlo do reči izmedju Episkopa Josifa i Njegove Svetosti?” – “Od došljaka čovek danas ne može proći ulicom.” – “Kako ste?” –

“Da Rusa nije bilo, nikad oni ne bi … - “Kad će izaći iz štampe ‘Srbi, vojnici’?” – “Kako tata, kako mama?” – Ma, ja idem u Beč na duševnu, a ne fizičku reparaciju.” – “Jeste li čitali ( )? Taj im je sve kazao.” – “Ne dajem ja njima, gospodine, ni do Gospojine.” …

Pisac je simbioza policajca i lopova. On legalno istražuje, ali ilegalno – krade. Ja nisam pisac, Ali, nisam ni policajac. Ostaje da sam – lopov. Kradem tudje izglede, tudje reči, tudja osećanja, tudje nade i trpam ih u svoj Dnevnik kao u lopovsku vreću …
(DNEVNIK, april 1955.) (W deo Ovde)