(Xa deo Ovde)
UTOPLJENIK (II DEO, nastavak)
Sastajem se kod “Centrala” sa B. da bih razgovarao o Igoru. B. se sa Igorom upoznao u vreme okupacije u jednom od zaštitnih rovova, odakle je krao balvane za ogrev. Ušavši, primetio je zar cigarete u tmini. Opsovao je. Plavokosi dečak, za koga je čuo da je Rus, izadje iz mraka i reče: “Zašto psuješ? To nije dobro.” …
Igor je vaspitavan u umetničkoj atmosferi. Otac, koji je takodje imao dara za crtanje, gonio ga je da radi. Igor je, izgleda, bio lenj. Rodjen je 1928, umro u aprilu 1954. Umeo je da voli slovenski duboko, ali ne i trajno.
Razvod s prvom ženom, s kojom je imao ćerku, daje se po sporazumu. Na osnovu prethodnog dogovora, drugovi su, a medju njima i B., uspešno svedočili. Nakon rasprave celo je društvo, na čelu s razvedenim parom, otišlo u kafanu. Emotivno je reagovao na režim. Nije imao neku odredjenu ideološku orijentaciju.
Malo je čitao. Dostojevskog, naravno. (Svi Rusi njegove vrste čitaju Dostojevskog, kao što oni one druge čitaju Lenjina.) Uhapšen je, isledjivan i odatle potiče jedna čudna pripovest. Njen izvor je, prema B.-u, sam Igor …
Robiju je sjajno podneo. Bila je kratka. Tamo mu je ostalo oko 100 radova. Uprava KPD Požarevac je odbila da mu ih vrati. (Ne razumem zašto. Meni su rukopisi vraćeni. Možda se smatralo da ni od mene, ni od njih, nikad neće ništa biti.)
Od pesnika voleo je Jesenjina. B. veruje da je u tome bilo i podražavanja. Ne samo što se tiče pića. Možda i u smrti. Hteo je da naslika Pavlovićevu šagalovsku “Kokošku obešenu o mesec”.
Po zatvoru napušta Akademiju. Od mladjih slikara prijateljuje sa M. D. (Razgovarati s njim.) Oduševljava se najpre Van Gogom, zatim Difiem, Gogenom, Ruso-om, Brojgelom, osobito Bošom …
Nisam intimno poznavao Igora. Nemam prava da sudim. Razmišljam prosto u nekim analogijama … Kod mnogih povratnika, dugo nakon izlaska iz zatvora, opaža se izvesna moralna razlabavljenost, često kombinovana sa socijalnim ekskluzivitetom.
Dok leži, čovek je u nervnoj napetosti, koja se često maskira u moral. Čvrstina je odgovor živčanog aparata na preopterećenost. (“Zatvorska javnost” predupredila je mnoge padove.) Telo se brani duševnim i duhovnim sredstvima tamo gde se fizička nalaze u tudjim rukama …
Kad se izadje, unutrašnje i spoljne stege nestaje, čovek se naglo opušta. Kao n predmetu, koji je skinut s ledja i stavljen pod snažnu grejalicu, dolazi do spontanog širenja i pukotina …
Socijalno, svet se prima kao – tudjinski. Sledi zatvaranje u krug sebi sličnih, gde se mnoge stvari podrazumevaju, gde, blagodareći istorodnom iskustvu, čak i jezik postaje ekskluzivan kod, razumljiv jedino posvećenima …
Oba simptoma su tipična za SDOJ. Bolujemo od ataksije. Naši su gestovi smešno nesrazmerni s ciljem. (S onim što nam se poput pustinjske fatamorgane, kao cilj prikazuje, i što nestaje kad mu se približimo.)
Naš životni stil, tropos, način, liči na petlov hod (posledicu kod petla ekstirpacije cerebelluma, kod nas izvesnog broja neprirodno provedenih godina). Dižemo noge više nego što korak zahteva, preskačemo prepreke koje ne postoje …
Ne živimo u realnom svetu, ma kakav da je, živimo u iluziji, u kojoj smo najbezbedniji, jer smo sami, jer nemamo nikakvu obavezu da se borimo, branimo, ili biramo.
Opšte labavljenje dovodi do opadanja duhovnog vitaliteta, bezvoljnosti za sve što nas može, i mora, najzad, ako svoj za život nešto ozbiljno radimo, dovesti u realnost koju odbacujemo,
(ne samo stoga što je ne podnosimo, već i zato što od nje prezamo, jer znamo da smo samo u azilu svojih iluzija, na svom veštačkom otoku, oslobodjeni opasnosti od kompromisa, lišeni nužnosti da ih pravimo i svoj opstanak najposle sagledamo u pravoj moralnoj perspektivi. U uslovima in vivo, u prirodi, na in vitro, u laboratoriji) …
Obrazovali smo ekskluzivan čopor, osetljiv na svako strano telo, sve što ne deli naše iskustvo, ne naše mišljenje, već iskustvo, jer u taj čopor ne mogu ući ni oni čije je mišljenje radikalnije od našeg, (reakcionarnije, kako se to kod njih kaže), ako ne može biti potkrepljeno – zatvorskim brojem.
Naša je unija – savez za uzajamno razumevanje i odobravanje. Hermetički zatvoren krug, unutar drugog – gradjanskog – zatvorenog kruga, izvan kojeg više nije ništa, ništa osim kruga nijihove realnosti, dakle, ipak – ništa. (Ništa sve dok se u njega ne udje, a to se neće.)
Gradjaska klasa je napravila krug, kojim se, koliko je to moguće, izolovala od sistema, ali mi smo, i njenim istinama nezadovoljni, i u samom njihovom središtu napravili krug – koji je, već i kao krug, nekretanje, smrt, uzaludnost – i naša je duhovna udaljenost i od jednog i od drugog sada podjednaka.
U toku smo dva paralelna odbacivanja … O svemu tome sam već u nekoliko navrata pisao. Pisaću opet kad najzad shvatim sta mi to radimo, kuda ovako idemo? …
(DNEVNIK, 1955.) (Y deo Ovde)
No comments:
Post a Comment