(Z9 deo Ovde)
ŽENE KAKVIH VIŠE NEMA
Avala. Autobus miriše na benzin, znoj, jeftine parfeme. Iskrcavamo se u prirodu. Volim je. Volim njenu samotnu uzvišenost. Ali ova nije uzvišena. Samo je relativno visoko postavljena. A samotno je kao na željezničkoj stanici subotom uveče …
Grad se ledjima naslonio na svoju prošlost. To je položaj u kome se ona najlakše podnosi (i previdje). Treba je od Primera pretvoriti u Atrakciju, i ona postaje bezopasna. Treba je fotografisati, ukoričena ležaće u albumu, izmedju uspomena sa mora i izleta u inostranstvo (za onog ko ima pasoš) …
Guramo uzbrdo. Sinovi dolaze da se uvere u beskorisnost žrtava svojih očeva. Ali, očevidno, žrtva je beskorisna samo zato što su se beskorisnim pokazali sinovi za koje je podneta. S boljim sinovima možda bi se bolje i isplatila …
Sinovi vuku sa sobom majke njihove dece. Ta deca nisu “nervozan i bled” Miseov naraštaj. To su kršni košarkaši i veslači osmeraca, učesnici prvomajskih sletova.
Jesu li oni jači od sinova Carstva i sinova Revolucije, koji su, tražeći očajnički, našli Duh Stoleća, kako na vreći od vapna, punoj mrtvačkih kostiju, cvokoće od zime? (Naš Duh Stoleća sedi kraj radijatora, sluša radio i rešava ukrštene reči.)
Kasnije ležimo na beloj balustradi koja opkoljava nacionalni Mit. U gustim mlazevima teče svetlost preko prsatih seljanki od kamena, povodom kojih je jedan ruski major pitao: “Ima li kod vas još ovakvih žena?”
Masivna Nemica dovodi svog spaniela da mu pokaže srpski militaristički zanos satrapski shvaćen. Pas nije impresioniran. On nije Riket, pas G. Beržerea, koji nalazi zadovoljstvo u analogijama. A u njemu, uz to, teče krv štenare Vojvode od Albe di Medonija Sidonije. Nemica je potištena. Pacifizam je ovladao i medju životinjama.
Nepoznati čovek prolazi sa malim vencem od poljskog cveća. T. kaže: “Ja sam svoj zaboravio u autobusu.” Avaj, ko će nas opomenuti da nas ono što mislimo o svojoj prošlosti, čeka u budućnosti? Ako je tako, naši su izgledi jadni …
(DNEVNIK, 1957.)
POST-POZNANJSKA POLJSKA
Pregledam isečke iz novina koje sam napravio do polovine 1957. Sredjujem ih po datumima. Dva mi privlače pažnju.
Prvi je od 5. Januara 1957. i odnosi se na stanje u Poljskoj pre izbora za Sejm. Apatija partijskog aktiva. Ona je, nesumnjivo, posledica psihološkog pritiska naroda.
U personalnim promenama Poljaci ne vide nikakvu garatiju za ostvarivanje onih ciljeva u ime kojih je došlo do nemira u vreme VIII Plenuma i krvavih nereda u Poznanju.
Politički dinamizam je apsurdno očekivati od birokratije. Ona živi od status-quo-a. Pritisak odozdo je nesumnjivo nov momenat u posleratnoj istoriji partije.
No, kakvi su njegovi izgledi? Verbalan ih jasno definiše: dinamizam članstva ne sme ići dalje od tumačenja i sprovodjenja odluka VIII Plenuma. Odgovornosti.
Parlament se može ograditi od pogrešaka diskreditovane vlade, jer u svakom danom momentu bar jedan njegov deo stoji prema vladi u opoziciji. U poljskom sistemu takva je ograda nemoguća.
Paradoksalno je medjutim, da poljska partija koja odbacuje ulogu heroja u istoriji, njihovom samovoljom mora objašnjavati svoje neuspehe. Lokalizam, koji se ispoljio u predizbornoj kampanji, prirodan je. U nemogućnosti da se u Sejm prodre sa idejama, pokušava se prodredi sa ljudima …
Drugi, takodje od 5. Januara 1957, odnosi se na Zajednički kominike “Skraćene Kominterne”. (SSSR, Čehoslovačka, Rumunija, Poljska). On definiše Madjarski oktobar kao kontrarevoluciju. Jednom se, za promenu, i ja slažem. To i jeste bila kontrarevolucija …
(DNEVNIK, 1957.) (Z11 deo Ovde)
No comments:
Post a Comment