(Z1 deo Ovde)
MADJARSKA KRVAVA RAPSODIJA
Slušam radio Beč. Poruke izbeglica porodicama ili prijateljima koji su ostali. Majka plače. Ne samo zbog njih. Nekada je Madjare mrzela. U Vojvodini to je bilo protokolarno. (Ali kad obavlja računske radnje, čini to na madjarskom.)
Poginuo je Puškaš. Majka je plakala i za njim. Bio je major AVH (Političke policije) i idol NEP-stadiona. Nadam se da je u policiji bio zbog fudbala, ne obrnuto …
Ruski tenkovi u Budimpešti. “I skakavci bijahu kao konji spremljeni za boj … I imahu oklope kao oklope gvozdene, i glas krila njihovijeh bijaše kao glas kola kad mnogi konji trče na boj … i dana im bijaše oblast da ude ljudima pet mjeseci …” (Otkrovenje, 9-7, 9, 10) …
Posmrtni marševi. Madjarska krvava rapsodija. Sve im opraštam …
Šta je revolucija ako je ceo narod kontrarevolucija? …
Madjari žele da od svoje tekuće istorije naprave palimpsest. Izgleda da oni tu istoriju i ne smatraju svojom. Smeraju da je ponove na čistom pergamentu vremena. Hemijsko sredstvo kojim su se služili stari Egipćani da bi palimpseste dobijali nije poznato.
Ispirali su papiruse svakako. Ali čime? Kasnije, po Minhenskom kodeksu, stari rukopisi su potapani u mleko, prskani brašnom, sušeni pod pritiskom i ribani kredom. Za svoje istorijske palimpsestose mi se služimo krvlju …
Sve je gotovo. Ostaje da se pokupe leševi i smisle najbolje laži. Ali, možda, i da se sve ponovi …
Neraspoložen sam. Razgovaram sa ( ). U sred razgovora o Budimpešti, kaže mi da “Partizan” nije smeo dobiti poslepodnevnu utakmicu i da je zabrinut za “Zvezdu” …
(DNEVNIK, 1956.)
BOŽANSKI GROM I HOHOJIRO KOJI PEVA U PLANINI
Oproštajna pisma japanskih Kamikaza koja je sakupio Lartegi …
“… Majko, vi imate pedeset tri kilograma, nešto manje nego ja. Tako je dobro, ali ne bi trebalo da mršavite zbog moje smrti …” Mi smo pronašli Edipov kompleks da bismo zagadili i svoje poslednje nežnosti. Akio Ocuka ima 23 godine i piše 28. aprila 1945:
“Poslednje jutro. Polazim u napad s osmehom. Večeras će biti pun mesec. Pomatraću s obale Okinave i biraću neprijateljski brod …” Rjoji Ubera, student univerziteta, umro je strmoglavivši se na američku motorizovanu kolonu koja se iskrcavala na Okinavu. Danas ga ismevamo kao fanatika.
Da li je čovek koji ovako piše fanatik, ili smo mi ogrezli u nekom fanatizmu koji još nema ime: “Ništa bolje ne odgovara suštini čoveka od liberalizma. Oduvek sam mislio da Japan treba da prihvatiti režim slobode, ako hoće da postane večan … Pazite na svoje zdravlje. Pozdravite mog starijeg brata, moju sestru Kijoko i ceo svet. Zbogom …”
“Džinraj Butaj” (Božanski vetar) je bomba za koju je privezan čovek, osedlani eksploziv na kome u svoje turnire idu japanski vitezi. Kakav je eksploziv kojeg mi jašemo? … Kad Tamaiji traži dobrovoljce za operaciju “Šo”, poručnik bojnog broad Juhio Seku, koji svoju mladu ženu nije stigao ni da zapamti, kaže:
“Molim za čast da komandujem napadom.” Car proklamuje predaju. Admiral Ugaki, koji je slao Kamikaze, obraća se svojim ljudima: “Ja ću napasti neprijatelja ka kamikaze. Ko želi da me sledi neka digne ruku.”
Japan nema avione koliko ima dobrovoljaca za smrt. General Oniša, sa samurjskim mačem u trbuhu, posle osamnajst sati agonije kaže: “Dušama mojih bivšim potčinjenim upućujem svoje divljenje …”
… Gvadalkanal. 600 preživelih Japanaca peva u sred plamena himnu “Kimi Gajo”, a zatim se nabada na amrtičke bajonete. Amerikanci nemaju zarobljenika. Kamikaze Horimaso Hojaši, diplomirao na Univerzitetu Kijotu, poginuo kod Kašimaja u 25. godini, piše:
“Hohojiro peva u planini. To je mala ptica sa belim perjem na glavi. Napolju kiša liči na paru. Neka vrsta nostalgije širi se izvan kruga moje svesti. Zbogom … Odlazim u zemlju čuda, u zemlju Andersenovih bajki i tamo ću biti princ. Govoriću sa pticama, sa cvećem i drvećem …”
Drugi veli: “Ne žalim što je moja zemlja pobedjena, jer blagodareći ovom porazu mi smo mogli da se oslobodimo ropstva koje su nam nametnuli naši mrtvi.” Od mrtvih se čovek može osloboditi samo smrću … U Japanu se danas čitaju Francuzi Sartr i Žid. Ko će pobediti Žid ili Hisao Kimura, student političke ekonomije, heroj i nosilac odlikovanja koji je kao ratni zločinac obešen u Singapuru?
“Nikad nisam učinio ništa zbog čega bih zaslužio ovu smrt. Svi koji su ratovali u Kanikobalu dokazaće moju nevinost. Uzeti moj život za grehove koje je počinila cela nacija, nije na mestu … Molim Boga za napredak velikog japanskog Carstva. Želim vam dobro zdravlje i zahvaljujem za sve što ste mi učinili.
Otići ću na vešala, grleći nasmejan lik majčin, bez tuge i bola, ne zadrhtavši. Ićiću sutra po sunčevom zraku i neće biti ni vetra, ni kiše. Završavam ovo pola sata pre pogubljenja …”
Japan sada bira izmedju Riketina i Kimure. Zapad je izbor već napravio. Izabrao je, razume se, Riketina. Riketin nije imao razloga za brigu. Znao je da je na njegovoj strani sudbina. Mirno je čekao na ishod, sedeći u prljavoj hotelskoj sobi, u kojoj su žive bile jedino muve, i razmišljao o govnetu što ga je nedavno u “Mučnini” morao dotaknuti …
Da je Kimura pokazao znake izgubljenosti, ja bih ga razumeo. Razumem i mladića sa Gvadalkanala, Staljingrada, Ardena. Razumem trajno očajanje preživelih Aušvica i Buhenvalda. Ali sebe i neke od nas ne razumem.
( ) bi želeo da bude Žorž Iskovesku! Da bi čovek takav bio, mora najpre proći kroz plamen koji čisti. A svi smo mi prošli kroz bengalsku vatru. Neki čak ni to. Čak ni kroz iluziju požara što je stvara vlastita imaginacija. Autentično očajanje je roba koja se skupo plaća. Na crnoj berzi egzistencijalističke literature, plastične izgubljenosti manje staju.
Šta se s nama dogadja? Zrijemo li ili trulimo?
Svakome je potreban njegov Gvadalkanal …
(DNEVNIK, 1956.) (Z3 deo Ovde)
No comments:
Post a Comment