(Z3 deo Ovde)
NE DIRAJTE MOJE KOMPLEKSE! ONI SU MI NEOPHODNI!
Razgovarao sa gospodjom ( ), koja radi sa Betlemom (Betlheim). “Nema drugih bogova do Frojda, a Betlem (Betlheim) je njegov prorok.” Ona podseća na Asistenta u drami “Eksperiment”, koju sam prošle godine pisao sa V. R. Asistent obožava dr Reinharda, iako je ovaj ubica. Ubica iz “viših naučnih razloga”, no ipak ubica. Betlem (Betlheim), dabome, nije ubica, ali je neka analogija moguća …
Izneo rezerve u pogledu svrsishodnosti naših psihoterapija. Mi delujemo kao muve bez glave. Zatomljujemo izvesne bazalne nagone, a uzgajamo druge, kastriramo deo ličnosti da se preostali deo može razvijati u saglasnosti sa svojstvima koja smo proglasili korisnim sa stajališta momentalnog dobra.
Pritom se kunemo da se nas moral ne tiče, da smo samo “lekari duša”. Prepravljamo (misleći da repariramo) ljude, a da stvarno ne znamo šta je to čovek? Ko može sa apsolutnom sigurnošću tvrditi da je ono što lečimo stvarno bolest, a ne prosto evolutivna geneza nove vrste ljudi.
(Zašto bi, naime, postojala jedino biološka filogeneza? Zašto ne i filogenetska evolucija psihe? Fizički čovek je možda sišao s drveta. Duševno ko zna odakle?) Ko, najzad, sme tvrditi da izvesne duše zaista ne opsedaju djavoli. Šta mi znamo o djavolima, kad jedva šta znamo o ljudima? …
Gospodja ( ) ćuti. Verovatno sumnja da sam lud. Da jedna odgovarajuća psihoterapija ni meni ne bi škodila.
Ko može – nastavljam – tvrditi da upravo savremene psihoterapeutske metode ne stvaraju temelj za nešto, što će se sutra, s obzirom na sutrašnje norme normalnog, smatrati anomalijom? (I lečiti, razume se, opet bez obzira na neku drugu sutrašnjicu za koju će ta nova bolest, kao i za nas, biti znak dobrog zdravlja.)
Sa svojim idejama o duševnoj higijeni mi bi većinu heroja grčkih drama zatvorili u duševnu bolnicu i lečili elektrošokovima, katarzom – našom, ne grčkom – u svakom slučaju.
Za Pitagoru bi držali da je žrtva teške psihoze izazvane religiozno-mističnim samoobmanama. Na kraju bi, ako se savesno držimo savremenih shvatanja o normalnom, ludim proglasili većinu duhovnih otaca sopstvene kulture i civilizacije …
Gospodja ( ) i dalje ćuti. Njeno uverenje da sam lud raste proporcijalno mojim idejama.
Mi, na primer, lečimo agresivnost ranog detinjstva s istom “opravdanom” upornošću s kojom tretiramo anurezis. Ovim, naravno, ne tvrdim da će kroz desetak hiljada godina noćno mokrenje biti zaštićeno nekom etičkom normom, i da ćemo biti zdravi samo ako mokrimo i kakimo gde i kada stignemo,
ali nije nemoguća budućnost u kojoj će, sada toliko neugodna faza agresivnosti u ontogenezi ličnosti biti prepoznata kao presudna za razvijanje nekog cenjenog svojstva odraslih, i da će se veštačkim putem produžavati i potencirati …
Gospodja ( ) je sada već sasvim sigurna, ali još ne preduzima korake da se primakne vratima. Vrata su daleko. Boji se da ću je stići.
Citiram Leonarda Franka. “Ja svoje komplekse ne bih dao ni za šta na svetu. Oni su mi neophodni.”
Ja, lično, verujem da razvoj kulture u prvom redu zavisi od količine kompleksa, u pravo vreme rasporedjenih u pravim ljudima, da je medju njima tzv. kompleks inferiornosti presudan i da naša sudbina kao vrste zavisi od snage naših osećanja nedoraslosti, nedovoljnosti i niže vrednosti, (koji se, dakako, moraju preovladati, i onda se usput prave velike stvari).
A šta mi, draga gospodjo, radimo? Mi naš kompleks inferiornosti lečimo. On je na Crnoj listi bolesti koje ometaju socijalnu adaptaciju ličnosti. On je izvor istorijskih ludila oličenih u Kaliguli (rdjava koža), Napoleonu (mali rast), Hitleru (zanemarenost).On liferuje tirane, ubice i činovnike po šalterima.
Ali, gospodjo, on istovremeno peva kroz grbu jednog Leopardija, izlazi iz panike jednog Kafke, i duševnih nemira jednog Gogolja. Šta bi od njih dobili da smo ih lečili? Ono što već imamo u dovoljnoj količini. Jednu užasnu prosečnost …
Gospodja ( ) ćuti. Ne protivureči, to je prvi princip u opštenju sa osobama poremećene svesti. Ne protivurečiti i ne prviti nagle pokrete. Ne bežati, takodje.
Mi još nismo načisto s tim šta stvarno predstavlja anomaliju u komplikovanom sistemu našeg psihičkog života. Čovek koji nikad nije video pravu liniju, ne može ni za jednu, kad je vidi, reći da je prava. Ali ni da nije, kad smo već kod toga.
Možda će dolazeće generacije većinu simptoma našeg shvatanja zdravlja proglasiti znacima bolesti. Možda će, na primer, buduće generacije patriotizam, kojim se mi dičimo, proglasiti ludilom, kao što mi varvarskim proglašavamo kanibalske običaje Dajaka …
Gospodja ( ), najzad, progovara. U ćutanju pred pacijentom ne sme se ni preterati. To mu može postati sumnjivo. Pita zašto ja uopšte studiram psihologiju?
“Zato što tu srećem većinu ludaka, gospodjo, a samo se oni uistinu razlikuju medju sobom. U gradjanskom društvu samo oni imaju izvesnu individualnost i nezavisnost.”
(DNEVNIK, 1956.) (Z5 deo Ovde)
Razgovarao sa gospodjom ( ), koja radi sa Betlemom (Betlheim). “Nema drugih bogova do Frojda, a Betlem (Betlheim) je njegov prorok.” Ona podseća na Asistenta u drami “Eksperiment”, koju sam prošle godine pisao sa V. R. Asistent obožava dr Reinharda, iako je ovaj ubica. Ubica iz “viših naučnih razloga”, no ipak ubica. Betlem (Betlheim), dabome, nije ubica, ali je neka analogija moguća …
Izneo rezerve u pogledu svrsishodnosti naših psihoterapija. Mi delujemo kao muve bez glave. Zatomljujemo izvesne bazalne nagone, a uzgajamo druge, kastriramo deo ličnosti da se preostali deo može razvijati u saglasnosti sa svojstvima koja smo proglasili korisnim sa stajališta momentalnog dobra.
Pritom se kunemo da se nas moral ne tiče, da smo samo “lekari duša”. Prepravljamo (misleći da repariramo) ljude, a da stvarno ne znamo šta je to čovek? Ko može sa apsolutnom sigurnošću tvrditi da je ono što lečimo stvarno bolest, a ne prosto evolutivna geneza nove vrste ljudi.
(Zašto bi, naime, postojala jedino biološka filogeneza? Zašto ne i filogenetska evolucija psihe? Fizički čovek je možda sišao s drveta. Duševno ko zna odakle?) Ko, najzad, sme tvrditi da izvesne duše zaista ne opsedaju djavoli. Šta mi znamo o djavolima, kad jedva šta znamo o ljudima? …
Gospodja ( ) ćuti. Verovatno sumnja da sam lud. Da jedna odgovarajuća psihoterapija ni meni ne bi škodila.
Ko može – nastavljam – tvrditi da upravo savremene psihoterapeutske metode ne stvaraju temelj za nešto, što će se sutra, s obzirom na sutrašnje norme normalnog, smatrati anomalijom? (I lečiti, razume se, opet bez obzira na neku drugu sutrašnjicu za koju će ta nova bolest, kao i za nas, biti znak dobrog zdravlja.)
Sa svojim idejama o duševnoj higijeni mi bi većinu heroja grčkih drama zatvorili u duševnu bolnicu i lečili elektrošokovima, katarzom – našom, ne grčkom – u svakom slučaju.
Za Pitagoru bi držali da je žrtva teške psihoze izazvane religiozno-mističnim samoobmanama. Na kraju bi, ako se savesno držimo savremenih shvatanja o normalnom, ludim proglasili većinu duhovnih otaca sopstvene kulture i civilizacije …
Gospodja ( ) i dalje ćuti. Njeno uverenje da sam lud raste proporcijalno mojim idejama.
Mi, na primer, lečimo agresivnost ranog detinjstva s istom “opravdanom” upornošću s kojom tretiramo anurezis. Ovim, naravno, ne tvrdim da će kroz desetak hiljada godina noćno mokrenje biti zaštićeno nekom etičkom normom, i da ćemo biti zdravi samo ako mokrimo i kakimo gde i kada stignemo,
ali nije nemoguća budućnost u kojoj će, sada toliko neugodna faza agresivnosti u ontogenezi ličnosti biti prepoznata kao presudna za razvijanje nekog cenjenog svojstva odraslih, i da će se veštačkim putem produžavati i potencirati …
Gospodja ( ) je sada već sasvim sigurna, ali još ne preduzima korake da se primakne vratima. Vrata su daleko. Boji se da ću je stići.
Citiram Leonarda Franka. “Ja svoje komplekse ne bih dao ni za šta na svetu. Oni su mi neophodni.”
Ja, lično, verujem da razvoj kulture u prvom redu zavisi od količine kompleksa, u pravo vreme rasporedjenih u pravim ljudima, da je medju njima tzv. kompleks inferiornosti presudan i da naša sudbina kao vrste zavisi od snage naših osećanja nedoraslosti, nedovoljnosti i niže vrednosti, (koji se, dakako, moraju preovladati, i onda se usput prave velike stvari).
A šta mi, draga gospodjo, radimo? Mi naš kompleks inferiornosti lečimo. On je na Crnoj listi bolesti koje ometaju socijalnu adaptaciju ličnosti. On je izvor istorijskih ludila oličenih u Kaliguli (rdjava koža), Napoleonu (mali rast), Hitleru (zanemarenost).On liferuje tirane, ubice i činovnike po šalterima.
Ali, gospodjo, on istovremeno peva kroz grbu jednog Leopardija, izlazi iz panike jednog Kafke, i duševnih nemira jednog Gogolja. Šta bi od njih dobili da smo ih lečili? Ono što već imamo u dovoljnoj količini. Jednu užasnu prosečnost …
Gospodja ( ) ćuti. Ne protivureči, to je prvi princip u opštenju sa osobama poremećene svesti. Ne protivurečiti i ne prviti nagle pokrete. Ne bežati, takodje.
Mi još nismo načisto s tim šta stvarno predstavlja anomaliju u komplikovanom sistemu našeg psihičkog života. Čovek koji nikad nije video pravu liniju, ne može ni za jednu, kad je vidi, reći da je prava. Ali ni da nije, kad smo već kod toga.
Možda će dolazeće generacije većinu simptoma našeg shvatanja zdravlja proglasiti znacima bolesti. Možda će, na primer, buduće generacije patriotizam, kojim se mi dičimo, proglasiti ludilom, kao što mi varvarskim proglašavamo kanibalske običaje Dajaka …
Gospodja ( ), najzad, progovara. U ćutanju pred pacijentom ne sme se ni preterati. To mu može postati sumnjivo. Pita zašto ja uopšte studiram psihologiju?
“Zato što tu srećem većinu ludaka, gospodjo, a samo se oni uistinu razlikuju medju sobom. U gradjanskom društvu samo oni imaju izvesnu individualnost i nezavisnost.”
(DNEVNIK, 1956.) (Z5 deo Ovde)
Fantastično, oduševljen sam ovim.
ReplyDeleteDraga Boutonniere,
ReplyDeleteDnevnici Pekićevi su kao biseri. Uvek čovek nađe nešto što rezonira u njegovom trenutnom raspoloženju.
Drago mi je davidim da se čitaju i neki ranije postavljeni tekstovi.
Srdačan pozdrav.