(Z8 deo Ovde)
TREPELJARI, PAUCI I LJUBAV
Kad konjugiraju dva Parameciuma caudatuma (iz roda Trepeljara), na strani usnog otvora privinu se toliko jedan uz drugog da se izmedju njih stvara protoplazmični most, preko koga se vrši izmena muškog nukleusa.
U medjuvremenu, u konjugantima dolazi do potpune promene ćelijskog aparata. Makronukleus se raspada, a mikronukleu deli više puta. Kariogamija deluje kao zemljotres koji menja i sliku i sastav materije.
Pa ipak,, mala bića bez duše, ali s njenim navikama, bez srca, ali s njegovim slabostima, pošto su se “volela” i po desetak časova, dižu svoje protoplazmične mostove, razdvajaju se i nestaju u tečnosti što ih okružuje, da se više nikada ne sretnu.
I naši ljudski protopalzmični mostovi najčešće su pokretni, ali ni mi ne uspevamo da izmaknemo preobražavalačkoj moći ljubavi. Ona potresa i menja naš duhovni aparat jednako temeljno kao što konjugiranje Paramecijuma menja uzajamno njihove ćelijske sadržaje.
“Jedan je mužjak u sred svoje milošte bio zgrabljen od strane ljubljenog predmeta, umotan u paučinu i proždran.” …(Introduction to Entomology, Kirby & Spence) Ženke pauka Nephila imaju ambivalentnu predstavu o ulozi svojih majušnih i slabašnih partnera, “voleti” se s njim i jesti ih nisu kod njih baš tako nespojivi procesi.
Mužjak pauk zna da su ledja ženke jedino mesto na kome može bar izvesno vreme da uživa u razvratu. Darvin drži da je zbog toga nužno da on bude mnogo manji od svoje kanibalske ljubavnice …
Poznata je žalosna sudbina trutova. Zanimljivo je da obrnut slučaj, u kome bi mužjaci prilikom parenja posle njega jeli ženke, nije poznat.
(DNEVNIK, 1956?)
KUKURUZNE DRAME I SLIKARSTVO VISOKIH PRINOSA
Socijalna revolucija zimskim je snom prespavala umetničku. Produžila je knjige da piše kao ove da nije ni bilo. (Rusko modernističko budjenje Dvadesetih ugušeno je još pre Staljinovog bonapartističkog udara.)
Zlatno doba književnosti za sovjetske marksiste još uvek je XIX vek: realizam evropskog društvenog romana. Naklonost proletarijata prema herojima, strast je gradjanskih jakobinaca prema Rimljanima u eri aristokratske dekadanse. To je strast puberteskog doba jedne klase …
Totalitarnim državama trebaju herojski mitovi. Programsko svodjenje ljudi na mašine zaposlene oko jedne stvarne ideje ili neke njene opsene, zahteva, kao balans, u oblasti umetničke magije – snažne individualnosti, koje se, ako u životu i postoje, nalaze po zatvorima (ili u vrhovima vlasti).
Demokratije, medjutim, ne trpe heroizam. Demokratije se plaše heroja. Grčka je prognala Alkibijada i ubila Sokrata. A grčke drame manje su herojske nego istrebljivačke …
Sitan posed radja sitnu umetnost. Velikim, bez obzira jesu li feudalni ili socijalistički, trebaju i veliki romantični epovi …
Marksistička kritika dugo je bila kontinuum pokušaja da se romantizam obnovi i prilagodi revolucionarnim potrebama. Čapekova “Majka” je upućena svim majkama, (kad David slika “Sabinjanke”, on misli na Francuskinje).
Medjutim, romantizam je u suštini pobuna protiv uskogrudosti i materijalizma gradjanskog pogleda na svet. Kako se od nečega što je po duhu oponentno može napraviti pedagogija? Kako se od pobune može napraviti kolaboracija? …
Tako od socijalističkog romantizma stižemo do socijalističkog realizma, čeda neprirodnog braka izmedju jedne skolastički shvaćene ideologije i književnog pozitivizma ancien regime-a.
(Lukač, doduše, radi na proširenju kulturnog interesa Revolucije, ali Mana nikako ne može da preskoči, i nakon njega sve mu se čini neupotrebljivim. Čuje se da je proteran iz Rumunije. Naše Udruženje književnika je uložilo protest. Ne vidim zašto? Nije proteran na Zapad kojeg ne podnosi. Još uvek je na svom Istoku …
Klim Samgin Gorkog nije heroj. On je intelligent, neka vrsta intelektualnog i moralnog mutanta nastalog degeneracijom društvenog osećanja kod “poštene inteligencije”. Zato je od Revolucije dobio nogu u tur. Drugu je dobio od marksističke kritike …
Na scenu stupa Gerasimov koji maže “Ikarusa” i “Kolhozkinje” u rusiziranom maniru dvorskih slikara Trećeg Rajka. Slika te žene očajno, ali su one kolhoskinje i to je dobro. Dovoljno dobro da kako ih slika prestaje biti važno.
Herojski lik sovjetske literature i prototip socijalističkog romantizma je Zoja Komsodemjanskaja. Socijalistički realizam zastupa mladi partijski entuzijast, koji u jednoj sovjetskoj drami, u svom reonu, povećava prinos kukuruza, uprkos sabotažama mračnih antagonističkih likova i odvratne klime.
Način produkcije dobara došao je na svoje pravo mesto, vlada svim ostalim faktorima života, ikljućujući i maštu pisaca drama. Drama je grozna, ali je kukuruz hranljiv. A ne živi se od drama, nego od kukuruza …
(DNEVNIK, 1957?) (Z10 deo Ovde)
No comments:
Post a Comment