Krleža II deo

Krleža II deo
(I deo Ovde)

Dnevnik, subota, 22. januar 1983. godine

Komentar i paralela 1935 - 1950 - 1983. Krležin govor od 1950. „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“ (II deo-nastavak)

Napadajući i leve i desne kritičare režima on kaže na jednom mestu:

„(...) Šta oni govore? Banana i datulja nema, a zato se kupuju glupe mašine zaostalim agrarnim, seljačkim zemljama potpuno suvišni strojevi. Šta će nama ova glupa industrijalizacija kada ionako nemamo novaca da je dovršimo. (...)“

Eto to je međutim potpuno tačno. Šta će nam? Zatim:

„(...) Slepa sila ovog balkanskog fašizma ubila je našoj zemlji red i socijalnu pravdu, sve čak i najprimitivnije elemente građanske sigurnosti.“ I to je tačno. „Stvaraju se kaste, birokratizuje se čitav sistem. Na principu birokratizacije i hijerarhije izgrađuju se nove klase. Davui se sloboda individualnbog naprednog mišljenja. Gnjavi se političkom propagandom, teraju se mase na prisilan rad, tržište je potpuno dezorganizovano, finansijalni diletantizam je potpuno uništilo banke, obrt i privredu, yaglibili smo se i davimo se u vlastitom glibu. (...)“

Ima li išta tačnije od te kritike tzv. opozicionara još 1950. godine? Krleža zatim kaže:

„(...) Takozvani građanski, austrougarski prosperitet devedesetih godina prošlog stoleća, platili smo sa pola miliona američke emigracije i milion do dva miliona mrtvih u periodu od 1914. do 1918, a prosperitet građanske Jugoslavije sa nekoliko stotina hiljada nezaposlenih, sa 12 milijardi dinara seljačkih dugova privilegovanoj Agrarnoj banci, a prosperitet Drugog svetskog rata sa 1 700 000 mrtvih i potpuno razorenom i spaljenom zemljom. (...)“

A čime smo platili socijalistički prosperitet osamdesetih godina? Najpre sa tih 1 700 000 mrtvih, koji su doveli komuniste na vlast. Sa koliko stotina hiljada neyaposlenih i sa 19 milijardi ne dinara nego dolara duga međunarodnom kapitalu.

„(...) A istodobno,“ kažw krleža, „Imamo u milionima mozgova najcrnju tminu analfabetizma i primitivne autosugestije. (...)“

Naravno da je imamo, ali ona je socijalističkog porekla.

„(...) Imamo,“ kaže Krleža, „rimski princip privatnog prava, prava svojine i stvari su podeljene na moje i na tvoje i vladaju barbarske, kanibalske devize vae victis. (...)“

I tu Krleža ima pravo. I u socijalizmu i u socijalističkoj tržošnoj privredi još uvek vlada rimski princip privatnog prava, prava svojine, i stvari su još uvek podeljene na moje i na tvoje. I vlada još uvek barbarsko kanibalska deviza vae victis.

„(...) Jedni hoće elektrifikaciju globusa,“ kaže Krleža, „progres, zemlju, bolnice, škole, a drugi stoje na principu da je čovek marva i da treba da ostane marva. Jedni krepavaju po taljonima i na lađama, u rudnicima, frontovima i vječno rade, i hoće i dalje da rade samo uz nešto snošljivije higijenske prilike gde bi bilo manje besposlice i anarhije i krize i konkurencije, a drugi baš zato sjede kod zelenih stolova, telefoniraju i kradu po berzama, da bi bila što veća anarhija, što više kriza, jer je onda konjuktura bolja, konkurencija manja, a profit veći i dividende veće. (...)“

I to se nije izmenilo. Oni koji su radili, rade i dalje, a ovi drugi, ovi sede po telefonima, po stolovima, berzi, ispod tih stolova izmenjuju plave koverte, daju se podmititi, čine sve u svojoj moći da pokradu ono što je društveno. Korupcija je dostigla razmere kakve stara Jugoslavija nikada nije pznavala.

I zar i ovo nije tačno? Krleža veli:

„(...) Jedni hoće da globus bud4e galvanski stup, da oko ekvatora budu namotane žice, da zasvjetlimo u kosmosu, da radimo zajedno kao u velikoj zajedničkoj radionici, a drugi ne daju svoje sredovječne suverenitete, ne daju privilegije i neće kontrole i neće centrale i internacionale. (...)“

Ovde bi moglo samo da se mesto sredovečnog suvereniteta stavi socijalistički suverenitet i ratne ili partijske privilegije i dobiće se potpuno ista slika.

Povodom slučaja Keroševića, ubice jednog žandara između dva rata, Krleža kaže:

„(...) U toj atmosferi Kerošević je uzeo u ruke pušku i pucao onih istih dana pala su dva njegova druga, a petorica su umrla kasnije od uboja. Silovano je nekoliko žena, isprebijane su čitave porodice i porobljeno ne znam koliko kuća, te bi bilo doista dobro da se zna ima li tko među nama ko bi mogao za sebe da kaže da u takvoj atmosferi ne bi pao u afekat. (...)“

Kosovo danas pokazuje sve ovo samo u daleko većem obimu, i u daleko opasnijem intenzitetu.

Krleža veli:

„(...) Mi smo malen, analfabetski, balkanski narod koji, kako danas stoje stvari, živi u vazalskom odnosu naspram evropskog kapitalizma. Ne samo da su nas industrijalno i finansijski zarobili, nego nas i blokiraju. (...)“

Tome se ne treba ništa dodati. Sa 19 milijardi duga, sa novim zaduženjima mi ne možemo ništa biti i danas osamdesetih godina nego analfabetski, balkanski narod u ropstvu evropskog kapitalizma. Razlika je samo u tome što nas je u to ropstvo ovoga puta doveo socijalizam.

Krleža veli:

„(...) Zaokupljeni tim našim glupim, sramotnim kontraverzama tzv. srpsko’hrvatskog sukoba mi smo tipično malograđanski romantično uhvatili državnu vlast i osjetivši prvi put taj sredjovječni aparatus u svojim rukama, mi smo se razvili u sramotne tirane. (...)“

To je tačno. Oni su se razvili u sramotne tirane. (III ovde OVDE)