Krleža III deo

Krleža III deo
(II deo Ovde)

Dnevnik, subota, 22. januar 1983. godine (Blog)

Komentar i paralela 1935 - 1950 - 1983. Krležin govor od 1950. „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“ (III deo)

„(...) Ali neka ne misle,“ kaže Krleža, „naši malograđani, koji nas sramote iz dana u dan da će vječno upravljati lokomotivom našeg etatizma. Još nisu izumrle kod nas generacije koje su po austrijskim tamnicama stradavale zbog svog uvjerenja ili su krvarile po frontovima mladenački naivno žrtvujući i sve svoje za prve konstruktivne crte svojih planova te sazrevajući polagano još od balkanskih ratova preko Albanije i Soluna, Galicije i Odese, Krasnojarskog i Moskve. Ona i danas postoje. (...)“

Ovo sve Krleža je napisao vrlo davno između dva rata i odnosilo se na kraljevsku Jugoslaviju. Bez ikakve izmene povodom srpsko’hrvatskog sukoba može se ovo odnositi i na socijalističku Jugoslaviju. Pa i ovo čime on završava taj međuratni pledoaje: „(...) Neka razmisle o tome da je još uvek bolje da njihova deca slome štap na njima kao na lošim državnicima, nego da ih se stide kao krvavih i gadnih ubojica. (...)“

Dalje Krleža veli:

„(...) Hrvatski proleterijat koji nije nikada priznao taj fait accompli,“ misli se na ujedinjenje 1918., „dobio je na temelju svog programatskog stava šest mandata u Ustavotvornoj skupštini 1920. za Federativnu Demokratsku Republiku Južnoslavjansku. Predstavnici hrvatskog proletarijata izbačeni su iz kraljevsje Vidovdanske konstituante sa ostalih 50 predstavnika proletarijata drugih južnoslovjanskih naroda posle Vidovdanskog atentata. Krnja konstituanta, respektive krnji parlamenat koji usled tog nasilnog čina već na početku nikada nije mogao postati parlamentarnim sredstvom predstavljao je obično policijsko nasilje, a svi parlamentarni izbori do 6. januara bili su karikatura demokracije. Više od 20 godina ovom zemljom tekla je krv. (...)“

Ni ovde se ništa ne mora izmeniti. Jedina je razlika u tome što izbacivanje ono malo demokratskih poslanika, poslanika ne izabranih na listama partijskim, na iuborima1946. godine nisu izbačeni nakon bilo kakvog atentata nego jednostavno na liniji samovolje jugoslovenske komunističke partije i ideja o diktaturi proletarijata.

Krleža veli:

„(...) Stvorena po zapadno-evropskim imperijalnim silama kao protu boljševička barijera godine 1918, 1919, versaljska Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca u rukama mlade buržoazije zaista je to i postala što je po finansialno-političkom planu i trebala da bude, Vrangelovska baza i protukomunistička Glavnjača. (...)“

To bi se moglo i ovako izraziti. Stvorena po istočno-evropskoj imperijalnoj sili Sovjetskom Savezu kao protudemokratska barijera godine 1945. satelitska Socijalistička Federativna Narodna Republika Jugoslavija u rukama ne proletarijata, nego jedne uzurpatorske partijske manjine zaista je postala što je i trebalo po planu da bude – jedna antidemokratska, antizapadnjačka, antievropska baza i jedna politička Glavnjača.

Krleža zatim kaže u govoru od 1950. godine, ali pozivajući se na svoje teze iz 1935. godine:

„(...) Danas u razgovoru tzv. strukturalne krize seljačkog gospodarstva kada seljački posjed stoji potpuno razmrvljen i pocjepan, za život nesposoban, upravo više od toga, po planu onesposobljen i zadužen na nacionalnoj ekonomskoj bazi od 600 dinara viška prihoda po jednom seljačkom gospodarstvu prosječno, ne budemo li se znali približiti seoskom pauperu, on će nam otputovati u kontrarevoluciju. Danas kada je industrija doživela potpuni slom eksporta u svojim najvažnijim granama, kada se unutarnje tržište po svemu gasi usled pomanjkanja kredita i porasta dugova, danas kad besposlica raste a nadnice padaju, itd, itd. (...)“

Nikakvog dodatka, nikakve promene. To je naša situacija 1980. godine sa uništenom poljoprivredom, sa neyavršenom, starom industrijom, sa nedostatkom kredita, sa dugovima, sa besposlicom, sa opadanjem standarda i nadnica i sa približavanjem, veoma opasnim približavanjem socijalnih nemira.

Krleža u istim svojim tezama od 1935. godine kaže:

„(...) Ako je svrha građanske klase da se oslobodi nacionalnog u obliku samoodređenja do ocepljenja, samo zato da bi stvorila svoje vlastito slobodno tržište, da bi dakle na svom vlastitom tzv. nacionalnom slobodnom društvu razvila svoje vlastite profite do maksimuma, koji momenti govore kod hrvatskog naroda, koji se pred našim očima iz dana u dan pauperizuje sve više zato da se samostalno i vlastito tržište njegove buržoazije ostvari pod svaku cenu. (...)“

Ovo važi i danas kako, međutim, za hrvatstvo tako i za srpstvo. Samostalno tržište u okviru Jugoslavije, tzv. republička tržišta, stvorila su situaciju u kojoj se narodi Jugoslavije jedan prema drugome postavljaju kao državno-pravni suvereniteti, kao na pr. Mađarska prema Jugoslaviji, a ne kao nešto što čini jedan državni entitet. Ono što bi normalno bilo u slučaju međunarodnih granica, postaje abnormalno u slučaju Jugoslavije, i Krleža kao da je mislio na nas danas.

Govori Krleža dalje:

„(...) Glavni mitovi političkog nasilja, batinanja, masovnog hapšenja, koncentracionih logora, noćnih premetačina, pravne i subjektivne nesigurnosti, lanaca izgona, motiviše stalnost kraljevskog nasilja koja su trajala 20 godina ostala su isti, a moralna depresija rasla je isto tako iz dana u dan. (...)“

Krleža to govori 1950. godine u jeku informbirovskih progona, u jeku motiva socijalističkog nasilja. A zatim:

„(...) Jeseni 1939. u prvim mesecima evropskog rata kada su elementi džentlmenskog agrimenta Molotov ’ Ribentrop zavili čitavu našu političku problematiku neprozirnim čađavim velom guste paklene magle, drakonskim je merama bila ugušen svaka sloboda štampe i sastajanja. Po tiskarama razmileli su se detektivi. (...)“

Ko danas mili po našim štamparijama? Kakve su to samoupravne tzv. snage, koje obustavljaju naše knjige, skidaju naše pozorišne predstave, i u kojoj meri je ovih 30 i nešto godina jugoslovenska socijalistička štampa bila zaista slobodna.

A onda Krleža veli:

„(...) Glas našeg domaćeg autohtonog glupana koji osim špricera i klobase ne veruje ni u šta na svetu osim u ’Mali Oglasnik’, taj glas malograđanskog nihilističkog defetizma, pretvarao se u filozofske sentence, u parole obične filistarske fukare koja se počela buniti protiv banskog kuružnjaka, kao protiv simbola državne stvarnosti. (...)“

Danas se ta ista pobuna oseća protiv bilo kakvog sitnog funkcionera opštinske vlasti u kojoj se u stvari na izvestan način ogleda državna institucija.

I najzad Miroslav Krleža završava nečim što bez ikakvih promena može da se odnosi i na našu situaciju i da bude poziv i nama danas.

„(...) Zadaća svakog našeg naprednog, poštenog i misaonog čoveka jeste, a to nije nikakva naročita mudrost. da odvoji istinu od neistine, fantaziju od stvarnosti, parole od narodnog interesa, prosuđujući stvari i događaje po pravilu običnog, jednostavnog i svima razumljivog ljudskog morala i pameti. (...)“ (IV deo Ovde)