A. Kestler komentar (VI deo)
(V deo Ovde)
Dnevnik, 1. mart 1983. godine.
A. Kestler Bricks to Babel. (VI deo)
Na strani 154. u odlomku iz svog roma Gladijator citira Kestler jednu misao koju iskazuje Lentul, vlasnik gladijatorske škole u Kapua, odakle je potekla Spartakusova pobuna. Lentul kaže:
„(...) Svako zna da živi, ali umiranje je umetnost koja zahteva izvesno učenje. (...)“
Slede nekoliko karakterističnih citata iz Pomračenja u podne od strane 185. pa napred.
Očevidno ih je Kestler izabrao zbog toga što oni najbolje pokazuju dijalektiku koja je učinila da tvrdo jezgro boljševika odvede na gubilište optužujući same sebe, ako se bar u slučaju takvih ljudi kao što su na primer Bukarin ili Piatakov, odbaci ideja da su to učinili da bi spasli svoju familiju, ili da bi spasli svoj goli život ili da bi izbegli muke.
Najpre on navodi Ivanova, prvog naslednika Rubašova, prijatelja inače Rubašovljevog, i njegovu dijalektiku. Ivanov kaže:
„(...) Želeo bih da napišem jedan passion play, jednu misteriju, u kojoj se Bog i đavo bore za dušu svecaRubašova. Posle grešnog života on se okrenuo Bogu. Okrenuo se Bogu dvostrukim obrazom buržoaskog liberalizma i milosrđa Vojske spasa.
Satana naprotiv je asketičan i fanatičan obožavatelj logike. On čita Makijavelija, Ignaca Lojolu, Marksa i Hegela. On je hladan i nemilosrdan prema čovečanstvu upravo zbog matematičkog milosrđa prema njemu. On je proklet da uvek čini stvari koje su mu odvratne.
On postaje koljač u nameri da zauvek uništi klanje. On šiba ljude sa knutom da bi ih naučio da se ne daju šibati. On se oslobađa svih skrupula u ime viših skrupula i on izaziva mržnju čovečanstva upravo zbog ljubavi prema njemu, jedne apstraktne i geometrijske ljubavi. (...)“
Sledi jedan karakterističan dijalog iz Pomračenja u podne.
„(...) Zar ti ne nalaziš to divnim,“ pita Ivanov, „i da li se išta divnije ikad dogodilo u istoriji. Mi deremo staru kožu sa čovečanstva i dajemo mu novu. ’Ja vidim’, “kaže u odgovoru Rubašov, „’odrano telo ove generacije, ali ja ne vidim ni traga nove kože.’ (...)“
Ovo ću svakako upotrebiti kao moto za jedan od svojih budućih eseja na tu temu.
I prema Arturu Kestleru na strani 189 Rubašova na popuštanje i kapitulaciju teraju i argumenti Ivanova i, čak i više od toga, njihov eho u njegovom mozgu.
Jer i jedni i drugi argumenti su bazirani na istoj moralnoj filosofiji. To je u stvari problem i Golog otoka, problem i svih čistki u Sovjetskom Savezu. To je problem dželata i žrtve koji pripadaju istoj ideologiji, a u nju duboko, kao u svespasavajuću, veruju.
Dakle, to može biti i mora biti zapravo osnova, jedina prava osnova za svaku intelektualnu debatu na tu temu.
Naši pisci do sada nisu ulazili u taj problem. Ja mislim u prvom redu zato što je najveći njihov broj koji se bavio time i sam deo te ideologije, pa kao takav ne može da ide suviše u analizu, a da svoju vlastitu veru, svoju vlastitu ideologiju ne stavi pod pitanje.
Suptilna dijalektika o kojoj se govori sada međutim u rukama Rubašovljevog islednika Gledkina, neandertalca, kako ga Rubašov u mislima naziva, isto je toliko opasna, isto je toliko smrtonosna za Rubašova, kao i ona finija Ivanova, jer potiče upravo iz iste moralne filosofije.
Rubašov, korak po korak, sam sebi plete omču. Jer na primer, kada je doznao za proširenje optužbi koje ga sada uvode u aktivnog kontrarevolucionara i pripisuju mu sabotaže i zavere, on na bazi razgovora sa Ivanovim i shvatajući u stvari da objektivno njegovo stanovište može da šteti revoluciji,
daje sledeću vrlo karakterističnu izjavu, koja će ga odvesti u smrt, kada bude konzekventno prevedena od strane Gledkina i kada Rubašovljev u sebi prizna da je dijalektika Gledkinova ispravna i da ovo što on sada govori u krajnjoj konzekvenci znači ono što od njega hoće Gledkin. On kaže:
„(...) Ja sam kriv što nisam shvatio fatalnu nužnost koja stoji iza politike vlade, i što sam zbog toga imao opoziciona gledišta. Ja sam kriv što sam sledeći sentimentalne impulse bio odveden u kontradikciju sa istorijskom nužnošću.
Ja sam slušao lamente žrtvovanih i tako postao gluv za argumente koji dokazuju neophodnost da se oni žrtvuju. Ja sam kriv što sam pitanje krivice i nevinosti ocenio više, nego pitanje potrebe i štetnosti.Najzad ja sam kriv što sam ideju čoveka stavio iznad ideje čovečanstva.
Znam,“ nastavlja Rubašev, „da ova moja aberacija kad bi se primenila, bila od smrtonosne opasnosti za revoluciju. Svaka opozicija u kritičnim prekretnicama istorije nosi sa sobom i seme rascepa u partiji, pa prema tome i seme građanskog rata. Humanističke slabosti prema nezrelim masama su samoubistvene za revoluciju.
Pa ipak moje opoziciono mišljenje je bilo bazirano upravo na tome. Naizgled na tim toliko poželjnim metodama stvarno tako smrtonosnim. Na zahtevu za liberalnim reformama u okviru diktature za širom dimekratijom, za abolicijom terora, za popuštanjem u rigidnoj organizaciji partije.
Ja priznajem da ti zahtevi u sadašnjoj situaciji su objektivno štetni i prema tome u suštini kontrarevolucionarni. (...)“
Ruvašov dalje sad pravi granicu između onoga što on priznaje u oblasti i na nivou ideja od onoga što neće da prizna u praksi, što će ipak na kraju krajeva i priznati.
„(...) U tom smislu, i samo u tom smislu vi možete da me zovete kontrarevolucionarom. Sa apsurdnim kriminalnim optužbama međutim ja nema ništa zajedničko. (...)“ (VII deo Ovde)
Pages
▼
Thursday, April 30, 2009
Wednesday, April 29, 2009
A. Kestler komentar (V deo)
A. Kestler komentar (V deo)
(IV deo Ovde)
Dnevnik, 1 mart 1983. godine.
Artur Kestler Bricks to Babel citati i komentari - nastavak.
U eseju „The Invisible Writing“ koji u knjizi počinje na 131. strani opisuje Artur Kestler izvesnu prekretnicu, suštinsku prekretnicu u svom životu koju je doživeo u ćeliji smrtnjači, u Sevilji, gde je očekivao izvršenje presude frankističkog suda na smrt.
Suočen sa apsolutom, a to je u stvari trenutak u kome je naša svest, naša misao, naš mozak, najprijemčiviji za mistična iskustva, on je putem Pitagorine teoreme o primarnim brojevima, na jedan vrlo neobičan način došao do svesti o tome da je do sada živeo i poznavao isključivo onu perceptivnu, primordijalnu, realnost koja ne čini suštinu egzistencije, nego predstavlja samo onaj deo njen koji je nama pristupačan.
Ako bi čovek, kako on kaže, primio fakta te imperije kao apsolutna, ako bi izvlačio zaključke iz onoga što vidi, čuje, onda bi upao u iluziju da svakoga dana sunce zauvek nestaje u moru ili u ponoru brda, da bi se sutradan ponovo javilo, da je jedna trunčica u oku često nekoliko puta veća od meseca.
To je svakako iluzija, isto onakva zapravo iluzija kakva je u suštini i cela realnost. Mi toj realnosti dajemo u stvari izvestan smisao, delimičan smisao, time što stvaramo sisteme od takvih fakata i time taj perceptivni svet obuhvatamo jednim konceptualnim, koji sadrži niz fenomena direktno nemogućih za uočavanje, kao što su na primer gravitacija ili elektromagnetno polje ili teorija krivine svemira, itd.
Međutim prava suština, po Arturu Kestleru, kao da je napisana jednim nevidljivim mastilom, koje nikada za nas neće postati vidljivo, osim u ovoj ili onoj zanemarljivoj epizodi. Iako mi to ne možemo da pročitamo, samo saznanje da ta suština postoji, da postoji neki opšti smisao koji nam izmiče, dovoljna je da utiče na naša saznanja i da menja naš opšti pogled na svet.
Isto onako kao što je njegov pogled na svet promenila jedna obična matematička teorema o jednoj zapravo neobičnoj stvari, kao što je Pitagorina teorema o primarnim brojevima, odnosno o brojevima koji nisu deljivi. Bazičnu grešku komunizma nalazi Kestler povodom jedne fraze koju je izgovorio Malro:
„(...) U socijalnoj jednačini vrednost jednoga života je ravna nuli, u kosmičkoj, međutim, jednačini ona je beskonačna. (...)“
„(...) Danas,“ kaže Kstler, „svako zna, ako čovek prokrijumčari jednu beskonačnu količinu u jednu konačnu kalkulaciju, da će jednačina biti uništena i da će tad na osnovu toga biti moguće lako dokazati da je tri jednako pet, ili pet stotina, svejedno.
Nije samo komunizam,“ kaže Kestler, „svaki je politički pokret koji implicitno zavisi od jedne utilitarne etike, morao jednom postati, ili će morati jednom postati žrtva ove fatalne pogreške, ovog unošenja u stvari elementa beskonačnosti u konačnost, jedne beskonačne vrednosti u jednu jednačinu o konačnim vrednostima. (...)“
Da se za trenutak vratim na Kestlerov komentar svoje duhovne prekretnice u seviljskom zatvoru, a pred zidom na kome je pokušavao da izvede i uspeo da izvede Pitagorinu teoremu primarnih brojeva. Ja na žalost, ili na sreću, nikad nisam imao takav doživljaj, jedan doživljaj na koji bih mogao ukazati kao na svoj turning point.
Nekako sva ta osećanja o nedovoljnosti, pa čak i o ništavnosti realnosti kod mene su se taložila vrlo dugo i često puta bila rezultat mojih literarnih razmišljanja na temu romana koje sam pisao.
Ali i ja sam osećao ono što je i on neki put doživljavao, ono što se naziva ocean feeling, ili okeanskim osećanjem, naročito onda kada sam u prirodi ležao na leđima i posmatrao nebo u koje je odapeta strela, koja nikad neće naići na kraj.
To okeansko osećanje je zapravo osećanje totalne pripadnosti univerzumu, nedeljivosti od njega i shvatanja u stvari da u okviru takvog univerzuma, smrt, ono što mi ljudi sa svojom svešću, ograničenom, pod smrću podrazumevamo, u istini ne postoji.
Dug je naravno put od tih povremenih okeanskih osećanja do stvarnog, suštinskog saznanja da čovek tom beskonačnom okeanu zauvek pripada.
Kestlerova iskustva u pisanju istorijskog romana na strani 148, slična su mojim. On kaže da je u pisanju Gladijatora posvetio ogromno vremena studijama stvari koje nikad u roman nisu ušle, čak i tako trivijalnih stvari kakvo su rimsko donje rublje, na primer.
Njegove studije rimskog eksporta, importa, taksi i ekonomske politike uzele su mu u romanu tri stranice, tamo gde Krasus Kato objašnjava ekonomsku politiku Rima, a on je danima sva ta fakta studirao.
To su i moja iskustva. Ogroman materijal koji sam prikupio i bio prinuđen da studiram za srpski XIX vek naročito, a generalno uzevši za balkansku istoriju u toku nekoliko stotina godina turskih osvajanja, jedva da su poslužila ovde, onde, za neki podatak, za neku atmosferu, ili za neku ideju koju je trebalo faktima dokazati.
Ja ne verujem da je i 5% od čitavog tog materijala ušlo u moju knjigu, ne samo kao fakat, mislim, nego kao podloga za neku epizodu ili neku misao koja je u romanu saopštena.
No, kao i Kestler, ja ni u kom slučaju ne bih mogao pisati Zlatno runo, a da sve to ne znam. Ne zbog toga što ne bih osećao sigurnost, nego što moja imaginacija ne bi bila kadra da u jednom praznom geometrijski ocrtanom prostoru bez reljefa nađe bilo kakvo stvarno uporište, i bilo kakvu vezu sa realnošću. (VI deo Ovde)
(IV deo Ovde)
Dnevnik, 1 mart 1983. godine.
Artur Kestler Bricks to Babel citati i komentari - nastavak.
U eseju „The Invisible Writing“ koji u knjizi počinje na 131. strani opisuje Artur Kestler izvesnu prekretnicu, suštinsku prekretnicu u svom životu koju je doživeo u ćeliji smrtnjači, u Sevilji, gde je očekivao izvršenje presude frankističkog suda na smrt.
Suočen sa apsolutom, a to je u stvari trenutak u kome je naša svest, naša misao, naš mozak, najprijemčiviji za mistična iskustva, on je putem Pitagorine teoreme o primarnim brojevima, na jedan vrlo neobičan način došao do svesti o tome da je do sada živeo i poznavao isključivo onu perceptivnu, primordijalnu, realnost koja ne čini suštinu egzistencije, nego predstavlja samo onaj deo njen koji je nama pristupačan.
Ako bi čovek, kako on kaže, primio fakta te imperije kao apsolutna, ako bi izvlačio zaključke iz onoga što vidi, čuje, onda bi upao u iluziju da svakoga dana sunce zauvek nestaje u moru ili u ponoru brda, da bi se sutradan ponovo javilo, da je jedna trunčica u oku često nekoliko puta veća od meseca.
To je svakako iluzija, isto onakva zapravo iluzija kakva je u suštini i cela realnost. Mi toj realnosti dajemo u stvari izvestan smisao, delimičan smisao, time što stvaramo sisteme od takvih fakata i time taj perceptivni svet obuhvatamo jednim konceptualnim, koji sadrži niz fenomena direktno nemogućih za uočavanje, kao što su na primer gravitacija ili elektromagnetno polje ili teorija krivine svemira, itd.
Međutim prava suština, po Arturu Kestleru, kao da je napisana jednim nevidljivim mastilom, koje nikada za nas neće postati vidljivo, osim u ovoj ili onoj zanemarljivoj epizodi. Iako mi to ne možemo da pročitamo, samo saznanje da ta suština postoji, da postoji neki opšti smisao koji nam izmiče, dovoljna je da utiče na naša saznanja i da menja naš opšti pogled na svet.
Isto onako kao što je njegov pogled na svet promenila jedna obična matematička teorema o jednoj zapravo neobičnoj stvari, kao što je Pitagorina teorema o primarnim brojevima, odnosno o brojevima koji nisu deljivi. Bazičnu grešku komunizma nalazi Kestler povodom jedne fraze koju je izgovorio Malro:
„(...) U socijalnoj jednačini vrednost jednoga života je ravna nuli, u kosmičkoj, međutim, jednačini ona je beskonačna. (...)“
„(...) Danas,“ kaže Kstler, „svako zna, ako čovek prokrijumčari jednu beskonačnu količinu u jednu konačnu kalkulaciju, da će jednačina biti uništena i da će tad na osnovu toga biti moguće lako dokazati da je tri jednako pet, ili pet stotina, svejedno.
Nije samo komunizam,“ kaže Kestler, „svaki je politički pokret koji implicitno zavisi od jedne utilitarne etike, morao jednom postati, ili će morati jednom postati žrtva ove fatalne pogreške, ovog unošenja u stvari elementa beskonačnosti u konačnost, jedne beskonačne vrednosti u jednu jednačinu o konačnim vrednostima. (...)“
Da se za trenutak vratim na Kestlerov komentar svoje duhovne prekretnice u seviljskom zatvoru, a pred zidom na kome je pokušavao da izvede i uspeo da izvede Pitagorinu teoremu primarnih brojeva. Ja na žalost, ili na sreću, nikad nisam imao takav doživljaj, jedan doživljaj na koji bih mogao ukazati kao na svoj turning point.
Nekako sva ta osećanja o nedovoljnosti, pa čak i o ništavnosti realnosti kod mene su se taložila vrlo dugo i često puta bila rezultat mojih literarnih razmišljanja na temu romana koje sam pisao.
Ali i ja sam osećao ono što je i on neki put doživljavao, ono što se naziva ocean feeling, ili okeanskim osećanjem, naročito onda kada sam u prirodi ležao na leđima i posmatrao nebo u koje je odapeta strela, koja nikad neće naići na kraj.
To okeansko osećanje je zapravo osećanje totalne pripadnosti univerzumu, nedeljivosti od njega i shvatanja u stvari da u okviru takvog univerzuma, smrt, ono što mi ljudi sa svojom svešću, ograničenom, pod smrću podrazumevamo, u istini ne postoji.
Dug je naravno put od tih povremenih okeanskih osećanja do stvarnog, suštinskog saznanja da čovek tom beskonačnom okeanu zauvek pripada.
Kestlerova iskustva u pisanju istorijskog romana na strani 148, slična su mojim. On kaže da je u pisanju Gladijatora posvetio ogromno vremena studijama stvari koje nikad u roman nisu ušle, čak i tako trivijalnih stvari kakvo su rimsko donje rublje, na primer.
Njegove studije rimskog eksporta, importa, taksi i ekonomske politike uzele su mu u romanu tri stranice, tamo gde Krasus Kato objašnjava ekonomsku politiku Rima, a on je danima sva ta fakta studirao.
To su i moja iskustva. Ogroman materijal koji sam prikupio i bio prinuđen da studiram za srpski XIX vek naročito, a generalno uzevši za balkansku istoriju u toku nekoliko stotina godina turskih osvajanja, jedva da su poslužila ovde, onde, za neki podatak, za neku atmosferu, ili za neku ideju koju je trebalo faktima dokazati.
Ja ne verujem da je i 5% od čitavog tog materijala ušlo u moju knjigu, ne samo kao fakat, mislim, nego kao podloga za neku epizodu ili neku misao koja je u romanu saopštena.
No, kao i Kestler, ja ni u kom slučaju ne bih mogao pisati Zlatno runo, a da sve to ne znam. Ne zbog toga što ne bih osećao sigurnost, nego što moja imaginacija ne bi bila kadra da u jednom praznom geometrijski ocrtanom prostoru bez reljefa nađe bilo kakvo stvarno uporište, i bilo kakvu vezu sa realnošću. (VI deo Ovde)
Tuesday, April 28, 2009
A. Kestler IV deo
A. Kestler komentar (IV deo)
Dnevnik, ponedeljak, 28. februar 1983. godine.
A. Kestler Bricks to Babel. (IV deo)
(III deo Ovde)
Na strani 71. Kestler citira Trockog i kaže:
„(...) Prosečan građanin jednog besklasnog društve biće podignut na nivo Aristotela, Getea i Marksa. (...)“
Moj komentar. Ja ne znam šta će biti u jednom besklasnom društvu, ali u ovom društvu, u socijalizmu koji pokušava to besklasno društvo da realizuje, Aristotel, Gete i Marks spuštaju se na nivo prosečnog čoveka.
Na strani 74. govori Kestler o nekom svom pojmu koga je napravio, a to me podseća na ono što ja nastojim da uradim sa nekim pojmovima. Inspirisan Finigenovim bdenjima Džojsovim i rakvim rečima koje je on pronašao spajajući dve različite i dajući im jedan sasvim neočekivan i nov smisao.
To je bilo njegovo spajanje rwči corpse, odnosno leš, i crop, odnosno plod. Tako sam ja na osnovu ove kovanice Artura Kestlera koja kaže clever imbeciles, napravio u stvari kovanicu clevbecils, u Džojsovom smislu. Mogla bi se na primer napraviti i kovanica od inteligencija i imbecili. Na žalost naš jezik ne pruža tolike mogućnosti u tome smislu kao što ga pruža engleski.
Sledeća dva komentara su takođe iz eseja „Arrow in the Blue“. Na strani 76. govoreći o revoluciji nauke koja je upravo tih tridesetih godina snažno zakoračila u nepoznato, Kestler govori i o rešenju što ga je Ajnštajn ponudio za njegovu, za Kestlerovu, strelu odapetu u nebo. Ta strela odapeta u nebo više po Ajnštajnu ne ide pravom linijom kroz beskraj.
U Ajnštajnovom kosmosu ona sledi eliptičnu putanju kroz svijen prostor univerzuma i najzad će doći do tačke odakle je odapeta, onako isto kao što putnik na zemlji kad ide stalno u pravcu istoka dolazi do mesta odakle je krenuo. Ovo tumačenje Ajnštajnovo zadovoljava možda matematičku sliku svemira, ali nam ništa ne kaže, premda je pitanje naivno, o tome šta se nalazi izvan putanje ove strele?
Odnosno šta se nalazi van tog njenog kruga? U kom pravcu strela dakle kreće se? U kom pravcu u jednom svemiru u kome su svi pravci otvoreni? Šta znači kriva elipsa, šta znače geometrijski pojmovi u jednom beskrajnom prostoru? Šta bi najzad bilo izvan kruga što bi ga opisala jedna strela, zamišljena, kada bi htela da obuhvati ceo svemir?
Na strani 81. i 82. Kestler se ponovo vraća na svoju temu o nemogućnosti oživljavanja prošlosti. U svom uvodu u esej „The Invisible Writing“, koji je pisao 1952/53. godine. On kaže:
„(...) Ja sam pronašao da je nemoguće obnoviti naivni entuzijazam tog perioda, ja mogu da analiziram pepeo, ali ne da vaskrsnem plamen.(...)“
Zatim opet iz eseja „The Arrow in the Blue“ i „The God that Failed“ na strani 87. On govori o ćelijama, komunističkim, o jednoj ćeliji komunističkoj kojoj je pripadao i o diskusijama koje su tamo vođene i kaže da su te diskusije uglavnom bile potpuno prividne, jer su sve odluke dolazile iz komunističkih štabova.
A onda, ovo zvuči gotovo kao anegdota, kaže da je nemačka partija imala dva slogana. Jedan je glasio: „Na frontu nema mesta diskusiji“, a drugi: „Gde god se komunista nalazio, on će uvek biti na frontu.“
Sledeći kompendijum takođe je sastavljen iz eseja „The Arrow in the Blue“, „The Invisible Writing“ i „The God that Failed“. Tu na strani 90. on kaže da je seme korupcije, one korupcije koja će uništiti praksu komunističkog pokreta, u stvari već bilo prisutno u delima Marksa.
Vitriolski ton njegovih polemika, pogrde koje je on upućivao svojim oponentima, denuncijacije njegovih protivnika kao izdajnike radničke klase i agente buržoazije: Prudon, Diring, Bakunjin, Libkneht, Lasal, svi su bili tretirani od strane Marksa onako kao što su Trocki, Bukarin, Zinovjev bili tretirani od strane Staljina, izuzev što Marks nije imao vlast da svoje žrtve ubija.
Na istoj strani on iznosi poznatu komunističku dijalektiku.
„(...) Bilo je“, kaže, „na primer vrlo lako dokazati naučno da je svaki onaj koji se ne slaže sa partijskom linijom agent fašizma. U prvom redu zato što se ne slaže sa linijom – on narušava jedinstvo partije. Narušavanjem jedinstva partije on unapređuje šanse za fašističku pobedu. Objektivno, dakle, on radi kao agent fašizma, iako su subjektivno možda njegovi bubrezi uništeni u nekom fašističkom koncentracionom logoru. (...)“
Na strani 91, 92. govori Kestler o jednoj temi koja je za mene od značaja zbog Filipa Njegovana u „Crvenim i belima“ i o kojoj sam ja već dosta pisao i u dijalozima Zlatnog runa. On kaže:
... Socijalno poreklo roditelja i praroditelja je odlučujući momenat u komunističkom režimu isto onako kao što je rasno poreklo to pod fašizmom. (...)“
A zatim:
„(...) Lako je objasniti kako ličnost moje priče i mog background-a postaje komunista, ali je mnogo teže da se ispita, istraži, da se opiše stanje mišljenja koje vodi jednog mladog čoveka od 26 godina da bude postiđen što ima univerzitet, da proklinje agilnost svog mozga, da se stidi artikulacije, svojih sposobnosti da artikuliše, da smatra svoj civilizovani ukus i sve svoje navike koje je stekao kao neprestan izvor samoosude, prosto jednog intelektualnog selfmutilation, samokidanja u stvari, i da sve to bude na neki način i njegov poželjni cilj. (...)“
Slede citati iz eseja The Invisible Writing i Von Weissen Nachten und Roten Tagen. Govoreći o zapadnim fellow traveller-ima i piscima prevedenim u Sovjetskom Savezu Artur Kestler na 111. strani kaže:
„(...) Oni su naravno bili oduševljeni povodom vesti da Uzbeci, Tadžici, Eskimi toliko žude da čitaju njihove knjige, ali su bili uvređeni, ako bi im čovek sugerirao da avans koji su od raznih državnih sovjetskih kuća dobili u stvari su obično mito. (...)“
113. strana. U Moskvi na vrlo kratko, protokolarno, sreće Kestler Karl Radeka i Nikolaja Bukarina i tu na toj strani on kaže da je Radeka i Buhalina uzeo kao prototipove Rubašova u Pomračenju u podne. Ovo je za mene izvesna novost. Ja sam do sada mislio da je samo Buharin bio prototip Rubašova, sada vidim da je to do izvesne mere bio i Karl Radek. (V deo Ovde)
Dnevnik, ponedeljak, 28. februar 1983. godine.
A. Kestler Bricks to Babel. (IV deo)
(III deo Ovde)
Na strani 71. Kestler citira Trockog i kaže:
„(...) Prosečan građanin jednog besklasnog društve biće podignut na nivo Aristotela, Getea i Marksa. (...)“
Moj komentar. Ja ne znam šta će biti u jednom besklasnom društvu, ali u ovom društvu, u socijalizmu koji pokušava to besklasno društvo da realizuje, Aristotel, Gete i Marks spuštaju se na nivo prosečnog čoveka.
Na strani 74. govori Kestler o nekom svom pojmu koga je napravio, a to me podseća na ono što ja nastojim da uradim sa nekim pojmovima. Inspirisan Finigenovim bdenjima Džojsovim i rakvim rečima koje je on pronašao spajajući dve različite i dajući im jedan sasvim neočekivan i nov smisao.
To je bilo njegovo spajanje rwči corpse, odnosno leš, i crop, odnosno plod. Tako sam ja na osnovu ove kovanice Artura Kestlera koja kaže clever imbeciles, napravio u stvari kovanicu clevbecils, u Džojsovom smislu. Mogla bi se na primer napraviti i kovanica od inteligencija i imbecili. Na žalost naš jezik ne pruža tolike mogućnosti u tome smislu kao što ga pruža engleski.
Sledeća dva komentara su takođe iz eseja „Arrow in the Blue“. Na strani 76. govoreći o revoluciji nauke koja je upravo tih tridesetih godina snažno zakoračila u nepoznato, Kestler govori i o rešenju što ga je Ajnštajn ponudio za njegovu, za Kestlerovu, strelu odapetu u nebo. Ta strela odapeta u nebo više po Ajnštajnu ne ide pravom linijom kroz beskraj.
U Ajnštajnovom kosmosu ona sledi eliptičnu putanju kroz svijen prostor univerzuma i najzad će doći do tačke odakle je odapeta, onako isto kao što putnik na zemlji kad ide stalno u pravcu istoka dolazi do mesta odakle je krenuo. Ovo tumačenje Ajnštajnovo zadovoljava možda matematičku sliku svemira, ali nam ništa ne kaže, premda je pitanje naivno, o tome šta se nalazi izvan putanje ove strele?
Odnosno šta se nalazi van tog njenog kruga? U kom pravcu strela dakle kreće se? U kom pravcu u jednom svemiru u kome su svi pravci otvoreni? Šta znači kriva elipsa, šta znače geometrijski pojmovi u jednom beskrajnom prostoru? Šta bi najzad bilo izvan kruga što bi ga opisala jedna strela, zamišljena, kada bi htela da obuhvati ceo svemir?
Na strani 81. i 82. Kestler se ponovo vraća na svoju temu o nemogućnosti oživljavanja prošlosti. U svom uvodu u esej „The Invisible Writing“, koji je pisao 1952/53. godine. On kaže:
„(...) Ja sam pronašao da je nemoguće obnoviti naivni entuzijazam tog perioda, ja mogu da analiziram pepeo, ali ne da vaskrsnem plamen.(...)“
Zatim opet iz eseja „The Arrow in the Blue“ i „The God that Failed“ na strani 87. On govori o ćelijama, komunističkim, o jednoj ćeliji komunističkoj kojoj je pripadao i o diskusijama koje su tamo vođene i kaže da su te diskusije uglavnom bile potpuno prividne, jer su sve odluke dolazile iz komunističkih štabova.
A onda, ovo zvuči gotovo kao anegdota, kaže da je nemačka partija imala dva slogana. Jedan je glasio: „Na frontu nema mesta diskusiji“, a drugi: „Gde god se komunista nalazio, on će uvek biti na frontu.“
Sledeći kompendijum takođe je sastavljen iz eseja „The Arrow in the Blue“, „The Invisible Writing“ i „The God that Failed“. Tu na strani 90. on kaže da je seme korupcije, one korupcije koja će uništiti praksu komunističkog pokreta, u stvari već bilo prisutno u delima Marksa.
Vitriolski ton njegovih polemika, pogrde koje je on upućivao svojim oponentima, denuncijacije njegovih protivnika kao izdajnike radničke klase i agente buržoazije: Prudon, Diring, Bakunjin, Libkneht, Lasal, svi su bili tretirani od strane Marksa onako kao što su Trocki, Bukarin, Zinovjev bili tretirani od strane Staljina, izuzev što Marks nije imao vlast da svoje žrtve ubija.
Na istoj strani on iznosi poznatu komunističku dijalektiku.
„(...) Bilo je“, kaže, „na primer vrlo lako dokazati naučno da je svaki onaj koji se ne slaže sa partijskom linijom agent fašizma. U prvom redu zato što se ne slaže sa linijom – on narušava jedinstvo partije. Narušavanjem jedinstva partije on unapređuje šanse za fašističku pobedu. Objektivno, dakle, on radi kao agent fašizma, iako su subjektivno možda njegovi bubrezi uništeni u nekom fašističkom koncentracionom logoru. (...)“
Na strani 91, 92. govori Kestler o jednoj temi koja je za mene od značaja zbog Filipa Njegovana u „Crvenim i belima“ i o kojoj sam ja već dosta pisao i u dijalozima Zlatnog runa. On kaže:
... Socijalno poreklo roditelja i praroditelja je odlučujući momenat u komunističkom režimu isto onako kao što je rasno poreklo to pod fašizmom. (...)“
A zatim:
„(...) Lako je objasniti kako ličnost moje priče i mog background-a postaje komunista, ali je mnogo teže da se ispita, istraži, da se opiše stanje mišljenja koje vodi jednog mladog čoveka od 26 godina da bude postiđen što ima univerzitet, da proklinje agilnost svog mozga, da se stidi artikulacije, svojih sposobnosti da artikuliše, da smatra svoj civilizovani ukus i sve svoje navike koje je stekao kao neprestan izvor samoosude, prosto jednog intelektualnog selfmutilation, samokidanja u stvari, i da sve to bude na neki način i njegov poželjni cilj. (...)“
Slede citati iz eseja The Invisible Writing i Von Weissen Nachten und Roten Tagen. Govoreći o zapadnim fellow traveller-ima i piscima prevedenim u Sovjetskom Savezu Artur Kestler na 111. strani kaže:
„(...) Oni su naravno bili oduševljeni povodom vesti da Uzbeci, Tadžici, Eskimi toliko žude da čitaju njihove knjige, ali su bili uvređeni, ako bi im čovek sugerirao da avans koji su od raznih državnih sovjetskih kuća dobili u stvari su obično mito. (...)“
113. strana. U Moskvi na vrlo kratko, protokolarno, sreće Kestler Karl Radeka i Nikolaja Bukarina i tu na toj strani on kaže da je Radeka i Buhalina uzeo kao prototipove Rubašova u Pomračenju u podne. Ovo je za mene izvesna novost. Ja sam do sada mislio da je samo Buharin bio prototip Rubašova, sada vidim da je to do izvesne mere bio i Karl Radek. (V deo Ovde)
Monday, April 27, 2009
A. Kestler III deo
A. Kestler komentar (III deo)
(II deo Ovde)
Dnevnik, ponedeljak, 28. februar 1983. godine.
A. Kestler Bricks to Babel. (III deo)
Na stranici 63 postoje dva navoda koja su takođe uzeta iz eseja The God that Failed i Arrow in the Blue. Prvi se odnosi na osećanja jednog komunističkog konverta koji je došao iz građanske klase, za mene interesantna, u prvom redu, zbog Filipa Njegovana iz „Cvenih i belih“.
Artur Kestler kaže da ništa ne može da uznemiri unutrašnji mir, ozbiljnost i samouverenost jednog konverta, komunističkog, osim povremenog straha od ponovnog gubitka vere. Ponovnog gubitka vere koji bi ga ostavio van tog unutrašnjeg mira, van tog svemira u kome se čovek oseća siguran i izbacio ponovo u spoljni mrak, gde nije vredno živeti.
Drugi momenat pokazuje u pravoj boji marksističku dijalektiku. Artur Kestler kaže na 63. strani The Bricks to Babel:
„(...) Marksizam je kao i ortodoksno frojdijanstvo, kao katolicizam, jedan zatvoreni sistem. Zatvoreni sistem ima tri osobitosti. Prvo on tvrdi da reprezentuje univerzalnu istinu, istinu univerzalnih vrednosti sposobnu da objasni sve fenomene i da ima lekove za sve ljudske poteškoće.
Na drugom mestu to je sistem koji ne može da se obori nekim protivdokazima, zato što svaki potencijalno štetni fakt se automatski podvrgava postupku i reinterpretira tako da ispoljava očekivani nacrt.
Podvrgavanje postupku se preduzima jednim sofisticiranim metodom kazuistike svedene na aksiom velike emotivne snage i potpuno ravnodušan prema zakonima zdrave i opšte logike.
Na trećem mestu to je sistem koji izbegava kritiku na taj način što pomera argumente na subjektivnu motivaciju kritičara i izvodi njegovu motivaciju iz aksioma sistema samoga.
Ortodoksna frojdijanska škola u svojim ranim stadijumima takođe je bila zatvoreni sistem. Ako biste vi na primer tvrdili da iz takvih i takvih razloga sumnjate u postojanje kastriranog kompleksa, frojdijanac bi vam odgovorio da vaš argument izdaje u stvari jedan podsvesni otpor koji tek indicira da vi sami u stvari patite od kastracionog kompleksa.
Isto tako ako biste vi debatirali sa nekjim staljinistom i rekli mu da pakt sa Hitlerom nije dobra stvar, on bi vam objasnio da vaša buržoaska klasna svest čini vas nesposobnim da razumete dijalektiku istorije, a samim tim u stvari i pakt između Hitlera i Staljina, koji se prikazuje kao vrhunac takve dijalektike. (...)“
Čitajući Kestlera po neki put zažalim što nekoliko godina nisam bio ubeđeni komunista, što i ja nisam bio u tom intelektualnom, duhovnom i moralnom zatvoru, pa se tek kasnije toga oslobodio, jer bih, umesto što sada moram da upotrebljavam sistem analogija, što moram da naprežem maštu, što moram da studiram, čitam, i da vršim ispitivanja, znao bih iz prve ruke kako se čovek oseća kao komunista, kako mozak čoveka tada radi, i kako dolazi do oslobođenja.
Na strani 67. kaže otprilike ovako Kestler:
„(...) Psihijatar i snove o utopiji i pobunu protiv status quo-a stavlja u red simptoma psihološke neprilagođenosti. Za socijalnog reformatora oboje su simptomi jednog progresivnog i racionalnog mišljenja.
Psihijatar zaboravlja da prilagođavanje reformiranom društvu kreira deformirane individue. Ja bih dodao da već samo prilagođavanje deformiranom društvu rezultat je postojanje deformirane individue. I da samo deformirane individue mogu da se deformiranom društvu prilagode. (...)“
Ja bih ovome dodao da je misaoni i duhovni, emotivni naboj kod utopiste pozitivan, kod revolucionara - negativan. Utopista je ispunjen u prvom redu pozitivnim osećanjem, revolucionar – negatuivnim. Utopista je u suštinu graditelj, revolucionar u suštini rušitelj.
Zbog toga revolucionar kad, na zadovoljstvo vlastite ideje, obavi čin rušenja, staje pred činom građenja kao pred nečim što je strano njegovim negativnim osećanjima. Utopista na sreću nikada ne dolazi do nekog čina, ostaje uvek u mislima, uvek u osećanjima, i zbog toga se ne može utvrditi do koje mere bi ta njegova pozitivna osećanja izdržala sve negativne okolnosti jedne prakse.
Sledeća tri citata su takođe iz esejaArrow in the Blue i jednog drugog The Yogi and the Commissar. Pokušavajući da opiše teškoće koje ima čovek kada krene da analizira i restaurira osećanja što ih je imao kao komunista, onda kada je prestao to da bude, Kestler se vraća svom stanju kada je kako on kaže bio zaljubljen, kada je „fall in love with the 5-year plan“.
Citiram:
„(...) Nije lako da se ponovo uhvati to raspoloženje. Ironija se neprestano meša. Gorčina kasnijih iskustava uvek je prisutna. Mi možemo da se pomognemo našim znanjem, ali mi ne možemo da se iz njega izvučemo.“ Hoće da kaže da mi ne možemo da našu ličnost iz toga izvučemo i učinimo apsolutno objektivnom. „Ni jedan neurohirurg ne može da restaurira nevinost jedne iluzije. (...)“
Međutim, premda se načelno slažem sa Kestlerom da u eseju jednom je nemoguće pukim, suvim opisom, koji je prosto vezan za kasnija iskustva, nemoguće je tu nevinost i tu autentičnost ponovo vaspostaviti, u umetnosti je to gotovo moguće.
Pa i samo Kestlerovo Pomračenje u podne dokazuje da na literarnom planu Kestler nije bio u pravu i da je postigao autentičnost te iluzije i to u jednom trenutku kada je ona počela da se raspada. Sad ja moram priznati da je možda upravo to trenutak koga je lakše i opisati.
Uvek je lakše opisati momenat početka raspada, truljenja jedne iluzije, nego nju u jednoj čistoj formi. U literarnom, u formalnom smislu, to je teško upravo zbog toga što je naivno. Književnost ne trpi naivnost, književnost je poezija propadanja. (IV deo Ovde)
(II deo Ovde)
Dnevnik, ponedeljak, 28. februar 1983. godine.
A. Kestler Bricks to Babel. (III deo)
Na stranici 63 postoje dva navoda koja su takođe uzeta iz eseja The God that Failed i Arrow in the Blue. Prvi se odnosi na osećanja jednog komunističkog konverta koji je došao iz građanske klase, za mene interesantna, u prvom redu, zbog Filipa Njegovana iz „Cvenih i belih“.
Artur Kestler kaže da ništa ne može da uznemiri unutrašnji mir, ozbiljnost i samouverenost jednog konverta, komunističkog, osim povremenog straha od ponovnog gubitka vere. Ponovnog gubitka vere koji bi ga ostavio van tog unutrašnjeg mira, van tog svemira u kome se čovek oseća siguran i izbacio ponovo u spoljni mrak, gde nije vredno živeti.
Drugi momenat pokazuje u pravoj boji marksističku dijalektiku. Artur Kestler kaže na 63. strani The Bricks to Babel:
„(...) Marksizam je kao i ortodoksno frojdijanstvo, kao katolicizam, jedan zatvoreni sistem. Zatvoreni sistem ima tri osobitosti. Prvo on tvrdi da reprezentuje univerzalnu istinu, istinu univerzalnih vrednosti sposobnu da objasni sve fenomene i da ima lekove za sve ljudske poteškoće.
Na drugom mestu to je sistem koji ne može da se obori nekim protivdokazima, zato što svaki potencijalno štetni fakt se automatski podvrgava postupku i reinterpretira tako da ispoljava očekivani nacrt.
Podvrgavanje postupku se preduzima jednim sofisticiranim metodom kazuistike svedene na aksiom velike emotivne snage i potpuno ravnodušan prema zakonima zdrave i opšte logike.
Na trećem mestu to je sistem koji izbegava kritiku na taj način što pomera argumente na subjektivnu motivaciju kritičara i izvodi njegovu motivaciju iz aksioma sistema samoga.
Ortodoksna frojdijanska škola u svojim ranim stadijumima takođe je bila zatvoreni sistem. Ako biste vi na primer tvrdili da iz takvih i takvih razloga sumnjate u postojanje kastriranog kompleksa, frojdijanac bi vam odgovorio da vaš argument izdaje u stvari jedan podsvesni otpor koji tek indicira da vi sami u stvari patite od kastracionog kompleksa.
Isto tako ako biste vi debatirali sa nekjim staljinistom i rekli mu da pakt sa Hitlerom nije dobra stvar, on bi vam objasnio da vaša buržoaska klasna svest čini vas nesposobnim da razumete dijalektiku istorije, a samim tim u stvari i pakt između Hitlera i Staljina, koji se prikazuje kao vrhunac takve dijalektike. (...)“
Čitajući Kestlera po neki put zažalim što nekoliko godina nisam bio ubeđeni komunista, što i ja nisam bio u tom intelektualnom, duhovnom i moralnom zatvoru, pa se tek kasnije toga oslobodio, jer bih, umesto što sada moram da upotrebljavam sistem analogija, što moram da naprežem maštu, što moram da studiram, čitam, i da vršim ispitivanja, znao bih iz prve ruke kako se čovek oseća kao komunista, kako mozak čoveka tada radi, i kako dolazi do oslobođenja.
Na strani 67. kaže otprilike ovako Kestler:
„(...) Psihijatar i snove o utopiji i pobunu protiv status quo-a stavlja u red simptoma psihološke neprilagođenosti. Za socijalnog reformatora oboje su simptomi jednog progresivnog i racionalnog mišljenja.
Psihijatar zaboravlja da prilagođavanje reformiranom društvu kreira deformirane individue. Ja bih dodao da već samo prilagođavanje deformiranom društvu rezultat je postojanje deformirane individue. I da samo deformirane individue mogu da se deformiranom društvu prilagode. (...)“
Ja bih ovome dodao da je misaoni i duhovni, emotivni naboj kod utopiste pozitivan, kod revolucionara - negativan. Utopista je ispunjen u prvom redu pozitivnim osećanjem, revolucionar – negatuivnim. Utopista je u suštinu graditelj, revolucionar u suštini rušitelj.
Zbog toga revolucionar kad, na zadovoljstvo vlastite ideje, obavi čin rušenja, staje pred činom građenja kao pred nečim što je strano njegovim negativnim osećanjima. Utopista na sreću nikada ne dolazi do nekog čina, ostaje uvek u mislima, uvek u osećanjima, i zbog toga se ne može utvrditi do koje mere bi ta njegova pozitivna osećanja izdržala sve negativne okolnosti jedne prakse.
Sledeća tri citata su takođe iz esejaArrow in the Blue i jednog drugog The Yogi and the Commissar. Pokušavajući da opiše teškoće koje ima čovek kada krene da analizira i restaurira osećanja što ih je imao kao komunista, onda kada je prestao to da bude, Kestler se vraća svom stanju kada je kako on kaže bio zaljubljen, kada je „fall in love with the 5-year plan“.
Citiram:
„(...) Nije lako da se ponovo uhvati to raspoloženje. Ironija se neprestano meša. Gorčina kasnijih iskustava uvek je prisutna. Mi možemo da se pomognemo našim znanjem, ali mi ne možemo da se iz njega izvučemo.“ Hoće da kaže da mi ne možemo da našu ličnost iz toga izvučemo i učinimo apsolutno objektivnom. „Ni jedan neurohirurg ne može da restaurira nevinost jedne iluzije. (...)“
Međutim, premda se načelno slažem sa Kestlerom da u eseju jednom je nemoguće pukim, suvim opisom, koji je prosto vezan za kasnija iskustva, nemoguće je tu nevinost i tu autentičnost ponovo vaspostaviti, u umetnosti je to gotovo moguće.
Pa i samo Kestlerovo Pomračenje u podne dokazuje da na literarnom planu Kestler nije bio u pravu i da je postigao autentičnost te iluzije i to u jednom trenutku kada je ona počela da se raspada. Sad ja moram priznati da je možda upravo to trenutak koga je lakše i opisati.
Uvek je lakše opisati momenat početka raspada, truljenja jedne iluzije, nego nju u jednoj čistoj formi. U literarnom, u formalnom smislu, to je teško upravo zbog toga što je naivno. Književnost ne trpi naivnost, književnost je poezija propadanja. (IV deo Ovde)
Sunday, April 26, 2009
A. Kestler komentar (II deo)
A. Kestler komentar (II deo)
(I deo Ovde)
Dnevnik, ponedeljak, 28. februar 1983. godine.
A. Kestler Bricks to Babel. (II deo)
Jedna druga metafora Kestlerova, takođe iz njegovog autobiografskog eseja Arrow in the Blue, pogodila me je kao moje vlastito osećanje. Kestler kaže da je hteo da vodi vlastiti život. U nameri da to uradi, on je morao da siđe sa pruge.
„(...) Vi ste,“ kaže Kestler, „rođeni na iyvesnim tračnicama kao voz i vozite se njima zavisno od reda vožnje. Na jedanput na tim tračnicama vi više nemate slobodnu volju. Vaš život je predodređen spoljnim silama, prugom od čelika, stanicama, tačkama ukrštanja, odnosno raskrsnicama.
Ako takve uslove prihvatite, onda će jurnjava po unapred utvrđenim tračnicama postati vaša životna navika i vi je nikada više nećete moći prekinuti, odnosno nećete moći tu naviku promeniti.
Smisao leži u tome da se skoči, iskoči sa tračnica pre nego što se navika formira, pre nego što jednostavno uđete u taj zatvor spoljnih uslova i naturenih okolnosti. (...)“
Na strani 58 8 59 knjige, u odeljku koji je sastavljen iz nekih delova eseja Arrow in the Blue i drugog The God that Failed pokušava Kestler da prikaže dva vrlo značajna momenta u razvoju nemačkog duha, pre dolaska Hitlera na vlast, pre 1933. godine.
Prvi se odnosi na prilagođavanje nemačke građanske klase novom duhu i novim nacionalističkim vetrovima. Kestler je radio u Ulštajnovoj mreži listova. Ulštajn je bio Jevrejin, pa ipak list u kome je radio Kestler počeo je lagano, gotovo prirodno, da menja svoj kosmopolitski profil u jednu pangermanističku orijentaciju.
Ali i više od toga. Iako je bio Jevrejin, tokom 1932. godibe vlasnik Ulštajn je pokušao da arijevizira firmu. I to na jedan posredan način. On je vršio jednu laganu čistku. Žrtve čistke bili su Jevreji, a na mesto njih on je unajmljivao prave arijevce i čvrste nacionaliste.
Pretpostavljam da ovo što je radio jedan Jevrejin Ulštajn, još više su radili arijevci koji možda u duši nisu bili zagriženi nacionalisti fašističkog tipa, ali su se ipak prilagođavali vremenu koje se osećalo.
Na strani 59, međutim, da bi ilustrovao kako oni nisu stvarno shvatili šta se zbiva i šta se sprema, iako su živeli u centru te bure, oni tu buru nisu osećali kao nešto što će biti trajno, što će njihovu zemlju i njhovo vreme osvojiti stalnim katastrofama, nego su mislili da se radi o prolaznom nevremenu. Da bi ilustrovao to, on priča jednu vrlo poučnu priču iz Mink dinastije kineske.
U vreme drugog imperatora Mink dinastije, živeo je jedan dželat čije je ime bilo Vang-Loon. On je bio majstor svog zanata i njegova slava bila je proneta kroz celu imperiju.
Njegova umetnost sastojala se u tome što je uspevao da brzinom kojom se nije mogao pohvaliti ni jedan drugi dželat, skine glavu osuđenicima. Imao je otprilike pedeset klijenata godišnje i običaj da sačekuje osuđenike na stepenicama koje vode na gubilište i da držeći mač iza leđa, udari kad ovi ne očekuju.
Glave su padale kao zreli plodovi i osuđenik nije ni osećao šta se sa njim zbiva. Njegov san, međutim, bio je bio da pokuša u stvari i da uspe da odseče glavu tako da ona ostane na vratu, onako kao kada bi neko uspeo da izvuče čaršav ispod posuđa na stolu, a da posuđe ostane nepomično.
Njegov momenat, Loonov momenat konačno je došao u sedamdeset osmoj godini njegovog života. Toga dana imao je da pogubi šesnaest osuđenika na smrt, jedanaest ih je pogubio na svoj majstorski način, a onda je došao dvanaesti. On je podigao mač i brzinom koju do sada nikada nije mogao da ostvari, postigao svoj triumf.
Odsekao je glavu, ali onanije pala sa ramena, ostala je tamo gde je bila i osuđenik je kao da se ništa nije dogodilo produžio da se penje do gubilišta. Kad je dostigao platformu, okrenuo se Vang-Loonu i prekorno mu rekao:
„O okrutni Vang-Loone, zašto produžuješ moje muke i što nisi sa mnom uradio ono što i sa ostalima, brzo i milosrdno.“ Vang-Loon je shvatio da je postigao ambiciju svog života, nasmešio se i učtivo kazao: „Samo klimni glavom, molim te.“
Tako po Kestleru i Nemci nisu znali da im je glava već odsečena, bilo je potrebno samo da klimnu glavom, pa da shvate da je više nemaju, ali do toga, do 1939. godine, bilo je još dugo.
Pitam se koliko nas živi sa odsečenom glavom kao da još ona funkcioniše, kao da se ništa nije dogodilo?
Koliko ljudskih epoha živi kao da ima glavu, a ona je već davno odsečena? Zar i ovo vreme, vreme u kome mi živimo sada nije slično tome, zar mi nismo onaj osuđenik Vang-Loonov na kome je on postigao svoj životni triumf? (III deo Ovde)
(I deo Ovde)
Dnevnik, ponedeljak, 28. februar 1983. godine.
A. Kestler Bricks to Babel. (II deo)
Jedna druga metafora Kestlerova, takođe iz njegovog autobiografskog eseja Arrow in the Blue, pogodila me je kao moje vlastito osećanje. Kestler kaže da je hteo da vodi vlastiti život. U nameri da to uradi, on je morao da siđe sa pruge.
„(...) Vi ste,“ kaže Kestler, „rođeni na iyvesnim tračnicama kao voz i vozite se njima zavisno od reda vožnje. Na jedanput na tim tračnicama vi više nemate slobodnu volju. Vaš život je predodređen spoljnim silama, prugom od čelika, stanicama, tačkama ukrštanja, odnosno raskrsnicama.
Ako takve uslove prihvatite, onda će jurnjava po unapred utvrđenim tračnicama postati vaša životna navika i vi je nikada više nećete moći prekinuti, odnosno nećete moći tu naviku promeniti.
Smisao leži u tome da se skoči, iskoči sa tračnica pre nego što se navika formira, pre nego što jednostavno uđete u taj zatvor spoljnih uslova i naturenih okolnosti. (...)“
Na strani 58 8 59 knjige, u odeljku koji je sastavljen iz nekih delova eseja Arrow in the Blue i drugog The God that Failed pokušava Kestler da prikaže dva vrlo značajna momenta u razvoju nemačkog duha, pre dolaska Hitlera na vlast, pre 1933. godine.
Prvi se odnosi na prilagođavanje nemačke građanske klase novom duhu i novim nacionalističkim vetrovima. Kestler je radio u Ulštajnovoj mreži listova. Ulštajn je bio Jevrejin, pa ipak list u kome je radio Kestler počeo je lagano, gotovo prirodno, da menja svoj kosmopolitski profil u jednu pangermanističku orijentaciju.
Ali i više od toga. Iako je bio Jevrejin, tokom 1932. godibe vlasnik Ulštajn je pokušao da arijevizira firmu. I to na jedan posredan način. On je vršio jednu laganu čistku. Žrtve čistke bili su Jevreji, a na mesto njih on je unajmljivao prave arijevce i čvrste nacionaliste.
Pretpostavljam da ovo što je radio jedan Jevrejin Ulštajn, još više su radili arijevci koji možda u duši nisu bili zagriženi nacionalisti fašističkog tipa, ali su se ipak prilagođavali vremenu koje se osećalo.
Na strani 59, međutim, da bi ilustrovao kako oni nisu stvarno shvatili šta se zbiva i šta se sprema, iako su živeli u centru te bure, oni tu buru nisu osećali kao nešto što će biti trajno, što će njihovu zemlju i njhovo vreme osvojiti stalnim katastrofama, nego su mislili da se radi o prolaznom nevremenu. Da bi ilustrovao to, on priča jednu vrlo poučnu priču iz Mink dinastije kineske.
U vreme drugog imperatora Mink dinastije, živeo je jedan dželat čije je ime bilo Vang-Loon. On je bio majstor svog zanata i njegova slava bila je proneta kroz celu imperiju.
Njegova umetnost sastojala se u tome što je uspevao da brzinom kojom se nije mogao pohvaliti ni jedan drugi dželat, skine glavu osuđenicima. Imao je otprilike pedeset klijenata godišnje i običaj da sačekuje osuđenike na stepenicama koje vode na gubilište i da držeći mač iza leđa, udari kad ovi ne očekuju.
Glave su padale kao zreli plodovi i osuđenik nije ni osećao šta se sa njim zbiva. Njegov san, međutim, bio je bio da pokuša u stvari i da uspe da odseče glavu tako da ona ostane na vratu, onako kao kada bi neko uspeo da izvuče čaršav ispod posuđa na stolu, a da posuđe ostane nepomično.
Njegov momenat, Loonov momenat konačno je došao u sedamdeset osmoj godini njegovog života. Toga dana imao je da pogubi šesnaest osuđenika na smrt, jedanaest ih je pogubio na svoj majstorski način, a onda je došao dvanaesti. On je podigao mač i brzinom koju do sada nikada nije mogao da ostvari, postigao svoj triumf.
Odsekao je glavu, ali onanije pala sa ramena, ostala je tamo gde je bila i osuđenik je kao da se ništa nije dogodilo produžio da se penje do gubilišta. Kad je dostigao platformu, okrenuo se Vang-Loonu i prekorno mu rekao:
„O okrutni Vang-Loone, zašto produžuješ moje muke i što nisi sa mnom uradio ono što i sa ostalima, brzo i milosrdno.“ Vang-Loon je shvatio da je postigao ambiciju svog života, nasmešio se i učtivo kazao: „Samo klimni glavom, molim te.“
Tako po Kestleru i Nemci nisu znali da im je glava već odsečena, bilo je potrebno samo da klimnu glavom, pa da shvate da je više nemaju, ali do toga, do 1939. godine, bilo je još dugo.
Pitam se koliko nas živi sa odsečenom glavom kao da još ona funkcioniše, kao da se ništa nije dogodilo?
Koliko ljudskih epoha živi kao da ima glavu, a ona je već davno odsečena? Zar i ovo vreme, vreme u kome mi živimo sada nije slično tome, zar mi nismo onaj osuđenik Vang-Loonov na kome je on postigao svoj životni triumf? (III deo Ovde)
Saturday, April 25, 2009
A. Kestler komentar I deo
A. Kestler komentar I deo
Dnevnik, ponedeljak, 28. februar 1983. godine. (Blog)
A. Kestler Bricks to Babel
U biblioteci Mazvel Hila pronašao sam knjigu koja se zove Bricks to Babel, što bi se moglo prevesti kao Put u Vavilon od Artura Kestlera. To je u stvari jedan kompendijum njegovih eseja zajedno sa njegovim naknadnim komentarima, koje odlomke iz tih eseja povezuje i predstavlja jedan u stvari prilično, kako sam na brzinu mogao da pogledam, presek kroz njegovu eseistiku, a ponešto i od njegovih literarnih radova, kao i naročito presek kroz njegove autobiografske radove, u jednom velikom rasponu.
Obuhvatajući i njegovu komunističku konverziju i njegovo upoznavanje sa istočnom filosofijom, istočnom mistikom, njegovu drugu konverziju da tako kažem.
Roman Pomračenje u podne sa temom o ruskim čistkama, ostavio je na mene snažan utisak. Ali Arturu Kestleru privukli su me specijalno njegovi eseji koje sam čitao ili u odlomcima ili u celini kroz ovih poslednjih petnaest do dvadesetak godina.
Međutim ima još jedna stvar koja me je njemu privukla. Postoje izvesne sličnosti između nas dvojice. Najpre u jednom od njegovih autobiografskih eseja, čini mi se da je to bio Arrow in the Blue, što bi se moglo prevesti kao Strela u nebo, rekao je kako je, mislim da je to bilo tu, više puta u životu on kompletno menjao svoj život i svoj status.
To me podseća na dekadne promene koje se u meni događaju. Zatim Artur Kestler je prošao kroz zatvor kao ja. Ja ne mislim na ono kratkotrajno hapšenje od strane falange, odnosno frankistau Malagi, za vreme Španskog građanskog rata, mislim na onih sedam do osam godina koliko je od 1932. godine mislim do 1939. godine bio član komunističke partije.
To je bio njegov zatvor, njegov pravi intelektualni, moralni i duhovni zatvor.
Knjiga Bricks to Babel je zanimljiva u prvom redu zato što je selekciju zajedno s komentarima i čitavu kompoziciju pravio lično Kestler, tako da ona predstavlja jednu autentičnu tvorevinu u kojoj se strani izdavač mešao jedino ograničenjem strana.
Premda je knjiga vrlo obimna, ima oko 700 strana velikog formata, odlučio sam da je pročitam i da se ponovo podsetim na izvesne stvari koje sam čitao od Kestlera, a koje nisam bio komentarisao.
Najpre mi pada u oči jedno njegovo osećanje, jedno njegovo metafizičko osećanje, koje je bilo praćeno saznanjem, veoma sličnim onome što sam ja više puta osećao kad sam, a to sam i u dnevniku nekoliko puta zabeležio, ležao na leđima, negde u prirodi i posmatrao plavo nebo iznad sebe.
On je jednoj svojoj knjizi dao naslov Strela u plavetnilo odnosno Strela u nebo, upravo na bazi ovakvog svog saznanja stečenog u takvom jednom, skoro mističnom trenutku.
Interpretiraću ovde njegovo osećanje i njegovo saznanje kao valstito saznanje upravo zbog toga što je ono ovde izneto sa daleko većom prodornošću i snagom nego što je to meni u dnevniku ranije uspevalo.
On je ležeći tako i gledajući u nebo spoznao nemogućnost rešenja dva osnovna problema naše i filosofije i naše egzistencije, a to su večnost i beskraj. Posmatrajući transparentno, beskrajno nebo iznad sebe, on je rekao:
„(...) Ti možeš da odapneš jednu super strelu, ako je imaš, u to plavo nebo, sa super snagom koja će uspeti da je odnese izvan granica zemljine gravitacije. Proći će tada ona mesec, sunce, a zatim? Proći će zatim interstelarni svemir, druga sunca, kroz druge galaksije, a zatim?
Zatim će ići dalje, proći će kroz spiralne nebule, mnogo hiljada miliona drugih galaksija, drugih spiralnih nebula i neće biti ništa da je zaustavi, ništa da je ograniči, ništa da završi njen put niti u vremenu niti u prostoru, i najgore od svega beše da to nije bila fantazija nego istina. Istina koja je užasavala i mučila mozak.
Ta ideja da će problem beskonačnosti, problem večnosti, zauvek ostati nerešen, bila je gotovo nepodnošljiva. (...)“
Matematika kojom se Artur Kestler bavio intenzivno, nije donosila nikakva olakšanja, naprotiv, on je putem matematike shvatio ne samo vlastitu ništavnost, nego i ništavnost zemlje na kojoj je živeo, ništavnost vremena kroz koje je prolazio.
Shvatio je da se kao granična količina i on i zemlja i njegovo vreme, ceo njegov život, svodi na nulu onda ako se podeli sa jednom neograničenom količinom.
Tome ga je učila matematika, iako je prostor beskrajan onda je zemlja nula, da je nula on, da je nula njegovo vreme životno, čitave milijarde godina.
To naravno nije imalo smisla, ali je bilo tako i on se nadao da je negde u stvari u tom proračunu greška koja će konačno biti rešena, i ljudski mozak oslobođen tog strašnog tereta neshvatanja večnosti i beskraja. (II deo Ovde)
Dnevnik, ponedeljak, 28. februar 1983. godine. (Blog)
A. Kestler Bricks to Babel
U biblioteci Mazvel Hila pronašao sam knjigu koja se zove Bricks to Babel, što bi se moglo prevesti kao Put u Vavilon od Artura Kestlera. To je u stvari jedan kompendijum njegovih eseja zajedno sa njegovim naknadnim komentarima, koje odlomke iz tih eseja povezuje i predstavlja jedan u stvari prilično, kako sam na brzinu mogao da pogledam, presek kroz njegovu eseistiku, a ponešto i od njegovih literarnih radova, kao i naročito presek kroz njegove autobiografske radove, u jednom velikom rasponu.
Obuhvatajući i njegovu komunističku konverziju i njegovo upoznavanje sa istočnom filosofijom, istočnom mistikom, njegovu drugu konverziju da tako kažem.
Roman Pomračenje u podne sa temom o ruskim čistkama, ostavio je na mene snažan utisak. Ali Arturu Kestleru privukli su me specijalno njegovi eseji koje sam čitao ili u odlomcima ili u celini kroz ovih poslednjih petnaest do dvadesetak godina.
Međutim ima još jedna stvar koja me je njemu privukla. Postoje izvesne sličnosti između nas dvojice. Najpre u jednom od njegovih autobiografskih eseja, čini mi se da je to bio Arrow in the Blue, što bi se moglo prevesti kao Strela u nebo, rekao je kako je, mislim da je to bilo tu, više puta u životu on kompletno menjao svoj život i svoj status.
To me podseća na dekadne promene koje se u meni događaju. Zatim Artur Kestler je prošao kroz zatvor kao ja. Ja ne mislim na ono kratkotrajno hapšenje od strane falange, odnosno frankistau Malagi, za vreme Španskog građanskog rata, mislim na onih sedam do osam godina koliko je od 1932. godine mislim do 1939. godine bio član komunističke partije.
To je bio njegov zatvor, njegov pravi intelektualni, moralni i duhovni zatvor.
Knjiga Bricks to Babel je zanimljiva u prvom redu zato što je selekciju zajedno s komentarima i čitavu kompoziciju pravio lično Kestler, tako da ona predstavlja jednu autentičnu tvorevinu u kojoj se strani izdavač mešao jedino ograničenjem strana.
Premda je knjiga vrlo obimna, ima oko 700 strana velikog formata, odlučio sam da je pročitam i da se ponovo podsetim na izvesne stvari koje sam čitao od Kestlera, a koje nisam bio komentarisao.
Najpre mi pada u oči jedno njegovo osećanje, jedno njegovo metafizičko osećanje, koje je bilo praćeno saznanjem, veoma sličnim onome što sam ja više puta osećao kad sam, a to sam i u dnevniku nekoliko puta zabeležio, ležao na leđima, negde u prirodi i posmatrao plavo nebo iznad sebe.
On je jednoj svojoj knjizi dao naslov Strela u plavetnilo odnosno Strela u nebo, upravo na bazi ovakvog svog saznanja stečenog u takvom jednom, skoro mističnom trenutku.
Interpretiraću ovde njegovo osećanje i njegovo saznanje kao valstito saznanje upravo zbog toga što je ono ovde izneto sa daleko većom prodornošću i snagom nego što je to meni u dnevniku ranije uspevalo.
On je ležeći tako i gledajući u nebo spoznao nemogućnost rešenja dva osnovna problema naše i filosofije i naše egzistencije, a to su večnost i beskraj. Posmatrajući transparentno, beskrajno nebo iznad sebe, on je rekao:
„(...) Ti možeš da odapneš jednu super strelu, ako je imaš, u to plavo nebo, sa super snagom koja će uspeti da je odnese izvan granica zemljine gravitacije. Proći će tada ona mesec, sunce, a zatim? Proći će zatim interstelarni svemir, druga sunca, kroz druge galaksije, a zatim?
Zatim će ići dalje, proći će kroz spiralne nebule, mnogo hiljada miliona drugih galaksija, drugih spiralnih nebula i neće biti ništa da je zaustavi, ništa da je ograniči, ništa da završi njen put niti u vremenu niti u prostoru, i najgore od svega beše da to nije bila fantazija nego istina. Istina koja je užasavala i mučila mozak.
Ta ideja da će problem beskonačnosti, problem večnosti, zauvek ostati nerešen, bila je gotovo nepodnošljiva. (...)“
Matematika kojom se Artur Kestler bavio intenzivno, nije donosila nikakva olakšanja, naprotiv, on je putem matematike shvatio ne samo vlastitu ništavnost, nego i ništavnost zemlje na kojoj je živeo, ništavnost vremena kroz koje je prolazio.
Shvatio je da se kao granična količina i on i zemlja i njegovo vreme, ceo njegov život, svodi na nulu onda ako se podeli sa jednom neograničenom količinom.
Tome ga je učila matematika, iako je prostor beskrajan onda je zemlja nula, da je nula on, da je nula njegovo vreme životno, čitave milijarde godina.
To naravno nije imalo smisla, ali je bilo tako i on se nadao da je negde u stvari u tom proračunu greška koja će konačno biti rešena, i ljudski mozak oslobođen tog strašnog tereta neshvatanja večnosti i beskraja. (II deo Ovde)
Friday, April 24, 2009
„Pluralizam“ SKJ
Dnevnik, ponedeljak, 14. mart 1983. godine.
„Pluralizam“ Saveza komunista Jugoslavije
Članovi Saveza komunista Jugoslavije dele se na komuniste, one koji nisu komunisti i antikomuniste. Anti se komunisti dele na one koji to žele da budu, i one koji to ne žele da budu.
Nekomunisti se dele na one koji ne znaju da to nisu i one koji znaju da to nisu. Što se tiče pravih komunista, za njih ne znam, nisam ih sretao.
Psihopatologija kritike.
Psihopatologija tekuće kritike. Kod nekih naših, pa i uglednih kritičara primećuje se naopaka racionalizacija, tačnije substitucija suda kad o pojedinim knjigama govore, naročito o onima osrednje vrednosti, gde stavovi kritike mogu biti ambivalentni.
Među kritičarima takođe vlada surevnjivost i netrpeljivost kao i među piscima, i onda oni svesno ili nesvesno pokazuju ovu na paralelnim, naizgled neodnosećim se kolosecima svojih osnovnih emocija.
Napadaju knjige o kojima njihovi protivnici, bolje rečeno konkurenti, misle dobro.
Druga vrsta – herostatska je. To su obično mlađi i nepoznati kritičari, koji napadaju često na velika imena, samo zato što žele da odstrugani sjaj pozlate sa napadnutih dela padne i na njih.
Beleška za “Gradjenje Runa”
Jedna beleška o Runu. Imam utisak da sam ja čak i više od Grejvsa isključio Argonaute, ako se držim osnove kod Apolonija Rođanina.
To će se videti iz uporednog spiska koga imam nameru da dam u fusnoti “Rađanja runa”, kad govorim o spiskovima posade Arga, tako da vršim paralelu između spiska koga je dao Apolodor, gramatičar, Apolonije Rođanin i Grejvs.
Na primer ja sam Autolika odmah uveo u taj spisak, dok ga ne daje Grejvs, ne znam kasnije, on ga pominje na jednom mestu, ali u jednom naročitom kontekstu.
Kod Tezeja sam se prilično dvoumio dok mi njegov boravak u paklu nije omogućio da na posredan način ukažem čitaocu pre nego što to i sam Noemis shvati, da se nalazeći se u Trakiji nalazi zapravo u paklu.
Priznajem da sam na ovo delikatno rešenje prilično ponosan. Iz ove beleške se vidi da je moja namera da pošto “Građenje Runa” treba da predstavlja naučnu studiju, uvedem i naučnu aparaturu, dakle fusnote, iscrpnu bibliografiju, unakrsne referencije, i sve ono što prati jedno ozbiljno naučno delo o jednoj knjizi, u ovom slučaju mojoj knjizi.
To će biti verovatno jedan od ređih slučajeva u literaturi. No neka mi bude oprošteno što to činim, ja svakako o tom delu i njegovom nastanku znam više nego što će ikad iko o tome znati.
Sartr i Kami – mitska paralela.
Jedna mitska paralela Sartra i Kamia. Ako Kamijeva moralna filosofija ima piktografski arhetip u Mitu o Sizifu, Sartrova je transkripcija mita o Tantalu, ali u svojoj ozbiljnoj sferi, potrebe da se dosegne egzistencija, ali mita o Buridanovom magarcu kad se tiče Sartrove praktične politike.
Petak, 18. 3. 1983. godine
Priroda i smrt.
Da li je potreba za prirodom, žudnja za smrću? Otkuda samo lepota nenačeta rukom, ono što nikada, ma koliko veličanstvena bila, ljudskoj rukotvorini ne uspeva, miri čoveka sa smrću, a ponekad ga sa njom na neki način i upoznaje.
Zašto hoćemo da nestanemo u nebu koje posmatramo, u moru koje se gasi, u reci koja odlazi, a takvu žudnju nikad nemamo, takvu žudnju za ujedinjenjem, pred nekim ma i najlepšim delom ljudske ruke?
Šta je to u prirodi što se spaja sa smrću i što je spaja sa umiranjem, a kroz njega i sa večnim vlaćanjem? Možda je upravo to večno vraćanje koje nam samo priroda jemči ono što nas njoj privlači, samo smo pred njom i sa njom sigurni da nikad nećemo sasvim umreti.
Trebalo bi da nam tu sigurnost pruža naše potomstvo, ali ne pruža. Naprotiv čini se da će ono oduzimajući nam prirodu, oduzeti nam i jedini grob u kome se može i živeti.
„Pluralizam“ Saveza komunista Jugoslavije
Članovi Saveza komunista Jugoslavije dele se na komuniste, one koji nisu komunisti i antikomuniste. Anti se komunisti dele na one koji to žele da budu, i one koji to ne žele da budu.
Nekomunisti se dele na one koji ne znaju da to nisu i one koji znaju da to nisu. Što se tiče pravih komunista, za njih ne znam, nisam ih sretao.
Psihopatologija kritike.
Psihopatologija tekuće kritike. Kod nekih naših, pa i uglednih kritičara primećuje se naopaka racionalizacija, tačnije substitucija suda kad o pojedinim knjigama govore, naročito o onima osrednje vrednosti, gde stavovi kritike mogu biti ambivalentni.
Među kritičarima takođe vlada surevnjivost i netrpeljivost kao i među piscima, i onda oni svesno ili nesvesno pokazuju ovu na paralelnim, naizgled neodnosećim se kolosecima svojih osnovnih emocija.
Napadaju knjige o kojima njihovi protivnici, bolje rečeno konkurenti, misle dobro.
Druga vrsta – herostatska je. To su obično mlađi i nepoznati kritičari, koji napadaju često na velika imena, samo zato što žele da odstrugani sjaj pozlate sa napadnutih dela padne i na njih.
Beleška za “Gradjenje Runa”
Jedna beleška o Runu. Imam utisak da sam ja čak i više od Grejvsa isključio Argonaute, ako se držim osnove kod Apolonija Rođanina.
To će se videti iz uporednog spiska koga imam nameru da dam u fusnoti “Rađanja runa”, kad govorim o spiskovima posade Arga, tako da vršim paralelu između spiska koga je dao Apolodor, gramatičar, Apolonije Rođanin i Grejvs.
Na primer ja sam Autolika odmah uveo u taj spisak, dok ga ne daje Grejvs, ne znam kasnije, on ga pominje na jednom mestu, ali u jednom naročitom kontekstu.
Kod Tezeja sam se prilično dvoumio dok mi njegov boravak u paklu nije omogućio da na posredan način ukažem čitaocu pre nego što to i sam Noemis shvati, da se nalazeći se u Trakiji nalazi zapravo u paklu.
Priznajem da sam na ovo delikatno rešenje prilično ponosan. Iz ove beleške se vidi da je moja namera da pošto “Građenje Runa” treba da predstavlja naučnu studiju, uvedem i naučnu aparaturu, dakle fusnote, iscrpnu bibliografiju, unakrsne referencije, i sve ono što prati jedno ozbiljno naučno delo o jednoj knjizi, u ovom slučaju mojoj knjizi.
To će biti verovatno jedan od ređih slučajeva u literaturi. No neka mi bude oprošteno što to činim, ja svakako o tom delu i njegovom nastanku znam više nego što će ikad iko o tome znati.
Sartr i Kami – mitska paralela.
Jedna mitska paralela Sartra i Kamia. Ako Kamijeva moralna filosofija ima piktografski arhetip u Mitu o Sizifu, Sartrova je transkripcija mita o Tantalu, ali u svojoj ozbiljnoj sferi, potrebe da se dosegne egzistencija, ali mita o Buridanovom magarcu kad se tiče Sartrove praktične politike.
Petak, 18. 3. 1983. godine
Priroda i smrt.
Da li je potreba za prirodom, žudnja za smrću? Otkuda samo lepota nenačeta rukom, ono što nikada, ma koliko veličanstvena bila, ljudskoj rukotvorini ne uspeva, miri čoveka sa smrću, a ponekad ga sa njom na neki način i upoznaje.
Zašto hoćemo da nestanemo u nebu koje posmatramo, u moru koje se gasi, u reci koja odlazi, a takvu žudnju nikad nemamo, takvu žudnju za ujedinjenjem, pred nekim ma i najlepšim delom ljudske ruke?
Šta je to u prirodi što se spaja sa smrću i što je spaja sa umiranjem, a kroz njega i sa večnim vlaćanjem? Možda je upravo to večno vraćanje koje nam samo priroda jemči ono što nas njoj privlači, samo smo pred njom i sa njom sigurni da nikad nećemo sasvim umreti.
Trebalo bi da nam tu sigurnost pruža naše potomstvo, ali ne pruža. Naprotiv čini se da će ono oduzimajući nam prirodu, oduzeti nam i jedini grob u kome se može i živeti.
Thursday, April 23, 2009
Ponoćna reazmišljanja
Petak, 11. mart 1983. godine.
Ponoćna reazmišljanja uz Šumana (Čelo koncert A minor Op. 129)
Umetnost je neka vrsta skrivenog priznanja, skrivene ispovesti. U tom smislu roman je iskustvo u kodovima, nešto poput nedešifrovane linearne „A“ tablice, prastarog predgrčkog pisma.
Ja sam i lavirint i onaj u njemu. Duša je nalik Minotaurovom lavirintu u kome onaj kome ta duša pripada, igra sve heroje uključene u ovaj mit. Silazi u lavirint vlastite duše kao Teseus što ga je Atena prinela na žrtvu bikolikom Minotauru.
I duboko, duboko u tom lavirintu svoje duše nalazi opet sebe, ovoga puta kao čudovište Minotaura. Nikakve koristi nemamo ni iskustvom rađanja ni iskustvom smrti. Ispod opijenosti svrhom uvek je potisnut užas da svrhe nema, da je sva svrha baš u ovoj zabludi.
Naročit osećaj koga sam uvek imao stojeći na ivici mora, dodirujući sobom dva razlučena sveta, poticao je verovatno upravo od toga što sam stajao u toj graničnoj tački.
To je tačka koju čovek može pronaći u ponoć, može pronaći između dve godine od kojih ni jedna više ne postoji, dakle na njihovim granicama, tamo gde se nova godina gubi, a stara počinje, može naći u granicama magijskog vremena na Zadušnice,
s jednom nogom duboko u peščanoj plaži, a s drugom duboko u okeanu, na tananoj granici smrti i života, tamo gde zakoni ovih i onih dimenzija više nisu apsolutni, gde je tanka, najtanja, opna tajne, gde se ona jednom može i nazreti.
Imam samo jednu dužnost da razumem i samo jedan strah da svoje razumevanje pogrešno upotrebim. Duša je kao svemir, beskonačna u svojoj konačnosti. Svet i ja ne možemo postojati zajedno, ili postoji svet ili postojim ja. Udaljavati se od nečega fizički, ponekad znači biti mu bliži saznanjem.
Kami je u svom Dnevniku rekao da je intelektualac čovek koji ume da posmatra kako mu mozak radi.
Ja bih dodao i koji ponekad ume da spozna kad radi rđavo. U tom Dnevniku Kami takođe predlaže da se oslobodimo taštine i kukavičluka. Ali ponekad nas od kukavičluka spasava upravo taština, a od taštine samo kukavičluk.
U noćnim tišinama zatvora čuju se ponekad glasovi koji dopiru iz nas, davno izgovoreni glasovi vremena kroz koje smo prošli i ne dodirnuvši ga.
Junak jedne velške priče bio je ubeđen u svoju besmrtnost zato što mu je prorečeno da neće moći biti ubijen ni na konjskim leđima ni na nogama, ni u kući ni van kuće, ni u vodi ni na suvoj zemlji, a onda ga je žena nagovorila da se okupa i njen ljubavnik ga je ubio, dok je bio pola u kadi, pola van nje, pod nastrešnicom, ali van kuće, i s jednom nogom na leđima koze.
Ovim neću da kažem da se ne treba kupati, samo da ne treba verovati u besmrtnost.
Ponoćna reazmišljanja uz Šumana (Čelo koncert A minor Op. 129)
Umetnost je neka vrsta skrivenog priznanja, skrivene ispovesti. U tom smislu roman je iskustvo u kodovima, nešto poput nedešifrovane linearne „A“ tablice, prastarog predgrčkog pisma.
Ja sam i lavirint i onaj u njemu. Duša je nalik Minotaurovom lavirintu u kome onaj kome ta duša pripada, igra sve heroje uključene u ovaj mit. Silazi u lavirint vlastite duše kao Teseus što ga je Atena prinela na žrtvu bikolikom Minotauru.
I duboko, duboko u tom lavirintu svoje duše nalazi opet sebe, ovoga puta kao čudovište Minotaura. Nikakve koristi nemamo ni iskustvom rađanja ni iskustvom smrti. Ispod opijenosti svrhom uvek je potisnut užas da svrhe nema, da je sva svrha baš u ovoj zabludi.
Naročit osećaj koga sam uvek imao stojeći na ivici mora, dodirujući sobom dva razlučena sveta, poticao je verovatno upravo od toga što sam stajao u toj graničnoj tački.
To je tačka koju čovek može pronaći u ponoć, može pronaći između dve godine od kojih ni jedna više ne postoji, dakle na njihovim granicama, tamo gde se nova godina gubi, a stara počinje, može naći u granicama magijskog vremena na Zadušnice,
s jednom nogom duboko u peščanoj plaži, a s drugom duboko u okeanu, na tananoj granici smrti i života, tamo gde zakoni ovih i onih dimenzija više nisu apsolutni, gde je tanka, najtanja, opna tajne, gde se ona jednom može i nazreti.
Imam samo jednu dužnost da razumem i samo jedan strah da svoje razumevanje pogrešno upotrebim. Duša je kao svemir, beskonačna u svojoj konačnosti. Svet i ja ne možemo postojati zajedno, ili postoji svet ili postojim ja. Udaljavati se od nečega fizički, ponekad znači biti mu bliži saznanjem.
Kami je u svom Dnevniku rekao da je intelektualac čovek koji ume da posmatra kako mu mozak radi.
Ja bih dodao i koji ponekad ume da spozna kad radi rđavo. U tom Dnevniku Kami takođe predlaže da se oslobodimo taštine i kukavičluka. Ali ponekad nas od kukavičluka spasava upravo taština, a od taštine samo kukavičluk.
U noćnim tišinama zatvora čuju se ponekad glasovi koji dopiru iz nas, davno izgovoreni glasovi vremena kroz koje smo prošli i ne dodirnuvši ga.
Junak jedne velške priče bio je ubeđen u svoju besmrtnost zato što mu je prorečeno da neće moći biti ubijen ni na konjskim leđima ni na nogama, ni u kući ni van kuće, ni u vodi ni na suvoj zemlji, a onda ga je žena nagovorila da se okupa i njen ljubavnik ga je ubio, dok je bio pola u kadi, pola van nje, pod nastrešnicom, ali van kuće, i s jednom nogom na leđima koze.
Ovim neću da kažem da se ne treba kupati, samo da ne treba verovati u besmrtnost.
Wednesday, April 22, 2009
Danilo ili život kao bol
Danilo ili život kao bol
Borislav Pekić
Knjizevnost, 1990, sv. 2-3, str. 409-411. Isti tekst je objavljen i u Vidicima, 1990, br. 4-5, str. 66-69.
U poslednjim, za žive vidljivim, časovima verni je prijatelj upitao Danila boli li ga što. Da, rekao je. Šta upitao je prijatelj?
Život, odgovorio je Danilo.
U kratkom, jednostavnom, spokojnom priznanju našeg opšteg poraza, učinjenom bez nade, ali i bez očajanja, bez optužbe, ali s rezignacijom pobednika, u jedino mogućoj i poštenoj definiciji, priznali to ili ne, ljudske pozicije, bio je kao u hermetičkom, neprobojnom kalupu sudbine sadržan i za uvek sačuvan ceo njegov život.
A u tom životu, dužem od svojih godina, kao na neistrošivom beleg-kamenu humane povesti sabrana behu i tuđa trajanja – već rođenih i još nerođenih učesnika i saučesnika sveta kroz koji je Danilo prošao kao alfijska senka jedne bolje mogućnosti, uzvišenijeg pozvanja, plemenitije svrhe, plodonosnijih žrtava i mirenja sa spoznajom da je biti sen „nečeg drugog“ u čvrstom i okrutnom svetu našeg privida rizika, ali i s utehom da se rizik isplatio.
Nemoguće se možda i ne može postići. Ali za nemogućim se može, ponekad i mora žudeti.
*
Upoznali smo se davno, a poznavali, čini mi se, i mnogo ranije kad jedan za drugog ni čuli nismo. Uvek sam imao utisak da smo se nekada već sreli, da smo jednom bili prijatelji, da smo zajednički život pradavno proživeli i da je ovo što smo od ranih šezdesetih do kasnih osamdesetih doživeli samo prisniji nastavak, koga čeka treći – dublji i trajniji.
I kad se najzad opet sretosmo, obojica smo, čini mi se, instinktom osamljenika, da ne kažem izopćenika, ili da ne kažem tuđinca u stalnoj žudnji za Domom, znali da ćemo ostati prijatelji.
Prijatelji ne samo onim što nas je spajalo, već, možda i više, onim što će nas razdvajati.
A spajalo nas je dvostruko, montanjarsko-panonsko poreklo, uvek spremno da proizvede nepredvidljive plodove; spajale su nas večne, prinudne pa i izabrane seobe; spajalo i osećanje tuđinstva od kojeg smo obojica patili, potajno, ponekad i javno, nikad ga se, međutim, ne odrekavši, kao da nam se činilo da je ono najbolnije ali i najvredniji činilac naše sudbine. I još mnogo toga nas je spajalo ...
I delilo nas je mnogo šta, ali na onaj način koji ljude još čvršće i časnije vezuje. Delila nas je nesreća koju je on osećao, a ja tek slutio; vera u umetnost koju je on sa strašću negovao a ja je katkad igrao kao gost u hramu vernika; intenzitet življenja koji sam ja kukavički obuzdavao, a on mu davao zamah misije u svetu mrtvaca.
Sad nas ništa ne deli. Tek nešto malo vremena koje i onako ne postoji.
*
Prvi put smo sami sedeli u jednoj od njegovih sobica, kroz koje se selio kao kaluđer-isposnik, iz ćelije u ćeliju, iz iskušenja u iskušenje, iz lične u opštu dramu, i govorili o mojoj prvoj knjizi. Knjizi jednog tridesetpetogodišnjaka. Nismo, u stvari, govorili. On je govorio. Toliko ponesen, s takvom strašću da sam na kraju, taštinom savladan, ali sumnjom u sebe obuzdan, pomislio: „Dobro bi bilo da sam tu i takvu knjigu uistini napisao.“
Drugom, između ostalih prilika, opet sedim u sobici kod Danila. Ne sećam se da li je odaja ista. Svejedno je. Sve su njegove eremitske ćelije bile iste, čak i kad su imale više od te jedine sobice, i mnogo više sreće na koju bi bez zebnje pristajao.
Sad nismo sami. Tu su Mirko i Filip. Čita se rukopis Bašta, pepeo. trebalo je da čujemo samo odlomke romana, ali polako, s s teme na temu, malo unapred, malo unatrag, čita se manje više sve, pa onda i ono malo što se preskočilo.
Ja ne znam za ovakvu evokaciju detinjstva. Ne znam za ovakvu ravnotežu lirskog i parodijskog, nostalgije i analize, zanosa i razuma, ovosveta i onosveta, suza za koje se ne zna jesu li od plača ili smeha (biće ipak da su od plača, a smeh da je tek alibi odrasla čoveka).
Hrabro pronađene, duboko shvaćene uspomene, iskustva tanano prevedena iz jednog života u drugi, iz prolazne stvarnosti u trajniju budućnost umetnosti. Iz limba u raj.
Uspomene, koje premda nisu, mogu biti i moje i premda nisu, mogu biti uspomene i Filipove i Mirkove, koje prestaju biti Danilove, i postaju sveuspomene, sam proces memoriranja jedne i izabrane i uklete rase, u njemu pomešane s drugom ne manje nesrećnom. I po drugi put mislim, ali sada sa zavišću koje se ne stidim: „Dobro bi bilo da sam tu i takvu knjigu i sam napisao.“
Jednom je bio moj gost u Londonu. Nije u mom životu, ni u mojoj kući ništa pokušao da menja. Hteo je jednostavno, pripremajući se za Grobnicu za Borisa Davidoviča, da me upozna s jednim stanjem, stanjem zatočeništva, za koje je, sada vidim, s pravom, verovao da ga ne shvatam, iako je znao da ga u izvesnom smislu poznajem.
Kad sam mu, opet, naravno, u jednoj od njegovih azilsobica, nekoliko dana bio gost u Parizu, činilo mi se da mi je prvi zadatak bio da mu uredim sobu. „Ako misliš da mi urediš život, ne trudi se.“ Rekao je posmatrajući me s izvesnim sažaljenjem. „On nije u stvarima.“ Rekao je to čovek koji je suštinskim imenovanjem svih stvari kojih se njegov dar dotakao ove posedovao više od nas koji smo hteli, ako su prijatne i da ih imamo, ili ako su strašne da ih se odreknemo.
Poslednji put opet smo sami, kod mene u Beogradu, U mojoj ćeliji, mome azilu. Uvek slučajno, uvek na nekom raskršću, uvek u nekom prolazu i uvek s osećanjem da je to naš poslednji susret. Noć je. Naše je vreme, obojica smo bića mraka. I puna je mesečina u koju se nadam. Jer Mesec je moj.
U toj tmini, pod ledenim mesecom, otkriva mi najednom da je Sunce njegovo. Da je ispod tamnog pokrova njegove duše – svetlost radosti za kojom sam čeznuo. Razgovaramo od osam uveče do osam ujutru. Ne govorimo o knjigama. One su nam i dosadne i odvratne. I iznad svega – nedovoljne.
Ispovedamo „živote koji bole“. Ali kad smo o njima, te poslednje od prvih budućih noći, govorili, nisu najednom tako nepodnošljivo boleli. Ti tako bolni, tako strašni životi. Na kraju, u bunilu buđenja, pa i stida koju svaka ispovest podrazumeva, jedan od nas je rekao: „Možda ne boli život. Možda boli saznanje da se ne vodi na pravi način.“ Drugi je rekao: „A možda je baš to – život.“
Razgovor neću zaboraviti. Da se sada ponovi rano je. A kad kasno bude, nikome neće trebati.
*
Ranih šezdesetih dobio sam od Filipa Davida pismo u kome kaže: „Od Kiša još uvek ni traga ni glas. Ko zna, možda je kao Rembo odlutao negde. Zar nije uvek govorio da mu je dosta literature, svega? Ipak, nadajmo se, vratiće se ...“
S tog tajanstvenog puta naš se Danilo vratio. Hoće li i s ovog? On koji je sve mogao, mogao bi i to. Ne verujem da hoće. I ne mora. Može biti spokojan. Zna da će se međ našim sinovima, unucima, našim potomcima opet javiti alfijska sena proroka s njegovim likom i njegovom dušom , koga i tada nećemo poslušati.
A on nikuda nije otputovao. Vratio se tamo odakle je došao.
U naš jedini zajednički zavičaj.
Borislav Pekić
Knjizevnost, 1990, sv. 2-3, str. 409-411. Isti tekst je objavljen i u Vidicima, 1990, br. 4-5, str. 66-69.
U poslednjim, za žive vidljivim, časovima verni je prijatelj upitao Danila boli li ga što. Da, rekao je. Šta upitao je prijatelj?
Život, odgovorio je Danilo.
U kratkom, jednostavnom, spokojnom priznanju našeg opšteg poraza, učinjenom bez nade, ali i bez očajanja, bez optužbe, ali s rezignacijom pobednika, u jedino mogućoj i poštenoj definiciji, priznali to ili ne, ljudske pozicije, bio je kao u hermetičkom, neprobojnom kalupu sudbine sadržan i za uvek sačuvan ceo njegov život.
A u tom životu, dužem od svojih godina, kao na neistrošivom beleg-kamenu humane povesti sabrana behu i tuđa trajanja – već rođenih i još nerođenih učesnika i saučesnika sveta kroz koji je Danilo prošao kao alfijska senka jedne bolje mogućnosti, uzvišenijeg pozvanja, plemenitije svrhe, plodonosnijih žrtava i mirenja sa spoznajom da je biti sen „nečeg drugog“ u čvrstom i okrutnom svetu našeg privida rizika, ali i s utehom da se rizik isplatio.
Nemoguće se možda i ne može postići. Ali za nemogućim se može, ponekad i mora žudeti.
*
Upoznali smo se davno, a poznavali, čini mi se, i mnogo ranije kad jedan za drugog ni čuli nismo. Uvek sam imao utisak da smo se nekada već sreli, da smo jednom bili prijatelji, da smo zajednički život pradavno proživeli i da je ovo što smo od ranih šezdesetih do kasnih osamdesetih doživeli samo prisniji nastavak, koga čeka treći – dublji i trajniji.
I kad se najzad opet sretosmo, obojica smo, čini mi se, instinktom osamljenika, da ne kažem izopćenika, ili da ne kažem tuđinca u stalnoj žudnji za Domom, znali da ćemo ostati prijatelji.
Prijatelji ne samo onim što nas je spajalo, već, možda i više, onim što će nas razdvajati.
A spajalo nas je dvostruko, montanjarsko-panonsko poreklo, uvek spremno da proizvede nepredvidljive plodove; spajale su nas večne, prinudne pa i izabrane seobe; spajalo i osećanje tuđinstva od kojeg smo obojica patili, potajno, ponekad i javno, nikad ga se, međutim, ne odrekavši, kao da nam se činilo da je ono najbolnije ali i najvredniji činilac naše sudbine. I još mnogo toga nas je spajalo ...
I delilo nas je mnogo šta, ali na onaj način koji ljude još čvršće i časnije vezuje. Delila nas je nesreća koju je on osećao, a ja tek slutio; vera u umetnost koju je on sa strašću negovao a ja je katkad igrao kao gost u hramu vernika; intenzitet življenja koji sam ja kukavički obuzdavao, a on mu davao zamah misije u svetu mrtvaca.
Sad nas ništa ne deli. Tek nešto malo vremena koje i onako ne postoji.
*
Prvi put smo sami sedeli u jednoj od njegovih sobica, kroz koje se selio kao kaluđer-isposnik, iz ćelije u ćeliju, iz iskušenja u iskušenje, iz lične u opštu dramu, i govorili o mojoj prvoj knjizi. Knjizi jednog tridesetpetogodišnjaka. Nismo, u stvari, govorili. On je govorio. Toliko ponesen, s takvom strašću da sam na kraju, taštinom savladan, ali sumnjom u sebe obuzdan, pomislio: „Dobro bi bilo da sam tu i takvu knjigu uistini napisao.“
Drugom, između ostalih prilika, opet sedim u sobici kod Danila. Ne sećam se da li je odaja ista. Svejedno je. Sve su njegove eremitske ćelije bile iste, čak i kad su imale više od te jedine sobice, i mnogo više sreće na koju bi bez zebnje pristajao.
Sad nismo sami. Tu su Mirko i Filip. Čita se rukopis Bašta, pepeo. trebalo je da čujemo samo odlomke romana, ali polako, s s teme na temu, malo unapred, malo unatrag, čita se manje više sve, pa onda i ono malo što se preskočilo.
Ja ne znam za ovakvu evokaciju detinjstva. Ne znam za ovakvu ravnotežu lirskog i parodijskog, nostalgije i analize, zanosa i razuma, ovosveta i onosveta, suza za koje se ne zna jesu li od plača ili smeha (biće ipak da su od plača, a smeh da je tek alibi odrasla čoveka).
Hrabro pronađene, duboko shvaćene uspomene, iskustva tanano prevedena iz jednog života u drugi, iz prolazne stvarnosti u trajniju budućnost umetnosti. Iz limba u raj.
Uspomene, koje premda nisu, mogu biti i moje i premda nisu, mogu biti uspomene i Filipove i Mirkove, koje prestaju biti Danilove, i postaju sveuspomene, sam proces memoriranja jedne i izabrane i uklete rase, u njemu pomešane s drugom ne manje nesrećnom. I po drugi put mislim, ali sada sa zavišću koje se ne stidim: „Dobro bi bilo da sam tu i takvu knjigu i sam napisao.“
Jednom je bio moj gost u Londonu. Nije u mom životu, ni u mojoj kući ništa pokušao da menja. Hteo je jednostavno, pripremajući se za Grobnicu za Borisa Davidoviča, da me upozna s jednim stanjem, stanjem zatočeništva, za koje je, sada vidim, s pravom, verovao da ga ne shvatam, iako je znao da ga u izvesnom smislu poznajem.
Kad sam mu, opet, naravno, u jednoj od njegovih azilsobica, nekoliko dana bio gost u Parizu, činilo mi se da mi je prvi zadatak bio da mu uredim sobu. „Ako misliš da mi urediš život, ne trudi se.“ Rekao je posmatrajući me s izvesnim sažaljenjem. „On nije u stvarima.“ Rekao je to čovek koji je suštinskim imenovanjem svih stvari kojih se njegov dar dotakao ove posedovao više od nas koji smo hteli, ako su prijatne i da ih imamo, ili ako su strašne da ih se odreknemo.
Poslednji put opet smo sami, kod mene u Beogradu, U mojoj ćeliji, mome azilu. Uvek slučajno, uvek na nekom raskršću, uvek u nekom prolazu i uvek s osećanjem da je to naš poslednji susret. Noć je. Naše je vreme, obojica smo bića mraka. I puna je mesečina u koju se nadam. Jer Mesec je moj.
U toj tmini, pod ledenim mesecom, otkriva mi najednom da je Sunce njegovo. Da je ispod tamnog pokrova njegove duše – svetlost radosti za kojom sam čeznuo. Razgovaramo od osam uveče do osam ujutru. Ne govorimo o knjigama. One su nam i dosadne i odvratne. I iznad svega – nedovoljne.
Ispovedamo „živote koji bole“. Ali kad smo o njima, te poslednje od prvih budućih noći, govorili, nisu najednom tako nepodnošljivo boleli. Ti tako bolni, tako strašni životi. Na kraju, u bunilu buđenja, pa i stida koju svaka ispovest podrazumeva, jedan od nas je rekao: „Možda ne boli život. Možda boli saznanje da se ne vodi na pravi način.“ Drugi je rekao: „A možda je baš to – život.“
Razgovor neću zaboraviti. Da se sada ponovi rano je. A kad kasno bude, nikome neće trebati.
*
Ranih šezdesetih dobio sam od Filipa Davida pismo u kome kaže: „Od Kiša još uvek ni traga ni glas. Ko zna, možda je kao Rembo odlutao negde. Zar nije uvek govorio da mu je dosta literature, svega? Ipak, nadajmo se, vratiće se ...“
S tog tajanstvenog puta naš se Danilo vratio. Hoće li i s ovog? On koji je sve mogao, mogao bi i to. Ne verujem da hoće. I ne mora. Može biti spokojan. Zna da će se međ našim sinovima, unucima, našim potomcima opet javiti alfijska sena proroka s njegovim likom i njegovom dušom , koga i tada nećemo poslušati.
A on nikuda nije otputovao. Vratio se tamo odakle je došao.
U naš jedini zajednički zavičaj.
Tuesday, April 21, 2009
Spiritualizacija "Zlatnog runa"
Dnevnik, petak, 18. februar 1983. godine. (Blog)
Spiritualizacija Zlatnog runa (za Zlatno runo VI i VII)
Sve dublje, sve upornije, sve uspešnije čini mi se ulazim u Runo. Sve više se restaurira ono saživljavanje sa kojim sam pisao svaku knjigu do sada.
Nešto duži razmak između V, VI i VII, nego što je to bio između I i II, i III i IV, kao i ovih naime III, IV i V, pomogao mi je u stavri da celinu sagledam još bolje, nego što sam u nju ranije imao uvid, i to da je sagledam u jednoj još spiritualnijoj perspektivi.
Raznovrsnost tema u zavisnosti od istorijskih priroda koje obrađujem predupredila je izvestan duhovni zamor koji bi me je čekaoinače da te raznovrsnosti nema i koji sam bio osetio pomalo u pisanju IV i III knjige.
Ta potreba da svakoj glavi pristupam sa novim pogledima, sa svežim pogledima, da uvek posmatram stvari iz jednog novog ugla i da ih pišem u tome odgovarajućem stilu, i tim odgovarajućim novim jezikom, predstavlja u stvari jedno zdravo umetničko iskušenje i jednu vrlo interesantnu i podstrekavajuću umetničku misiju, odnosno umetnički zadatak.
Formalno će naravno VI i VII knjiga imati izvesnih dramaturških sličnosti sa I i II, u tom smislu što će izgledati fragmentarnija, naročito VI, od recimo III, IV i V, ali ta sličnost će biti prividna u stvari.
Jedna druga neizvesnost me muči. Sigurno je priprema za Atlantis i čitava biblioteka koju sam povodom Atlantisa pročitao još više je spiritualizovala moj pristup Runu.
Sve ono što sam pri tome naučio o okultnome, sve ono što sam saznao o dubljim elementima psihe, o misterijama, o tajnama, sve to pomoglo mi je da još više oduhovim svoj pristup VI i VII knjizi, a prema tome i celini Runa.
Pitam se međutim koliko je praktičan rad na jednom žanr-romanu kao što je na primer bilo Besnilo, uticalo na moj rukopis i kako, pozitivno ili negativno.
To zapravo ne mogu videti pre nego što započnem sa prozom „Prve parnice“.
Sećam se da mi je Mihiz u jednom od naših dugotrajnih i mnogobrojnih razgovora na temu Runa rekao u jednom momentu: „Sada morate nastojati da što više produhovite stvar“.
Ta misao je došla posle razgovora o tome do koje mere sam ja u ovih nekoliko knjiga postavio ekonomske, socijalne, psihološke i svu ostalu bazu za opštu ideju Runa, i da je sada vreme da u VI i VII knjizi, da u stvari kažem zašto sam sve to činio, čemu sve to služi.
Naravno oduvek je bio to moj cilj, ja zato Runo i pišem. Problem je samo u tome da ne nastane nesporazum.
Od mene se ne može očekivati, niti je to moj cilj, da ideju Runa učinim jasnom u refleksivnom smislu. Ja to u stvari produhovljavanje, tu spiritualizaciju želim ne da postignem refleksijom, nego umetničkim slikama.
Argo je u tom okviru prema tome jedna umetnička slika filosofije, u stvari umetnička slika jedne filosofije. Argo i svi detalji na Argu, svi događaji, sve scene, svi opisi, sve situacije, sve misli su samo kodovi za filosofiju koju hoću da izrazim.
Naravno ta filosofija u celini će biti jasna, u njenim pojedinostima verovatno ne, ali je važno da opšta ideja, ideja vraćanja, mistična ideja obnavljanja, odnosno smrti i života, viših vrednosti, smisla, dođe do izražaja.
Ako to dođe do izražaja kroz sudbinu Simeona Gazde i kroz njegovo pretvaranje u Crnog konja, dakle kroz celu epizodu Elevsinskih misterija, u koju spadaju Argo i rađanje kentaura, onda sam ja svoj cilj postigao.
Spiritualizacija Zlatnog runa (za Zlatno runo VI i VII)
Sve dublje, sve upornije, sve uspešnije čini mi se ulazim u Runo. Sve više se restaurira ono saživljavanje sa kojim sam pisao svaku knjigu do sada.
Nešto duži razmak između V, VI i VII, nego što je to bio između I i II, i III i IV, kao i ovih naime III, IV i V, pomogao mi je u stavri da celinu sagledam još bolje, nego što sam u nju ranije imao uvid, i to da je sagledam u jednoj još spiritualnijoj perspektivi.
Raznovrsnost tema u zavisnosti od istorijskih priroda koje obrađujem predupredila je izvestan duhovni zamor koji bi me je čekaoinače da te raznovrsnosti nema i koji sam bio osetio pomalo u pisanju IV i III knjige.
Ta potreba da svakoj glavi pristupam sa novim pogledima, sa svežim pogledima, da uvek posmatram stvari iz jednog novog ugla i da ih pišem u tome odgovarajućem stilu, i tim odgovarajućim novim jezikom, predstavlja u stvari jedno zdravo umetničko iskušenje i jednu vrlo interesantnu i podstrekavajuću umetničku misiju, odnosno umetnički zadatak.
Formalno će naravno VI i VII knjiga imati izvesnih dramaturških sličnosti sa I i II, u tom smislu što će izgledati fragmentarnija, naročito VI, od recimo III, IV i V, ali ta sličnost će biti prividna u stvari.
Jedna druga neizvesnost me muči. Sigurno je priprema za Atlantis i čitava biblioteka koju sam povodom Atlantisa pročitao još više je spiritualizovala moj pristup Runu.
Sve ono što sam pri tome naučio o okultnome, sve ono što sam saznao o dubljim elementima psihe, o misterijama, o tajnama, sve to pomoglo mi je da još više oduhovim svoj pristup VI i VII knjizi, a prema tome i celini Runa.
Pitam se međutim koliko je praktičan rad na jednom žanr-romanu kao što je na primer bilo Besnilo, uticalo na moj rukopis i kako, pozitivno ili negativno.
To zapravo ne mogu videti pre nego što započnem sa prozom „Prve parnice“.
Sećam se da mi je Mihiz u jednom od naših dugotrajnih i mnogobrojnih razgovora na temu Runa rekao u jednom momentu: „Sada morate nastojati da što više produhovite stvar“.
Ta misao je došla posle razgovora o tome do koje mere sam ja u ovih nekoliko knjiga postavio ekonomske, socijalne, psihološke i svu ostalu bazu za opštu ideju Runa, i da je sada vreme da u VI i VII knjizi, da u stvari kažem zašto sam sve to činio, čemu sve to služi.
Naravno oduvek je bio to moj cilj, ja zato Runo i pišem. Problem je samo u tome da ne nastane nesporazum.
Od mene se ne može očekivati, niti je to moj cilj, da ideju Runa učinim jasnom u refleksivnom smislu. Ja to u stvari produhovljavanje, tu spiritualizaciju želim ne da postignem refleksijom, nego umetničkim slikama.
Argo je u tom okviru prema tome jedna umetnička slika filosofije, u stvari umetnička slika jedne filosofije. Argo i svi detalji na Argu, svi događaji, sve scene, svi opisi, sve situacije, sve misli su samo kodovi za filosofiju koju hoću da izrazim.
Naravno ta filosofija u celini će biti jasna, u njenim pojedinostima verovatno ne, ali je važno da opšta ideja, ideja vraćanja, mistična ideja obnavljanja, odnosno smrti i života, viših vrednosti, smisla, dođe do izražaja.
Ako to dođe do izražaja kroz sudbinu Simeona Gazde i kroz njegovo pretvaranje u Crnog konja, dakle kroz celu epizodu Elevsinskih misterija, u koju spadaju Argo i rađanje kentaura, onda sam ja svoj cilj postigao.
Monday, April 20, 2009
Život prirode
Život prirode
Dnevnik, petak, 18. februar 1983. godine.
Kretanje kontinenata i život prirode (povodom jednog članka u „Tajmsu“).
U “Tajmsu” od 12. 2. 1983. godine čitam jedan članak o merenju pokretanja kontinenata.
U tom članku se kaže da preliminarne studije dvojice naučnika u Sjedinjenim Američkim Državama, koje pripadaju Nevals Surfas Vapens Centru u Virginiji, pokazuju u stvari da se pokretanje kontinenata koje je veće od 10 cm na godinu može u stvari sa vrlo velikim poverenjem meriti.
Merenje je izvršeno putem kompariranja sa geografskim pozicijama, odnosno širinama i dužinama 20 stanica u početku sedemdesetih godina, i sa njihovim pozicijama danas.
Tako je ustanovljeno da se Evropa u pravcu istoka kreće oko 10 santimetara na godinu, da se recimo u odnosu na Severnu Ameriku Australija kreće severno otprilike 15 santimetara na godinu, itd.
Te mere su bazirane na radio transmisijama satelitskog vojnog sistema Sjedinjenih Američkih Država. Naučnici takođe tvrde da se za to pokretanje koje je ispod 10 santimetara na godinu sa sigurnošću ne može ništa tvrditi.
U stvari ove nove vrednosti za kretanja bazirana su na situaciji za poslednjih 10 godina, ali kada se oni kompariraju sa nalazom koji je napravljen na osnovu geoloških istraživanja milionima godina naše planetarne geološke istorije, vidi se u stvari velika similarnost direkcija, međutim jedino nešto usporenija brzina.
Ova zapažanja su vrlo interesantna zbog toga što pokazuju da priroda ima svoj vlastiti život i da sve ono što mi na njoj i s njom radimo, predstavlja u stvari njen prisilan i drugi život.
Tragična je mogućnost naše civilizacije da svojom visokom tehnologijom i njenom zloupotrebom bacimo ove kontinente u onu brzinu, onaj tempo života i pokretljivosti koja će nas zajedno sa tom prirodom uništiti.
Izlaz bi bio da se podesimo prema životu prirode, da živimo zajedno sa njom, a ne protiv nje.
Dnevnik, petak, 18. februar 1983. godine.
Kretanje kontinenata i život prirode (povodom jednog članka u „Tajmsu“).
U “Tajmsu” od 12. 2. 1983. godine čitam jedan članak o merenju pokretanja kontinenata.
U tom članku se kaže da preliminarne studije dvojice naučnika u Sjedinjenim Američkim Državama, koje pripadaju Nevals Surfas Vapens Centru u Virginiji, pokazuju u stvari da se pokretanje kontinenata koje je veće od 10 cm na godinu može u stvari sa vrlo velikim poverenjem meriti.
Merenje je izvršeno putem kompariranja sa geografskim pozicijama, odnosno širinama i dužinama 20 stanica u početku sedemdesetih godina, i sa njihovim pozicijama danas.
Tako je ustanovljeno da se Evropa u pravcu istoka kreće oko 10 santimetara na godinu, da se recimo u odnosu na Severnu Ameriku Australija kreće severno otprilike 15 santimetara na godinu, itd.
Te mere su bazirane na radio transmisijama satelitskog vojnog sistema Sjedinjenih Američkih Država. Naučnici takođe tvrde da se za to pokretanje koje je ispod 10 santimetara na godinu sa sigurnošću ne može ništa tvrditi.
U stvari ove nove vrednosti za kretanja bazirana su na situaciji za poslednjih 10 godina, ali kada se oni kompariraju sa nalazom koji je napravljen na osnovu geoloških istraživanja milionima godina naše planetarne geološke istorije, vidi se u stvari velika similarnost direkcija, međutim jedino nešto usporenija brzina.
Ova zapažanja su vrlo interesantna zbog toga što pokazuju da priroda ima svoj vlastiti život i da sve ono što mi na njoj i s njom radimo, predstavlja u stvari njen prisilan i drugi život.
Tragična je mogućnost naše civilizacije da svojom visokom tehnologijom i njenom zloupotrebom bacimo ove kontinente u onu brzinu, onaj tempo života i pokretljivosti koja će nas zajedno sa tom prirodom uništiti.
Izlaz bi bio da se podesimo prema životu prirode, da živimo zajedno sa njom, a ne protiv nje.
Sunday, April 19, 2009
Saturday, April 18, 2009
O slobodi štampe
Dnevnik, petak, 18. februar 1983. godine.
O slobodi štampe u očima utemeljivača.
Poslednjih mesec dana naročito su oštre i neprijatne debate koje se u Jugoslaviji vode o ulozi štampe u sadašnjoj jugoslovenskoj ekonomskoj krizi.
Očigledno je da politički forumi ne vide u štampi veliku pomoć u današnjoj situaciji i pokušavaju da štampu svedu u one okvire u kojima je ona bila nekada, u okvire sluškinje partijske linije u okviru poslušnog roba partijske trenutne taktike.
Štampa je, međutim, u poslednje vreme u Jugoslaviji pokazivala izvesne, kako komunisti kažu, anarho-liberalističke tendencije dopuštajući raznim, po neki put ioprečnim mišljenjima u odnosu na partiju da dođu do izražaja.
Sada partija uzvraća, pokušavajući da unese nešto reda i discipline u mozgove urednika, koji, premda pripadaju partiji, opet se nalaze u dilemi s obzirom da su s jedne strane pritisnuti partijskom disciplinom, pa možda i osećanjem opasnosti koju unose u situaciju svojom otvorenošću, a s druge strane izvesnom novinarskom etikom i potrebom da služe istini.
Povodom toga čitao sam i u „Gardijanu“ članak nekoga Stona koji diskutuje o položaju disidenata u Sovjetskom Savezu, pa između njih i o položaju dr Roj Medvedeva.
Roj Medvedev u stvari sa svojom taktikom koliko vidim jako podseća na taktiku Abelarda u srednjem veku.
Abelard je crkvene dogme, neodržive crkvene dogme, atakirao iznutra s pozicija religioznog čoveka, a ne spolja.
Napad spolja se vrlo lako odbacuje kao delo antihrista, u slučaju Abelarda, a u slučaju sovjetskih naučnika i pisaca, kao delo kontra revolucije.
Međutim u koliko taj napad dolazi iznutra, u slučaju crkve od jednog Abelarda i u slučaju Sovjetskog Saveza od jednog Roja Medvedeva, dakle iznutra, onda se mnogo teže mogu odbaciti te primedbe koje ljuljaju osnovnu veru jednog i drugog, jednog religioznog, teološkog i drugog političkog sistema.
Abelard je na primer u svojoj knjizi Sic et Non odnosno Da i ne, u stvari poredio kontradiktorne tekstove Svetih spisa i Svetih dogmi, dogmi Svetih otaca i na taj način u stvari svoje učenike pokušao da navede na jednu stvaralačku sumnju.
Već u uvodu, u prologu, svoga dela on kaže da je prvi ključ mudrosti u stvari u istraživanju. Sumnja nas vodi ka istraživanju, a od istraživanja mi u stvari krećemo prema istini.
Putem istraživanja mi stižemo do istine.
Sličan bi se eventualno prolog mogao dati i za knjige Roja Medvedeva od kojih sam ja čitao Nek istorija sudi i O socijalističkoj demokratiji.
U spisima Roj Medvedeva on poredi u stvari praksu Sovjetskog Saveza sa marksističko-lenjinističkim učenjem. Isto onako kao što je Abelard poredio praksu crkve sa učenjem Svetih otaca i biblijskim spisima.
Kako recimo, a sada da pređem na Jugoslaviju sa tim poređenjem, može partija tvrditi da primenjuje učenje marksizma-lenjinizma, sa svojim stavovima o štampi gde gotovo otvoreno traži od štampe da se ne zadovoljava istinom, dakle informacijama, nego da daje interpretaciju informacija.
Kako to može uskladiti sa primedbom Lenjina da mi treba, kako Lenjin kaže, da imamo apsolutno istinite informacije i da istina ne sme zavisiti od onoga kome ona služi?
Kako na primermože da se naša partijska linija, praktična partijska linija, dovede u sklad sa jednim strašnim napadom Marksa na cenzuru?
Marks je direktno pisao da bez slobode štampe sve druge slobode su iluzorne.
O slobodi štampe u očima utemeljivača.
Poslednjih mesec dana naročito su oštre i neprijatne debate koje se u Jugoslaviji vode o ulozi štampe u sadašnjoj jugoslovenskoj ekonomskoj krizi.
Očigledno je da politički forumi ne vide u štampi veliku pomoć u današnjoj situaciji i pokušavaju da štampu svedu u one okvire u kojima je ona bila nekada, u okvire sluškinje partijske linije u okviru poslušnog roba partijske trenutne taktike.
Štampa je, međutim, u poslednje vreme u Jugoslaviji pokazivala izvesne, kako komunisti kažu, anarho-liberalističke tendencije dopuštajući raznim, po neki put ioprečnim mišljenjima u odnosu na partiju da dođu do izražaja.
Sada partija uzvraća, pokušavajući da unese nešto reda i discipline u mozgove urednika, koji, premda pripadaju partiji, opet se nalaze u dilemi s obzirom da su s jedne strane pritisnuti partijskom disciplinom, pa možda i osećanjem opasnosti koju unose u situaciju svojom otvorenošću, a s druge strane izvesnom novinarskom etikom i potrebom da služe istini.
Povodom toga čitao sam i u „Gardijanu“ članak nekoga Stona koji diskutuje o položaju disidenata u Sovjetskom Savezu, pa između njih i o položaju dr Roj Medvedeva.
Roj Medvedev u stvari sa svojom taktikom koliko vidim jako podseća na taktiku Abelarda u srednjem veku.
Abelard je crkvene dogme, neodržive crkvene dogme, atakirao iznutra s pozicija religioznog čoveka, a ne spolja.
Napad spolja se vrlo lako odbacuje kao delo antihrista, u slučaju Abelarda, a u slučaju sovjetskih naučnika i pisaca, kao delo kontra revolucije.
Međutim u koliko taj napad dolazi iznutra, u slučaju crkve od jednog Abelarda i u slučaju Sovjetskog Saveza od jednog Roja Medvedeva, dakle iznutra, onda se mnogo teže mogu odbaciti te primedbe koje ljuljaju osnovnu veru jednog i drugog, jednog religioznog, teološkog i drugog političkog sistema.
Abelard je na primer u svojoj knjizi Sic et Non odnosno Da i ne, u stvari poredio kontradiktorne tekstove Svetih spisa i Svetih dogmi, dogmi Svetih otaca i na taj način u stvari svoje učenike pokušao da navede na jednu stvaralačku sumnju.
Već u uvodu, u prologu, svoga dela on kaže da je prvi ključ mudrosti u stvari u istraživanju. Sumnja nas vodi ka istraživanju, a od istraživanja mi u stvari krećemo prema istini.
Putem istraživanja mi stižemo do istine.
Sličan bi se eventualno prolog mogao dati i za knjige Roja Medvedeva od kojih sam ja čitao Nek istorija sudi i O socijalističkoj demokratiji.
U spisima Roj Medvedeva on poredi u stvari praksu Sovjetskog Saveza sa marksističko-lenjinističkim učenjem. Isto onako kao što je Abelard poredio praksu crkve sa učenjem Svetih otaca i biblijskim spisima.
Kako recimo, a sada da pređem na Jugoslaviju sa tim poređenjem, može partija tvrditi da primenjuje učenje marksizma-lenjinizma, sa svojim stavovima o štampi gde gotovo otvoreno traži od štampe da se ne zadovoljava istinom, dakle informacijama, nego da daje interpretaciju informacija.
Kako to može uskladiti sa primedbom Lenjina da mi treba, kako Lenjin kaže, da imamo apsolutno istinite informacije i da istina ne sme zavisiti od onoga kome ona služi?
Kako na primermože da se naša partijska linija, praktična partijska linija, dovede u sklad sa jednim strašnim napadom Marksa na cenzuru?
Marks je direktno pisao da bez slobode štampe sve druge slobode su iluzorne.
Friday, April 17, 2009
O kritici
Dnevnik, ponedeljak, 14. februar 1983. godine
Jedna beleška o kritici.
Ponovo pronašavši formu, način, tropos, strukturalizam je suspeo da na neki način uravnoteži nedostatke stare kritikekoja se uglavnom bavila temom, porukom, sadržinom i idejama.
Ali naravnokao i sa svim stvarima i tu se sada preteralo i strukturalizam po definiciji zainteresovan isključivo za formu počeo je, odnosno već je započeo od samog početka da je posmatra bez odgovarajućeg odnosa sa sadržinom.
Zanimanje samo sadržinom, međutim, isto toliko šteti jednom sudu koliko i preziranje forme. Na kraju krajeva ipak je sadržina suština dela, a forma važna samo ukoliko, kako i dokle je pomogla ili odmogla da sadržina dođe do punog umetničkog izražaja.
Tumačćenje forme bez ispitivanja njenog odnosa sa sadržinom i mere do koje je uspela da izrazi, liči na ispitivanje nekog mehanizma bez objašnjenja čemu on uopšte služi.
Bojim se da teoretiziranjem van tog sadržinskog konteksta, osim u delima gde se o formama raspravlja sa književno-teorijskih stanovišta kao o kategorijama, kao što se o vojnoj strategiji može raspravljati čisto teorijski s obzirom na načelnu vrednost određenih formi ratovanja ili s obzirom na određene bitke, gde se onda ispituje vrednost primenjene strategije, dakle da takva teoretska razmišljanja piscu ne koriste mnogo.
Za čitaoca – ne znam, ali piscu svakako ne koriste mnogo. Ali mislim da kritičara ostavljaju u zabludi da je razumeo suštinu knjige, dok je on tek uočio formu u kojoj je lako moguće da je ona za njega ostala i do sada nejasna i neshvaćena.
Delo je jedan stroj sličan satu. Vi možete razumeti i opisivati svaki partikul mehanizma pojedinačno, pa da opet pogrešno pročitate vreme koje ono pokazuje. Ako vam je do čitanja tog vremena naravno uopšte stalo, što kako mi se čini u izvesnim analizama forme sa gledišta strukturalističke kritike i nije slučaj.
Tako vi doznajete kako ste nešto napisali, ali ne i šta ste zapravo napisali.
Jedna beleška o kritici.
Ponovo pronašavši formu, način, tropos, strukturalizam je suspeo da na neki način uravnoteži nedostatke stare kritikekoja se uglavnom bavila temom, porukom, sadržinom i idejama.
Ali naravnokao i sa svim stvarima i tu se sada preteralo i strukturalizam po definiciji zainteresovan isključivo za formu počeo je, odnosno već je započeo od samog početka da je posmatra bez odgovarajućeg odnosa sa sadržinom.
Zanimanje samo sadržinom, međutim, isto toliko šteti jednom sudu koliko i preziranje forme. Na kraju krajeva ipak je sadržina suština dela, a forma važna samo ukoliko, kako i dokle je pomogla ili odmogla da sadržina dođe do punog umetničkog izražaja.
Tumačćenje forme bez ispitivanja njenog odnosa sa sadržinom i mere do koje je uspela da izrazi, liči na ispitivanje nekog mehanizma bez objašnjenja čemu on uopšte služi.
Bojim se da teoretiziranjem van tog sadržinskog konteksta, osim u delima gde se o formama raspravlja sa književno-teorijskih stanovišta kao o kategorijama, kao što se o vojnoj strategiji može raspravljati čisto teorijski s obzirom na načelnu vrednost određenih formi ratovanja ili s obzirom na određene bitke, gde se onda ispituje vrednost primenjene strategije, dakle da takva teoretska razmišljanja piscu ne koriste mnogo.
Za čitaoca – ne znam, ali piscu svakako ne koriste mnogo. Ali mislim da kritičara ostavljaju u zabludi da je razumeo suštinu knjige, dok je on tek uočio formu u kojoj je lako moguće da je ona za njega ostala i do sada nejasna i neshvaćena.
Delo je jedan stroj sličan satu. Vi možete razumeti i opisivati svaki partikul mehanizma pojedinačno, pa da opet pogrešno pročitate vreme koje ono pokazuje. Ako vam je do čitanja tog vremena naravno uopšte stalo, što kako mi se čini u izvesnim analizama forme sa gledišta strukturalističke kritike i nije slučaj.
Tako vi doznajete kako ste nešto napisali, ali ne i šta ste zapravo napisali.
Thursday, April 16, 2009
Kermauner IV deo
Kermauner IV deo
(III deo deo Ovde)
Kermaunerov “Dnevnik” (Izvodi, komentari: “Hrišćanski marksizam”, Fronda, Dobrica Ćosoć, praksisovci, privilegovani disidenti, evrokomunizam.) (Nastavak.)
Utorak, 11. januar 1983. godine.
Nastavak komentara Kermaunerovog dnevnika.
Na visokoj temperaturi telo vrlo često gubi oblik, kad se smesa ohladi ne dobija se drugi definitivan i gotov, već jedan hibrid koji veoma često ima nakazne konture.
Mnogi disidenti, a pod njima uvek podrazumevam samo one koji su pripadali partiji ili sličnim levim idejama, pa se u praksu tih ideja razočarali, misle pod vrlo visokom temperaturom i o svojim starim idejama i o onima koje prihvataju.
Zato te nove ideje i zato te misli koje oni izražavaju kada se oslobode, ili misle da su se oslobodili stega stare dijalektike, nemaju čiste i jasne forme, već pre liče na neko čudovište u kome se mešaju mnogobrojne forme, ali nijedna ne dolazi do svog konačnog finaliteta.
Ti disidenti su naslednici koji su izostavljeni iz pokojnikovog testamenta. Oni se sada sude sa legitimnim naslednicima, da bi ušli u posed za koga misle da im je nepravedno oduzet. Oni nikada ne preduzimaju ništa niti misle na bilo koji način koji bi im mogao oduzeti pravo da se i dalje za to nasleđe bore.
Oni uvek stoje jednom nogom u starom grobu, grobu svojih starih ideja, a tek drugom na ivici groba koji za njih stvaraju nove ideje. Oni su uvek dihotomni, raspolućeni, njihova misao je uvek nervozna, jer nije u stanju da se poput Buridanovog magarca odluči na koju stranu da se okrene.
Kasno, vrlo kasno, upoznati sa plodonosnim i plemenitim stanjem opšte sumnje, oni nisu kadri da tu sumnju kontrolišu. Sumnja kontroliše njih i ne dopušta im da ni u jednom pravcu postignuneki duševni mir ili neku refleksiju koja bi tu sumnju smatrala legitimnom, prirodnom, i sastavnim delom jednog stava onom korektivom koji će tom stavu pomoći da se bez predrasuda, bez fanatizma, bez dogme, uključi u opšte saznanje sveta, fleksibilno, dinamično i u osnovi relativističko.
Ali pošto oni nikada nisu verovali u sumnju kao u nešto iz čega može da proizađe dublje saznanje, oni ni sada, kada tu sumnju realizuju na svojim starim idejama, ne vide u njoj instrument kojim će doći do novih saznanja, takođe izvesnoj sumnji podložnih, nego neku vrstu osvete koju obavljaju nad svojim vlastitim zabludama.
Otuda taj subjektivni ton, otuda ta povišena temperatura, otuda ta jasno uočljiva ogorčenost kad god se govori o idejama koje se više ne zastupaju. Kermauner, međutim, drži, to se iz dnevnika vidi, da disidenti sa kojima on održava odnose od te ogorčenosti ne pate.
Ali ako čovek pažljivo pročita taj dnevnik, onda će se videti da ti ljudi i te kako pate od te ogorčenosti, bez obzira iza kakvim ih spokojnosti skrivali, da od tih ogorčenosti trpi i sam Kermauner, čak i u ovom daleko hladnijem dnevniku, nego što je bilo njegovo „Druženje“ sa njim pre dve godine u „Književnosti“.
Ta ogorrčenost, jasno uočljiva, smeta da se nova saznanja prime onako kao što dolikuje jednom misaonom čoveku, mirno, spokojno, kao deo opštih saznanja, jer sva i ona bivša i ova sadašnja i ona buduća, predstavljaju deo čovekove lične kulture, nikakvo nasleđe koje bilo od koga primljeno, nego nešto što pripada nama i što je od nas neodvojivo.
Način na koji govori Kermauner o nasleđu pokazuje da on pod nasleđem, duhovnim nasleđem, vidi jednu ideologiju koja je u jednoj zemlji dovela do sadašnje vlasti. Da on u tome ne vidi jedno duhovno blago, da on u tome vidi jednu pragmu.
Zbog toga nije kadar da iz tog nasleđa uzme ono što je još uvek živo i što za njega još uvek vredi. Tako govori o politici sa prezirom, kada je ona vlastoljubiva. Ove njegove definicije pokazuju da ni sam nije toga oslobođen.
Ono što kod Dobrice on smatra gotovo najvažnijim u njegovom duhovnom profilu to je u stvari njegovo mesijanstvo. Imam utisak da bi Taras Kermauner vrlo rado želeo da bude u Sloveniji ono što je Dobrica u Srbiji.
Ali se Kermauner ne pita da li je mesijanstvo najpogodniji oblik za jednog slobodnog intelektualca. Da li je širenje ideja u koje čovek nije sasvim siguran, pogodan put da čovek ostavi trajan trag u duhovnoj kulturi svog naroda. Naročito za one ljude koji su imali druge ideje i koji su isto mesijanstvo i na njima pokazivali.
Ko svetu ništa ne dodaje – oduzima mu.
(III deo deo Ovde)
Kermaunerov “Dnevnik” (Izvodi, komentari: “Hrišćanski marksizam”, Fronda, Dobrica Ćosoć, praksisovci, privilegovani disidenti, evrokomunizam.) (Nastavak.)
Utorak, 11. januar 1983. godine.
Nastavak komentara Kermaunerovog dnevnika.
Na visokoj temperaturi telo vrlo često gubi oblik, kad se smesa ohladi ne dobija se drugi definitivan i gotov, već jedan hibrid koji veoma često ima nakazne konture.
Mnogi disidenti, a pod njima uvek podrazumevam samo one koji su pripadali partiji ili sličnim levim idejama, pa se u praksu tih ideja razočarali, misle pod vrlo visokom temperaturom i o svojim starim idejama i o onima koje prihvataju.
Zato te nove ideje i zato te misli koje oni izražavaju kada se oslobode, ili misle da su se oslobodili stega stare dijalektike, nemaju čiste i jasne forme, već pre liče na neko čudovište u kome se mešaju mnogobrojne forme, ali nijedna ne dolazi do svog konačnog finaliteta.
Ti disidenti su naslednici koji su izostavljeni iz pokojnikovog testamenta. Oni se sada sude sa legitimnim naslednicima, da bi ušli u posed za koga misle da im je nepravedno oduzet. Oni nikada ne preduzimaju ništa niti misle na bilo koji način koji bi im mogao oduzeti pravo da se i dalje za to nasleđe bore.
Oni uvek stoje jednom nogom u starom grobu, grobu svojih starih ideja, a tek drugom na ivici groba koji za njih stvaraju nove ideje. Oni su uvek dihotomni, raspolućeni, njihova misao je uvek nervozna, jer nije u stanju da se poput Buridanovog magarca odluči na koju stranu da se okrene.
Kasno, vrlo kasno, upoznati sa plodonosnim i plemenitim stanjem opšte sumnje, oni nisu kadri da tu sumnju kontrolišu. Sumnja kontroliše njih i ne dopušta im da ni u jednom pravcu postignuneki duševni mir ili neku refleksiju koja bi tu sumnju smatrala legitimnom, prirodnom, i sastavnim delom jednog stava onom korektivom koji će tom stavu pomoći da se bez predrasuda, bez fanatizma, bez dogme, uključi u opšte saznanje sveta, fleksibilno, dinamično i u osnovi relativističko.
Ali pošto oni nikada nisu verovali u sumnju kao u nešto iz čega može da proizađe dublje saznanje, oni ni sada, kada tu sumnju realizuju na svojim starim idejama, ne vide u njoj instrument kojim će doći do novih saznanja, takođe izvesnoj sumnji podložnih, nego neku vrstu osvete koju obavljaju nad svojim vlastitim zabludama.
Otuda taj subjektivni ton, otuda ta povišena temperatura, otuda ta jasno uočljiva ogorčenost kad god se govori o idejama koje se više ne zastupaju. Kermauner, međutim, drži, to se iz dnevnika vidi, da disidenti sa kojima on održava odnose od te ogorčenosti ne pate.
Ali ako čovek pažljivo pročita taj dnevnik, onda će se videti da ti ljudi i te kako pate od te ogorčenosti, bez obzira iza kakvim ih spokojnosti skrivali, da od tih ogorčenosti trpi i sam Kermauner, čak i u ovom daleko hladnijem dnevniku, nego što je bilo njegovo „Druženje“ sa njim pre dve godine u „Književnosti“.
Ta ogorrčenost, jasno uočljiva, smeta da se nova saznanja prime onako kao što dolikuje jednom misaonom čoveku, mirno, spokojno, kao deo opštih saznanja, jer sva i ona bivša i ova sadašnja i ona buduća, predstavljaju deo čovekove lične kulture, nikakvo nasleđe koje bilo od koga primljeno, nego nešto što pripada nama i što je od nas neodvojivo.
Način na koji govori Kermauner o nasleđu pokazuje da on pod nasleđem, duhovnim nasleđem, vidi jednu ideologiju koja je u jednoj zemlji dovela do sadašnje vlasti. Da on u tome ne vidi jedno duhovno blago, da on u tome vidi jednu pragmu.
Zbog toga nije kadar da iz tog nasleđa uzme ono što je još uvek živo i što za njega još uvek vredi. Tako govori o politici sa prezirom, kada je ona vlastoljubiva. Ove njegove definicije pokazuju da ni sam nije toga oslobođen.
Ono što kod Dobrice on smatra gotovo najvažnijim u njegovom duhovnom profilu to je u stvari njegovo mesijanstvo. Imam utisak da bi Taras Kermauner vrlo rado želeo da bude u Sloveniji ono što je Dobrica u Srbiji.
Ali se Kermauner ne pita da li je mesijanstvo najpogodniji oblik za jednog slobodnog intelektualca. Da li je širenje ideja u koje čovek nije sasvim siguran, pogodan put da čovek ostavi trajan trag u duhovnoj kulturi svog naroda. Naročito za one ljude koji su imali druge ideje i koji su isto mesijanstvo i na njima pokazivali.
Ko svetu ništa ne dodaje – oduzima mu.
Wednesday, April 15, 2009
Kermauner III deo
Kermauner III deo
Dnevnik, noć između 10. i 11. januara 1983. godine
(II deo Ovde)
Kermaunerov “Dnevnik” (Izvodi, komentari: “Hrišćanski marksizam”, Fronda, Dobrica Ćosoć, praksisovci, privilegovani disidenti, evrokomunizam.) (Nastavak.)
Govori zatim o sedmorici profesora Kermauner:
„(...) Za čoveka,“ pri tome misli na Ljubu Tadića, „koji veruje u svoje ideje društveno-državna blokada tih ideja je nešto mučno. Naročito ako ne nastaje spontano igrom sudbine, nego određene ustanove o njoj brinu i budno je obnavljaju. (...)“
Ponovo bih mogao samo dodati da se u tom položaju nalazi toliko mnogo ljudi o kojima Kermauner ne misli.
Isto tako mogu dodati i to da dok sam se ja u svoje vreme zalagao za tu sedmoricu profesora i u studentskim demostracijama i kasnije, oni nisu u preteranoj meri održali obećanje da će se boriti za sve one koji usled toga imaju neprilika.
Na kraju krajeva meni je između ostaloga i zbog njih oduzet pasoš, a nikada nisam video nijedan od njihovih potpisa, uostalom ničiji drugi, sem Krivokapića i jednog intervjua Matije Bećkovića, koji bi se brinuli o mom statusu i o mom položaju.
Dalje kaže Kermauner:
„(...) Može li se Ljubi prebaciti da usred te svoje vedrine svet posmatra suviše jednostavno i misli da će spas doći od humanije više građansko-pravnog marksizma? Nije li svaka tako dragocena vera u suštini pojednostavljivanje? (...)“
Jeste. A posebno ako se to pojednostavljivanje kreće u limitiranim okvirima jedne zastarele ideologije i od jedne strašne i istorijski negativno osvedočene prakse.
Međutim ono što je simptomatično u celom tom dnevniku, a što se odnosi i na onaj prvi dnevnik pod naslovom „Druženje sa dnevnikom“, jeste potpuno odsustvo hrišćanskih ideja iz misli Kermaunera.
Ja ne znam na osnovu čega on sebe smatra hrišćaninom, kada način na koji misli, stil kojim govori, paralele koje pravi, nade koje gaji, nemaju u sebi ničeghrišćanskog.
Jasni su recidivi marksizma, jasni su recidivi komunizma, jasno je sve što se tiče levih ideja, ali Hrista tu nema. U kočije njegovih misli za sada je upregnut samo jedan konj i to onaj marksistički.
Onaj hrišćanski, ako postoji, on je zaista sasvim nevidljiv. Ili on predstavlja u stvari onaj unutrašnji korektiv, potrebu za njim, nadu, težnju.
No čak i da je tako, on tu nadu i težnju ne ispoljava u dovoljnoj meri da bi se ona jedanput od larvirane mogla pretvoriti u jedno aktivno hrišćanstvo kao što u ovim dnevnicima vidim da stoji sa aktivnim marksizmom i aktivnim levičarstvom.
A što se tiče evrokomunizma, te poslednje slamke za koju se hvataju, vlastitom praksom razočarani komunisti, on tek treba da se iskaže u onim pravim uslovima. Evrokomunizam u opoziciji sasvim je nešto drugo od onoga što bi on mogao biti na vlasti.
Evrokomunizam u opoziciji ima za cilj da umiti onaj srednji građanski deo koji čak i kad je levi glasa za nemarksističke socijaliste. Ima za cilj da pripremi teren za osvajanje vlasti.
Kakav bi on bio kada bi ta vlast bila osvojena? To je jedno pitanje koje leži u pomrčini. Ali praksa, praksa komunizma dovoljno ukazuje na to kakav bi on zaista bio kada bi evrokomunisti došli na vlast.
Primeri sa francuskom komunističkom partijom, neprilike sa izvesnim slučajevima italijanske ili španske komunističke partije ukazuju na to da u njima postoje dovoljno jake snage koje bi po dolasku na vlast mogli ovu da vrate na istočno-evropski put.
Istočno-evropski put je zapravo jedini put kojim partija može da ide. Taj put je fundiran u temeljima ideologije i od njega se ne može pobeći bez obzira što pojedinci mogu misliti drukčije i nastojati partiju sa tog puta da skrenu.
Ideologija je isuviše jaka, suviše u sebi nosi završen sistem prakse da bi se on mogao izbeći, a da se ne pređe u jednu sasvim drugu ideologiju.
Protivnici evrokomunizma imaju tu pravo kad tvrde da bi primenjivanje načela evrokomunizma u krajnjoj liniji dovelo do odbacivanja komunizma od strane tih partija i do njihove socijaldemokratizacije.
Interesantno bi bilo znati da li je Kermauner religiozan? To se iz tekstova ne vidi. Pretpostavljam da nije, inače bi njegove ideje bile daleko više hrišćanske.
Hrišćanstva bez Boga nema. Hrišćanstvo bez Boga je humanizam, na istoj ravni kao i socijalizam, kao i sve tzv. napredne ideje XIX ili XX veka, koje su ljudsku istoriju dovele do pred njen pad.
Hristos kao veliki čovek bez Boga je samo tvorac jedne moralističke ideologije. Ne vidim zašto bi ona imala ikakve prednosti nad ostalim ideologijama koje su već iscrple svoju snagu i pokazale svoju ništavnost. (IV deo Ovde)
Dnevnik, noć između 10. i 11. januara 1983. godine
(II deo Ovde)
Kermaunerov “Dnevnik” (Izvodi, komentari: “Hrišćanski marksizam”, Fronda, Dobrica Ćosoć, praksisovci, privilegovani disidenti, evrokomunizam.) (Nastavak.)
Govori zatim o sedmorici profesora Kermauner:
„(...) Za čoveka,“ pri tome misli na Ljubu Tadića, „koji veruje u svoje ideje društveno-državna blokada tih ideja je nešto mučno. Naročito ako ne nastaje spontano igrom sudbine, nego određene ustanove o njoj brinu i budno je obnavljaju. (...)“
Ponovo bih mogao samo dodati da se u tom položaju nalazi toliko mnogo ljudi o kojima Kermauner ne misli.
Isto tako mogu dodati i to da dok sam se ja u svoje vreme zalagao za tu sedmoricu profesora i u studentskim demostracijama i kasnije, oni nisu u preteranoj meri održali obećanje da će se boriti za sve one koji usled toga imaju neprilika.
Na kraju krajeva meni je između ostaloga i zbog njih oduzet pasoš, a nikada nisam video nijedan od njihovih potpisa, uostalom ničiji drugi, sem Krivokapića i jednog intervjua Matije Bećkovića, koji bi se brinuli o mom statusu i o mom položaju.
Dalje kaže Kermauner:
„(...) Može li se Ljubi prebaciti da usred te svoje vedrine svet posmatra suviše jednostavno i misli da će spas doći od humanije više građansko-pravnog marksizma? Nije li svaka tako dragocena vera u suštini pojednostavljivanje? (...)“
Jeste. A posebno ako se to pojednostavljivanje kreće u limitiranim okvirima jedne zastarele ideologije i od jedne strašne i istorijski negativno osvedočene prakse.
Međutim ono što je simptomatično u celom tom dnevniku, a što se odnosi i na onaj prvi dnevnik pod naslovom „Druženje sa dnevnikom“, jeste potpuno odsustvo hrišćanskih ideja iz misli Kermaunera.
Ja ne znam na osnovu čega on sebe smatra hrišćaninom, kada način na koji misli, stil kojim govori, paralele koje pravi, nade koje gaji, nemaju u sebi ničeghrišćanskog.
Jasni su recidivi marksizma, jasni su recidivi komunizma, jasno je sve što se tiče levih ideja, ali Hrista tu nema. U kočije njegovih misli za sada je upregnut samo jedan konj i to onaj marksistički.
Onaj hrišćanski, ako postoji, on je zaista sasvim nevidljiv. Ili on predstavlja u stvari onaj unutrašnji korektiv, potrebu za njim, nadu, težnju.
No čak i da je tako, on tu nadu i težnju ne ispoljava u dovoljnoj meri da bi se ona jedanput od larvirane mogla pretvoriti u jedno aktivno hrišćanstvo kao što u ovim dnevnicima vidim da stoji sa aktivnim marksizmom i aktivnim levičarstvom.
A što se tiče evrokomunizma, te poslednje slamke za koju se hvataju, vlastitom praksom razočarani komunisti, on tek treba da se iskaže u onim pravim uslovima. Evrokomunizam u opoziciji sasvim je nešto drugo od onoga što bi on mogao biti na vlasti.
Evrokomunizam u opoziciji ima za cilj da umiti onaj srednji građanski deo koji čak i kad je levi glasa za nemarksističke socijaliste. Ima za cilj da pripremi teren za osvajanje vlasti.
Kakav bi on bio kada bi ta vlast bila osvojena? To je jedno pitanje koje leži u pomrčini. Ali praksa, praksa komunizma dovoljno ukazuje na to kakav bi on zaista bio kada bi evrokomunisti došli na vlast.
Primeri sa francuskom komunističkom partijom, neprilike sa izvesnim slučajevima italijanske ili španske komunističke partije ukazuju na to da u njima postoje dovoljno jake snage koje bi po dolasku na vlast mogli ovu da vrate na istočno-evropski put.
Istočno-evropski put je zapravo jedini put kojim partija može da ide. Taj put je fundiran u temeljima ideologije i od njega se ne može pobeći bez obzira što pojedinci mogu misliti drukčije i nastojati partiju sa tog puta da skrenu.
Ideologija je isuviše jaka, suviše u sebi nosi završen sistem prakse da bi se on mogao izbeći, a da se ne pređe u jednu sasvim drugu ideologiju.
Protivnici evrokomunizma imaju tu pravo kad tvrde da bi primenjivanje načela evrokomunizma u krajnjoj liniji dovelo do odbacivanja komunizma od strane tih partija i do njihove socijaldemokratizacije.
Interesantno bi bilo znati da li je Kermauner religiozan? To se iz tekstova ne vidi. Pretpostavljam da nije, inače bi njegove ideje bile daleko više hrišćanske.
Hrišćanstva bez Boga nema. Hrišćanstvo bez Boga je humanizam, na istoj ravni kao i socijalizam, kao i sve tzv. napredne ideje XIX ili XX veka, koje su ljudsku istoriju dovele do pred njen pad.
Hristos kao veliki čovek bez Boga je samo tvorac jedne moralističke ideologije. Ne vidim zašto bi ona imala ikakve prednosti nad ostalim ideologijama koje su već iscrple svoju snagu i pokazale svoju ništavnost. (IV deo Ovde)
Tuesday, April 14, 2009
Kermauner II deo
Kermauner II deo
Dnevnik, noć između 10. i 11. januara 1983. godine
(I deo Ovde)
Kermaunerov “Dnevnik” (Izvodi, komentari: “Hrišćanski marksizam”, Fronda, Dobrica Ćosoć, praksisovci, privilegovani disidenti, evrokomunizam.) (Nastavak.)
Povodom susreta sa Dobricom na Dedinju, Kermauner piše:
“(...) Prijatelje interesuje šta o ovome ili onome mislim ja, a mene možda i više intersuje šta misle oni. Svako od njih, od nas, misli na svoj način, mada nas objedinjuju i neka zajednička ubeđenja. Odbojnost prema korupciji, staljinizmu, politikanstvu, pokornosti, cinizmu. Potreba za promišljanjem toga šta se zbiva sa zemljom u kojoj živimo i koju volimo. Šta su njene svetle tradicije i šta ono što smeta.
Gde se nalaze mogućnosti za budućnost a gde ih očigledno nema. Smatramo se ravnopravnim građanima. Neki među nama su bili u partizanima, drugi potičemo iz komunističkih porodica. Za ovu državu nas vezuje i nasledna odgovornost. Nismo pristali na to da se osećamo izgurani. Sam doduše živim na margini, ali ne mislim da je moja ivica u Jugoslaviji nešto manje nego što su razni centri koji odlučuju o našoj zajedničkoj i pojedinačnoj sudbini.
Raspravljamo sa samosvešću slobodno, mirno. Posebno mi se dopada to što niko mešu nama nije uvređen ni gorak. Boli nas onoliko koliko i treba za nekog ko oseća krivicu, neprestanu izloženost napadu. Ali je taj bol samo deo duše, a ne njen primum signum. (...)”
Predrag Palavestra je u jednom razgovoru sa mnom nazvao te ljude o kojima govori Kermauner “uvređeni kraljevi rođaci – pripadnici Fronde“. I ovde se pokazuje to osećanje. Kermauner govori o zajednici misli. Ali tu zajednicu misli obrazuju isključivo ljudi koji su bili u partizanima ili ako nisu - potiču iz komunističkih porodica.
Oni sebe smatraju ravnopravnim građanima, iako se nalaze na marginama društvenog života usled neslaganja sa političkom linijom njihove nekad vlastite partije.
Ali oni nijednog trenutka ne razmišljaju na kojim se marginama nalaze oni ljudi kojima nije dopušteno da imaju svoju partiju, koji je nikad nisu mogli imati u ovoj zemlji, koji nikad u ovoj zemlji slobodno nisu mogli izražavati mišljenje koje je bilo suprotno njihovom i koji ni sada ne veruju da bi u svetu kakav bi želeo da bud Kermauner mogli to mišljenje potpuno da izraze.
Možda se varam, možda u slučaju Kermaunera se varam, ali nisam siguran da bih se varao u slučaju nekih drugih pripadnika te Fronde, ako bi ikada došli na vlast.
A onda ono što te ljude prema Kermauneru ujedinjuje, mada se razlikuju u nečem drugome, odbojnost naime prema korupciji, staljinizmu, politikantstvu, pokornosti i cinizmu, sve su to odbijanja normalnog, časnog čoveka, koji ne mora čak ni političarem biti pa da sve te stvari odbija.
Tu se ne vidi nikakvo stvarno zajedničko mišljenje. Ništa što bi moglo duhovno da ih povezuje. Ta odbijanja su odbijanja moralne prirode.
Dalje Kermauner govori o Dobrici i ovo beležim samo zato da bih uporedio sa nekim svojim delovima dnevnika u kome ja dalem Dobričin profil.
Kaže Kermauner:
„(...) Sledim napregnutim očima živahnog Dobricu koji je zamišljen i zabrinut, a zanosan i nepopustljiv, koga energija ne izdaje, koji svaku stvar priča sa urođenim književničkim, pripovedačkim, arhaičkim darom, koji jasno slika naše teškoće, promašuje zla, ali u okviru demokratskog nacionalno svesnom, umnom.
Prevodi me u lepu, dobru, bezbednu tradiciju, moj pogled na svet je manje jedinstven. Oko sebe vidim manje smisla, kod mene su prekinute linije, sve mi beži i svet mi svakog trenutka pokazuje novo lice. Upravo zato mi se sviđa. Starešinska čvrstina koja u sebi ima i mladalačku lakoću, dečačku sposobnost uživljavanja i prihvatanja.
Dobrica u sebi nosi poslanje. Posvećuje mu svoj život. Nije li to za primer? Da li bi trebalo da mi smeta njegova izuzetna odanost srpskom narodu? Nije li takva odanost sama po sebi za primer?
Da li bi trebalo da budem nezadovoljan što Slovence i njihove probleme skoro da i ne poznaje? Ne izgledaju mu dovoljno značajna da bi želeo da se sa njima upozna? Nidsam li ja zato ovde da mu ih otkrijem, da ga privučem na svoju slovenačku stranu? (...)“
Sa najvećim brojem ovde obeleženih Dobričinih osobina i sa opisom njegovog ponašanja, sa mišljenjem o njemu kao o čoveku pozvanja i poslanja i ja bih se složio. Samo ima jedno zapažanje koje je tačno, a koje pobuđuje sumnju.
Kermauner kaže da mu se sviđa starešinska čvrstina koju u sebi ima i mladalačku lakoću, dečačku sposobnost uživljavanja i prihvatanja. Ima u toj starešinskoj čvrstini nečeg iz onih godina posle 1944. godine, kada su ti ljudi bili mladi, još uvek puni ideala, još uvek sposobni da se za nešto oduševljavaju, ali su u sebi zadržali ratničku čvrstinu.
To neosporno daje Dobrici izvesnu čar. Ali na koji bi način ta osobina mogla uticati na vlast, ne tuđu, nego eventualno njegovu. na vlast na koju bi on imao uticaj, to je drugo pitanje.
(III deo Ovde)
Dnevnik, noć između 10. i 11. januara 1983. godine
(I deo Ovde)
Kermaunerov “Dnevnik” (Izvodi, komentari: “Hrišćanski marksizam”, Fronda, Dobrica Ćosoć, praksisovci, privilegovani disidenti, evrokomunizam.) (Nastavak.)
Povodom susreta sa Dobricom na Dedinju, Kermauner piše:
“(...) Prijatelje interesuje šta o ovome ili onome mislim ja, a mene možda i više intersuje šta misle oni. Svako od njih, od nas, misli na svoj način, mada nas objedinjuju i neka zajednička ubeđenja. Odbojnost prema korupciji, staljinizmu, politikanstvu, pokornosti, cinizmu. Potreba za promišljanjem toga šta se zbiva sa zemljom u kojoj živimo i koju volimo. Šta su njene svetle tradicije i šta ono što smeta.
Gde se nalaze mogućnosti za budućnost a gde ih očigledno nema. Smatramo se ravnopravnim građanima. Neki među nama su bili u partizanima, drugi potičemo iz komunističkih porodica. Za ovu državu nas vezuje i nasledna odgovornost. Nismo pristali na to da se osećamo izgurani. Sam doduše živim na margini, ali ne mislim da je moja ivica u Jugoslaviji nešto manje nego što su razni centri koji odlučuju o našoj zajedničkoj i pojedinačnoj sudbini.
Raspravljamo sa samosvešću slobodno, mirno. Posebno mi se dopada to što niko mešu nama nije uvređen ni gorak. Boli nas onoliko koliko i treba za nekog ko oseća krivicu, neprestanu izloženost napadu. Ali je taj bol samo deo duše, a ne njen primum signum. (...)”
Predrag Palavestra je u jednom razgovoru sa mnom nazvao te ljude o kojima govori Kermauner “uvređeni kraljevi rođaci – pripadnici Fronde“. I ovde se pokazuje to osećanje. Kermauner govori o zajednici misli. Ali tu zajednicu misli obrazuju isključivo ljudi koji su bili u partizanima ili ako nisu - potiču iz komunističkih porodica.
Oni sebe smatraju ravnopravnim građanima, iako se nalaze na marginama društvenog života usled neslaganja sa političkom linijom njihove nekad vlastite partije.
Ali oni nijednog trenutka ne razmišljaju na kojim se marginama nalaze oni ljudi kojima nije dopušteno da imaju svoju partiju, koji je nikad nisu mogli imati u ovoj zemlji, koji nikad u ovoj zemlji slobodno nisu mogli izražavati mišljenje koje je bilo suprotno njihovom i koji ni sada ne veruju da bi u svetu kakav bi želeo da bud Kermauner mogli to mišljenje potpuno da izraze.
Možda se varam, možda u slučaju Kermaunera se varam, ali nisam siguran da bih se varao u slučaju nekih drugih pripadnika te Fronde, ako bi ikada došli na vlast.
A onda ono što te ljude prema Kermauneru ujedinjuje, mada se razlikuju u nečem drugome, odbojnost naime prema korupciji, staljinizmu, politikantstvu, pokornosti i cinizmu, sve su to odbijanja normalnog, časnog čoveka, koji ne mora čak ni političarem biti pa da sve te stvari odbija.
Tu se ne vidi nikakvo stvarno zajedničko mišljenje. Ništa što bi moglo duhovno da ih povezuje. Ta odbijanja su odbijanja moralne prirode.
Dalje Kermauner govori o Dobrici i ovo beležim samo zato da bih uporedio sa nekim svojim delovima dnevnika u kome ja dalem Dobričin profil.
Kaže Kermauner:
„(...) Sledim napregnutim očima živahnog Dobricu koji je zamišljen i zabrinut, a zanosan i nepopustljiv, koga energija ne izdaje, koji svaku stvar priča sa urođenim književničkim, pripovedačkim, arhaičkim darom, koji jasno slika naše teškoće, promašuje zla, ali u okviru demokratskog nacionalno svesnom, umnom.
Prevodi me u lepu, dobru, bezbednu tradiciju, moj pogled na svet je manje jedinstven. Oko sebe vidim manje smisla, kod mene su prekinute linije, sve mi beži i svet mi svakog trenutka pokazuje novo lice. Upravo zato mi se sviđa. Starešinska čvrstina koja u sebi ima i mladalačku lakoću, dečačku sposobnost uživljavanja i prihvatanja.
Dobrica u sebi nosi poslanje. Posvećuje mu svoj život. Nije li to za primer? Da li bi trebalo da mi smeta njegova izuzetna odanost srpskom narodu? Nije li takva odanost sama po sebi za primer?
Da li bi trebalo da budem nezadovoljan što Slovence i njihove probleme skoro da i ne poznaje? Ne izgledaju mu dovoljno značajna da bi želeo da se sa njima upozna? Nidsam li ja zato ovde da mu ih otkrijem, da ga privučem na svoju slovenačku stranu? (...)“
Sa najvećim brojem ovde obeleženih Dobričinih osobina i sa opisom njegovog ponašanja, sa mišljenjem o njemu kao o čoveku pozvanja i poslanja i ja bih se složio. Samo ima jedno zapažanje koje je tačno, a koje pobuđuje sumnju.
Kermauner kaže da mu se sviđa starešinska čvrstina koju u sebi ima i mladalačku lakoću, dečačku sposobnost uživljavanja i prihvatanja. Ima u toj starešinskoj čvrstini nečeg iz onih godina posle 1944. godine, kada su ti ljudi bili mladi, još uvek puni ideala, još uvek sposobni da se za nešto oduševljavaju, ali su u sebi zadržali ratničku čvrstinu.
To neosporno daje Dobrici izvesnu čar. Ali na koji bi način ta osobina mogla uticati na vlast, ne tuđu, nego eventualno njegovu. na vlast na koju bi on imao uticaj, to je drugo pitanje.
(III deo Ovde)
Monday, April 13, 2009
Kermaunerov Dnevnik I deo
Dnevnik, noć između 10. i 11. januara 1983. godine
Kermaunerov “Dnevnik” I deo (Izvodi, komentari: “Hrišćanski marksizam”, Fronda, Dobrica Ćosoć, praksisovci, privilegovani disidenti, evrokomunizam.)
Opet imam nesanicu, probudio sam se oko 4 sata i ne mogu spavati. Čitam novi dnevnik Tarasa Kermaunera u “Književnosti” broj 1/2 za 1983. godinu. Njegov dnevnika pod naslovom “Druženje s dnevnikom” u prošlogodišnjim brojevima “Književnosti” čitao sam sa velikim zanimanjem.
Dnevnik ima sjajnih partija premda je nešto razvučen i konfuzan na mestima, a i lični momenti odneli su na puno stranica prevagu nad opštim. Smetala me je naravno i moja vlastita ograničenost, moje nepoznavanje situacije u Sloveniji, pominjanje mnogobrojnih imena o kojima ništa ili jedva šta znam.
Ali u celini čovek mi se činio pametnim, a iznad svega poštenim i otvorenim. Ovde takođe nalazim vrlo zanimljivih zapažanja, sa više lakoće pratim ovaj deo zato što je nekako bliži opštim temama, a manje posvećen slovenačkim prilikama.
U odeljcima dnevnika pod naslovima “Meditacija o nekim perspektivima” i “Prijateljski simposion” nalazim neke delove koje vredi i zabeležiti i prokomentarisati.
Kermauner kaže:
“(...) Zato se i vezujem za mlade, neinstitucionalne, slobodne, kritički raspoložene hrišćane. (...)”
Zatim par rečenica dalje:
“(...) Zato bih želeo da se vežem za mlade, neinstitucionalne, slobodne, kritički raspoložene marksiste. Ma koliko da imam primedbi u odnosu na praksisovce jedno je nepobitno da nisu skliznuli ni u prazan antikomunizam, premda bi se mnogom neprijatelju tako izmenjeni najviše sviđali, niti su svoju situaciju shvatili kao bezizlaznu i predali se. Ostaju uporno na svojim evropsko-demokratskim ali socijalističko-marksističkim zamislima. Ta čvrstina praksisovačkog kursa je za primer. (...)”
Komentar. I opet taj nemogući hibrid, taj spoj između hrišćanstva i marksizma, taj tzv. hrišćanski marksizam ili marksističko hrišćanstvo.
Želi li Kermauner da od marksizma napravi religiju ili da od hrišćanstva napravi ideologiju? U prvom slučaju on bi se vratio u staro doba marksizma kada je on zaista bio religija.
U drugom slučaju on bi išao stopama crkve koja je pokušala od jednog slobodnog hrišćanstva da napravi ideologiju. Ili je to zapravo pokušaj da se socijalizam moralno izmeni, odnosno da se moral Nječajeva zameni moralom Hrista?
U jednoj rečenici međutim primećuju se tragovi iyvesnih shvatanja za koja ne znam da li ih je Kermauner deio, ali koja su ovde do te mere prisutna da mi se čini da ih je morao deliti.
On je mora biti stajao nekada daleko više u levo nego sada. Ja ne znam, ali možda je bio član i komunističke partije. Razmišljanja, stilizacija, forme u u kojima saopštava neke od svojih misli kriju u sebi takvo nasleđe.
On govori o praksisovcima i kaže da „oni nisu pali u prazan antikomunizam“. Time hoće da kaže zapravo da je principijelan antikomunizam u stvari prazan antikomunizam. Time odaje poštu svojim odbačenim idejama onako isto kao što nesvesno rade to ljudi tima M. D.
U drugom delu te rečenice još je opasniji znak. Hvaleći praksisovce što su se odupreli takvom putu totalnog odbacivanja komunizma on kaže „premda bi se mnogom neprijatelju tako izmenjeni najviše sviđali“. To „neprijatelj“ zvuči grubo i to zvuči upravo onako kao što tu reč izgovaraju ortodoksni komunisti kada nakon izgovaranja takve reči dolaze dela koja vode u zločin. Nema u tome ničeg hrišćanskog.
Dalje kaže Kermauner:
„(...) Evrokomunizam doduše još nije realnost, evrokomunističke partije nisu na vlasti, ali je realna platforma kako za Zapad kome je kapitalizam odbojan, tako i za Istok kome je odvratan staljinizam. Makoliko da se danas u Jugoslaviji obnavljaju centralističko-staljinistički recidivi,“ ov piše u junu 1981, „niko me neće ubediti da zaostalost zemlje zahteva staljinistička politička socijalna i ekonomska rešenja. (...)“
Taj nesrećni evrokomuniyam, to je moj komentar, očigledno postaje jedina slamka za koju se hvataju razočarani komunisti. Ali i ovde se pokazuje izvesna neravnoteža u razmišljanju.
Vrši se poređenje između kapitalizma jednog opšteg sistema i staljinizma jedne varijante socijalizma. Jer kada bi se teza Kermaunerova prihvatila onda bi odbacivanje kapitalizma i staljinizma značilo u stvari prihvatanje socijalizma. Ni ovde ne vidim nijedan jedini hrišćanski momenat.
Kermauner dalje piše:
„(...) Sam nisam ni katolik ni marksista, mada sam i hrišćanin i Marksov učenik. Intelektualac sam, ponosan na svoju međupoziciju nesvrstanosti i neupregnutosti. Nije mi stalo da za sebe pridobijem simpatične hrišćane i demokratske marksiste, da ih pretvorim u slobodno lebdeće nomadske intelektualce. Zašto u razgranatom društvu ne bi svako ostao to što jeste uz jednu jedinu promenu da se svako depolitizuje, ako je politika izraz za vlastoljublje? Da se kultiviše ako je kultura izraz za smisleni sadržaj ljudskog života. (...)“
Sa predlaganjem depolitizacije čak i bez ograde o politici kao izrazu za vlastoljublje potpuno bih se složio kao i sa željom da se kultiviše ako je kultura izraz za smisleni sadržaj ljudskog života, a ona to svakako jeste.
Ali opet se pitam kako može spoj hrišćanstva i marksizma da bilo koga, pa i Kermaunera stavi u tzv. međupoziciju, da mu obezbedi nesvrstanost i tzv. neupregnutost. Ta on je već samim prihvatanjem Marksovih teza postao upregnut. Te teze nikog nisu ostavile bez trajnih i neuništivih posledica i kod Kermaunera kao disidenta koji bez obzira odbijao to ili ne, disident jeste, osećaju se ti tragovi u formulacijama, u dijalektici, u načinu razmišljanja.
Ono što ih na prvi pogled sakriva – to je lični ton, to je subjektivan ton, kojeg ortodoksni marksisti nemaju. To ublaža putem neke licne emotivne magle, sakriva po neki put i čvrstu koru tih misli. (II deo Ovde)
Kermaunerov “Dnevnik” I deo (Izvodi, komentari: “Hrišćanski marksizam”, Fronda, Dobrica Ćosoć, praksisovci, privilegovani disidenti, evrokomunizam.)
Opet imam nesanicu, probudio sam se oko 4 sata i ne mogu spavati. Čitam novi dnevnik Tarasa Kermaunera u “Književnosti” broj 1/2 za 1983. godinu. Njegov dnevnika pod naslovom “Druženje s dnevnikom” u prošlogodišnjim brojevima “Književnosti” čitao sam sa velikim zanimanjem.
Dnevnik ima sjajnih partija premda je nešto razvučen i konfuzan na mestima, a i lični momenti odneli su na puno stranica prevagu nad opštim. Smetala me je naravno i moja vlastita ograničenost, moje nepoznavanje situacije u Sloveniji, pominjanje mnogobrojnih imena o kojima ništa ili jedva šta znam.
Ali u celini čovek mi se činio pametnim, a iznad svega poštenim i otvorenim. Ovde takođe nalazim vrlo zanimljivih zapažanja, sa više lakoće pratim ovaj deo zato što je nekako bliži opštim temama, a manje posvećen slovenačkim prilikama.
U odeljcima dnevnika pod naslovima “Meditacija o nekim perspektivima” i “Prijateljski simposion” nalazim neke delove koje vredi i zabeležiti i prokomentarisati.
Kermauner kaže:
“(...) Zato se i vezujem za mlade, neinstitucionalne, slobodne, kritički raspoložene hrišćane. (...)”
Zatim par rečenica dalje:
“(...) Zato bih želeo da se vežem za mlade, neinstitucionalne, slobodne, kritički raspoložene marksiste. Ma koliko da imam primedbi u odnosu na praksisovce jedno je nepobitno da nisu skliznuli ni u prazan antikomunizam, premda bi se mnogom neprijatelju tako izmenjeni najviše sviđali, niti su svoju situaciju shvatili kao bezizlaznu i predali se. Ostaju uporno na svojim evropsko-demokratskim ali socijalističko-marksističkim zamislima. Ta čvrstina praksisovačkog kursa je za primer. (...)”
Komentar. I opet taj nemogući hibrid, taj spoj između hrišćanstva i marksizma, taj tzv. hrišćanski marksizam ili marksističko hrišćanstvo.
Želi li Kermauner da od marksizma napravi religiju ili da od hrišćanstva napravi ideologiju? U prvom slučaju on bi se vratio u staro doba marksizma kada je on zaista bio religija.
U drugom slučaju on bi išao stopama crkve koja je pokušala od jednog slobodnog hrišćanstva da napravi ideologiju. Ili je to zapravo pokušaj da se socijalizam moralno izmeni, odnosno da se moral Nječajeva zameni moralom Hrista?
U jednoj rečenici međutim primećuju se tragovi iyvesnih shvatanja za koja ne znam da li ih je Kermauner deio, ali koja su ovde do te mere prisutna da mi se čini da ih je morao deliti.
On je mora biti stajao nekada daleko više u levo nego sada. Ja ne znam, ali možda je bio član i komunističke partije. Razmišljanja, stilizacija, forme u u kojima saopštava neke od svojih misli kriju u sebi takvo nasleđe.
On govori o praksisovcima i kaže da „oni nisu pali u prazan antikomunizam“. Time hoće da kaže zapravo da je principijelan antikomunizam u stvari prazan antikomunizam. Time odaje poštu svojim odbačenim idejama onako isto kao što nesvesno rade to ljudi tima M. D.
U drugom delu te rečenice još je opasniji znak. Hvaleći praksisovce što su se odupreli takvom putu totalnog odbacivanja komunizma on kaže „premda bi se mnogom neprijatelju tako izmenjeni najviše sviđali“. To „neprijatelj“ zvuči grubo i to zvuči upravo onako kao što tu reč izgovaraju ortodoksni komunisti kada nakon izgovaranja takve reči dolaze dela koja vode u zločin. Nema u tome ničeg hrišćanskog.
Dalje kaže Kermauner:
„(...) Evrokomunizam doduše još nije realnost, evrokomunističke partije nisu na vlasti, ali je realna platforma kako za Zapad kome je kapitalizam odbojan, tako i za Istok kome je odvratan staljinizam. Makoliko da se danas u Jugoslaviji obnavljaju centralističko-staljinistički recidivi,“ ov piše u junu 1981, „niko me neće ubediti da zaostalost zemlje zahteva staljinistička politička socijalna i ekonomska rešenja. (...)“
Taj nesrećni evrokomuniyam, to je moj komentar, očigledno postaje jedina slamka za koju se hvataju razočarani komunisti. Ali i ovde se pokazuje izvesna neravnoteža u razmišljanju.
Vrši se poređenje između kapitalizma jednog opšteg sistema i staljinizma jedne varijante socijalizma. Jer kada bi se teza Kermaunerova prihvatila onda bi odbacivanje kapitalizma i staljinizma značilo u stvari prihvatanje socijalizma. Ni ovde ne vidim nijedan jedini hrišćanski momenat.
Kermauner dalje piše:
„(...) Sam nisam ni katolik ni marksista, mada sam i hrišćanin i Marksov učenik. Intelektualac sam, ponosan na svoju međupoziciju nesvrstanosti i neupregnutosti. Nije mi stalo da za sebe pridobijem simpatične hrišćane i demokratske marksiste, da ih pretvorim u slobodno lebdeće nomadske intelektualce. Zašto u razgranatom društvu ne bi svako ostao to što jeste uz jednu jedinu promenu da se svako depolitizuje, ako je politika izraz za vlastoljublje? Da se kultiviše ako je kultura izraz za smisleni sadržaj ljudskog života. (...)“
Sa predlaganjem depolitizacije čak i bez ograde o politici kao izrazu za vlastoljublje potpuno bih se složio kao i sa željom da se kultiviše ako je kultura izraz za smisleni sadržaj ljudskog života, a ona to svakako jeste.
Ali opet se pitam kako može spoj hrišćanstva i marksizma da bilo koga, pa i Kermaunera stavi u tzv. međupoziciju, da mu obezbedi nesvrstanost i tzv. neupregnutost. Ta on je već samim prihvatanjem Marksovih teza postao upregnut. Te teze nikog nisu ostavile bez trajnih i neuništivih posledica i kod Kermaunera kao disidenta koji bez obzira odbijao to ili ne, disident jeste, osećaju se ti tragovi u formulacijama, u dijalektici, u načinu razmišljanja.
Ono što ih na prvi pogled sakriva – to je lični ton, to je subjektivan ton, kojeg ortodoksni marksisti nemaju. To ublaža putem neke licne emotivne magle, sakriva po neki put i čvrstu koru tih misli. (II deo Ovde)
Sunday, April 12, 2009
Umetnost i stvarnost VIII deo
Sreda, 16. mart 1983. godine.
(VII deo Ovde)
Umetnost i stvarnost VIII deo (Nastavak beležaka za esej)
Neka zapažanja o našoj literaturnoj situaciji koja bi možda mogla da se upotrebi za esej „Umetnost i stvarnost“.
Napadi na knjigu Dobrice Ćosića Moguće i stvarno mogu izgledati tradicionalni, međutim nisu. Oni ukazuju na izvesnu podzemnu promenu koja je u toku. Kad god govorim o promenama u našoj situaciji uvek imam u vidu nešto nestabilno, nešto što se preko noći može promeniti i povratiti u prvobitno stanje.
Dobrica je do sada bio prećutkivan ili napadan, ali se niko nije potrudio da jasno odvoji njegovo književno delo od njegovih građanskih stavova. Sada se on napada, ali uz zapaženo uvažavanje, stegnutih zuba još uvek, ali ipak dakle uz jasno uvažavanje njegove literature.
Odbor za odbranu umetničkih sloboda je nešto kvalitetno novo u našoj situaciji, dakle u okviru stvarnosti o kojoj govorimo. A izvesna uzdržanost koja prati napad na njega takođe je simptom pomenutih evolutivnih promena. Ali bi čovek zdravog razuma trebalo i samo postojanje takvog Odbora protumačiti kao dokaz odsustva pune i prave umetničke slobode.
Stvar se, međutim, može, ako se hoće i ako postoji dobra volja protumačiti i kao pomoć partiji da svoja proklamovana humanistička načela prevede u stvarnost umetničkog života u kome im veoma često ne cvetaju ruže i gde ta načela zahtevaju posebnu negu da bi se održala.
Velika dela sama sebi uzimaju svoje slobode. Takva su sela Derviš i smrt, Petrijin venac, Vrata od utrobe, Vreme smrti. Ali se literatura ne sastoji samo od velikih delakojima ne treba nikakva pomoć.
U svom najvećem delu ona je zbir prosečnosti, jedna nerešena bitka između večnoga: ŠTA I KAKO. U kojoj jednom znamo ŠTA, ali ne znamo KAKO, drugi put znako KAKO, ali nismo načisto s tim ŠTA. Takva književnost nije rđava, ali nije ni velika.
I njoj se zadaju udarci i nju treba braniti. Jer od nje živi jedna književnost, isto onako kao što narod ne živi od povremenih velikih dela, nego od trajnih i stalnih, malih.
Prava se bitka vodi u glavi, za pisaćim stolom. Svaki posao za nju zna i svakome od njih poznato je koliko su ti građanski ratovi, koje čovek vodi sa samim sobom, teži i opasniji od svakog spoljnjeg. Koliko je za pisca važnije da jednoj liniji svoga romana da odgovarajuću formu, nego da takvu formu da nekom argumentu koji će uzeti u zaštitu njegovo delo.
Ali stavite se u položaj čoveka koji za doručak treba da proguta sve one pogrde koje mu se preko novina serviraju, veoma često bez mogućnosti da na njih odgovori. U redu, možemo kazati, ne mora čitati novine. Ne, ne mora, to je istina. Ali će ih pročitati sa lica ljudi od kojih mu zavisi rad, ne kažem egzistencija, jer ona nije važna, kažem namerno rad.
Simptomatično je na primer da je u početku takozvane afere „Golubnjača“, dobar deo beogradske štampe bio otvoreno protivu procedure skidanja komada sa repertoara i protiv optužbe da u sebi nosi jednu nehumanu poruku. Jer ako bi je komad zaista nosio onda bi, čemu birati reči, Radulović bio zlikovac.
Ja tog pisca ne poznajem, znam njegovu fotografiju. Meni on zbilja ne liči na zlikovca. No kako je vreme, očigledno dobro iskorišćeno, proticalo, ovi glasovi postajali su sve slabiji, sve uzdržaniji, sve ambivalentniji dok nisu sasvim nestali. Očigledno je da na tu i slične teme niko nije promenio mišljenje, tek da je jedno izgubilo pravo građanstva.
Čitajući knjigu Dragiše Vasića 1903. o Majskom prevratu izdatu u Beogradu 1925. godine, u vezi sa pripremanjem treće parnice za VI knjigu Zlatno runo,naišao sam u predgovoru jedno interesantno mišljenje, koje premda na prvi pogled ne spada u temu „Umetnost i stvarnost“, opet s druge strane baca jedno istorijsko svetlo na ta pitanja, hoću da kažem da se na ovom terenu problemi istine i vremena, kada se ona može saopštiti i o njoj govoriti, uvek postavljalo i da sada nije prvi put da se ono postavlja. Citiraću taj deo iz predgovora Dragiše Vasića:
„(...) Sve rane prošlosti neka ostanu u svojim provizornim zavojima do boljih prilika. Mlada država okružena samo neprijateljima sa jednim mučnim problemom u svojim rođenim krilima, ne treba da bude uznemirena nikakvim raspravama koje bi mogle izbaciti nove, teške i neprijatne probleme sa njihovim nedoglednim posledicama.
Zaista mnogo od tih pitanja prošlosti sadrže bezbroj bolnih mesta. Ali je nema sumnje još bolnije živeti i ćutati u vremenu sveopšteg falsifikovanja i umreti pod sramotom.
Zaista najpreča briga mlade države jeste njeno brzo konsolidovanje. No baš u tom interesu jeste i pažljivo odvijanje onih krvavih zavoja pod kojima se razvija, širi i crvlja sav užas moralne truleži koji treba sprečiti. To je i sveta dužnost našeg unutrašnjeg narodnog života.
Razlog spoljašnje opasnosti krajnje zloupotrebljen i neosnovan, mogao je u prvo vreme i sprečavati javni pretres pitanja o kojima se nije uzdržavalo da raspravlja inače. On je po svemu izgleda neprestano istican baš zbog toga da se ova pitanja ne bi otvarala. (...)“
Ovako nešto moglo je sasvim slobodno da bude napisano i danas 1983. godine.
(VII deo Ovde)
Umetnost i stvarnost VIII deo (Nastavak beležaka za esej)
Neka zapažanja o našoj literaturnoj situaciji koja bi možda mogla da se upotrebi za esej „Umetnost i stvarnost“.
Napadi na knjigu Dobrice Ćosića Moguće i stvarno mogu izgledati tradicionalni, međutim nisu. Oni ukazuju na izvesnu podzemnu promenu koja je u toku. Kad god govorim o promenama u našoj situaciji uvek imam u vidu nešto nestabilno, nešto što se preko noći može promeniti i povratiti u prvobitno stanje.
Dobrica je do sada bio prećutkivan ili napadan, ali se niko nije potrudio da jasno odvoji njegovo književno delo od njegovih građanskih stavova. Sada se on napada, ali uz zapaženo uvažavanje, stegnutih zuba još uvek, ali ipak dakle uz jasno uvažavanje njegove literature.
Odbor za odbranu umetničkih sloboda je nešto kvalitetno novo u našoj situaciji, dakle u okviru stvarnosti o kojoj govorimo. A izvesna uzdržanost koja prati napad na njega takođe je simptom pomenutih evolutivnih promena. Ali bi čovek zdravog razuma trebalo i samo postojanje takvog Odbora protumačiti kao dokaz odsustva pune i prave umetničke slobode.
Stvar se, međutim, može, ako se hoće i ako postoji dobra volja protumačiti i kao pomoć partiji da svoja proklamovana humanistička načela prevede u stvarnost umetničkog života u kome im veoma često ne cvetaju ruže i gde ta načela zahtevaju posebnu negu da bi se održala.
Velika dela sama sebi uzimaju svoje slobode. Takva su sela Derviš i smrt, Petrijin venac, Vrata od utrobe, Vreme smrti. Ali se literatura ne sastoji samo od velikih delakojima ne treba nikakva pomoć.
U svom najvećem delu ona je zbir prosečnosti, jedna nerešena bitka između večnoga: ŠTA I KAKO. U kojoj jednom znamo ŠTA, ali ne znamo KAKO, drugi put znako KAKO, ali nismo načisto s tim ŠTA. Takva književnost nije rđava, ali nije ni velika.
I njoj se zadaju udarci i nju treba braniti. Jer od nje živi jedna književnost, isto onako kao što narod ne živi od povremenih velikih dela, nego od trajnih i stalnih, malih.
Prava se bitka vodi u glavi, za pisaćim stolom. Svaki posao za nju zna i svakome od njih poznato je koliko su ti građanski ratovi, koje čovek vodi sa samim sobom, teži i opasniji od svakog spoljnjeg. Koliko je za pisca važnije da jednoj liniji svoga romana da odgovarajuću formu, nego da takvu formu da nekom argumentu koji će uzeti u zaštitu njegovo delo.
Ali stavite se u položaj čoveka koji za doručak treba da proguta sve one pogrde koje mu se preko novina serviraju, veoma često bez mogućnosti da na njih odgovori. U redu, možemo kazati, ne mora čitati novine. Ne, ne mora, to je istina. Ali će ih pročitati sa lica ljudi od kojih mu zavisi rad, ne kažem egzistencija, jer ona nije važna, kažem namerno rad.
Simptomatično je na primer da je u početku takozvane afere „Golubnjača“, dobar deo beogradske štampe bio otvoreno protivu procedure skidanja komada sa repertoara i protiv optužbe da u sebi nosi jednu nehumanu poruku. Jer ako bi je komad zaista nosio onda bi, čemu birati reči, Radulović bio zlikovac.
Ja tog pisca ne poznajem, znam njegovu fotografiju. Meni on zbilja ne liči na zlikovca. No kako je vreme, očigledno dobro iskorišćeno, proticalo, ovi glasovi postajali su sve slabiji, sve uzdržaniji, sve ambivalentniji dok nisu sasvim nestali. Očigledno je da na tu i slične teme niko nije promenio mišljenje, tek da je jedno izgubilo pravo građanstva.
Čitajući knjigu Dragiše Vasića 1903. o Majskom prevratu izdatu u Beogradu 1925. godine, u vezi sa pripremanjem treće parnice za VI knjigu Zlatno runo,naišao sam u predgovoru jedno interesantno mišljenje, koje premda na prvi pogled ne spada u temu „Umetnost i stvarnost“, opet s druge strane baca jedno istorijsko svetlo na ta pitanja, hoću da kažem da se na ovom terenu problemi istine i vremena, kada se ona može saopštiti i o njoj govoriti, uvek postavljalo i da sada nije prvi put da se ono postavlja. Citiraću taj deo iz predgovora Dragiše Vasića:
„(...) Sve rane prošlosti neka ostanu u svojim provizornim zavojima do boljih prilika. Mlada država okružena samo neprijateljima sa jednim mučnim problemom u svojim rođenim krilima, ne treba da bude uznemirena nikakvim raspravama koje bi mogle izbaciti nove, teške i neprijatne probleme sa njihovim nedoglednim posledicama.
Zaista mnogo od tih pitanja prošlosti sadrže bezbroj bolnih mesta. Ali je nema sumnje još bolnije živeti i ćutati u vremenu sveopšteg falsifikovanja i umreti pod sramotom.
Zaista najpreča briga mlade države jeste njeno brzo konsolidovanje. No baš u tom interesu jeste i pažljivo odvijanje onih krvavih zavoja pod kojima se razvija, širi i crvlja sav užas moralne truleži koji treba sprečiti. To je i sveta dužnost našeg unutrašnjeg narodnog života.
Razlog spoljašnje opasnosti krajnje zloupotrebljen i neosnovan, mogao je u prvo vreme i sprečavati javni pretres pitanja o kojima se nije uzdržavalo da raspravlja inače. On je po svemu izgleda neprestano istican baš zbog toga da se ova pitanja ne bi otvarala. (...)“
Ovako nešto moglo je sasvim slobodno da bude napisano i danas 1983. godine.
Saturday, April 11, 2009
Umetnost i stvarnost VII deo
Subota, 12. mart 1983. godine.
(VI deo Ovde)
Umetnost i stvarnost VII deo (Nastavak beležaka za esej)
One stogo uzevši ne ulaze u esej, ali se pitam ne bi li ipak mogle da budu u njega uključene u jednom paragrafu koji bi nakon teoretisanja pokušao da izvede i neke praktične zaključke na temelju situacije danas u literaturi.
Imam utisak da je literatura danas u jednoj vrlo opasnoj krizi.
Savremena tema, naročito ona koju politika smatra do izvesne mere ili potpuno tabuisanom, bar u onom obliku u kome se ona javila, na jedan je nepriordan način ušla u život potpomognuta jednim nezdravim interesovanjem publike za senzacije, a ne za istine.
Pojavili su se krajnje nesvareni sadržaji u krajnje neizrađenoj formi. Primer Draškovićevog Noža je možda suviše radikalan, ali ni neke druge knjige ove vrste ne dostižu onaj nivo forme koji je nužan da bi se čak i nepoželjna istina morala, nužno morala, od društva prihvatiti, bez obzira šta ono ili politika koja ga predstavlja o njemu mislila.
Pitam se gde su se izgubili stari napori prema sintezi, šta je bilo sa takozvanim vremenom romana, onako kako ga ja shvatam, kao slike jednog doba, jednog duha, kao nečeg što obuhvata sve elemente jedne stvarnosti, a ne samo naročito izabrane, i nereprezentativne često puta.
Šta je uopšte bilo sa literaturnom formom, onako kako? onim suštinskim pitanjem literature. Gde se nastavljaju izvesne moćne linije zatešene i nasleđene od Andrića, Crnjanskog, Krleže, zatim produžene od ljudi kao što su Konstantinović, Kiš, Kovač, Stevanović, Mihajlović?
Sada se vidi tek koliko je bio rđav uticaj tzv. teorije o stvarnosnoj literaturi, bez obzira što su najbolja dela stvarnosne literature bila dal4eko od tih teorija, i daleko od te teorije same ih prevazilazile.
Dolazimo ponovo do renesanse jedne seljačke literature i seljačkog duha. Urbani duh se povlači u verizam i nastaje dekorativna urbana literatura, umesto prave urbane literature.
Nastaje na primer jedan ( ). Našim piscima nedostaje vizija, imaginacija, snaga da se maše dubljih i većih tema, da se bave uzlocima, a ne pojavama, a iznad svega nedostaje im misaonost, obrazivanje, i hrabrost.
Ako literatura ne sme da služi jednoj politici, onda ona ne sme da služi ni ma kojoj drugoj.
(VIII deo Ovde)
(VI deo Ovde)
Umetnost i stvarnost VII deo (Nastavak beležaka za esej)
One stogo uzevši ne ulaze u esej, ali se pitam ne bi li ipak mogle da budu u njega uključene u jednom paragrafu koji bi nakon teoretisanja pokušao da izvede i neke praktične zaključke na temelju situacije danas u literaturi.
Imam utisak da je literatura danas u jednoj vrlo opasnoj krizi.
Savremena tema, naročito ona koju politika smatra do izvesne mere ili potpuno tabuisanom, bar u onom obliku u kome se ona javila, na jedan je nepriordan način ušla u život potpomognuta jednim nezdravim interesovanjem publike za senzacije, a ne za istine.
Pojavili su se krajnje nesvareni sadržaji u krajnje neizrađenoj formi. Primer Draškovićevog Noža je možda suviše radikalan, ali ni neke druge knjige ove vrste ne dostižu onaj nivo forme koji je nužan da bi se čak i nepoželjna istina morala, nužno morala, od društva prihvatiti, bez obzira šta ono ili politika koja ga predstavlja o njemu mislila.
Pitam se gde su se izgubili stari napori prema sintezi, šta je bilo sa takozvanim vremenom romana, onako kako ga ja shvatam, kao slike jednog doba, jednog duha, kao nečeg što obuhvata sve elemente jedne stvarnosti, a ne samo naročito izabrane, i nereprezentativne često puta.
Šta je uopšte bilo sa literaturnom formom, onako kako? onim suštinskim pitanjem literature. Gde se nastavljaju izvesne moćne linije zatešene i nasleđene od Andrića, Crnjanskog, Krleže, zatim produžene od ljudi kao što su Konstantinović, Kiš, Kovač, Stevanović, Mihajlović?
Sada se vidi tek koliko je bio rđav uticaj tzv. teorije o stvarnosnoj literaturi, bez obzira što su najbolja dela stvarnosne literature bila dal4eko od tih teorija, i daleko od te teorije same ih prevazilazile.
Dolazimo ponovo do renesanse jedne seljačke literature i seljačkog duha. Urbani duh se povlači u verizam i nastaje dekorativna urbana literatura, umesto prave urbane literature.
Nastaje na primer jedan ( ). Našim piscima nedostaje vizija, imaginacija, snaga da se maše dubljih i većih tema, da se bave uzlocima, a ne pojavama, a iznad svega nedostaje im misaonost, obrazivanje, i hrabrost.
Ako literatura ne sme da služi jednoj politici, onda ona ne sme da služi ni ma kojoj drugoj.
(VIII deo Ovde)
Friday, April 10, 2009
Umetnost i stvarnost VI deo
Dnevnik, utorak, 8. mart 1983. godine
(V deo Ovde)
Umetnost i stvarnost VI deo (nastavak)
Jedna beleška za nameravani esej “Umetnost i stvarnost.”
Bez obzira na to šta bi čovek načelno mogao kazati na ovu temu, anketom postavljenu, neodoljivo mi se nameće i jedno drugo pitanje koje je prilično praktičnog motiva.
Naime čovek bi mogao kazati da je čitava ova kampanja, čitav ovaj problem ovako postavljen nastao usled tradicionalnog nepoverenja partije prema umetnosti, jedne doktrine prema umetnosti,
i da je to samo ponavljanje jednog arhetipskog ponašanja partije u odnosu na umetnost kad god ona nije zadovoljila izrečene ili neizrečene partijske zahteve.
Ali u ovom specifičnom slučaju kad se ajugoslavija nalazi u ovakvoj ekonomskoj, sociološkoj, ideološkoj, psihološkoj krizi, lako je moguće da svesno ili nesvesno partija upotrebljava ovu temu, i dramu navodnu oko ove teme,
da na neki način otkloni pažnju publike od mnogo bitnijih problema vlastite krize, nego što je pitanje nekoliko knjiga što obnavljaju, ili na nov način nedopušten partijski način, neke teme ili zadiru u neke nove do sada tabuisane teme.
Naime čitav se povod meni ne čini dovoljno ozbiljnim da bi partija u toj meri morala da reaguje.
Da dodam još jednu primedbu koje bi mogla ovome da se suprostavi.
Sa partijskog stanovišta, dakle sa režimskog stanovišta, jasno je da je problem nacionalnih odnosa jedan od bitnih problema i da se na njemu bazira u stvari opstanak Jugoslavije, pa bi onda čovek mogao kazati da je to osnovni motiv i da Golubnjača predstavlja veći problem u ovom trenutku,
iskreno veći problem u ovom trenutku, nego što ga predstavlja recimo mišljenje N. Miloševića o nekoj Lenjinovoj ulozi u pretvaranju revolucionarne partije u partiju terora i pritiska.
Dakle da su u pitanju stvarna praktična politička pitanja, a ne neka doktrinarna, ideološka, pa čak i moralna. (VII deo Ovde)
(V deo Ovde)
Umetnost i stvarnost VI deo (nastavak)
Jedna beleška za nameravani esej “Umetnost i stvarnost.”
Bez obzira na to šta bi čovek načelno mogao kazati na ovu temu, anketom postavljenu, neodoljivo mi se nameće i jedno drugo pitanje koje je prilično praktičnog motiva.
Naime čovek bi mogao kazati da je čitava ova kampanja, čitav ovaj problem ovako postavljen nastao usled tradicionalnog nepoverenja partije prema umetnosti, jedne doktrine prema umetnosti,
i da je to samo ponavljanje jednog arhetipskog ponašanja partije u odnosu na umetnost kad god ona nije zadovoljila izrečene ili neizrečene partijske zahteve.
Ali u ovom specifičnom slučaju kad se ajugoslavija nalazi u ovakvoj ekonomskoj, sociološkoj, ideološkoj, psihološkoj krizi, lako je moguće da svesno ili nesvesno partija upotrebljava ovu temu, i dramu navodnu oko ove teme,
da na neki način otkloni pažnju publike od mnogo bitnijih problema vlastite krize, nego što je pitanje nekoliko knjiga što obnavljaju, ili na nov način nedopušten partijski način, neke teme ili zadiru u neke nove do sada tabuisane teme.
Naime čitav se povod meni ne čini dovoljno ozbiljnim da bi partija u toj meri morala da reaguje.
Da dodam još jednu primedbu koje bi mogla ovome da se suprostavi.
Sa partijskog stanovišta, dakle sa režimskog stanovišta, jasno je da je problem nacionalnih odnosa jedan od bitnih problema i da se na njemu bazira u stvari opstanak Jugoslavije, pa bi onda čovek mogao kazati da je to osnovni motiv i da Golubnjača predstavlja veći problem u ovom trenutku,
iskreno veći problem u ovom trenutku, nego što ga predstavlja recimo mišljenje N. Miloševića o nekoj Lenjinovoj ulozi u pretvaranju revolucionarne partije u partiju terora i pritiska.
Dakle da su u pitanju stvarna praktična politička pitanja, a ne neka doktrinarna, ideološka, pa čak i moralna. (VII deo Ovde)
Thursday, April 09, 2009
Umetnost i stvarnost V deo
Dnevnik, utorak, 8. mart 1983. godine
(IV deo Ovde)
Umetnost i stvarnost V deo (Beleška za esej nastavak)
Ako uopšte programska načela jedne vlasti, proklamujući kao cilj slobodu umetnosti, a zadržavajući za sebe prirodno pravo da brane tekovine revolucije, koje su i učinile da dođu na vlast i Ustav koji tu vlast ovekovečuje, ako ta načela nisu dovoljna da sloboda uskladi umetnost sa tekovinama Ustava, onda se najčešće, bar u našim okolnostima, okolnostima jugoslovenskog socijalizma, pribegava zameni sadržaja jednog umetničkog dela, u ovom slučaju recimo knjige.
Njen se sadržaj izvlači iz estetskog plana nad kojim se ne želi imati vlast, i prebacuje na plan politički na kome se ta vlastpo svaku cenu u zemlji želi da zadrži. Tako estetsko pitanje postaje političko pitanje, pa zatim ubrzo ustavno, a najzad i krivično.
Ovako knjiga ili neko umetničko delo uopšte izvučeno iz prirodne sredine, postaje atak na tekovine i ustavne premise i sa njim se onda može postupati normalno i zakonski kao sa svakim građansko-pravnim licem.
Zakon koji se odriče suda nad umetnošću postaje u stvari onaj koji bez oklevanja pribegava tom sudu, kao da nije u pitanju jedna apstrakcija, već zaista građansko-pravno lice koje je u stanju da počini krivično-pravno nedelo.
Ovu belešku sam napravio povodom mnogobrojnih govora na uglednim partijskim, najvišim jugoslovenskim i republičkim forumima sa prelaza februara u mart, gde se izvesna umetnička dela, izvesne knjige i predstave izjednačuju sa kažnjivim, čak i prevratničkim napadima na Ustav zemlje i ustavni poredak u zemlji.
Kada bi partija odustala od ovog uostalom tradicionalnog, prilično tradicionalnog metoda, kada bi ostala na planu umetnosti, ona bi u stvari onda svojim marksističkim književnim kritičarima morala da ostavi da taj posao svrše i da presude na jedan kritički, estetički kritičan način delima koja se ne slažu sa partijskom linijom, a još uvek su u okviru estetičkih merila.
Ovako se svaka ozbiljna diskusija o književnosti odvija pod pretećom senkom krivičnog zakonika.
Ali ako bi partija tako postupala, marksistički kritičari našli bi se u neugodnom položaju.
Uspevši da utvrde da je jedna vredna knjiga nemarksistička, oni ne bi mogli da spore njene druge estetičke vrednosti, uprkos tih, nemarksističkih čak i antimarsističkih udeja u njoj.
Morali bi joj priznati pravo na postojanje, na paralelno postojanje, a to je ono za šta partija očevidno ne samo da nije spremna, nego po svojim fundamentalnim principima nije sposobna.
(VI deo Ovde)
(IV deo Ovde)
Umetnost i stvarnost V deo (Beleška za esej nastavak)
Ako uopšte programska načela jedne vlasti, proklamujući kao cilj slobodu umetnosti, a zadržavajući za sebe prirodno pravo da brane tekovine revolucije, koje su i učinile da dođu na vlast i Ustav koji tu vlast ovekovečuje, ako ta načela nisu dovoljna da sloboda uskladi umetnost sa tekovinama Ustava, onda se najčešće, bar u našim okolnostima, okolnostima jugoslovenskog socijalizma, pribegava zameni sadržaja jednog umetničkog dela, u ovom slučaju recimo knjige.
Njen se sadržaj izvlači iz estetskog plana nad kojim se ne želi imati vlast, i prebacuje na plan politički na kome se ta vlastpo svaku cenu u zemlji želi da zadrži. Tako estetsko pitanje postaje političko pitanje, pa zatim ubrzo ustavno, a najzad i krivično.
Ovako knjiga ili neko umetničko delo uopšte izvučeno iz prirodne sredine, postaje atak na tekovine i ustavne premise i sa njim se onda može postupati normalno i zakonski kao sa svakim građansko-pravnim licem.
Zakon koji se odriče suda nad umetnošću postaje u stvari onaj koji bez oklevanja pribegava tom sudu, kao da nije u pitanju jedna apstrakcija, već zaista građansko-pravno lice koje je u stanju da počini krivično-pravno nedelo.
Ovu belešku sam napravio povodom mnogobrojnih govora na uglednim partijskim, najvišim jugoslovenskim i republičkim forumima sa prelaza februara u mart, gde se izvesna umetnička dela, izvesne knjige i predstave izjednačuju sa kažnjivim, čak i prevratničkim napadima na Ustav zemlje i ustavni poredak u zemlji.
Kada bi partija odustala od ovog uostalom tradicionalnog, prilično tradicionalnog metoda, kada bi ostala na planu umetnosti, ona bi u stvari onda svojim marksističkim književnim kritičarima morala da ostavi da taj posao svrše i da presude na jedan kritički, estetički kritičan način delima koja se ne slažu sa partijskom linijom, a još uvek su u okviru estetičkih merila.
Ovako se svaka ozbiljna diskusija o književnosti odvija pod pretećom senkom krivičnog zakonika.
Ali ako bi partija tako postupala, marksistički kritičari našli bi se u neugodnom položaju.
Uspevši da utvrde da je jedna vredna knjiga nemarksistička, oni ne bi mogli da spore njene druge estetičke vrednosti, uprkos tih, nemarksističkih čak i antimarsističkih udeja u njoj.
Morali bi joj priznati pravo na postojanje, na paralelno postojanje, a to je ono za šta partija očevidno ne samo da nije spremna, nego po svojim fundamentalnim principima nije sposobna.
(VI deo Ovde)
Wednesday, April 08, 2009
Nagrada iz Fonda
NAGRADA BORISLAV PEKIĆ 2009. godina
Nagrada se dodeljuje svake godine za prozu, poeziju i esej već 15 godina. Ona je namenjena učenicima svih beogradskih gimnazija, a žiri radi u sastavu: književnik Radoslav Bratić, književnik Mirko Magarašević i profesor Petar Pijanović.Ove godine žiri je izabrao sledeće radove:
PROZA
Prve nagrada je dodeljena radu pod naslovom „Ostajem zamišljen pred sudbinom čoveka u svetu“, autora Milice Grujić, učenice IV4 razreda Zemunske gimnazije.
Druga nagrada radu pod naslovom „Moja školska klupa“, autora Teodore Vujasin, učenice II5 razreda Trinaeste gimnazije.
Treća nagrada radu „Bajka o Novaku Plašljivom“, autora Mirka Mićivića, učenika II4 razreda Zemunske gimnazije.
POEZIJA
Žiri Pekićeve nagrade za poeziju odlučio je da se:
Prva nagrada dodeli pesmi pod naslovom „Grad“, autora Aleksandra Ivanovića, učenika II2 Filološke gimnazije.
Druga nagrada za pesmu „Ako se pitaš gde sam“, iz zbirke pesama „Sa ružom tri“, autora Jelene Kuzmanović, učenice IV4 razreda Treće beogradsek gimnazije.
Treća nagrada pesmi pod naslovom „Korak do savršenstva“, čiji je autor Marija Stamenković, učenica IV2 razreda Filološke gimnazije.
ESEJ
Žiri Pekićeve nagrade za esej odlučio je da se:
Prva nagrada dodeli radu „Novi heroj modernog doba“ (esej o pripovetci „Čovek koji je jeo smrt“) autora Katarine Marinković, učenice IV2, XIV beogradske gimnazije.
Druga nagrada za esej „Traganje za sopstvom u lavirintu tvrđave“ (na primerima „Tvrđave“ i „Derviš i smrt“) čiji je autor Aleksandar Đorđević, učenik IV6 razreda Filološke gimnazije.
Treća nagrada za esej „Pekićevo lutkarsko pozorište“, čiji je autor Ivana Mirovič, učenica IV5 Četvrte gimnazije.
Druga Treća nagrada za esej „Ograđeni prostor u Pekićevom ’Besnilu’ i „Godinama koje su pojeli skakavci’, čiji je autor Milan Škobić, učenik III6 razreda Osme beogradske gimnazije.
Svečanost je održana u Trećoj beogradskoj gimnaziji na dan 6. aprila 2009. godine, a otvorila ju je direktorka ove gimnazije profesorka Dragana Vasić, u svečanoj atmosferi i u prisustvu brojnih gostiju. Ceo događaj je propraćen klavirskim koncertom učenika koji su svirali dela Betovena i Šopena, čitani su odlomci iz Pekićevih dela, a pročitana je i prvonagrađena pesma.
Besedu povodom nagrade održao je književnik Mirko Magarašević koja se ovde daje u celosti.
GIMNAZIJALCI KAO ARGONAUTI
Elitna školovanost mladalačkog duha začela se Sokratovim, Platonovim i Aristotelovim idejama GIMNAZIJUMA. Na tim idejama zasnovana je i struktura srpske gimnazije od njenih početaka, od ideala što ih postavi otac naše prosvete Dositej Obradović. Fond Borislav Pekić je lep oreol na čelu tog ideala.
Verujem da je delatnost Fonda Boridslav Pekić zalaganje za ono što bi se moglo nazvati književnom istinom ukoliko bit fenomena književne istine ne tumačimo kao književnu modu i potkivačke čaršijsko-klanovske predrasude, nego kao duhovnu slobodu da se stvaralački otkriva i dopre do ideala uzvišenih vrednosti, a pre svega do vrednosti poezije kao prvotne i najdalekosežnije iskre bića.
Tu iskru opravdava i pokreće najtananija duhovnost tamo gde te tananosti ima. Jer, gde je nema, sve je uzalud – od najboljih namera do silno potrošene hartije, mastila i hemijskih naprava za pisanje.
Osmisliti nagradu jednog takvog pisca kakav je bio Borislav Pekić, to je značilo razložan pokušaj da se prošire granice slobodoumlja – ličnog, duhovnog i stvaralačkog – kojim se Pekićevo nepodmitljivo biće odlikovalo sa više i potpunije prava no što priličan broj naših živih savremenika misli da još neograničeno ima na raspolaganju.
Ne, nemaju. Jer za razliku od Pekića, mnogi njegovi vršnjaci i njihovi sledbenici, porinuli su pramac svoje egzistencije u kompromise, u mirne vode, lagodnost, karijeru, titule i materijalnu sigurnost. Ali na prostoru gde te odlike vladaju, duh poezije i duh stvaralačkih otkrića ne uspeva da se održi,čak ako dotle i stigne. Ne. Na prostorulagodne sigurnosti, impuls poezije trnu, zamasi duha posustaju, a sporedni pritisci i obol efemernom odnose prevagu.
Ako se u svom početku ičim daje izmeriti, domet poezije meri se argonautskim idealima. Onim ušta je verovao Borislav Pekić. Argonautsko kao izazov i podsticaj. A lepe i neponovljive gimnazijske godine u sebi nose – čak i onda kada to ne znaju! – plemenite argonautske klice koje se baš tada burno začinju da bi proklijale u neslučenim formama, u nedokučivim žudnjama i pravcima!
Kasnije, kroz prve godine zrelosti, duhovna proklijavanja postaju obistinjena Umetnost, dosegnuta naučna praksa i stvaralački zanos u najboljem smislu te reči. Ali, ne biva uvek tako. Znamo to. No ako biva i kada tako bude, onda je to srećna posledica zametnutih klica onih argonautskih ideala koji su se začeli baš u gimnazijskim danima i godinama. Blago onima koji imaju i podstiču te rane ideale, ali još većma blago onima koji kasnije te ideale ne iznevere. Dakle blago najboljima među vama!
„Sačuvajte nezavisnost duha. Sve ostalo je opsena“! – to bi Vam svima bio zavet samog Borislava Pekića. I stavljajući se u službu podsticajnog Pekićevog duha, ova 2009. godina donela je tri nove nagrade za poeziju najboljim beogradskim gimnazijalcima – Aleksandri Ivanović,Jeleni Kuzmanović i Mariji Stamenković.
Čestitam najboljima i pohvaljujem sve koji su učestvovali s verom u poetsku reč.
Nagrada se dodeljuje svake godine za prozu, poeziju i esej već 15 godina. Ona je namenjena učenicima svih beogradskih gimnazija, a žiri radi u sastavu: književnik Radoslav Bratić, književnik Mirko Magarašević i profesor Petar Pijanović.Ove godine žiri je izabrao sledeće radove:
PROZA
Prve nagrada je dodeljena radu pod naslovom „Ostajem zamišljen pred sudbinom čoveka u svetu“, autora Milice Grujić, učenice IV4 razreda Zemunske gimnazije.
Druga nagrada radu pod naslovom „Moja školska klupa“, autora Teodore Vujasin, učenice II5 razreda Trinaeste gimnazije.
Treća nagrada radu „Bajka o Novaku Plašljivom“, autora Mirka Mićivića, učenika II4 razreda Zemunske gimnazije.
POEZIJA
Žiri Pekićeve nagrade za poeziju odlučio je da se:
Prva nagrada dodeli pesmi pod naslovom „Grad“, autora Aleksandra Ivanovića, učenika II2 Filološke gimnazije.
Druga nagrada za pesmu „Ako se pitaš gde sam“, iz zbirke pesama „Sa ružom tri“, autora Jelene Kuzmanović, učenice IV4 razreda Treće beogradsek gimnazije.
Treća nagrada pesmi pod naslovom „Korak do savršenstva“, čiji je autor Marija Stamenković, učenica IV2 razreda Filološke gimnazije.
ESEJ
Žiri Pekićeve nagrade za esej odlučio je da se:
Prva nagrada dodeli radu „Novi heroj modernog doba“ (esej o pripovetci „Čovek koji je jeo smrt“) autora Katarine Marinković, učenice IV2, XIV beogradske gimnazije.
Druga nagrada za esej „Traganje za sopstvom u lavirintu tvrđave“ (na primerima „Tvrđave“ i „Derviš i smrt“) čiji je autor Aleksandar Đorđević, učenik IV6 razreda Filološke gimnazije.
Treća nagrada za esej „Pekićevo lutkarsko pozorište“, čiji je autor Ivana Mirovič, učenica IV5 Četvrte gimnazije.
Druga Treća nagrada za esej „Ograđeni prostor u Pekićevom ’Besnilu’ i „Godinama koje su pojeli skakavci’, čiji je autor Milan Škobić, učenik III6 razreda Osme beogradske gimnazije.
Svečanost je održana u Trećoj beogradskoj gimnaziji na dan 6. aprila 2009. godine, a otvorila ju je direktorka ove gimnazije profesorka Dragana Vasić, u svečanoj atmosferi i u prisustvu brojnih gostiju. Ceo događaj je propraćen klavirskim koncertom učenika koji su svirali dela Betovena i Šopena, čitani su odlomci iz Pekićevih dela, a pročitana je i prvonagrađena pesma.
Besedu povodom nagrade održao je književnik Mirko Magarašević koja se ovde daje u celosti.
GIMNAZIJALCI KAO ARGONAUTI
Elitna školovanost mladalačkog duha začela se Sokratovim, Platonovim i Aristotelovim idejama GIMNAZIJUMA. Na tim idejama zasnovana je i struktura srpske gimnazije od njenih početaka, od ideala što ih postavi otac naše prosvete Dositej Obradović. Fond Borislav Pekić je lep oreol na čelu tog ideala.
Verujem da je delatnost Fonda Boridslav Pekić zalaganje za ono što bi se moglo nazvati književnom istinom ukoliko bit fenomena književne istine ne tumačimo kao književnu modu i potkivačke čaršijsko-klanovske predrasude, nego kao duhovnu slobodu da se stvaralački otkriva i dopre do ideala uzvišenih vrednosti, a pre svega do vrednosti poezije kao prvotne i najdalekosežnije iskre bića.
Tu iskru opravdava i pokreće najtananija duhovnost tamo gde te tananosti ima. Jer, gde je nema, sve je uzalud – od najboljih namera do silno potrošene hartije, mastila i hemijskih naprava za pisanje.
Osmisliti nagradu jednog takvog pisca kakav je bio Borislav Pekić, to je značilo razložan pokušaj da se prošire granice slobodoumlja – ličnog, duhovnog i stvaralačkog – kojim se Pekićevo nepodmitljivo biće odlikovalo sa više i potpunije prava no što priličan broj naših živih savremenika misli da još neograničeno ima na raspolaganju.
Ne, nemaju. Jer za razliku od Pekića, mnogi njegovi vršnjaci i njihovi sledbenici, porinuli su pramac svoje egzistencije u kompromise, u mirne vode, lagodnost, karijeru, titule i materijalnu sigurnost. Ali na prostoru gde te odlike vladaju, duh poezije i duh stvaralačkih otkrića ne uspeva da se održi,čak ako dotle i stigne. Ne. Na prostorulagodne sigurnosti, impuls poezije trnu, zamasi duha posustaju, a sporedni pritisci i obol efemernom odnose prevagu.
Ako se u svom početku ičim daje izmeriti, domet poezije meri se argonautskim idealima. Onim ušta je verovao Borislav Pekić. Argonautsko kao izazov i podsticaj. A lepe i neponovljive gimnazijske godine u sebi nose – čak i onda kada to ne znaju! – plemenite argonautske klice koje se baš tada burno začinju da bi proklijale u neslučenim formama, u nedokučivim žudnjama i pravcima!
Kasnije, kroz prve godine zrelosti, duhovna proklijavanja postaju obistinjena Umetnost, dosegnuta naučna praksa i stvaralački zanos u najboljem smislu te reči. Ali, ne biva uvek tako. Znamo to. No ako biva i kada tako bude, onda je to srećna posledica zametnutih klica onih argonautskih ideala koji su se začeli baš u gimnazijskim danima i godinama. Blago onima koji imaju i podstiču te rane ideale, ali još većma blago onima koji kasnije te ideale ne iznevere. Dakle blago najboljima među vama!
„Sačuvajte nezavisnost duha. Sve ostalo je opsena“! – to bi Vam svima bio zavet samog Borislava Pekića. I stavljajući se u službu podsticajnog Pekićevog duha, ova 2009. godina donela je tri nove nagrade za poeziju najboljim beogradskim gimnazijalcima – Aleksandri Ivanović,Jeleni Kuzmanović i Mariji Stamenković.
Čestitam najboljima i pohvaljujem sve koji su učestvovali s verom u poetsku reč.