Kermaunerov Dnevnik I deo

Dnevnik, noć između 10. i 11. januara 1983. godine

Kermaunerov “Dnevnik” I deo (Izvodi, komentari: “Hrišćanski marksizam”, Fronda, Dobrica Ćosoć, praksisovci, privilegovani disidenti, evrokomunizam.)

Opet imam nesanicu, probudio sam se oko 4 sata i ne mogu spavati. Čitam novi dnevnik Tarasa Kermaunera u “Književnosti” broj 1/2 za 1983. godinu. Njegov dnevnika pod naslovom “Druženje s dnevnikom” u prošlogodišnjim brojevima “Književnosti” čitao sam sa velikim zanimanjem.

Dnevnik ima sjajnih partija premda je nešto razvučen i konfuzan na mestima, a i lični momenti odneli su na puno stranica prevagu nad opštim. Smetala me je naravno i moja vlastita ograničenost, moje nepoznavanje situacije u Sloveniji, pominjanje mnogobrojnih imena o kojima ništa ili jedva šta znam.



Ali u celini čovek mi se činio pametnim, a iznad svega poštenim i otvorenim. Ovde takođe nalazim vrlo zanimljivih zapažanja, sa više lakoće pratim ovaj deo zato što je nekako bliži opštim temama, a manje posvećen slovenačkim prilikama.

U odeljcima dnevnika pod naslovima “Meditacija o nekim perspektivima” i “Prijateljski simposion” nalazim neke delove koje vredi i zabeležiti i prokomentarisati.

Kermauner kaže:

“(...) Zato se i vezujem za mlade, neinstitucionalne, slobodne, kritički raspoložene hrišćane. (...)”

Zatim par rečenica dalje:

“(...) Zato bih želeo da se vežem za mlade, neinstitucionalne, slobodne, kritički raspoložene marksiste. Ma koliko da imam primedbi u odnosu na praksisovce jedno je nepobitno da nisu skliznuli ni u prazan antikomunizam, premda bi se mnogom neprijatelju tako izmenjeni najviše sviđali, niti su svoju situaciju shvatili kao bezizlaznu i predali se. Ostaju uporno na svojim evropsko-demokratskim ali socijalističko-marksističkim zamislima. Ta čvrstina praksisovačkog kursa je za primer. (...)”

Komentar. I opet taj nemogući hibrid, taj spoj između hrišćanstva i marksizma, taj tzv. hrišćanski marksizam ili marksističko hrišćanstvo.

Želi li Kermauner da od marksizma napravi religiju ili da od hrišćanstva napravi ideologiju? U prvom slučaju on bi se vratio u staro doba marksizma kada je on zaista bio religija.

U drugom slučaju on bi išao stopama crkve koja je pokušala od jednog slobodnog hrišćanstva da napravi ideologiju. Ili je to zapravo pokušaj da se socijalizam moralno izmeni, odnosno da se moral Nječajeva zameni moralom Hrista?

U jednoj rečenici međutim primećuju se tragovi iyvesnih shvatanja za koja ne znam da li ih je Kermauner deio, ali koja su ovde do te mere prisutna da mi se čini da ih je morao deliti.

On je mora biti stajao nekada daleko više u levo nego sada. Ja ne znam, ali možda je bio član i komunističke partije. Razmišljanja, stilizacija, forme u u kojima saopštava neke od svojih misli kriju u sebi takvo nasleđe.

On govori o praksisovcima i kaže da „oni nisu pali u prazan antikomunizam“. Time hoće da kaže zapravo da je principijelan antikomunizam u stvari prazan antikomunizam. Time odaje poštu svojim odbačenim idejama onako isto kao što nesvesno rade to ljudi tima M. D.

U drugom delu te rečenice još je opasniji znak. Hvaleći praksisovce što su se odupreli takvom putu totalnog odbacivanja komunizma on kaže „premda bi se mnogom neprijatelju tako izmenjeni najviše sviđali“. To „neprijatelj“ zvuči grubo i to zvuči upravo onako kao što tu reč izgovaraju ortodoksni komunisti kada nakon izgovaranja takve reči dolaze dela koja vode u zločin. Nema u tome ničeg hrišćanskog.

Dalje kaže Kermauner:

„(...) Evrokomunizam doduše još nije realnost, evrokomunističke partije nisu na vlasti, ali je realna platforma kako za Zapad kome je kapitalizam odbojan, tako i za Istok kome je odvratan staljinizam. Makoliko da se danas u Jugoslaviji obnavljaju centralističko-staljinistički recidivi,“ ov piše u junu 1981, „niko me neće ubediti da zaostalost zemlje zahteva staljinistička politička socijalna i ekonomska rešenja. (...)“

Taj nesrećni evrokomuniyam, to je moj komentar, očigledno postaje jedina slamka za koju se hvataju razočarani komunisti. Ali i ovde se pokazuje izvesna neravnoteža u razmišljanju.

Vrši se poređenje između kapitalizma jednog opšteg sistema i staljinizma jedne varijante socijalizma. Jer kada bi se teza Kermaunerova prihvatila onda bi odbacivanje kapitalizma i staljinizma značilo u stvari prihvatanje socijalizma. Ni ovde ne vidim nijedan jedini hrišćanski momenat.

Kermauner dalje piše:

„(...) Sam nisam ni katolik ni marksista, mada sam i hrišćanin i Marksov učenik. Intelektualac sam, ponosan na svoju međupoziciju nesvrstanosti i neupregnutosti. Nije mi stalo da za sebe pridobijem simpatične hrišćane i demokratske marksiste, da ih pretvorim u slobodno lebdeće nomadske intelektualce. Zašto u razgranatom društvu ne bi svako ostao to što jeste uz jednu jedinu promenu da se svako depolitizuje, ako je politika izraz za vlastoljublje? Da se kultiviše ako je kultura izraz za smisleni sadržaj ljudskog života. (...)“

Sa predlaganjem depolitizacije čak i bez ograde o politici kao izrazu za vlastoljublje potpuno bih se složio kao i sa željom da se kultiviše ako je kultura izraz za smisleni sadržaj ljudskog života, a ona to svakako jeste.

Ali opet se pitam kako može spoj hrišćanstva i marksizma da bilo koga, pa i Kermaunera stavi u tzv. međupoziciju, da mu obezbedi nesvrstanost i tzv. neupregnutost. Ta on je već samim prihvatanjem Marksovih teza postao upregnut. Te teze nikog nisu ostavile bez trajnih i neuništivih posledica i kod Kermaunera kao disidenta koji bez obzira odbijao to ili ne, disident jeste, osećaju se ti tragovi u formulacijama, u dijalektici, u načinu razmišljanja.

Ono što ih na prvi pogled sakriva – to je lični ton, to je subjektivan ton, kojeg ortodoksni marksisti nemaju. To ublaža putem neke licne emotivne magle, sakriva po neki put i čvrstu koru tih misli. (II deo Ovde)