A. Kestler III deo

A. Kestler komentar (III deo)
(II deo Ovde)

Dnevnik, ponedeljak, 28. februar 1983. godine.

A. Kestler Bricks to Babel. (III deo)

Na stranici 63 postoje dva navoda koja su takođe uzeta iz eseja The God that Failed i Arrow in the Blue. Prvi se odnosi na osećanja jednog komunističkog konverta koji je došao iz građanske klase, za mene interesantna, u prvom redu, zbog Filipa Njegovana iz „Cvenih i belih“.

Artur Kestler kaže da ništa ne može da uznemiri unutrašnji mir, ozbiljnost i samouverenost jednog konverta, komunističkog, osim povremenog straha od ponovnog gubitka vere. Ponovnog gubitka vere koji bi ga ostavio van tog unutrašnjeg mira, van tog svemira u kome se čovek oseća siguran i izbacio ponovo u spoljni mrak, gde nije vredno živeti.



Drugi momenat pokazuje u pravoj boji marksističku dijalektiku. Artur Kestler kaže na 63. strani The Bricks to Babel:

„(...) Marksizam je kao i ortodoksno frojdijanstvo, kao katolicizam, jedan zatvoreni sistem. Zatvoreni sistem ima tri osobitosti. Prvo on tvrdi da reprezentuje univerzalnu istinu, istinu univerzalnih vrednosti sposobnu da objasni sve fenomene i da ima lekove za sve ljudske poteškoće.

Na drugom mestu to je sistem koji ne može da se obori nekim protivdokazima, zato što svaki potencijalno štetni fakt se automatski podvrgava postupku i reinterpretira tako da ispoljava očekivani nacrt.

Podvrgavanje postupku se preduzima jednim sofisticiranim metodom kazuistike svedene na aksiom velike emotivne snage i potpuno ravnodušan prema zakonima zdrave i opšte logike.

Na trećem mestu to je sistem koji izbegava kritiku na taj način što pomera argumente na subjektivnu motivaciju kritičara i izvodi njegovu motivaciju iz aksioma sistema samoga.

Ortodoksna frojdijanska škola u svojim ranim stadijumima takođe je bila zatvoreni sistem. Ako biste vi na primer tvrdili da iz takvih i takvih razloga sumnjate u postojanje kastriranog kompleksa, frojdijanac bi vam odgovorio da vaš argument izdaje u stvari jedan podsvesni otpor koji tek indicira da vi sami u stvari patite od kastracionog kompleksa.

Isto tako ako biste vi debatirali sa nekjim staljinistom i rekli mu da pakt sa Hitlerom nije dobra stvar, on bi vam objasnio da vaša buržoaska klasna svest čini vas nesposobnim da razumete dijalektiku istorije, a samim tim u stvari i pakt između Hitlera i Staljina, koji se prikazuje kao vrhunac takve dijalektike. (...)“

Čitajući Kestlera po neki put zažalim što nekoliko godina nisam bio ubeđeni komunista, što i ja nisam bio u tom intelektualnom, duhovnom i moralnom zatvoru, pa se tek kasnije toga oslobodio, jer bih, umesto što sada moram da upotrebljavam sistem analogija, što moram da naprežem maštu, što moram da studiram, čitam, i da vršim ispitivanja, znao bih iz prve ruke kako se čovek oseća kao komunista, kako mozak čoveka tada radi, i kako dolazi do oslobođenja.

Na strani 67. kaže otprilike ovako Kestler:

„(...) Psihijatar i snove o utopiji i pobunu protiv status quo-a stavlja u red simptoma psihološke neprilagođenosti. Za socijalnog reformatora oboje su simptomi jednog progresivnog i racionalnog mišljenja.

Psihijatar zaboravlja da prilagođavanje reformiranom društvu kreira deformirane individue. Ja bih dodao da već samo prilagođavanje deformiranom društvu rezultat je postojanje deformirane individue. I da samo deformirane individue mogu da se deformiranom društvu prilagode. (...)“

Ja bih ovome dodao da je misaoni i duhovni, emotivni naboj kod utopiste pozitivan, kod revolucionara - negativan. Utopista je ispunjen u prvom redu pozitivnim osećanjem, revolucionar – negatuivnim. Utopista je u suštinu graditelj, revolucionar u suštini rušitelj.

Zbog toga revolucionar kad, na zadovoljstvo vlastite ideje, obavi čin rušenja, staje pred činom građenja kao pred nečim što je strano njegovim negativnim osećanjima. Utopista na sreću nikada ne dolazi do nekog čina, ostaje uvek u mislima, uvek u osećanjima, i zbog toga se ne može utvrditi do koje mere bi ta njegova pozitivna osećanja izdržala sve negativne okolnosti jedne prakse.

Sledeća tri citata su takođe iz esejaArrow in the Blue i jednog drugog The Yogi and the Commissar. Pokušavajući da opiše teškoće koje ima čovek kada krene da analizira i restaurira osećanja što ih je imao kao komunista, onda kada je prestao to da bude, Kestler se vraća svom stanju kada je kako on kaže bio zaljubljen, kada je „fall in love with the 5-year plan“.

Citiram:

„(...) Nije lako da se ponovo uhvati to raspoloženje. Ironija se neprestano meša. Gorčina kasnijih iskustava uvek je prisutna. Mi možemo da se pomognemo našim znanjem, ali mi ne možemo da se iz njega izvučemo.“ Hoće da kaže da mi ne možemo da našu ličnost iz toga izvučemo i učinimo apsolutno objektivnom. „Ni jedan neurohirurg ne može da restaurira nevinost jedne iluzije. (...)“

Međutim, premda se načelno slažem sa Kestlerom da u eseju jednom je nemoguće pukim, suvim opisom, koji je prosto vezan za kasnija iskustva, nemoguće je tu nevinost i tu autentičnost ponovo vaspostaviti, u umetnosti je to gotovo moguće.

Pa i samo Kestlerovo Pomračenje u podne dokazuje da na literarnom planu Kestler nije bio u pravu i da je postigao autentičnost te iluzije i to u jednom trenutku kada je ona počela da se raspada. Sad ja moram priznati da je možda upravo to trenutak koga je lakše i opisati.

Uvek je lakše opisati momenat početka raspada, truljenja jedne iluzije, nego nju u jednoj čistoj formi. U literarnom, u formalnom smislu, to je teško upravo zbog toga što je naivno. Književnost ne trpi naivnost, književnost je poezija propadanja. (IV deo Ovde)