A. Kestler IV deo

A. Kestler komentar (IV deo)
Dnevnik, ponedeljak, 28. februar 1983. godine.
A. Kestler Bricks to Babel. (IV deo)
(III deo Ovde)

Na strani 71. Kestler citira Trockog i kaže:

„(...) Prosečan građanin jednog besklasnog društve biće podignut na nivo Aristotela, Getea i Marksa. (...)“

Moj komentar. Ja ne znam šta će biti u jednom besklasnom društvu, ali u ovom društvu, u socijalizmu koji pokušava to besklasno društvo da realizuje, Aristotel, Gete i Marks spuštaju se na nivo prosečnog čoveka.

Na strani 74. govori Kestler o nekom svom pojmu koga je napravio, a to me podseća na ono što ja nastojim da uradim sa nekim pojmovima. Inspirisan Finigenovim bdenjima Džojsovim i rakvim rečima koje je on pronašao spajajući dve različite i dajući im jedan sasvim neočekivan i nov smisao.



To je bilo njegovo spajanje rwči corpse, odnosno leš, i crop, odnosno plod. Tako sam ja na osnovu ove kovanice Artura Kestlera koja kaže clever imbeciles, napravio u stvari kovanicu clevbecils, u Džojsovom smislu. Mogla bi se na primer napraviti i kovanica od inteligencija i imbecili. Na žalost naš jezik ne pruža tolike mogućnosti u tome smislu kao što ga pruža engleski.

Sledeća dva komentara su takođe iz eseja „Arrow in the Blue“. Na strani 76. govoreći o revoluciji nauke koja je upravo tih tridesetih godina snažno zakoračila u nepoznato, Kestler govori i o rešenju što ga je Ajnštajn ponudio za njegovu, za Kestlerovu, strelu odapetu u nebo. Ta strela odapeta u nebo više po Ajnštajnu ne ide pravom linijom kroz beskraj.

U Ajnštajnovom kosmosu ona sledi eliptičnu putanju kroz svijen prostor univerzuma i najzad će doći do tačke odakle je odapeta, onako isto kao što putnik na zemlji kad ide stalno u pravcu istoka dolazi do mesta odakle je krenuo. Ovo tumačenje Ajnštajnovo zadovoljava možda matematičku sliku svemira, ali nam ništa ne kaže, premda je pitanje naivno, o tome šta se nalazi izvan putanje ove strele?

Odnosno šta se nalazi van tog njenog kruga? U kom pravcu strela dakle kreće se? U kom pravcu u jednom svemiru u kome su svi pravci otvoreni? Šta znači kriva elipsa, šta znače geometrijski pojmovi u jednom beskrajnom prostoru? Šta bi najzad bilo izvan kruga što bi ga opisala jedna strela, zamišljena, kada bi htela da obuhvati ceo svemir?

Na strani 81. i 82. Kestler se ponovo vraća na svoju temu o nemogućnosti oživljavanja prošlosti. U svom uvodu u esej „The Invisible Writing“, koji je pisao 1952/53. godine. On kaže:

„(...) Ja sam pronašao da je nemoguće obnoviti naivni entuzijazam tog perioda, ja mogu da analiziram pepeo, ali ne da vaskrsnem plamen.(...)“

Zatim opet iz eseja „The Arrow in the Blue“ i „The God that Failed“ na strani 87. On govori o ćelijama, komunističkim, o jednoj ćeliji komunističkoj kojoj je pripadao i o diskusijama koje su tamo vođene i kaže da su te diskusije uglavnom bile potpuno prividne, jer su sve odluke dolazile iz komunističkih štabova.

A onda, ovo zvuči gotovo kao anegdota, kaže da je nemačka partija imala dva slogana. Jedan je glasio: „Na frontu nema mesta diskusiji“, a drugi: „Gde god se komunista nalazio, on će uvek biti na frontu.“

Sledeći kompendijum takođe je sastavljen iz eseja „The Arrow in the Blue“, „The Invisible Writing“ i „The God that Failed“. Tu na strani 90. on kaže da je seme korupcije, one korupcije koja će uništiti praksu komunističkog pokreta, u stvari već bilo prisutno u delima Marksa.

Vitriolski ton njegovih polemika, pogrde koje je on upućivao svojim oponentima, denuncijacije njegovih protivnika kao izdajnike radničke klase i agente buržoazije: Prudon, Diring, Bakunjin, Libkneht, Lasal, svi su bili tretirani od strane Marksa onako kao što su Trocki, Bukarin, Zinovjev bili tretirani od strane Staljina, izuzev što Marks nije imao vlast da svoje žrtve ubija.

Na istoj strani on iznosi poznatu komunističku dijalektiku.

„(...) Bilo je“, kaže, „na primer vrlo lako dokazati naučno da je svaki onaj koji se ne slaže sa partijskom linijom agent fašizma. U prvom redu zato što se ne slaže sa linijom – on narušava jedinstvo partije. Narušavanjem jedinstva partije on unapređuje šanse za fašističku pobedu. Objektivno, dakle, on radi kao agent fašizma, iako su subjektivno možda njegovi bubrezi uništeni u nekom fašističkom koncentracionom logoru. (...)“

Na strani 91, 92. govori Kestler o jednoj temi koja je za mene od značaja zbog Filipa Njegovana u „Crvenim i belima“ i o kojoj sam ja već dosta pisao i u dijalozima Zlatnog runa. On kaže:

... Socijalno poreklo roditelja i praroditelja je odlučujući momenat u komunističkom režimu isto onako kao što je rasno poreklo to pod fašizmom. (...)“

A zatim:

„(...) Lako je objasniti kako ličnost moje priče i mog background-a postaje komunista, ali je mnogo teže da se ispita, istraži, da se opiše stanje mišljenja koje vodi jednog mladog čoveka od 26 godina da bude postiđen što ima univerzitet, da proklinje agilnost svog mozga, da se stidi artikulacije, svojih sposobnosti da artikuliše, da smatra svoj civilizovani ukus i sve svoje navike koje je stekao kao neprestan izvor samoosude, prosto jednog intelektualnog selfmutilation, samokidanja u stvari, i da sve to bude na neki način i njegov poželjni cilj. (...)“

Slede citati iz eseja The Invisible Writing i Von Weissen Nachten und Roten Tagen. Govoreći o zapadnim fellow traveller-ima i piscima prevedenim u Sovjetskom Savezu Artur Kestler na 111. strani kaže:

„(...) Oni su naravno bili oduševljeni povodom vesti da Uzbeci, Tadžici, Eskimi toliko žude da čitaju njihove knjige, ali su bili uvređeni, ako bi im čovek sugerirao da avans koji su od raznih državnih sovjetskih kuća dobili u stvari su obično mito. (...)“

113. strana. U Moskvi na vrlo kratko, protokolarno, sreće Kestler Karl Radeka i Nikolaja Bukarina i tu na toj strani on kaže da je Radeka i Buhalina uzeo kao prototipove Rubašova u Pomračenju u podne. Ovo je za mene izvesna novost. Ja sam do sada mislio da je samo Buharin bio prototip Rubašova, sada vidim da je to do izvesne mere bio i Karl Radek. (V deo Ovde)