A. Kestler komentar I deo

A. Kestler komentar I deo

Dnevnik, ponedeljak, 28. februar 1983. godine. (Blog)

A. Kestler Bricks to Babel

U biblioteci Mazvel Hila pronašao sam knjigu koja se zove Bricks to Babel, što bi se moglo prevesti kao Put u Vavilon od Artura Kestlera. To je u stvari jedan kompendijum njegovih eseja zajedno sa njegovim naknadnim komentarima, koje odlomke iz tih eseja povezuje i predstavlja jedan u stvari prilično, kako sam na brzinu mogao da pogledam, presek kroz njegovu eseistiku, a ponešto i od njegovih literarnih radova, kao i naročito presek kroz njegove autobiografske radove, u jednom velikom rasponu.



Obuhvatajući i njegovu komunističku konverziju i njegovo upoznavanje sa istočnom filosofijom, istočnom mistikom, njegovu drugu konverziju da tako kažem.

Roman Pomračenje u podne sa temom o ruskim čistkama, ostavio je na mene snažan utisak. Ali Arturu Kestleru privukli su me specijalno njegovi eseji koje sam čitao ili u odlomcima ili u celini kroz ovih poslednjih petnaest do dvadesetak godina.

Međutim ima još jedna stvar koja me je njemu privukla. Postoje izvesne sličnosti između nas dvojice. Najpre u jednom od njegovih autobiografskih eseja, čini mi se da je to bio Arrow in the Blue, što bi se moglo prevesti kao Strela u nebo, rekao je kako je, mislim da je to bilo tu, više puta u životu on kompletno menjao svoj život i svoj status.

To me podseća na dekadne promene koje se u meni događaju. Zatim Artur Kestler je prošao kroz zatvor kao ja. Ja ne mislim na ono kratkotrajno hapšenje od strane falange, odnosno frankistau Malagi, za vreme Španskog građanskog rata, mislim na onih sedam do osam godina koliko je od 1932. godine mislim do 1939. godine bio član komunističke partije.

To je bio njegov zatvor, njegov pravi intelektualni, moralni i duhovni zatvor.

Knjiga Bricks to Babel je zanimljiva u prvom redu zato što je selekciju zajedno s komentarima i čitavu kompoziciju pravio lično Kestler, tako da ona predstavlja jednu autentičnu tvorevinu u kojoj se strani izdavač mešao jedino ograničenjem strana.

Premda je knjiga vrlo obimna, ima oko 700 strana velikog formata, odlučio sam da je pročitam i da se ponovo podsetim na izvesne stvari koje sam čitao od Kestlera, a koje nisam bio komentarisao.

Najpre mi pada u oči jedno njegovo osećanje, jedno njegovo metafizičko osećanje, koje je bilo praćeno saznanjem, veoma sličnim onome što sam ja više puta osećao kad sam, a to sam i u dnevniku nekoliko puta zabeležio, ležao na leđima, negde u prirodi i posmatrao plavo nebo iznad sebe.

On je jednoj svojoj knjizi dao naslov Strela u plavetnilo odnosno Strela u nebo, upravo na bazi ovakvog svog saznanja stečenog u takvom jednom, skoro mističnom trenutku.

Interpretiraću ovde njegovo osećanje i njegovo saznanje kao valstito saznanje upravo zbog toga što je ono ovde izneto sa daleko većom prodornošću i snagom nego što je to meni u dnevniku ranije uspevalo.

On je ležeći tako i gledajući u nebo spoznao nemogućnost rešenja dva osnovna problema naše i filosofije i naše egzistencije, a to su večnost i beskraj. Posmatrajući transparentno, beskrajno nebo iznad sebe, on je rekao:

„(...) Ti možeš da odapneš jednu super strelu, ako je imaš, u to plavo nebo, sa super snagom koja će uspeti da je odnese izvan granica zemljine gravitacije. Proći će tada ona mesec, sunce, a zatim? Proći će zatim interstelarni svemir, druga sunca, kroz druge galaksije, a zatim?

Zatim će ići dalje, proći će kroz spiralne nebule, mnogo hiljada miliona drugih galaksija, drugih spiralnih nebula i neće biti ništa da je zaustavi, ništa da je ograniči, ništa da završi njen put niti u vremenu niti u prostoru, i najgore od svega beše da to nije bila fantazija nego istina. Istina koja je užasavala i mučila mozak.

Ta ideja da će problem beskonačnosti, problem večnosti, zauvek ostati nerešen, bila je gotovo nepodnošljiva. (...)“

Matematika kojom se Artur Kestler bavio intenzivno, nije donosila nikakva olakšanja, naprotiv, on je putem matematike shvatio ne samo vlastitu ništavnost, nego i ništavnost zemlje na kojoj je živeo, ništavnost vremena kroz koje je prolazio.

Shvatio je da se kao granična količina i on i zemlja i njegovo vreme, ceo njegov život, svodi na nulu onda ako se podeli sa jednom neograničenom količinom.

Tome ga je učila matematika, iako je prostor beskrajan onda je zemlja nula, da je nula on, da je nula njegovo vreme životno, čitave milijarde godina.

To naravno nije imalo smisla, ali je bilo tako i on se nadao da je negde u stvari u tom proračunu greška koja će konačno biti rešena, i ljudski mozak oslobođen tog strašnog tereta neshvatanja večnosti i beskraja. (II deo Ovde)