A. Kestler komentar (II deo)

A. Kestler komentar (II deo)
(I deo Ovde)

Dnevnik, ponedeljak, 28. februar 1983. godine.

A. Kestler Bricks to Babel. (II deo)

Jedna druga metafora Kestlerova, takođe iz njegovog autobiografskog eseja Arrow in the Blue, pogodila me je kao moje vlastito osećanje. Kestler kaže da je hteo da vodi vlastiti život. U nameri da to uradi, on je morao da siđe sa pruge.



„(...) Vi ste,“ kaže Kestler, „rođeni na iyvesnim tračnicama kao voz i vozite se njima zavisno od reda vožnje. Na jedanput na tim tračnicama vi više nemate slobodnu volju. Vaš život je predodređen spoljnim silama, prugom od čelika, stanicama, tačkama ukrštanja, odnosno raskrsnicama.

Ako takve uslove prihvatite, onda će jurnjava po unapred utvrđenim tračnicama postati vaša životna navika i vi je nikada više nećete moći prekinuti, odnosno nećete moći tu naviku promeniti.

Smisao leži u tome da se skoči, iskoči sa tračnica pre nego što se navika formira, pre nego što jednostavno uđete u taj zatvor spoljnih uslova i naturenih okolnosti. (...)“

Na strani 58 8 59 knjige, u odeljku koji je sastavljen iz nekih delova eseja Arrow in the Blue i drugog The God that Failed pokušava Kestler da prikaže dva vrlo značajna momenta u razvoju nemačkog duha, pre dolaska Hitlera na vlast, pre 1933. godine.

Prvi se odnosi na prilagođavanje nemačke građanske klase novom duhu i novim nacionalističkim vetrovima. Kestler je radio u Ulštajnovoj mreži listova. Ulštajn je bio Jevrejin, pa ipak list u kome je radio Kestler počeo je lagano, gotovo prirodno, da menja svoj kosmopolitski profil u jednu pangermanističku orijentaciju.

Ali i više od toga. Iako je bio Jevrejin, tokom 1932. godibe vlasnik Ulštajn je pokušao da arijevizira firmu. I to na jedan posredan način. On je vršio jednu laganu čistku. Žrtve čistke bili su Jevreji, a na mesto njih on je unajmljivao prave arijevce i čvrste nacionaliste.

Pretpostavljam da ovo što je radio jedan Jevrejin Ulštajn, još više su radili arijevci koji možda u duši nisu bili zagriženi nacionalisti fašističkog tipa, ali su se ipak prilagođavali vremenu koje se osećalo.

Na strani 59, međutim, da bi ilustrovao kako oni nisu stvarno shvatili šta se zbiva i šta se sprema, iako su živeli u centru te bure, oni tu buru nisu osećali kao nešto što će biti trajno, što će njihovu zemlju i njhovo vreme osvojiti stalnim katastrofama, nego su mislili da se radi o prolaznom nevremenu. Da bi ilustrovao to, on priča jednu vrlo poučnu priču iz Mink dinastije kineske.

U vreme drugog imperatora Mink dinastije, živeo je jedan dželat čije je ime bilo Vang-Loon. On je bio majstor svog zanata i njegova slava bila je proneta kroz celu imperiju.

Njegova umetnost sastojala se u tome što je uspevao da brzinom kojom se nije mogao pohvaliti ni jedan drugi dželat, skine glavu osuđenicima. Imao je otprilike pedeset klijenata godišnje i običaj da sačekuje osuđenike na stepenicama koje vode na gubilište i da držeći mač iza leđa, udari kad ovi ne očekuju.

Glave su padale kao zreli plodovi i osuđenik nije ni osećao šta se sa njim zbiva. Njegov san, međutim, bio je bio da pokuša u stvari i da uspe da odseče glavu tako da ona ostane na vratu, onako kao kada bi neko uspeo da izvuče čaršav ispod posuđa na stolu, a da posuđe ostane nepomično.

Njegov momenat, Loonov momenat konačno je došao u sedamdeset osmoj godini njegovog života. Toga dana imao je da pogubi šesnaest osuđenika na smrt, jedanaest ih je pogubio na svoj majstorski način, a onda je došao dvanaesti. On je podigao mač i brzinom koju do sada nikada nije mogao da ostvari, postigao svoj triumf.

Odsekao je glavu, ali onanije pala sa ramena, ostala je tamo gde je bila i osuđenik je kao da se ništa nije dogodilo produžio da se penje do gubilišta. Kad je dostigao platformu, okrenuo se Vang-Loonu i prekorno mu rekao:

„O okrutni Vang-Loone, zašto produžuješ moje muke i što nisi sa mnom uradio ono što i sa ostalima, brzo i milosrdno.“ Vang-Loon je shvatio da je postigao ambiciju svog života, nasmešio se i učtivo kazao: „Samo klimni glavom, molim te.“

Tako po Kestleru i Nemci nisu znali da im je glava već odsečena, bilo je potrebno samo da klimnu glavom, pa da shvate da je više nemaju, ali do toga, do 1939. godine, bilo je još dugo.

Pitam se koliko nas živi sa odsečenom glavom kao da još ona funkcioniše, kao da se ništa nije dogodilo?

Koliko ljudskih epoha živi kao da ima glavu, a ona je već davno odsečena? Zar i ovo vreme, vreme u kome mi živimo sada nije slično tome, zar mi nismo onaj osuđenik Vang-Loonov na kome je on postigao svoj životni triumf? (III deo Ovde)