A. Kestler komentar (V deo)

A. Kestler komentar (V deo)
(IV deo Ovde)

Dnevnik, 1 mart 1983. godine.
Artur Kestler Bricks to Babel citati i komentari - nastavak.

U eseju „The Invisible Writing“ koji u knjizi počinje na 131. strani opisuje Artur Kestler izvesnu prekretnicu, suštinsku prekretnicu u svom životu koju je doživeo u ćeliji smrtnjači, u Sevilji, gde je očekivao izvršenje presude frankističkog suda na smrt.

Suočen sa apsolutom, a to je u stvari trenutak u kome je naša svest, naša misao, naš mozak, najprijemčiviji za mistična iskustva, on je putem Pitagorine teoreme o primarnim brojevima, na jedan vrlo neobičan način došao do svesti o tome da je do sada živeo i poznavao isključivo onu perceptivnu, primordijalnu, realnost koja ne čini suštinu egzistencije, nego predstavlja samo onaj deo njen koji je nama pristupačan.



Ako bi čovek, kako on kaže, primio fakta te imperije kao apsolutna, ako bi izvlačio zaključke iz onoga što vidi, čuje, onda bi upao u iluziju da svakoga dana sunce zauvek nestaje u moru ili u ponoru brda, da bi se sutradan ponovo javilo, da je jedna trunčica u oku često nekoliko puta veća od meseca.

To je svakako iluzija, isto onakva zapravo iluzija kakva je u suštini i cela realnost. Mi toj realnosti dajemo u stvari izvestan smisao, delimičan smisao, time što stvaramo sisteme od takvih fakata i time taj perceptivni svet obuhvatamo jednim konceptualnim, koji sadrži niz fenomena direktno nemogućih za uočavanje, kao što su na primer gravitacija ili elektromagnetno polje ili teorija krivine svemira, itd.

Međutim prava suština, po Arturu Kestleru, kao da je napisana jednim nevidljivim mastilom, koje nikada za nas neće postati vidljivo, osim u ovoj ili onoj zanemarljivoj epizodi. Iako mi to ne možemo da pročitamo, samo saznanje da ta suština postoji, da postoji neki opšti smisao koji nam izmiče, dovoljna je da utiče na naša saznanja i da menja naš opšti pogled na svet.

Isto onako kao što je njegov pogled na svet promenila jedna obična matematička teorema o jednoj zapravo neobičnoj stvari, kao što je Pitagorina teorema o primarnim brojevima, odnosno o brojevima koji nisu deljivi. Bazičnu grešku komunizma nalazi Kestler povodom jedne fraze koju je izgovorio Malro:

„(...) U socijalnoj jednačini vrednost jednoga života je ravna nuli, u kosmičkoj, međutim, jednačini ona je beskonačna. (...)“

„(...) Danas,“ kaže Kstler, „svako zna, ako čovek prokrijumčari jednu beskonačnu količinu u jednu konačnu kalkulaciju, da će jednačina biti uništena i da će tad na osnovu toga biti moguće lako dokazati da je tri jednako pet, ili pet stotina, svejedno.

Nije samo komunizam,“ kaže Kestler, „svaki je politički pokret koji implicitno zavisi od jedne utilitarne etike, morao jednom postati, ili će morati jednom postati žrtva ove fatalne pogreške, ovog unošenja u stvari elementa beskonačnosti u konačnost, jedne beskonačne vrednosti u jednu jednačinu o konačnim vrednostima. (...)“

Da se za trenutak vratim na Kestlerov komentar svoje duhovne prekretnice u seviljskom zatvoru, a pred zidom na kome je pokušavao da izvede i uspeo da izvede Pitagorinu teoremu primarnih brojeva. Ja na žalost, ili na sreću, nikad nisam imao takav doživljaj, jedan doživljaj na koji bih mogao ukazati kao na svoj turning point.

Nekako sva ta osećanja o nedovoljnosti, pa čak i o ništavnosti realnosti kod mene su se taložila vrlo dugo i često puta bila rezultat mojih literarnih razmišljanja na temu romana koje sam pisao.

Ali i ja sam osećao ono što je i on neki put doživljavao, ono što se naziva ocean feeling, ili okeanskim osećanjem, naročito onda kada sam u prirodi ležao na leđima i posmatrao nebo u koje je odapeta strela, koja nikad neće naići na kraj.

To okeansko osećanje je zapravo osećanje totalne pripadnosti univerzumu, nedeljivosti od njega i shvatanja u stvari da u okviru takvog univerzuma, smrt, ono što mi ljudi sa svojom svešću, ograničenom, pod smrću podrazumevamo, u istini ne postoji.

Dug je naravno put od tih povremenih okeanskih osećanja do stvarnog, suštinskog saznanja da čovek tom beskonačnom okeanu zauvek pripada.

Kestlerova iskustva u pisanju istorijskog romana na strani 148, slična su mojim. On kaže da je u pisanju Gladijatora posvetio ogromno vremena studijama stvari koje nikad u roman nisu ušle, čak i tako trivijalnih stvari kakvo su rimsko donje rublje, na primer.

Njegove studije rimskog eksporta, importa, taksi i ekonomske politike uzele su mu u romanu tri stranice, tamo gde Krasus Kato objašnjava ekonomsku politiku Rima, a on je danima sva ta fakta studirao.

To su i moja iskustva. Ogroman materijal koji sam prikupio i bio prinuđen da studiram za srpski XIX vek naročito, a generalno uzevši za balkansku istoriju u toku nekoliko stotina godina turskih osvajanja, jedva da su poslužila ovde, onde, za neki podatak, za neku atmosferu, ili za neku ideju koju je trebalo faktima dokazati.

Ja ne verujem da je i 5% od čitavog tog materijala ušlo u moju knjigu, ne samo kao fakat, mislim, nego kao podloga za neku epizodu ili neku misao koja je u romanu saopštena.

No, kao i Kestler, ja ni u kom slučaju ne bih mogao pisati Zlatno runo, a da sve to ne znam. Ne zbog toga što ne bih osećao sigurnost, nego što moja imaginacija ne bi bila kadra da u jednom praznom geometrijski ocrtanom prostoru bez reljefa nađe bilo kakvo stvarno uporište, i bilo kakvu vezu sa realnošću. (VI deo Ovde)