A. Kestler komentar (VI deo)

A. Kestler komentar (VI deo)
(V deo Ovde)

Dnevnik, 1. mart 1983. godine.
A. Kestler Bricks to Babel. (VI deo)

Na strani 154. u odlomku iz svog roma Gladijator citira Kestler jednu misao koju iskazuje Lentul, vlasnik gladijatorske škole u Kapua, odakle je potekla Spartakusova pobuna. Lentul kaže:



„(...) Svako zna da živi, ali umiranje je umetnost koja zahteva izvesno učenje. (...)“

Slede nekoliko karakterističnih citata iz Pomračenja u podne od strane 185. pa napred.

Očevidno ih je Kestler izabrao zbog toga što oni najbolje pokazuju dijalektiku koja je učinila da tvrdo jezgro boljševika odvede na gubilište optužujući same sebe, ako se bar u slučaju takvih ljudi kao što su na primer Bukarin ili Piatakov, odbaci ideja da su to učinili da bi spasli svoju familiju, ili da bi spasli svoj goli život ili da bi izbegli muke.

Najpre on navodi Ivanova, prvog naslednika Rubašova, prijatelja inače Rubašovljevog, i njegovu dijalektiku. Ivanov kaže:

„(...) Želeo bih da napišem jedan passion play, jednu misteriju, u kojoj se Bog i đavo bore za dušu svecaRubašova. Posle grešnog života on se okrenuo Bogu. Okrenuo se Bogu dvostrukim obrazom buržoaskog liberalizma i milosrđa Vojske spasa.

Satana naprotiv je asketičan i fanatičan obožavatelj logike. On čita Makijavelija, Ignaca Lojolu, Marksa i Hegela. On je hladan i nemilosrdan prema čovečanstvu upravo zbog matematičkog milosrđa prema njemu. On je proklet da uvek čini stvari koje su mu odvratne.

On postaje koljač u nameri da zauvek uništi klanje. On šiba ljude sa knutom da bi ih naučio da se ne daju šibati. On se oslobađa svih skrupula u ime viših skrupula i on izaziva mržnju čovečanstva upravo zbog ljubavi prema njemu, jedne apstraktne i geometrijske ljubavi. (...)“

Sledi jedan karakterističan dijalog iz Pomračenja u podne.

„(...) Zar ti ne nalaziš to divnim,“ pita Ivanov, „i da li se išta divnije ikad dogodilo u istoriji. Mi deremo staru kožu sa čovečanstva i dajemo mu novu. ’Ja vidim’, “kaže u odgovoru Rubašov, „’odrano telo ove generacije, ali ja ne vidim ni traga nove kože.’ (...)“

Ovo ću svakako upotrebiti kao moto za jedan od svojih budućih eseja na tu temu.

I prema Arturu Kestleru na strani 189 Rubašova na popuštanje i kapitulaciju teraju i argumenti Ivanova i, čak i više od toga, njihov eho u njegovom mozgu.

Jer i jedni i drugi argumenti su bazirani na istoj moralnoj filosofiji. To je u stvari problem i Golog otoka, problem i svih čistki u Sovjetskom Savezu. To je problem dželata i žrtve koji pripadaju istoj ideologiji, a u nju duboko, kao u svespasavajuću, veruju.

Dakle, to može biti i mora biti zapravo osnova, jedina prava osnova za svaku intelektualnu debatu na tu temu.

Naši pisci do sada nisu ulazili u taj problem. Ja mislim u prvom redu zato što je najveći njihov broj koji se bavio time i sam deo te ideologije, pa kao takav ne može da ide suviše u analizu, a da svoju vlastitu veru, svoju vlastitu ideologiju ne stavi pod pitanje.

Suptilna dijalektika o kojoj se govori sada međutim u rukama Rubašovljevog islednika Gledkina, neandertalca, kako ga Rubašov u mislima naziva, isto je toliko opasna, isto je toliko smrtonosna za Rubašova, kao i ona finija Ivanova, jer potiče upravo iz iste moralne filosofije.

Rubašov, korak po korak, sam sebi plete omču. Jer na primer, kada je doznao za proširenje optužbi koje ga sada uvode u aktivnog kontrarevolucionara i pripisuju mu sabotaže i zavere, on na bazi razgovora sa Ivanovim i shvatajući u stvari da objektivno njegovo stanovište može da šteti revoluciji,

daje sledeću vrlo karakterističnu izjavu, koja će ga odvesti u smrt, kada bude konzekventno prevedena od strane Gledkina i kada Rubašovljev u sebi prizna da je dijalektika Gledkinova ispravna i da ovo što on sada govori u krajnjoj konzekvenci znači ono što od njega hoće Gledkin. On kaže:

„(...) Ja sam kriv što nisam shvatio fatalnu nužnost koja stoji iza politike vlade, i što sam zbog toga imao opoziciona gledišta. Ja sam kriv što sam sledeći sentimentalne impulse bio odveden u kontradikciju sa istorijskom nužnošću.

Ja sam slušao lamente žrtvovanih i tako postao gluv za argumente koji dokazuju neophodnost da se oni žrtvuju. Ja sam kriv što sam pitanje krivice i nevinosti ocenio više, nego pitanje potrebe i štetnosti.Najzad ja sam kriv što sam ideju čoveka stavio iznad ideje čovečanstva.

Znam,“ nastavlja Rubašev, „da ova moja aberacija kad bi se primenila, bila od smrtonosne opasnosti za revoluciju. Svaka opozicija u kritičnim prekretnicama istorije nosi sa sobom i seme rascepa u partiji, pa prema tome i seme građanskog rata. Humanističke slabosti prema nezrelim masama su samoubistvene za revoluciju.

Pa ipak moje opoziciono mišljenje je bilo bazirano upravo na tome. Naizgled na tim toliko poželjnim metodama stvarno tako smrtonosnim. Na zahtevu za liberalnim reformama u okviru diktature za širom dimekratijom, za abolicijom terora, za popuštanjem u rigidnoj organizaciji partije.

Ja priznajem da ti zahtevi u sadašnjoj situaciji su objektivno štetni i prema tome u suštini kontrarevolucionarni. (...)“

Ruvašov dalje sad pravi granicu između onoga što on priznaje u oblasti i na nivou ideja od onoga što neće da prizna u praksi, što će ipak na kraju krajeva i priznati.

„(...) U tom smislu, i samo u tom smislu vi možete da me zovete kontrarevolucionarom. Sa apsurdnim kriminalnim optužbama međutim ja nema ništa zajedničko. (...)“ (VII deo Ovde)