Nagrada iz Fonda

NAGRADA BORISLAV PEKIĆ 2009. godina

Nagrada se dodeljuje svake godine za prozu, poeziju i esej već 15 godina. Ona je namenjena učenicima svih beogradskih gimnazija, a žiri radi u sastavu: književnik Radoslav Bratić, književnik Mirko Magarašević i profesor Petar Pijanović.Ove godine žiri je izabrao sledeće radove:
PROZA
Prve nagrada je dodeljena radu pod naslovom „Ostajem zamišljen pred sudbinom čoveka u svetu“, autora Milice Grujić, učenice IV4 razreda Zemunske gimnazije.
Druga nagrada radu pod naslovom „Moja školska klupa“, autora Teodore Vujasin, učenice II5 razreda Trinaeste gimnazije.
Treća nagrada radu „Bajka o Novaku Plašljivom“, autora Mirka Mićivića, učenika II4 razreda Zemunske gimnazije.
POEZIJA
Žiri Pekićeve nagrade za poeziju odlučio je da se:
Prva nagrada dodeli pesmi pod naslovom „Grad“, autora Aleksandra Ivanovića, učenika II2 Filološke gimnazije.
Druga nagrada za pesmu „Ako se pitaš gde sam“, iz zbirke pesama „Sa ružom tri“, autora Jelene Kuzmanović, učenice IV4 razreda Treće beogradsek gimnazije.
Treća nagrada pesmi pod naslovom „Korak do savršenstva“, čiji je autor Marija Stamenković, učenica IV2 razreda Filološke gimnazije.
ESEJ
Žiri Pekićeve nagrade za esej odlučio je da se:
Prva nagrada dodeli radu „Novi heroj modernog doba“ (esej o pripovetci „Čovek koji je jeo smrt“) autora Katarine Marinković, učenice IV2, XIV beogradske gimnazije.
Druga nagrada za esej „Traganje za sopstvom u lavirintu tvrđave“ (na primerima „Tvrđave“ i „Derviš i smrt“) čiji je autor Aleksandar Đorđević, učenik IV6 razreda Filološke gimnazije.
Treća nagrada za esej „Pekićevo lutkarsko pozorište“, čiji je autor Ivana Mirovič, učenica IV5 Četvrte gimnazije.
Druga Treća nagrada za esej „Ograđeni prostor u Pekićevom ’Besnilu’ i „Godinama koje su pojeli skakavci’, čiji je autor Milan Škobić, učenik III6 razreda Osme beogradske gimnazije.

Svečanost je održana u Trećoj beogradskoj gimnaziji na dan 6. aprila 2009. godine, a otvorila ju je direktorka ove gimnazije profesorka Dragana Vasić, u svečanoj atmosferi i u prisustvu brojnih gostiju. Ceo događaj je propraćen klavirskim koncertom učenika koji su svirali dela Betovena i Šopena, čitani su odlomci iz Pekićevih dela, a pročitana je i prvonagrađena pesma.

Besedu povodom nagrade održao je književnik Mirko Magarašević koja se ovde daje u celosti.

GIMNAZIJALCI KAO ARGONAUTI

Elitna školovanost mladalačkog duha začela se Sokratovim, Platonovim i Aristotelovim idejama GIMNAZIJUMA. Na tim idejama zasnovana je i struktura srpske gimnazije od njenih početaka, od ideala što ih postavi otac naše prosvete Dositej Obradović. Fond Borislav Pekić je lep oreol na čelu tog ideala.

Verujem da je delatnost Fonda Boridslav Pekić zalaganje za ono što bi se moglo nazvati književnom istinom ukoliko bit fenomena književne istine ne tumačimo kao književnu modu i potkivačke čaršijsko-klanovske predrasude, nego kao duhovnu slobodu da se stvaralački otkriva i dopre do ideala uzvišenih vrednosti, a pre svega do vrednosti poezije kao prvotne i najdalekosežnije iskre bića.

Tu iskru opravdava i pokreće najtananija duhovnost tamo gde te tananosti ima. Jer, gde je nema, sve je uzalud – od najboljih namera do silno potrošene hartije, mastila i hemijskih naprava za pisanje.

Osmisliti nagradu jednog takvog pisca kakav je bio Borislav Pekić, to je značilo razložan pokušaj da se prošire granice slobodoumlja – ličnog, duhovnog i stvaralačkog – kojim se Pekićevo nepodmitljivo biće odlikovalo sa više i potpunije prava no što priličan broj naših živih savremenika misli da još neograničeno ima na raspolaganju.

Ne, nemaju. Jer za razliku od Pekića, mnogi njegovi vršnjaci i njihovi sledbenici, porinuli su pramac svoje egzistencije u kompromise, u mirne vode, lagodnost, karijeru, titule i materijalnu sigurnost. Ali na prostoru gde te odlike vladaju, duh poezije i duh stvaralačkih otkrića ne uspeva da se održi,čak ako dotle i stigne. Ne. Na prostorulagodne sigurnosti, impuls poezije trnu, zamasi duha posustaju, a sporedni pritisci i obol efemernom odnose prevagu.

Ako se u svom početku ičim daje izmeriti, domet poezije meri se argonautskim idealima. Onim ušta je verovao Borislav Pekić. Argonautsko kao izazov i podsticaj. A lepe i neponovljive gimnazijske godine u sebi nose – čak i onda kada to ne znaju! – plemenite argonautske klice koje se baš tada burno začinju da bi proklijale u neslučenim formama, u nedokučivim žudnjama i pravcima!

Kasnije, kroz prve godine zrelosti, duhovna proklijavanja postaju obistinjena Umetnost, dosegnuta naučna praksa i stvaralački zanos u najboljem smislu te reči. Ali, ne biva uvek tako. Znamo to. No ako biva i kada tako bude, onda je to srećna posledica zametnutih klica onih argonautskih ideala koji su se začeli baš u gimnazijskim danima i godinama. Blago onima koji imaju i podstiču te rane ideale, ali još većma blago onima koji kasnije te ideale ne iznevere. Dakle blago najboljima među vama!

„Sačuvajte nezavisnost duha. Sve ostalo je opsena“! – to bi Vam svima bio zavet samog Borislava Pekića. I stavljajući se u službu podsticajnog Pekićevog duha, ova 2009. godina donela je tri nove nagrade za poeziju najboljim beogradskim gimnazijalcima – Aleksandri Ivanović,Jeleni Kuzmanović i Mariji Stamenković.
Čestitam najboljima i pohvaljujem sve koji su učestvovali s verom u poetsku reč.