Jedna beleška o kritici.
Ponovo pronašavši formu, način, tropos, strukturalizam je suspeo da na neki način uravnoteži nedostatke stare kritikekoja se uglavnom bavila temom, porukom, sadržinom i idejama.
Ali naravnokao i sa svim stvarima i tu se sada preteralo i strukturalizam po definiciji zainteresovan isključivo za formu počeo je, odnosno već je započeo od samog početka da je posmatra bez odgovarajućeg odnosa sa sadržinom.
Zanimanje samo sadržinom, međutim, isto toliko šteti jednom sudu koliko i preziranje forme. Na kraju krajeva ipak je sadržina suština dela, a forma važna samo ukoliko, kako i dokle je pomogla ili odmogla da sadržina dođe do punog umetničkog izražaja.
Tumačćenje forme bez ispitivanja njenog odnosa sa sadržinom i mere do koje je uspela da izrazi, liči na ispitivanje nekog mehanizma bez objašnjenja čemu on uopšte služi.
Bojim se da teoretiziranjem van tog sadržinskog konteksta, osim u delima gde se o formama raspravlja sa književno-teorijskih stanovišta kao o kategorijama, kao što se o vojnoj strategiji može raspravljati čisto teorijski s obzirom na načelnu vrednost određenih formi ratovanja ili s obzirom na određene bitke, gde se onda ispituje vrednost primenjene strategije, dakle da takva teoretska razmišljanja piscu ne koriste mnogo.
Za čitaoca – ne znam, ali piscu svakako ne koriste mnogo. Ali mislim da kritičara ostavljaju u zabludi da je razumeo suštinu knjige, dok je on tek uočio formu u kojoj je lako moguće da je ona za njega ostala i do sada nejasna i neshvaćena.
Delo je jedan stroj sličan satu. Vi možete razumeti i opisivati svaki partikul mehanizma pojedinačno, pa da opet pogrešno pročitate vreme koje ono pokazuje. Ako vam je do čitanja tog vremena naravno uopšte stalo, što kako mi se čini u izvesnim analizama forme sa gledišta strukturalističke kritike i nije slučaj.
Tako vi doznajete kako ste nešto napisali, ali ne i šta ste zapravo napisali.
No comments:
Post a Comment