O novoj desnici (I deo)

Dnevnik, subota , 5. februar 1983. godine

O novoj desnici (I deo)

U debati sa desničarem klasičnog tipa koji je proizišao iz doktrine laissez faire XIX veka, čovek ne može argumentirati na bazi sentimenta. Nikakve ideje koje ima i koje bi mogao suprotstaviti ovoj sada nefunkcionalnoj, pa ipak branjenoj ekonomskoj i socijalnoj, pa i moralnoj doktrini, ne smeju poticati iz emotivnog depoa problema, nego moraju da budu konzekventno racionalni.

Takav čovek ne se može tući samo njegovim vlastitim oružjem, a to oružje je racio i korist koja iz njegove upotrebe proizilazi. Sentiment tu nema apsolutno nikakvu ulogu. Jer kad god čovek pokušava sa takvim ljudima da razgovara na bazi sentimenta, oseti se prilično razoružan jednom logikom koja se na prvi pogled čini ispravnom, ali koja u krajnjoj istorijskoj konsekvenci uvek dovodi do nesreće. Dakle mora se ići istim putem kojim on ide, putem koristi, putem racija i putem logike.



Čovek ne sme napadati nezaposlenost zato što je nezaposlenost moralno kriva, zato što je nezaposlenost izraz neuređenih ekonomskih, socijalnih i moralnih odnosa u jednom društvu u kome jedni imaju suviše, a drugi imaju premalo, ne sme se pozivati na hrišćanske ideale, na koje se uostalom i crkva u punoj meri ne poziva, on mora napadati argumentima koji mu se i daju.

Mora kazati da ovoliki stepen nezaposlenosti ne samo da opterećuje državu izlišnim izdacima, ne produkujući ništa osim nezadovoljstva, već predstavlja jedan stalni i permanentni depozit neraspoloženja koji se u svakom trenutku, zavisno od istorijskih okolnosti, može pretvoriti u pobunu, pa prema tome i u rušenju onog poretka za koje se takvi racionalni konzervativci u stvari zalažu.

Taj tip argumenta upotrebila je Ljiljana, kad smo juče na tu temu razgovarali, sa svojim kolegom u vezi sa opremom jedne kuće, koju u ime GLC’a rade. Oni su napravili za tu kuću podove i kolega Ljiljanin, sa gledišta tog tzv. torijevskog pogleda na svet, rekao je da bi sada naravno svi oni koji te kuće rentiraju, kojima opština daje te kuće na upotrebu uz minimalnu rentu, morali sami da se postaraju za tepihe.

Da je Ljiljana iznela argument, koji joj je pao na pamet, a to da ti ljudi koji već traže da im država ustupi jeftinije kuće, nemaju sredstava za tepihe, ona ne bi doprla do mozga čoveka sa kojim je razgovarala i ne bi postigla ništa. Međutim, ona se setila jednog argumenta koji je racionalan.

Ona je kazala da ti podovi su takvi da ako se bez tepiha upotrebljavaju, vrlo će se brzo oštetiti. Pošto stanari neće imati novaca bar, neki od njih, tepihe da kupe, to će ih oni oštetiti i onda će ceo teret popravke pasti na GLC. Taj argument njen kolega je shvatio.

Ovaj savet za intelektualni odnos prema idejama klasične desnice nije upućen levičarima, jer on njima ne bi mnogo koristio iz dva razloga. Prvo što levica je sasvim daleko od racionalnog gledanja na svet i argumenti levice nikada nisu patili od racionalnosti, a i drugo što levica nikad nije spremna da se oslobodi sentimentalnih razloga, smatrajući da u njima ne da leži jedan moral, što bi čovek mogao razumeti, nego jedna uspela propaganda.

Dakle moral je ovde propaganda, a ne element suštinskog izbora između dva rešenja. Ovaj savet je upućen novoj desnici, modernoj desnici. Desnici koja shvata da se mora boriti na dva fronta i da njen najopasniji protivnik nije onaj prirodan protivnik koji leži na levici, nego onaj protivnik koji leži desno od nje. To je i sudbina socijal-demokratije ako se oni uzmu kao mogućnost desnice, a ne mogućnost levice.

Nova desnica koja oseća trenutne zahteve civilizacije, ma šta inače čovek o konstrukciji i struikturi te civilizacije mislio, ma koliko mislio da ona ne može biti trajna, ali da je jedina i da se mi iz te kože nikako ne možemo izvući. Takva desnica mora da posmatrajući svet oko sebe i nalazeći svoja rešenja za nagomilane probleme jasno sebe distingvira od klasične desnice laissez faire, jer inače neće moći ponuditi ništa drugo nego jednu staru pesmu na novom instrumentu.

Desnica mora shvatiti da u eri rapidnog nataliteta i u odsustvu katastrofalnih ratova, bar za sada, koji su regulisali rađanja, u odsustvu temeljnih promena u gustini stanovništva, a opadanju sirovina u apsolutnom smislu ne u relativnom, u uslovima socijalnih nemira, u uslovima promene duha koja se naslućuje, mada još nema radikalne razmere, ta desnica mora priznati da se svet ne može organizovati ni društvo opstati, bez jednog vrlo značajnog učešća države. odnosno bilo šta se pod državom podrazumeva u životu pojedinca, odnosno skupa pojedinaca koji sačinjavaju jedno društvo.

Primeniti elemente grčkog grada, grčkog polisa, primeniti elemente anarhističkih komuna, utopidstičke elemente leve, a zaboraviti da su oni mogli važiti isključivo onda kada je broj ljudi bio tako mali, a nivo odnosa među njima tako jednostavan, da je tako nešto sada apsolutno nemoguće i da bi bacilo svet u totalni haos.

Jedan visoki stepen organizacije je nužan i u tom visokom stepenu organizacije mogla bi tehnokratija da igra značajnu ulogu. Tehnokratija lišena političkih premisa, tehnokratija koja bi gde je to moguće delovala isto onako bestrasno kako deluju kompjuteri. Naravno to je samo do izvesne mere moguće i takva desnica bi se morala čuvati da ode u krajnji tehnokratski radikalizam i da zamisli jedan svet u kome bi komjuteri mogli elitu da zamene.

To bi bilo nemoguće ne samo zato što bi se u takvom svetu, lišenog moralnih standarda i zasnovanom samo na logici i racionalnom, najzad našli u jednom totalitarnom poretku, bez ikakve sreće od života i zadovoljstva, bez ikakve stvarne jednakosti, bar one jednakosti koja se može postići, a što je najvažnije bez ikakve slobode, u jednom apsolutnom ropstvu jedne mašinske inteligencije i mašinske logike koja je zapravo ljudsta, ali dovedena do svojih krajnjih konzekvenci.

To zapravo znači da bi takva desnica morala braniti tehnokratiju i njene zaključke samo dotle dok se ona bavi pukom materijalističkom organizacijom sveta, a za sebe zadržati ono što se odnosi na moral i duh. (II deo Ovde)