O slobodi štampe

Dnevnik, petak, 18. februar 1983. godine.

O slobodi štampe u očima utemeljivača.

Poslednjih mesec dana naročito su oštre i neprijatne debate koje se u Jugoslaviji vode o ulozi štampe u sadašnjoj jugoslovenskoj ekonomskoj krizi.

Očigledno je da politički forumi ne vide u štampi veliku pomoć u današnjoj situaciji i pokušavaju da štampu svedu u one okvire u kojima je ona bila nekada, u okvire sluškinje partijske linije u okviru poslušnog roba partijske trenutne taktike.



Štampa je, međutim, u poslednje vreme u Jugoslaviji pokazivala izvesne, kako komunisti kažu, anarho-liberalističke tendencije dopuštajući raznim, po neki put ioprečnim mišljenjima u odnosu na partiju da dođu do izražaja.

Sada partija uzvraća, pokušavajući da unese nešto reda i discipline u mozgove urednika, koji, premda pripadaju partiji, opet se nalaze u dilemi s obzirom da su s jedne strane pritisnuti partijskom disciplinom, pa možda i osećanjem opasnosti koju unose u situaciju svojom otvorenošću, a s druge strane izvesnom novinarskom etikom i potrebom da služe istini.

Povodom toga čitao sam i u „Gardijanu“ članak nekoga Stona koji diskutuje o položaju disidenata u Sovjetskom Savezu, pa između njih i o položaju dr Roj Medvedeva.

Roj Medvedev u stvari sa svojom taktikom koliko vidim jako podseća na taktiku Abelarda u srednjem veku.

Abelard je crkvene dogme, neodržive crkvene dogme, atakirao iznutra s pozicija religioznog čoveka, a ne spolja.

Napad spolja se vrlo lako odbacuje kao delo antihrista, u slučaju Abelarda, a u slučaju sovjetskih naučnika i pisaca, kao delo kontra revolucije.

Međutim u koliko taj napad dolazi iznutra, u slučaju crkve od jednog Abelarda i u slučaju Sovjetskog Saveza od jednog Roja Medvedeva, dakle iznutra, onda se mnogo teže mogu odbaciti te primedbe koje ljuljaju osnovnu veru jednog i drugog, jednog religioznog, teološkog i drugog političkog sistema.

Abelard je na primer u svojoj knjizi Sic et Non odnosno Da i ne, u stvari poredio kontradiktorne tekstove Svetih spisa i Svetih dogmi, dogmi Svetih otaca i na taj način u stvari svoje učenike pokušao da navede na jednu stvaralačku sumnju.

Već u uvodu, u prologu, svoga dela on kaže da je prvi ključ mudrosti u stvari u istraživanju. Sumnja nas vodi ka istraživanju, a od istraživanja mi u stvari krećemo prema istini.

Putem istraživanja mi stižemo do istine.

Sličan bi se eventualno prolog mogao dati i za knjige Roja Medvedeva od kojih sam ja čitao Nek istorija sudi i O socijalističkoj demokratiji.

U spisima Roj Medvedeva on poredi u stvari praksu Sovjetskog Saveza sa marksističko-lenjinističkim učenjem. Isto onako kao što je Abelard poredio praksu crkve sa učenjem Svetih otaca i biblijskim spisima.

Kako recimo, a sada da pređem na Jugoslaviju sa tim poređenjem, može partija tvrditi da primenjuje učenje marksizma-lenjinizma, sa svojim stavovima o štampi gde gotovo otvoreno traži od štampe da se ne zadovoljava istinom, dakle informacijama, nego da daje interpretaciju informacija.

Kako to može uskladiti sa primedbom Lenjina da mi treba, kako Lenjin kaže, da imamo apsolutno istinite informacije i da istina ne sme zavisiti od onoga kome ona služi?

Kako na primermože da se naša partijska linija, praktična partijska linija, dovede u sklad sa jednim strašnim napadom Marksa na cenzuru?

Marks je direktno pisao da bez slobode štampe sve druge slobode su iluzorne.