„Pluralizam“ Saveza komunista Jugoslavije
Članovi Saveza komunista Jugoslavije dele se na komuniste, one koji nisu komunisti i antikomuniste. Anti se komunisti dele na one koji to žele da budu, i one koji to ne žele da budu.
Nekomunisti se dele na one koji ne znaju da to nisu i one koji znaju da to nisu. Što se tiče pravih komunista, za njih ne znam, nisam ih sretao.
Psihopatologija kritike.
Psihopatologija tekuće kritike. Kod nekih naših, pa i uglednih kritičara primećuje se naopaka racionalizacija, tačnije substitucija suda kad o pojedinim knjigama govore, naročito o onima osrednje vrednosti, gde stavovi kritike mogu biti ambivalentni.
Među kritičarima takođe vlada surevnjivost i netrpeljivost kao i među piscima, i onda oni svesno ili nesvesno pokazuju ovu na paralelnim, naizgled neodnosećim se kolosecima svojih osnovnih emocija.
Napadaju knjige o kojima njihovi protivnici, bolje rečeno konkurenti, misle dobro.
Druga vrsta – herostatska je. To su obično mlađi i nepoznati kritičari, koji napadaju često na velika imena, samo zato što žele da odstrugani sjaj pozlate sa napadnutih dela padne i na njih.
Beleška za “Gradjenje Runa”
Jedna beleška o Runu. Imam utisak da sam ja čak i više od Grejvsa isključio Argonaute, ako se držim osnove kod Apolonija Rođanina.
To će se videti iz uporednog spiska koga imam nameru da dam u fusnoti “Rađanja runa”, kad govorim o spiskovima posade Arga, tako da vršim paralelu između spiska koga je dao Apolodor, gramatičar, Apolonije Rođanin i Grejvs.
Na primer ja sam Autolika odmah uveo u taj spisak, dok ga ne daje Grejvs, ne znam kasnije, on ga pominje na jednom mestu, ali u jednom naročitom kontekstu.
Kod Tezeja sam se prilično dvoumio dok mi njegov boravak u paklu nije omogućio da na posredan način ukažem čitaocu pre nego što to i sam Noemis shvati, da se nalazeći se u Trakiji nalazi zapravo u paklu.
Priznajem da sam na ovo delikatno rešenje prilično ponosan. Iz ove beleške se vidi da je moja namera da pošto “Građenje Runa” treba da predstavlja naučnu studiju, uvedem i naučnu aparaturu, dakle fusnote, iscrpnu bibliografiju, unakrsne referencije, i sve ono što prati jedno ozbiljno naučno delo o jednoj knjizi, u ovom slučaju mojoj knjizi.
To će biti verovatno jedan od ređih slučajeva u literaturi. No neka mi bude oprošteno što to činim, ja svakako o tom delu i njegovom nastanku znam više nego što će ikad iko o tome znati.
Sartr i Kami – mitska paralela.
Jedna mitska paralela Sartra i Kamia. Ako Kamijeva moralna filosofija ima piktografski arhetip u Mitu o Sizifu, Sartrova je transkripcija mita o Tantalu, ali u svojoj ozbiljnoj sferi, potrebe da se dosegne egzistencija, ali mita o Buridanovom magarcu kad se tiče Sartrove praktične politike.
Petak, 18. 3. 1983. godine
Priroda i smrt.
Da li je potreba za prirodom, žudnja za smrću? Otkuda samo lepota nenačeta rukom, ono što nikada, ma koliko veličanstvena bila, ljudskoj rukotvorini ne uspeva, miri čoveka sa smrću, a ponekad ga sa njom na neki način i upoznaje.
Zašto hoćemo da nestanemo u nebu koje posmatramo, u moru koje se gasi, u reci koja odlazi, a takvu žudnju nikad nemamo, takvu žudnju za ujedinjenjem, pred nekim ma i najlepšim delom ljudske ruke?
Šta je to u prirodi što se spaja sa smrću i što je spaja sa umiranjem, a kroz njega i sa večnim vlaćanjem? Možda je upravo to večno vraćanje koje nam samo priroda jemči ono što nas njoj privlači, samo smo pred njom i sa njom sigurni da nikad nećemo sasvim umreti.
Trebalo bi da nam tu sigurnost pruža naše potomstvo, ali ne pruža. Naprotiv čini se da će ono oduzimajući nam prirodu, oduzeti nam i jedini grob u kome se može i živeti.
No comments:
Post a Comment