Umetnost i stvarnost (I deo)

Dnevnik, ponedeljak, 14. februar 1983. godine

Umetnost i stvarnost (I deo)

Nekoliko beležaka o stvarnosti i umetnosti. Ne razumem izraz stvarnosna proza. Meni se on čini krajnje nepogodnim eufemizmom za nešto što se pojedini kritičari ne usuđuju nazvati pravim imenom ili zašta se pravo ime ne može naći.



Svaka proza koja se bavi čovekom i njegovom egzistancijom u ma kom vremenu i u ma kojoj formi, ako je dobra – stvarnosna je, jer opisuje jednu stvarnost takvog čoveka. Budući da sve stvarnosti ne mogu biti opisane, izabira se jedna i ona koja je dominantna utiče na formu te tako dobijamo izvesne aspekte, raznolike aspekte, stvarnosti oko sebe.

Knjige koje piše Vidosav Stevanović nisu dobre zato što su stvarnosne, već zato što je Stevanović dobar pisac. Paratetički roman koji nije dobar ne može ni biti stvarnostan. Samo monostruktuirani, jednoćelijski, priprosti duhovi mogu držati da je savremeni Beograd samo mlad Beograd, samo ono što se događa u glavama i srcima ljudi ispod trideset godina, ono što se zbiva u Knez Mihailovoj ulici, na štrafti ili recimo “Kod konja”, jer to je zapravo ono što se u većoj ili manjoj meri zbiva u svim metropolama i u glavama svih mladih ljudi jednog doba. Jer naši životi u istini zavise od ljudi koji ne sede “Kod konja” nego na konju i koji imaju više od trideset godina, a neki i preko sedamdeset.

Dnevnik, nedelja, 27. februar 1983. godine

Umetnost i stvarnost (Beleška za esej)

Juče sam od “Književnosti”, Vuka Krnjevića, dobio jedan poziv da učestvujem u anketi pod naslovom “Umetnost i stvarnost”. To je naslov koji sam ja već nekoliko puta upotrebio. Jedanput u svojoj drami, sa premijernim izvođenjem u Zagrebu, a drugi put u jednom eseju, a onda sam taj naslov eseja koristio za čitav jedan deo svoje eseistike u Odabranim delima.

Vuk, kao i uvek, svakako najbolji urednik jednog književnog lista koga sam ja poznavao, oseća aktuelnost teme, oseća eksplozivnu aktuelnost teme, s obzirom na diskusije koje se vode na temu “Golubnjače”, Dobrice Ćosića, Trena, oko drugih literarnih momenata ove sezone. On pokušava u stvari da tome sad da jedan svoj doprinos. Naravno svoj doprinos preko naših duhovnih leđa.

Sama tema je vrlo zanimljiva, premda je u anketnomlistu, koji sam od Krnjevića dobio, ona je po Vukovomn običaju prilično konfuzno definisana, pa ipak šta se hoće, vidi se. Još nisam odlučio da li da učestvujem u anketi, no pošto me inspiriše tema, s vremena na vreme beležiću neke ideje u vezi sa njom, pa ću na kraju da se odlučim hoću li od toga napraviti jedan esej, ili ću na pitanja odgovarati, ili nećuni jedno ni drugo, nego ostaviti svoje beleške isključivo za dnevnik.

U svakom slučaju ako budem odgovorio na ovu anketu, neću odgovoriti kao što Vuk zamišlja, naime odgovoriti na pojedina pitanja, veoma opširna uostalom, koja on postavlja, nego ću odgovoriti u obliku jednog eseja koji će sva ta pitanja da subsumira u jedno i da od toga napravim jednu jedinu tezu. Inače razbijanje odgovora, razbilo bi u stvari jedinstvosadržine čitavog eseja i sprečilo me da razvijam svoju misao harmonično i do onog zaključka koji zamišljam da će stajati na kraju.

Pitati pisca da li bi i pod kojim uslovom pristao da se odrekne nekih, kad smo već kod toga, ma kojih sadržaja literarnih, isto što i tražiti od lekara da vam kaže pod kakvim bi uslovima pristao da svog bolesnika ne leči, odnosno da ga pusti da umre uprkos Hipokratove zakletve i dobrih izgleda da ga izleči.

Isto je naime tražiti od naučnika da napusti pravac svojih istraživanja, zato što se pretpostavlja da će na kraju njihovom i na osnovu njih, da se proizvede neko delo koje će biti na uštrb egzistencije čovečanstva. Nemoguće je na putu ka istini postavljati ikakve zahteve, ikakve uslove, i ikakva ograničenja, ada na njih jedan pisac, jedan umetnik dobrovoljnio pristane.

Nekako u tom smislu trebalo bi početi moj esej. On bi dakle, odmah u početku morao pokazati da je moj stav prema bilo kakvim ograničenjima u formi i sadržini negativan, i da ja na njih ne pristajem. Ne pristajem naime ni na kakve uslove koji bi bilo koji opšti interes mogao pred mene da postavi.

Tek pošto na taj način stavim jasno do znanja šta ja mislim, šta ću ja u praksi primenjivati, tek onda mogu da se upustim u teoretska rasmatranja samog pitanja, odnosno da svoj vlastiti stav podvrgnem izvesnim pragmatičnim sumnajma. Mislim da bi na taj način u stvari mogao da čitav esej otvorim jednim subjektivnim pristupom, da bih ga kasnije ispitivao na bazi izvesnih objektivnih uslova. Čini mi se naime da bi svaki drugi pristup bio intelektualno nepošten.

Bez obzira na teoretske osnove ove ankete, ova anketa ne zahteva jedno javno izjašnjavanje za principe koji leže u osnovi umetnosti i kulture jednog naroda uopšte. Možda tzv. političari o tim temama mogu govoriti kao tek o važnim ili manje važnim elementima jedne ideologije koja inspiriše i koja upravlja njihovim praktičnim poslovima i praktičnim idejama.

Umetnik to ne može. Umetnik o tim temama mora govoriti sa gledišta jednog jedinog i osnovnog načela koji nadahnjuje njegovu umetnost. A to načelo je načelo apsolutne i nedeljive slobode. Tražiti od jednog umetnika da postavi bilo kakve rezerve ovom načelu, znači isto što tražiti od državnika da postavi rezerve svojoj ideji i da odustane od pune primene svoje ideje.

Kako se međutim, može teorizirati na tu temu, drugo je pitanje. Teorije su uvek pune objašnjenja i alibija, teorije su uvek spremne da dozvole one mogućnosti koje praksa, ako je spojena sa savešću, ne dozvoljava. (II deo Ovde)