Umetnost i stvarnost II deo

Umetnost i stvarnost II deo
(I deo Ovde)

Dnevnik, nedelja, 27. februar 1983. godine

Umetnost i stvarnost (Beleška za esej) II deo

Onoga momenta kada se prizna jedno načelo ovakve vrste, njegova primena postaje gotovo uvek stvar okolnosti, arbitraže i suda nepozvanih i samozvanih autoriteta. Index prohibitorum librorum nikada nije imao jasna i određena uputstva u pogledu tema ili forme koje bi bile zabranjene došavši u koliziju sa dogmama crkvenim.

Premda se raspoznavanjem duha crkvenih vlasti gotovo uvek dalo predvideti šta će se na njemu naći. A našlo se kao što znamo gotovo sve što sada smatramo temeljejm naše kulture. Ne postojeći zvanično, ali funkcionišući Prohibitorum librorum socijalističkog realizma, pretio je da obuhvati takođe gotovo sve što je zaista vredelo u oblasti humanističkih nauka i umetnosti.

U međuvremenu iz nauke je isključena dubinska psihologija, parapsihologija, sve varijante idealističke filosofije, celokupna moderna umetnost.



Socijalizan na sreću nikada nije došao bar do masovnog spaljivanja knjiga, koje se odigralo, odnosno započelo u Nemačkoj pod Gebelsovim rukovodstvom i s njegovim prisustvom 1933. godine u Berlinu. Ali duh je tu uvek spreman da do tako nečega dođe.

Slučaj spaljivanja knjiga Gojka Đoga na to ukazuje. Ne mogu a da ne zamislim jednu scenu, kako redakcija “Prosvete” okružuje vatru u kojoj gori Đogova knjiga. Obučeni su u kratke “Hitlerjugend” pantalone i predvođeni (...) pevaju Internacionalu, a za to vreme knjiga gori.

Sve je međutim uzalud. Kao što više ništa ne može zaustaviti nauku da eksperimentiše čak i našom finalnom sudbinom, ništa ne može sprečiti umetnost da istražuje istine, o čoveku i njegovoj poziciji u okviru te sudbine. Nalazim u međuvremenu da ima nečeg herostratorskog u tom stalnom strahu od istine, u tom obnavljanju straha od nečega za šta svi znamo da će jednom doći i da je neizbežno.

U anketi koju sam dobio prvo pitanje glasi, i simptomatično glasi:

“Predugo se u našoj misli i umetnosti i književnosti koja se jednom izborila protivu dogmatizma za pravo umetnosti na pluralizam metoda i stilskih orijentacija smatralo da je na taj način odlučeno i o svim teorijskim i praktičnim pitanjima umetnosti. 1950-tih godina izboreno pravo na slobodu postupka ili rečeno jezikom tradicionalne estetike na slobodu forme i stila. U teoriji i kulturnoj politici nije se problematizovalo i pitanje sadržaja tema.

U tom periodu društvenog razvoja postojalo je izgleda uverenje da su materijal i sadržaj, rečju poruka koja iz materijala imanentno probija bili po sebi nešto neosporno i neosporeno dostatno pozitivno, te da se ovaj domen umetničkih sloboda odnosi pre svega na umetničku transpoziciju, na estetsku obradu toga po sebi pozitivnog materijala, sadržaja ili teme.”

Ako dakle kažemo da je pedesetih godina izvojevana sloboda stila i forme, moramo postaviti pitanje protiv čega je ona izvojevana, jer očevidno da je pobedi prethodila jedna borba i to borba proziv nečega što se toj slobodi suprostavljalo.

Neko će kazati, kao što vidimo i sastavljač ankete, da je to bilo protivu dogmatskog socijalizma, protivu devijantnog shvatanja o ulozi umetnosti, protivu shvatanja da je umetnost partijska sluškinja, ali se može i reći protivu prirodnog, autentičnog stava što ga socijalizam materijalističkog, odnosno marksističkog tipa ima prema proizvodima duha, a posebno proizvodima umetnosti.

Dakle protivu partije ili sa partijom protivu njene tradicije. Sasvim isto pitanje se može postaviti i kad je reč o tzv. borbi za slobodu sadržaja povodom pitanja kojim se ova anketa završava.

D. H. Lorenca je zabranio puritanski duh anglo-viktorijanske varijante građanskog duha. Vlast je bila tu samo instrument. Gospođa Bovari je išla na sud francuske verzije građanskog konzervativizma koji je tada vladao Evropom. Ko je danas protivu slobode sadržaja? Pogledajmo novine. Novine, naročito u poslednjih mesec dana.

Ja ne poznajem interno funkcionisanje komunističke partije. Ali ako se toliki broj visokih funkcionera jedna partije u ovom ili onom vidu izjašnjava protivu laissez faire-a u literaturi, onda za mene nema sumnje da je protivu tog laissez faire-a, dakle protivu potpune umetničke slobode, čitava partija. Onda zaključuje se, zaključak je neminovan, borba zapravo vodi protivu partije i njene limitirajuće ideologije.

Pada mi na pamet jedan mit grčki koji mogu da upotrebim da bi u tome eseju ilustrovao stanje stvari. Sam mit u mojoj interpretaciji pročitaću iz Zlatnog runa, tom 3, sa strane 20, 21. Tu se kaže:

„(...) Iksion je bio prvosveštenik Hrasta, imao je imelu umesto uda, a umesto desne ruke, u ramenom zglobu uglavljen grom, čijom je munjom vladao zemaljskim vatrama. Bio je pritvoran, lakom, u plotskoj ljubavi nezasit.

Najzad se i u olimpijsku Heru zagledao. Zevs odluči da ga privede pameti. Posla mu u ložnicu Nefelu, oblak s Herinim likom. Iksion s Nefelom provede blaženu noć, te joj, pokazavši se nenadmašnim muškarcem, pet puta kumulonimbusno telo natera na sevanjei potmulu tutnjavu.

U međuvremenu, čuveni balkanski ljubavnik nije primetio nikakvu značajnu razliku između boginje i kišnog oblaka, ispunjenog parom i elektricitetom. Uvređena Hera ni prstom ne maknu da trapavog hrastovog obožavatelja spase. Zevsovi ga vetrovi zavezaše u krug i, potpaljenog suncem, pustiše ga da se, poput gorećeg točka, kotrlja mediteranskim morem.

Premda provizorijum skrpljen za jednu noć, tek gruba šala Olimpa, utvara, fazma, Nefela je, kao nagradu za uspešno imitiranje ljubavi, dobila zemaljski život, rađajući devet meseci kasnije Iksionovog nezakonitog sina – čudovište Kentaura.

Nasledivši očevu grabljivost, pohotljivost i zloćudnost, bastard Kentaur je u najkraćem mogućem roku oplodio sve domaće kobile, ne štedeći ni sakagične, i tako bezmalo manufakturno, proizveo dimorfnu rasu alogo humanih stvorenja, čiji se gornji, ljudski deo bavio trgovačkim špekulacijama i sticanjem zemaljskog blaga, a donji, životinjski, produkcijom testamentarnih naslednika Firme i njenim transportom sa pazara na pazar. (...)“ (III deo Ovde)