Umetnost i stvarnost IV deo

Dnevnik, četvrtak, 3. mart 1983. godine
(III deo Ovde)

Umetnost i stvarnost IV deo (Beleška za esej nastavak)

Nastavak beležaka za esej Umetnost i stvarnost koji bih eventualno poslao „Književnosti“ kao odgovor na istoimenu anketu.

Pisci komunisti ili oni koji se bave politikom u kulturi, ne nužno i kulturnom politikom, najčešće ne kulturnom politikom, morali bi se zapravo zapitati kako bi na ova pitanja koja postavlja anketa odgovorili njihovi fundatori, fundatori njihove ideologije – Marks, Engels, a zatim oni koji su tu ideologiju prvi put u praksi primenili – Lanjin, Trocki, Lunačarski, da u ovom trenutku zanemarimo Staljina.


Videli bi zapravo da odgovor nije uvek isti.

Da je različit u vremenu u kome je Lenjin na primer bio u opoziciji i kasnije kad je započela revolucija, i u doba građanskog rata, videli bi u stvari zapravo da odgovor nije isti i upravo ta različitost, a često i protivurečnost tih odgovora, ilustrovala bi najbolje i njihove vlastite dileme.

Ja nisam maksist i naravno nisam na takve konsultacije obavezan, odnosno jesam samo u toliko u koliko odgovori doktrine obrazuju jednu praksu koja dolazi u sukob sa mojim praksisom, sa mojom profesionalnom savešću.

Do kakvih apsurdnih zahteva dolazi se sledeći takvu logiku, zahteva koji su na primer skrivili neke od najslabijih stranica romana Isakovićevog Trena 2, a uvođenjem tzv. istorijskog konteksta kroz članak o IB-u i uveli tu knjigu u oblast groteske, a nas čitaoce među morone, vidi se iz zahteva boraca Knjina, da na primer jedna Golubnjača radi istorijske istine, pored ustaškuh zločina, opiše i četničke, odnosno srpske.

Vidi se dakle iz zahteva, odnosno iz primedbe da je knjiga slaba upravo zbog toga što ne uspostavlja tu istorijsku ravnotežu.

Ali onda zašto samo njih? Zašto samo četničke? Šta je sa balistima, ljotićevcima, šta je sa komunistima, najzad?

Bilo bi dakle to isto kada bi odbacili roman o krojačima samo zato što u njemu o stolarima nema ni reči.

Nije posao književnosti da jedan narod uči njegovoj istoriji.

Posao književnosti je da se bavi sudbinom ljudi, sudbinom čoveka u toj istoriji. I to ne apstraknog čoveka, čoveka kao takvog, već određenih ljudi, a onda se datog romana ne tiču sudbine nekih drugih, ma kako bile značajne.

Eventualne nesreće jednog Eskima ne mogu se objasniti nesrećama indijskog seljaka i glađu u oblasti Ganga.

Svaki ima svoje razloge za nesreću i pisac se mora držati environmenta, jedne određene ljudske sudbine. Sve ostalo je posao istoriografije. (V deo Ovde)