Kolera

Dnevnik, petak, 24. juni 1983. godine.
Dobri za koleru. (Pismo Tehničke pomoći iz 1970.)

Beleška pod naslovom „Dobri za koleru“. Slučajno prebirajući neka dokumenta nailazim na jedno zvanično pismo koje je Ljlijana uputio Republički zavod za tehničku saradnju Savezne republike Srbije. Dokument je pod brojem 06-17/68 datiran 21. avgusta 1970. godine. On glasi:

„Predmet saradnje sa Libijom.“ Tekst: „Preko naše ambasade u Tripoliju primili smo zahtev libijskog Ministarstva unutrašnjih poslova za angažovanje 40 jugoslovenskih inženjera, hidrogeologa, hidrauličara, hidrologa, geologa i urbanista.



Ovi stručnjaci traže se za rad u Tripoliju, Bengaziju i Sebi. U zavisnosti od radnog iskustvanakon diplomiranja, plate se kreću od 2 640 do 3 360 libijskih funti godišnje.

S obzirom da ste vi svojevremeno bili zainteresovani za odlazak u Libiju, molimo da se javite Zavodu lično ili na gornji telefon radi prikupljanja potrebnih dokumenata i ventualnog kandidovanja za neko od navedenih slobodnih mesta najkasnije do 5. septembra tekuće godine.“

Potpisano od pomoćnika direktora Mladenka Markovića.

Svojevremeno kad smo bili odlučili da za izvesno vreme napustimo Jugoslaviju i tražeći gde bi mogla Ljiljana da se zaposli, smatrajući da u razvijenim indistrijskim zemljama Zapada, finansjski ne bi mogli opstati, bili smo rešili da pokušamo sa Afrikom i Azijom, preko Republičkog zavoda za tehničku saradnju svezne republike Srbije.

Ljiljana je prikupila odgovarajuća dokumenta, napisala molbu, uputila je i odonda smo čekali. Čekanje se jako produžilo, slušali smo o ljudima koji su slati u Maroko, Alžir. Drugi su odlazili, Ljiljana nije pozivana.

Mi smo moram priznati imali u vidu u prvom redu Maroko, jednu civilizovanu afrički zemlju, gde bismo se ipak lakše snašli. Ali poziv nije dolazio.

U međuvremenu Ljiljana je našla posao u Londonu, otputovala u maju, a ja nisam mogao, jer mi je bio u međuvremenu oduzet pasoš. SadaRepublički zavod za tehničku saradnju SR Srbije poziva Ljiljanu za rad u Libiju.

Sećam se da sam se osećao prilično srećnim, jer neke moje sumnje bile su razvejane. Ja sam naime držao da je ovo odbijanje Republičkog zavoda da se zainteresuje za Ljiljanu, deo jedne kampanje koja se tada protiv mene vodila i čiji je deo bio i uzimanje pasoša.

Bio sam dakle srećan što su moje sumnje bile razoružane, ali samo dotle dok nisam saznao da u Libiji hara kolera i da niko tamo od onih koji pre Ljiljane bili pozvani, jednostavno ne žele da idu.

Dakle, mi smo i ovde bili dobri samo za – koleru.

Ferment i cement, (Beleška povodom Markuzea.)

Markuze kaže da su oni koji su nekada bili ferment socijalne promene postali ferment socijalne kohezije.

Možda bi bolje bilo reći da su oni koji su nekad bili ferment socijalne promene postali cement socijalne kohezije.

Zločin žrtava

Dnevnik, četvrtak, 16. juni 1983. godine.

Zločin žrtava. (Povodom Gatkinovog obećanja Rubaševu da će, posle konačne pobede komunizma, njegova žrtva za partiju biti obelodanjena.)

Partija je Kestlerovom Rubašovu u Pomračenju u podne kroz usta islednika Glatkina obećala da će posle konačne pobede, njegova žrtva biti obelodanjena, njegova usluga Partiji i Revoluciji shvaćena.

Ovo beležim povodom trake 23/45 3-4 (disketa: Dnevnik II – 1983-013, prim. priređivača.). Partija ni ovo obećanje nije ispunila. Ljudi velike čistke nisu rehabilitovani kao heroji, nego kao žrtve.

src="http://farm4.static.flickr.com/3061/3346906154_5b7dbc7567_o.jpg" width="450" height="320" alt="Steve Bloom-01" />

Ne zato što su svojim lažnim priznanjima da su izdajnici i špijuni, u datoj istorijskoj situaciji zatomimši i ljudsku taštinu i tzv. malograđansko osećanje časti spasili tu Partiju i tu Revoluciju, već prosto stoga što su bili nevini.

Kada bi komunizam nekim čudom uspeo da proizvede jedno bar normalno, ako već ne idealno društvo, ubeđen sam da bi njegova Partija još jednom te ljude izvela pred sud, bar moralni. I ma koliko je to surovo, ona ne bi pogrešila.

Za ludilo koje se dogodilo u Rusiji u dane tih pogroma tela i duha, krive su i žrtve bar koliko i mučitelji. Tačno je da žrtava ne bi bilo da nije bilo mučitelja, ali isto tako ni mučitelji ne bi uspeli da nisu naišli na podesne žrtve. Za to ludilo odgovara komunistička logika, a ona je upravljala postupcima i jednih i drugih.

Teror je pogled na svet ideje u ime koje su jedni ubijali, a drugi dopuštali da budu ubijani. Krivica je dakle solidarna. Ako mi ljudi još imamo sentimenta, pa imamo razumevanja za žrtve koje odričemo dželatima, istorija koja takvo razumevanje ne poznaje, istorija zna ko je kriv za njen nakazni izgled. Istorija zba da su krivi i jedni i drugi.

Petak, 17. juni 1983. godine.
O nedovoljnosti fotodeskripcije novog francuskog romana.

Kako opisati jedan predmet a da taj opis jezgrovito pruži sliku kako na empirijskom tako i na značenjskom planu, a da jednodobno budu shvaćene njegove brojne korespondencije, njegove međuzavisnosti od sveta oko njega, bez koga bi on ostao mrtva priroda - fotodeskripcija modernog francuskog romana.

Premda pretenduje na objektivnost ova fotodeskripcija daje lažnu predstavu o predmetu, jer ga izoluje od njegovih funkcija i uslovnosti od kojih je najpresudnija upravo ona od koje novi roman beži, a to je ljdsko oko i duša iza njega. Oko kamere snima samo ono što vidi, tajna je u onome što se ne vidi. Istine nikada nisu na površini stvari.

Da bi se stiglo do faraonskog blaga treba sići u utrobu piramide. Opis mora ići tim labirintom, a ne kliziti po površini predmeta gde može pronaći samo zablude o njemu. Odgovoriće mi se verovatno da istina i nije svrha takvog opisa i da je svrha takvog opisa sam opis. Ali ja se pitam čemu opisivati nešto ako se iz tog opisa ne može ništa saznati o njegovom predmetu.

Nedelja, 19. juni 1983. godine.
Iziđi napolje da se obračunamo.

Farbam drvenariju eksterijera kuće. Između dva farbanja odmaram se. Iznad mene lete avioni i nekom čudnom igrom asocijacija sećam se ranih šesdesetih godina kad sam kao član radničkog saveta „Lovćen filma“ leteo avionom za Budvu.

U avionu su bili beogradski članovi tog radničkog saveta, među njima Milo Đukanović, s kojim je bila i njegova supruga. Avion je bio DC, veoma neudoban i mali. Poznato je bilo da Đukanović ne mari da se vozi avionom, ali ono što se dogodilo nije posledica samo te nelagodnosti s kojom je on leteo. Iza njih sedela su dva mlada, pijana, Crnogorca.

Tokom čitavog puta ponašali su se nepristojno, dobacivali Đukanovićevoj supruzi. U jednom trenutku ne mogavši više da izdrži, a pošto ih je nekoliko puta bezuspešno i on i drugi opominjali, Milo Đukanović skače, sav razjaren, ne znajući šta govori, kažemladićima:

„Izađite napolje da se obračunamo!“ Srećom mladići su bili toliko pijani da poziv nisu prihvatili i mi srećno ostajemo u vazduhu.

Ponedeljak, 20. juni 1983. godine.
S Mitom o Sizifu Kamija (Komentari, nastvaka.)

Bez poznavanja konačne tajne, one koja objašnjava ili tek nevažnim čini sve ostale, nema prave sreće.

Celokupna rcionalistička filosofija podrprta naukom, sve naše još upotrebljive intuitivne moći, sve naše skrovite i nama samima često nepoznate žudnje, pa i mnogi činovi uključujući samoubistvo stavljene su posredno ili neposredno u službu kolektivnog napora da se stigne do dna.

Da se svetu i njegovom čoveku shvati smisao.

Čak i tada kada taj konačni cilj umstvovanja i nije tako očigledan, kada je poput nečeg nepristojnog, nečeg za stid, pokriven takozvanim razumnijim, dostižnijim, pa i praktičnijim ciljevima.

Kad Kami kaže da prave sreće nema ako se ne može znati, hoće da kaže da bez tog saznanja, spoznanja one poslednje ruštinske tajne, sva druga izvedena i funkcionalna saznanja nemaju smisla.

Svi odgovori na pitanje – kako i zašto – besmisleni su bez odgovora na pitanje – čemu. kantovo određivanje granica našeg uma imalo je za cilj da ustanovi kakve su naše šanse da ikada spoznamo ta konačna značenja i te poslednje izvorne vrednosti, da nas ispitivanjem naših moći tim značenjima i vrednostima približi.

Rezultat je bio porazan. Vlastiti um otkrio nam se kao alatka za jednu sezonu, intrument neotklonjivih ograničenja, hereditarnih nemoći, konačna istina zauvek nam je određena, a sa njom i konačna sreća.

Mit o Sizifu

Dnevnik, sreda, 15. juni 1983. godine.
S Mitom o Sizifu A. Kamia.

Na 28. strani u okviru poglavlja „Apsurdni zidovi“ Kami kaže:

„(...) Vi mi ga opisujete,“ misli na svet, „i vi me učite da ga razvrstavam. Vi nabrajate njegove zakone, i ja se, gladan saznanja, slažem da su oni istiniti. Vi rastavljate njegov mehanizam, i moja nada se uvećava.

Napokon, vi me učite da se ovaj čarobni i šaroliki svet svodi na atom, a da se sam atom svodi na elektron.Sve je to dobro, i ja čekam da vi nastavite.



Međutim, vi mi govorite o jednom nevidljivom planetarnom sistemu, gde elektroni kruže oko jednog jezgra.

Vi mi objašnjavate ovaj svet slikom. Tad ja priznajem da ste vi, time, stigli do poezije: i da je ja nikada neću saznati.

Imam li ja vremena da se zbog toga ozlojedim? Vi ste već promenili teoriju.

Na taj način, ona nauka koja je trebalo da mi sve objasni završila se hipotezom, ona tmurna lucidnost – metaforom, ona neizvesnost rešava se umetničkim delom. (...)“

Ona metafora s kojom se po Kamiju u poglavlju „Apsurdni zidovi“ njegovog Mita o Sizifu završava tmurna lucidnost traganja nauke za konačnim istinama, ona slika na samome dnu gde mi očekujemo naučno objašnjenje,

bar onoliko samouvereno, pompezno i aksiomatično, koliko i objašnjenje bazičnih uslova za kojima je nauka u traganju krenula, najzad ona pretpostavka koja je na kraju svih stvari zamenila žuđenu istinu, to je metafora Boga, to je slika Boga, to je pretpostavka Boga.

Polazeći od aksiomatičnih istina ne može se logički stići do hipotetičkih.

Ili su te naše konačne hipoteze zapravo aksiomi koje još nismo prepoznali, ili su aksiomi od kojih smo pošli bili zapravo puke hipoteze, ili je celo naše mišljenje, njegov proces i dijalektika, cela antropologika zapravo tek metafora, slika, pretpostavka.

Nauka je u stvari zbir privremenih, radnih pretpostavki u procesu pretvaranja u konačne istine, do kojih se u međuvremenu nikada ne dolazi.

Ništa se ne može zaista znati, može se samo pretpostaviti.

Činjenica da izvesne hipoteze mogu izvesno vreme funkcionisati kao istine, ništa ne dokazuje.

Ako je na kraju jednačine rezultat u koji se ne može verovati, u koji se zapravo jedino može verovati, ali koji se ne može dokazati, onda ni međuprocesi jednačine ne mogu biti istiniti.

Slika na kraju naučne jednačine neizbežna je.

Bog je nužan.

Kinofob.

Dnevnik, nedelja, 12. juni 1983. godine.
Kinofob.

Opet šetam Čika po Hajget Vudu i događa mi se nešto što sam predvideo u svojoj drami, nenapisanoj drami, „U traganju za Čikom“. Zaustavlja me jedan zadihani gospodin, očevidno ljut, ali i zabrinut i pita me nisam li video njegovog psa.

Kakav je pas? Pas je seter, crvene dlake, ja kažem da nisam, mada se sećam gospodina, sećam se i njegovog psa, viđao sam ih povremeno, kad sam šetao Čika.

Pas je bio miran, ljubazan, velikih tužnih očiju, kaskao je poslušno za bračnim parom, obično su ga šetali oboje. Sad ga je očevidno šetao on, i pas se izgubio.



Posle izvesnog vremena, možda desetak minuta, sedim na klupi, čovek zadihan, gnjevan, besan, vuče iza sebe svog crvenog setera. Seter međutim izgleda sasvim drukčije, njegove oči nisu više tužne, nisu poslušne, one su divlje, pomalo i zlobne, on reži, otima se i uopšte se ponaša onako kao što ga nikada nisam video.

Čovek spontano seda pored mene i započinje sledeći dijalog: „Jeste li videli ovu džukelu?“ „Koju?“ pitam. Vaš pas mi je uvek izgledao primeran.“

„Ne poznajete vi tog kopilana. On se samo pretvara. Nikad ne beži kad je sa mojom ženom, samo meni pravi neprilike.“ Pitam ga: „Vaša žena to svakako razume.“ „Ne poznajete vi ni moju ženu.“

„Zasšto bi pas to činio?“ „Zato što je životinja,“ kaže ljutito. „Ja lično ne mislim kao drugi Englezi, da su životinje bolje od ljudi. Ne bar sve. Definitivno ne ova.“ Ćutimo malo. „Volite li pse?“ „Bože sačuvaj!“ kaže.

„Voli ih moja žena.“ Hteo sam da ga pitam voli li svoju ženu, ali mi se pitanje odjednom činilo nekako izlišnim.

„Ja ih mrzim. Pas to oseća. Neće dugo,“ kaže čovek. „Jednog dana,“ zatim ustaje, poteže kaiš, pas zareži. „jednog dana ...“

Otišao je nezavršivši misao. Znao sam na šta misli, samo ne i na koga, na psa ili na ženu.

Meteorska oštećenost naših istina.

Neko saznanje koje bi bar približno odgovaralo istini moguće je samo u retkim momentima usporavanja sveta, kad stvari kao da gube prirodnu brzinu te svoj ritam podešavaju s prirodnom sporošću i preduslovnošću našeg shvatanja.

Biva to u čudesnim meditacijama pod zvezdama u kojima noćni glasovi ne remete preko dana nevidljivo jedinstvo mrtvog i živog. Gde šum žive vode otkriva život voda, a glasovi života kao da dolaze s one strane groba. Usporavanje sveta je naravno obmana.

Oni koji se usporavaju, mi smo. Tek tada vidimo više, shvatamo dublje. Poput putnika kraj prozora kupea brzog voza kraj koga predeli promiču nejasno dok na ulasku u stanicu voz ne počne usporavati. Oštrina našeg spoznanja upozorava često da je neka stanica, od kojih je poslednja smrt, blizu.

Otkrovenje je nešto drugo. Čak i ako se ne uzme u obzir njegova religiozna definicija i njegovi mistični primeri. Putovanje je obavljeno, iako mi u njemu nismo učestvovali.

Prebačeni smo sa stanice u stanicu, a da nismo sedeći kraj prozora voza bili svesni predela kraj kojih smo voženi.

Najistinitije nam uvek izgledaju one istine do kojih ne znamo kako smo došli.

Svako racionalno stizanje do takozvanih istina pretpostavlja put traženja, lutanja, sumnji, biranja, odbacivanja. Istine koje nam tim putem stižu liče na meteorite izjedene prolaskom kroz svemir.

Njihove površine trajno su oštećene isto onako kako su to naše istine sumnjama kroz koje su se probijale.

Utorak, 14. juni 1983. godine.
San kao život.

Ja toliko redovno, toliko intenzivno, dinamično, interesantno sanjam.

Ja prolazim noću kroz snove koji traju cele noći, koji se nastavljaju, koji se razvijaju kao priče, da meni svako ustajanje ujutru liči zapravo na leganje u krevet, odnosno na početak pravog sna.

Stoga nije čudno što sam ujutru umoran onako kao što su drugi ljudi umorni od teškog rada i napornih doživljaja preko dana, jer meni treba izvesno vreme, do duše ne dugo da moja prava priroda, moja priroda čoveka od jutra, od zore, dođe do izražaja, da umor nestane i da ja ponovno počnem da živim.

No ono što se meni događa u tom dnevnom životu, u tom drugom životu, kako bih ga ja nazvao, trivijalno je, neuzbudljivo, sporo, a počesto i suvišno u odnosu na onaj pravi život koji mi se događa u snu, kojim živim u snu, i stoga ja nisam siguran u stvari kada sam budan, a kada spavam.

Ekscentrična demokratija.

Dnevnik, četvrtak, 9. juni 1983. godine.

Ekscentrična demokratija. (Noć engleskih izbora.)

Engleski parlamentarni izbori. Kod nas dolazi Puvačić i Palavestra na gledanje televizije, nerviranje i spavanje. No Palavestra ubrzo odlazi u krevet sledeći staro svoje uverenje da je za njega meritorna jedino sudbina Toda Kurtovića.

Ja, Ljiljana i Puvačić ostajemo do jutra uz viski i besni na engleski izborni sistem koji našem konju – savezu liberala i socijal-demokrata – daje šačicu poslanika, a laburistima sa svega nekoliko stotina hiljada glasova više u nacionalnim razmerama blizu dve stotine.



Moralna pobeda je na strani saveza, ali ovaj za sada sa njom može obrisati tur. Margaret Tačer dobija tzv. land slide, poraz laburista je katastrofalan. Ekstremnost programa, konfuznost kampanje i fizički izgled Futa, združili su se da održe laburistima lekciju.

Problem je jedino u tome hoće li oni da je shvate. Lično ne bih voleo, jer samo uporno i neshvatanje laburista raspoloženja glasača i katastrofalnog razarujećeg stanja u vlastitoj stranci, daje izgleda savezu liberala i socijal-demokrata da na idućim izborima probije barijeru postavljenu ovim sumanutim engleskim parlamentarnim sistemom,

procentualnu barijeru koja bi im omogućila da u parlamentu dobiju više poslanika nego do sada, odnosno da na neki način broj njihovih poslanika odgovara broju glasova u nacionalnim razmerama.

Da je engleski parlamentarni sistem k svetu, da je demokratski uistinu, situacija bi danas bila sasvim drukčija. Ta barijera bi bila probijena i Engleska bi morala imati ili nove izbore ili koalicionu vladu, jer bi konzervativci dobili naravno najveći broj poslanika, ali ne toliko veliki da imaju većinu i protiv združenih liverala, socijal-demokrata i laburista.

Socijal-demokrati i liberali dobili bi nekoliko poslanika manje nego laburisti, i tada bi bili kadri da obrazuju zajedno sa njima vladu ukoliko bi laburisti na to pristali.

Takođe bi mogli obrazovati vladu i sa konzervativcima i tako bi postali socijal-demokrati – ono što je Engleskoj neophodno, jedna moderirajuća stranka između levice i desnice. Dakle prava stranka centra koja bi mogla u stvari da se večno zadržava na vlasti i da, zadržavajući se na vlasti, urazumljava ekstremne tendencije desnice i levice.

Ujutru se rastajemo neraspoloženi, odlazimo u krevet s namerom da sutra svi zajedno odemo na Mrksov grob, koji se nalazi na jedno četrdesetak minuta šetnje od naše kuće.

Ali da taj odlazak izgleda prirodno, mi ne idemo na Mrksov grob, nego da potražimo grob našeg Dimitrija Mitrinovića koji je sahranjen na hajgetskom groblju.

Petak, 10. juni 1983. godine.
U traganju za Mitrinovićem nalazimo Marksa. (Šetnja po Hajget groblju sa P. Palavestrom i D. Puvačićem.)

Ljiljana, ja, Palavestra i Puvačić odlazimo na hajgetsko groblje da potražimo grob Dimitrija Mitrinovića. Ne nalazimo ga. Nalazimo naravno Marksa.

Njegova crna, krupna glava na jednostavnom mermernom postamentu, inkrustiranom zlatnim apelom: „Proleteri svih zemalja ujedinite se!“ vidi se još izdaleka, čim čovek uđe na hajgetsko groblje, kroz kapiju koja vodi od hajgetskog naselja.

Na grobu malko sasušeni venci, takođe malko sasušenih daleko-istočnih komunističkih partija, i jedan čovek. Kad god sam prolazio ovuda nikad nisam zatekao Marksa samog.

Ovoga puta je jedan Azijat. Bespomoćno luta unaokolo, a zatim prilazi Puvačiću. Moli da ga ovaj slika sa Marksom. Puvačić profesionalno obavlja posao. Obožavatelj, Južno-Koreanac je presrećan.

To će biti njegova najlepša uspomena s puta po Evropi. Nedaleko s leve strane među poljskim grobovima radnici kose travu, ali grobara nema, Marks je sam, ili bi trebalo reći Marks je jedini.

Subota, 11. juni 1983. godine.
S Mitom o Sizifu, A. Kamija.(Nastavak.)

U poglavlju „Apsurdni zidovi“ Mita o Sizifu Kami očajava što ćemo zauvek ostati strani samima sebi. I to je u istini jedina nesreća koja premaša i onu u kojoj smo jednako strani drugim ljudima.

A možda naša nesposobnost da u istini razumemo i upoznamo druge tek je vidljiva funkcija naše nemoći da spoznamo sami sebe, nemoć koja je za većinu ljudi nevidljiva i nepoznata, rekao bih srećno nevidljiva i nepoznata.

Takva sposobnost, takva moć, ako bismo njome svi bili najednom i nekim čudom obdareni, revolucionarno bi izmenila svet. Mogla bi se početi iz početka s više nade da se tim početkom odmah i samim njim ne predodređuje i kraj.

Psihološki uzev naša spoznaja sebe, onoliko malo koliko je to ponekad ipak moguće, posredna je. Potiče od pogrešne predstave što je imamo o drugima. Analogije u vlastitu korist postaju tako osnova za sve zablude naših samosaznanja i sve promašenosti naših postupaka.

Izlet u Lankaster

Dnevnik, sreda, 1. juni 1983. godine.
Izlet u Lankaster.

Sa Palavestrom na petodnevnim izletu kod Puvačića u Morkomb. Polazimo sa Justona u 10,20, posle jedan smo u Morkambu. U vozu razgovaramo opet o svemu i svačemu i opet Palavestra ima inicijativu. Prepuštam mu je, jer govori dobro, jer se opet mahom podudaramo da stvarnost još uvek ništa ne znači, ima ona svoja podudaranja.

Ukoliko ga više poznajem, Palavestra mi se sve više dopada. Dopada mi se njegov samopouzdani mir, on je možda stečen, stvar samokontrole, a ne temperamenta, ali ja o njemu isuviše malo znam da bih sudio.



Puvačič nas čeka na lankasterskoj stanici. Zatim opet razgovori do duboko u noć. Palavestra me nagovara na povratak, ali svojim pričama o situaciji ništa ne čini da me za to i stvarno pridobije.

Međutim, to nije potrebno. Odluka je doneta. O Jugoslaviji slušam kao bivši robijaš o novoj robiji koja ga čeka. Manje više ravnodušno. Sve što oni doživljavaju izdržaću ja i na kibli.

Četvrtak, 2. juni 1983. godine.
Kamenje iz Morkamba.

Šetamo po Morkambu. Prvi put vidim i vodu zaliva, masnu, tamnu, neprijatnu, ne vodenu. Na poslednjem izletu sa Ljiljanom ovde jedina voda koju sam u Morkambu video bila je ona iz slavine.

More se u zalivu zadržava kratko, jednom u 24 sata, zatim nastaje oseka, ostavljajući golo kopno s tragovima ljudi u mulju. Za vreme oseka Morkamb zaliv se može proći, ali uz vodića.

Deluju nestvarno te putanje koje se beskonačno ukrštaju po rubu zaliva. Nestvarno poput tragova neke izumrle civilizacije.

Nešto manje vodeno deluju ljudi, bledi, prozračni, umotani u miris fish / chips-a tog smrada, karakterističnog smrada Velike Britanije. Kreću se oni između automata za zabavu postavljenih duž cele rive.

Svaki zrak sunca vredi ovde funtu. Morkamb je mesto, kaže Puvačić, gde ljudi dolaze da umru. Ima se taj utisak, oseća se ta istina.

Na obali s koje je iščezla voda primećujem izvanredne primerke kamenja. Skupljam ga, svaki od njih ima svoju lepotu i nema nijednog koji bi bio isti sa bilo kojim drugim.

Šetnja tako dobija svoj ljudski smisao. Nešto što je trebalo da bude zabava, postaje rad. Taj smisao je naravno izopačen. Pritoda se ne gleda, nego krade. Pitam se šta bi ostalo od obale kada bi svi kao ja nosili kući njeno kamenje.

U Londonu kod kuće kemenje će biti oprano, klasifikovano, zabeležiće se odakle je uzeto, a zatim po svoj prilici zaboravljeno. Na obali imalo je to kamenje svoju funkciju, kod mene u vitrini imaće samo svoju lepotu, osim naravno ako ne pokušam sa najvećim od njih nekoga ubiti.

To je samo mali deo našeg opšteg nesporazuma sa prirodom.

Uveče na televiziji slušamo izbornu kampanju. Palavestra se dosađuje. Smeje se našem entuzijazmu, našem interesovanju, našem duševnom učešću. Mi mu kažemo da zavisimo od gospođe Tačer. „U redu od gospođe Tačer,“ kaže on, „ali ja zavisim od Toda Kurtovića.“

Ponedeljak, 6. juni 1983. godine
O moralnoj nezavisnosti.

Ako dopustim da po povratku budem vraćen u histerično i duhovno infaustno stanje iz koga sam pobegao, ako dopustim da me tuđa histerična stanja kao nekada opet zarobe, a tuđi ciljevi koji i načelno mogu biti i moji, ali u nevreme, tuđi projekti opet sebi podrede, onda je moj povratak odlazak u duhovnu, moralnu, pa možda i fizičku smrt.

Ja znam da je stacioniranje u Dubrovniku pokušaj da se ta proba odloži i modelira i da je to uprkos beogradskoj zagađenoj klimi, onoj stvarnoj, mislim, ne duhovnoj, kukavičluk. Ali se nadam, da već i to što ne nudim sebi alibi, već uočavam gde je moj pravi problem, da to predstavlja dobru bazu za odbranu.

Neću izbegavati da učinim ništa na šta me upućuje moj moral, ma mi to i štetu nanosilo, ma koliko me to koštalo. Ali neću dopustiti da mu značenje, obim ili momenat ispoljavanja određuju drugi, ma koliko me i to koštalo.

U Jugoslaviji je sada u toku novo duhovno, moralno i političko buđenje, ko zna koje po redu, pored onog od 1948. i od 1968, da spomenem samo ova dva, bilo pa prošlo.

To je lepo za one koji se tek sada bude i oni su dužni da to vlastito buđenje dovedu do vlastitog kraja. Lično nikada nisam spavao, pa se nemam šta ni buditi. Spreman sam da tome dam podršku, ali ne i saradnju.

Spreman sam da branim ljudska prava, ali ne i ljudska mišljenja. Da branim svačije pravo na mišljenje, ali ne i svako mišljenje. Zajedničke akcije u okvirima Ustava kako ga ja shvatam, akcije na moralnom, duhovnom, idejnom, kulturnom planu dolaze u obzir isključivo sa ograničenim brojem ljudi i to ljudi od apsolutnog poverenja, koji dele moja bazična uverenja.

Sve ostalo može se pratiti sa blagonaklonošću, dati se tome moralna podrška, ali se s time ne može sarađivati, u tome se ne sme učestvovati. Sem u krajnjim slučajevima za koje ne vidim u čemu bi se mogli sastojati.

Zajedničke peticije se više neće potpisivati. Ako imam protivu čega da protestvujem, činiću to sam pismom ili na drugi način, i na način koji meni odgovara, sa argumentima koji su moji, s idejama koje su moje, i sa posledicama koje mogu da padnu samo na mene.

Sit sam kolektivnog morala, kolektivnih činova i kolektivnih zabluda. Vraćam se svom moralu, svojim činovima i svojim zabludama. Međusobno podupiranje pomaže jedino slabima. Mogu ih podupirati, ali mi njihova potpora ne treba.

Žid i Niče bar ovde su bili u pravu. Priznajem da je ovo stanovište sebično, ali želim da broj stvari zbog kojih bih se na samrti morao izvinjavati bude što manji. Pogotovu ne želim da provedem ostatak života u objašnjenju njegovog prvog dela, u izvinjavanju njegovih zabluda i opravdavanju njegovih grešaka.

Svet bez memorije.

Dnevnik, četvrtak, 19. maj 1983. godine.

Socijalizam i istorijska dekadansa.

Nekada je svaki grad želeo da ima svoga heroja, zatim svoju fabriku, danas svaki želi imati svoj skandal, svoju aferu. Ako je ona umetnička, onda je to često jedini doprinos grada našoj kulturi. Ali ima osim brzine u tome i nečeg prirodnog.

Socijalizam očigledno ulazi u fazu istorijske dekadanse. No Grčkoj su trebali vekovi da izađe iz sveta protoistorije i sveta heroja i polubogova u svet sitnih političkih i društvenih skandala.



Za rimski republikanski svet, skandal Klodije je bio nešto iznenađujuće i novo. Za par stotina godina cezarizma je od skandala napravio osnovni istorijski sadržaj rimskog života.

Tada je već počeo kraj, kraj Rima, koga su ljudi zamenjivali za napade severnjačkih hiperborejskih naroda ili za davanje cenzusa građanima nekada osvojenih teritorija.

Moralni raspad prethodio je spremnosti Rima da svima da građanstvo, a i njegovoj spremnosti da se nagađa sa neprijateljima. U čemu se ogleda budućnost ovih naših skandala, još treba videti.

Ako ona ima, ako ta budućnost nosi u sebi političke posledice moralnog rasula, onda bi čovek teoretski mogao očekivati i neku obnovu, kroz obnovu političke svesti i obnovu morala. Međutim na Balkanu ništa nije izvesno.

Subota 21. maj 1983. godine.
Svet bez memorije.

Jedna beleška povodom zapisa u dnevniku od 18. maja pod naslovom – zaboravljena godišnjica braka i kraj civilizacije.Ova bi međutim beleška mogla da se zove: svet bez memorije.

Ovde je reč o ideji drame koja bi se dešavala u jednom svetu bez memorije, u jednom svetu u kome sposobnosti memoriranja ili ne postoje ili su radikalno ograničene.

Sasvim ne mogu ne postojati, prosto zato što se u okviru takvih uslova jedna drama ne bi mogla odvijati. Ona naime ne bi mogla da ima ni onaj minimalni kontinuitet koji dopušta da se makar kako ograničena radnja uopšte logički prati.

To znači da bi načelo sveta bez memorije moralo dokazivati njegove posledice, ali ne u onom vidu u kome bi osnovna pretpostavka bila uopšte nesposobnost sećanja, odnosno memoriranja. Dakle naša memorija bi onda znači morala biti ograničena na dva načina.

Odnosno moguće su dve varijante koliko mi sada pada na pamet, a verovatno postoje neke bolje do kojih bi čovek došao, ako bi se upustio u rad na tako jednoj drami, možda radio drami u prvom redu.

Prvi uslov bio bi da živimo u jednomn svetu u kome je naša sposobnost pamćenja ograničena jednim obrtom zemlje oko sunca, odnosno traje 24 sata od ponoći do ponoći u mistično, magijsko vreme ponoći gubimo pamćenje.

Sada mi pada jedna ideja, a o kojoj ću govoriti kasnije, jedna pretpostavka koju takođe moram uzeti u obzir u jednoj razradi ovakve jedne drame.

Druga, za sada čini mi se bolja ideja, jeste da naše memoriranje nije sposobnost zapravo njegova, nije ograničena ovako striktno, ovakvim spoljnim mehaničkim uslovom, nego da naše trajanje, naše pamćenje traje samo toliko koliko je jedna data situacija bazično ista.

Onog momenta kada se ta situacija bilo na koji način promeni, tog momenta mi gubimo svaku vezu sa onim što smo doživeli ranije.

Doslovno u jednom dramskom smislu, u jednoj dramskoj situaciji to bi značilo da ja sa vama razgovaram i dok sa vama razgovaram ja u glavi držim i predmet razgovora i sve ono što ste mi vi pre toga kazali, pri čemu naravno kada je u pitanju drama tu ne bi trebalo da bude reč o idejama nego o jednoj dramskoj situaciji u kojoj bi izvesna fakta igrala važnu ulogu.

Onoga momenta međutim kada sad uđe jedno treće lice, tog momenta mi kompletno gubimo pamćenje, ali isto tako gubi ga i ono treće lice iz neke prethodne situacije i u vezi sa bilo čime o čemu je razgovarao sa nama dvojicom. Javlja se potpuno nova situacija za koju ja još ne vidim načina da se ona dramski izvede.

Koliko mi se čini evidentno je da drama mora biti suludo komična, ali naravno da iz te komične situacije, komičnih odnosa proizađe ona suštinska otuđenost naša, koja je između ostaloga i bazirana na neadekvatnom radu naše memorije, odnosno na nesposobnosti takođe naše inteligencije, da iz naše memorije izvlači konzekventne zaključke.

Glavna prepreka u pisanju ove drame i zamišljanju uopšte ovakve situacije je to što pod datom pretpostavkom ja ne vidim kako bi se ikakav dijalog mogao odvijati, kako bi se uopšte bilo kakav odnos mogao uspostaviti, jer u sukcesiji tih gubitaka memorije mi bismo u svakoj novoj situaciji bili zapravo tabula rasa.

Drama se prema tome izgleda uopšte ne može napisati. Što ne znači da pokušaj ne bi vredeo truda.

Umetnost i stvarnost XI deo

Dnevnik, sreda, 4. maj 1983. godine.

Beleška za esej „Umetnost i stvarnost“ (Nastavak 4.)

Tamo gde nema političke slobode, pravog, a ne prividnog političkog pluralizma, ne može biti ni umetničke slobode. Ako je ima ona je uslovno dodeljena, arbitrarna, a ne prirodna posledica jedne prirodne slobode.

Politička javnost je osetljiva na disonantna, alternativna shvatanja, ono što se pogrešno, simplifikovano, zove opozicionarnim u jednom umetničkom delu i kada ona nisu izraz piščevih shvatanja nego nužna, konzekventna posledica umetničke stvarnosti u delu, dakle nerazlučivi deo lika literarnog junaka,



samo onda ako je ona preosetljiva i na takva shvatanja u građanskom životu. U jednoj demokratskoj zemlji, buržoaskih standarda, nemoguće je zamisliti nekog uglednog političara koji će polemisati sa ličnostima i shvatanjima nekog literarnog junaka. Kod nas je to nemoguće.

Kod nas se to zapravogotovo uvek i dešava.

Petak, 6. maj 1983. godine.
Temporalnost u Zlatnom runu, (Izvod iz pisma prof. Anđelković)

Ovo su nekoliki izvodi iz pisma gospođi Anđelković, profesorki iz Novog Sada, koja piše magistarski rad o problemu vremena u mojim delima.

U ovom pismu joj skrećem pažnju da se upravo u Zlatnom runu problem vremena rešava na jedan sintetički način i da se tu najbolje vidi moje shvatanje vremena, koje je prilično polovično, nedovršeno u drugim mojim knjigama. Izneću ovde samo dva izvoda koji su od interesa i ulaze u beleške o Zlatnom runu.

„(...) Vreme je,“ kažem, „uistini jedna od konstruktivnih tema mojih romana, da u Zlatnom runu možda postane bitna. Moj bi Vam savet dakle bio, da se u prvom redu koncentrišete na tu knjigu u kojoj je ne samo sinteza shvatanja vremena, već i pokušaj njegovog uzdizanja u ontološku sferu pretvaranja vremena u osnovni uslov života i smrti.

Nažalost tome se istavlja jedna ozbiljna smetnja. Suština rešenja problema vremena postavljenu kroz V knjigu Runa, a dovršenog u smislu postavljanja u VI, koju pišem, nalazi se tek u VII, na kojoj takođe upravo radim.

Bez VII knjige mislim da je moje shvatanje vremena teško ispravno razumeti, gotovo nemoguće objasniti. Imam utisak da prvih šest knjiga navode na izvesna mehanička objašnjenja, u kojima će forma nužno zamenjivati, pa možda i izneveravati sadržaj.

Ako postoji tema na kojoj sam najviše povodom Runa radio bila je tema vremena, u mom literarnom dnevniku, pisanom kao izgovaran u diktafon, nije posvećeno mnogo reči,

a ti dnevnici su zapravo jedini autentičan i legitiman izvor za shvatanja ne samo mog odnosa prema vremenu kao kategoriji, već i procesa u kome je taj odnos nastao i nastaje, jer sam proces još nije završen premda se obrisi te moje ’filosofije’ već sasvim dobro naziru. Krug je postavljen i iz njega se neće izlaziti, pitanje je samo njegovog obima i njegove funkcije.

Za mene je nemoguće za sada da kristalno jasno formulišem sve svoje definicije vremena i interakcije tih definicija u okviru proze, osim ako ne bih hteo da improvizujem. Improvizacije su korisne samo ako su spontane, dakle nastale kao nuzprodukt praktičnog rada na rukopisu, a takve su one iz mog dnevnika, sve bi ostale bile veštačke i neumesne. (...)“

Dalje slede predlozi kako bih mogao da joj pomognem u radu, a zatim sledeći izvod:

„(...) Ipak želim najilustrativnije i simplifikovano da Vam pružim uvid u teme VI i VII knjige Runa što se tiče vremena. Na kraju VI knjige umire Gazda Simeon Njegovan konačno. (...)“

(Moja primedba. Ovo nije sasvim tačno, on zapravo ne umire. Umire u fizičkom smislu, u onome u kome mi na smrt gledamo.)

„VII knjiga počinje stilski na sasvim nov način. Pričam iz praistorije o izvesnom mladiću iz roda pelaških Kentaura, po imenu Noemis, što je anagram od Simeon, i događa se u vreme u kome još nije postojala istorijska hronologija. Bežeći pred Heraklom dolazi Noemis u Elevsis, tamo u susretu s boginjom Demetrom koja je izgubila Persefonu, ćerku, ulazi u oblast granice između paraistorije i mita putem uzimanja svete elevsinske droge.

Ako ste čitali „Homerovsku himnu Demetri“ znate o čemu je reč. Ja ne ulazim u elevsinski ritual koji se tek tu pred nama ustaniovljava, već u sam mit Demetre i Persefone, mit o smrti i ponovnom rađanju.

Droga prenosi Noemisa u Jolk i on se ukrca na Argo u kome stvarni polubogovi i heroji, ne Grejvsove racionalizacije, polaze u potragu za zlatnim runom, ne zlatom, već velikom tajnom između života i smrti. Jedini nevernik, jedini racionalan čovek, u pežorativnom smislu, na toj svetoj lađi je Noemis.

Njegovo mesto nije tu. Noemis prolazi sve avanture Argonauta u jednoj interpretaciji, koja je sasvimsuprotna i Grejvsu i mom vlastitom racionalizmu izraženom kroz priču o istoriji Balkana, a zatim biva prepoznat kao neposvećen, namazan izmetom i izbačen na obale Trakije da do runa nikada ne stigne.

Ali ta Trakija od koje počinje istorija, a i moje knjige, ako se u njima kružno vreme razvije u linearno, zapravo je pakao u kome, pre nego što će usesti na Crnog konja i postati torbar, trgovac, sreće Noemis, sada već Simeon, Orfejevu glavu u izvoru, Tezeja na poslu u Hadu, Sizifa i ostale prokletnike, čime se istorija i egzistencija izjednačuju s paklom.

Dalji tok je već dat kroz postojeće knjige od I do VI. Da dodam samo još dve bitne stvari. Na Argu se zbivajuarhetipovi svih bitnih zbivanja iz istorije porodice Njegovan i lično Simeonske. Istorija je tamo samo ponavljanje ehetipova mitskih, svevremenskih, situacija. Mit dakle nije bezvremen, već svevremen.

Druga pojedinost je vezana za epilog u kome se vraćam na Badnje veče u Turjaku. U požaru u kome gubi Gradščinu, pretvara se mrtvi Simeon u Crnog konja i pošto prvi put nije uspeo da dođe do zlatnog runa svoje večne forme, sada oslobođen življenja i umiranja, upućuje se na jug u Arkadiju, nepostojanje, večnost. (...)“

Nevesele ideje

Dnevnik, utorak, 26. april 1983. godine.
Nekoliko neveselih ideja.

Kami je u Mitu o Sizifu rekao da:

„(...) Prvi korak duha je da razlikuje ono što je istinito od onoga što je lažno. (...)“

Ja bih dodao da je drugi korak duha da shvati kako mu ovo razlikovanje malo koristi u životu, čak mu život otežava. Ako je memorija ilovača, onda otisci naših doživljaja u njoj liče na plitke otvorene grobove.

Bolje je ponoviti trivijalno upoređenje sa grobljem u kome su kao i na svakom groblju izvesni grobovi zarasli u korov, a na izvesnim uvek nalazimo sveže cveće. Reći da je život težak, znači sakriti od sebe istinu da je on tragičan. Jedino vlastita nesreća je nesreća, tuđa je tek upozorenje.



Petak, 29. april 1983. godine.
S Mitom o Sizifu – A. Kamija. (Nastavak.)

Na 26. strani kaže Kami:

„(...) Mačkin svet nije svet mravojeda. Izreka ’svaka misao je antropomorfijska’ nema drugog smisla. Isto tako duh koji nastoji da shvati stvarnost može da se smatra zadovoljnim samo ako je sveden na misaone izraze. Kad bi čovek uvideo da i svemir može da voli i pati, on bi bio izmiren. (...)“

Ja lično sumnjam u to, sumnjam upravo zato što u ovom vidim protivurečnost i to u okviru onih protivrečnosti o kojima on upravo govori kao o jednoj konstituanti ljudskoga duha.

To što bi čovek shvatio da i svemir može da voli i pati ne bi ga izmirilo sa svetom, jer on ne bi znao da li je ta patnja i ta ljubav svemira slična njegovoj, dakle da li je antropomorfijska. On bi bio izmiren samo onda ako bi ta ljubav i patnja svemira bila slična njegovoj patnji. Dakle ako bi bila u stvari antropomorfijska ljubav i patnja, inače ne.

Da, saznanje bilo čega osim konačne tajne, koja je uostalom nedostupna, mi čak i ne znamo u čemu se ona zapravo sastoji, nekorisno je. Saznanje samo povećava obim naših neznanja. U tome je paradoks umai koren onoga i koren onoga što zovemo duhovnim apsurdom čovekove situacije.

Kruševačka afera.

Trpko mi šalje „Politiku“ od subote 23. aprila 1983. godine. U rubrici kulturni život pod naslovom „Kako objasniti ’Obešenjaka’“, piše se o premijeri moje drame u Kruševcu. Podnaslov: „Premijera koja je uzbudila Kruševac“, „Drama Borislava Pekića u režiji Nebojše Bradića“, „Savremena i antidogmatska predstava“. Članak glasi, potpisan sa S. Žikić:

„Posle dve kontrolne probe i odlaganja premijere i najzad posle očigledno bespredmetne rasprave između jednog broja kulturno-političkih i kulturnih radnika u Kruševačkom pozorištu, konačno je izveden Pekićev ’Obešenjak’ u režiji mladog reditelja Nebojše Bradića.

Tekst, da odmah kažemo, nikad nikada bio sporan, a vršilac dužnosni upravnika Kruševačkog pozorišta Ljiljana Đoković-Simonović tvrdi da ni sada nije sporan. Izvestan broj društveno-političkih radnika odgovornih za kretanja u kulturi i umetnosti smatrao je da predstava ne nudi filozofiju nade, pa su u tom pravcu išla i rediteljska i glumačka ’pojašnjavanja’ teksta.

’Tačno je, bilo je sučeljavanja mišljenja političara i kulturnih radnika, ali izvođenje predstave ni jednog trenutka nije došlo u pitanje’, kaže Ljiljana Đoković-Simonović.

Predstavu nisu odložili političari. Uostalom ona javno nije ni bila najavljena, nego je bila interno u pozorištu planirana premijera za 5. april. Pošto je reditelj prihvatio neke primedbe izrečene na kontrolnim probama, normalno je bilo da se premijera odloži.

Posle premijere osnovan je utisak da stvarno ničeg neuobičajenog i spornog nema, sem rediteljevih ustupaka jednom broju drugova odgovornih za kulturno-umetnička zbivanja koji su u ’Obešenjaku’ dobro zapazili odsustvo svake nade, ali su to pogrešno povezali sa našim društvenim kontekstom.

Jer i rediteljski postupci i vanvremenski i vanprostorno intonirane scenografije i kostimografije istina nude ironičan pristup prema svakom +obešenjaku’ i ’obešenjaštvu’, dakle šeretluku, prema svakom dogmatizovanom i samodopadljivom cilju i nameri.

’Nismo želeli da napravimo predstavu kao kritiku bilo kojeg društva, pa ni ovog našeg’, rekao nam je reditelj Nebojša Bradić. ’Reč je o zajednici koja ni jednog trenutka nije identifikovana. Vešanje u tom imaginarnom društvu ne predstavlja smrt, nego traganje za smislom akcije koja se preduzima. U suštini reč je o problemu čovečnosti, o razračunavanju sa raznim vrstama dogmi’.“

Vrlo je interesantna psihologija. Politički Kruševac ne pristaje na predstavu koja poriče svaku nadu, samo onda ako se to poricanje svodi na Jugoslaviju, pa možda u užem smislu i na Kruševac.

Politički Kruševac, međutim, pristaje poricanje nade u bezvremenom i vanprostornom pozorišnom zbivanju, dakle i u svevremenu i u sveprostoru.

Politički Kruševac ne vidi da je to jedno isto i da ako jedna drama znači za svaki prostor, i za svako vreme beznađa, ona znači i za ovo vreme, pa i za Kruševac.

Neobjavljen dnevnik 22.4.83

Dnevnik, petak, 22. april 1983. godine
S Mitom o Sizifu – A. Kamija. (Nastavak.)

“(…) Mi živimo od budućnosti, (…)” veli Kami.

Ja bih rekao da mi živimo za budućnost, ali od prošlosti. Kamijeva definicija stajala bi jedino onda kada bi pojam budućnosti bio izjednačen sa pojmom nade.

Kada bi se vrednost nedogođene budućnosti iscrpljivala u nadi kojom nas ova brani od osećanja apsurda. Kad te nade ne bi bilo, vrlo bi teško bilo naći neki umesan razlog za život, pa ipak je ta nada zasnovana na izvesnim iskustvima prošlosti.



Bez nje bila bi ona neodređena, nefiksirana, nedelatna. Bilo bi to slepo hodanje po nepoznatom zemljištu u kome znamo da ćemo negde stići, ali ne ni kada ni gde. Onda bi to bilo lutanje, a ne svrsishodno kretanje.

Tu svrsishodnost našem životu daje prošlost, premda nam se uvek čini da se sama svrha nalazi u budućnosti. Vrednost stvarima može se odrediti tek kad one prođu.

Tek se u prošlosti među njima uspostavlja izvestan sistem vrednosti, koga sadašnjost u kojoj se događaju onemogućuje, a u kojima budućnost u kojima će se oni tek dogoditi, daje lažnu predstavu.

Razlozi, oni koreni apsurda, zato su uvek iza nas, iza tačke u kojoj trenutno stojimo. Ispred nas je beskonačno polje mogućeg, jedna praznina koju mi i ne zajući ispunjavamo slikama, projekcijama prošlosti.

“(…) Svi ljudi ne žive,” kako veli Kami, “kao da ne znaju za smrt, nego kao da nje nema. (…)”

Inače bi vrlo teško bilo živeti. To njeno nepostojanje u životu, iako se svuda oko nas umire, iako i mi živeći umiremo, ne razrešava apsurd, ali čini da se on većine ljudi ne tiče. Da ih ne dotiče uzaludnost njihovih napora i besmislenost njihovih života.

Sutra je velika obmana. U prvom redu zato što će ono bezuslovno jednom postati juče, a onaj munjeviti trenutak u kome će ono biti danas, to je jedina njegova faza koja bi nas se morala ticati, ali koju najčešće i ne opažamo.

Upravo s toga nama vladaju i održavaju nas sećanja i nada, dva otpora duha apsurdu, ali i dve najbitnije potpore apsurdu, jer bez sećanja i nade, apsurda ne bi bilo. Ali bez sećanja i nade ne bi bilo vredno živeti. Pa smo opet na istom.

Saznanje kao polip ili kao jaje.

Obim moći naše inteligencije, uvek se može definisati kao granica naših nemoći. Granica između kopna i vode pripada i zemlji i moru podjednako. Granica između spoznaje i tajne zajednička je. Ono do čega smo dospeli određuje i sve do čega nismo stigli.

Ako obimu našega saznanja o svetu, ako tome obimu damo opipljiv oblik jajeta, ma koliko se ono širilo, povećavajući jaje naše spoznaje, ova kora kojom se odvaja od naših neznanja biće uvek i kora tajne. Ali tajne čiji se obim nikad ne smanjuje. Tu je paradoks racionalistički shvaćenog saznanja kao postupnog procesa kojim prodiremo u tajne sveta.

Ali ako bi saznanje jedne druge vrste predstavili ameboidnim polipom, mogli bismo zamisliti kako neki od njegovih produženih krakova, nezavisno od obima tela, prodire u tajnu tako duboko da ostale spoznaje, ostale pipke čini nepotrebnim. Ako su istine povezane, očevidno je da se negde u nečemu nalazi i ona koja ih povezuje, jedno načelo koje je i cilj našeg saznanja.

Omča za „Obešenjaka“. („Večernje novosi“ o kruševačkoj aferi.)

Danas sam od Nenada Petrovića dobio kopiju članka iz „Večernjih novosi“, gde, međutim, datuma nema, koji glasi:

„Varničava rasprava oko premijere drame Borislava Pekića u Kruševcu. ’Obešenjak’ je izbegao omču. Pekićev tekst najpre je podelio kulturne i političke radnike Kruševca da bi zatim u argumentovanom i demokratskom dijalogu ipak bilo odlučeno da se premijera ’Obešenjaka’ održi.

Razgovor je pomogao reditelju i glumcima da neka mesta u predstavi pojasne. Zamalo da se Kruševac podeli oko ’Obešenjaka’ Borislava Pekića, dela koje je Kruševačko pozorište pripremalo u režiji mladog reditelja Nebojše Bradića.

Rascep između kulturnih radnika i jednog broja političkih poslenika ipak se nije dogodio, zahvaljujući naporu jedne i druge strane da se uspostavi dijalog posle koje su preksinoć na kraju druge kontrolne probe u pozorištu argumenti nadvisili strah od rizika.

Tako je sa ’Obešenjaka’ skinuta silom vezana omča i Kruševljani će videti premijeru ovog dela. Do pre neki dan sve je bilo u redu sa pripremanjem ove predstave koju je Programski savet pozorišta uvrstio u repertoar. Premijera je bila planirana za 5. april, a nekoliko dana ranije igrana je kontrolna proba za jedan broj kulturnih i političkih radnika.

U diskusiji je više oko Pekićevog teksta, nego oko predstave došlo do konfrontacije. Kulturni radnici isticali su da se Pekićev slojeviti i višeznačajan tekst zasniva na ironičnom i apsurdnom delu koji je vanvremenski i vanprostorno situiran, te je poruka drame saglasna sa borbom protiv opšteg zla.

Nekoliko političkih radnika, međutim, ukazivalo je da „Obešenjak“ nudi beznađe, vešala kao izlaz, i teške aluzije na domaće vrednosti i okolnosti, upozoravajući da bi predstava mogla da izazove teške političke posledice. Ulje na vatru dolio je reditelj Jovan Putnik, koji je u svojstvu umetničkog rukovodioca pozorišta vodio ovu tribinu, napomenuvši da se otvara problem koji može da izazove asocijaciju na „Golubnjaču“.

Kruševljani su ipak pokazali da ne žele nikakav referendum o jednoj predstavi, pa je verovatno i to navelo jedan broj ljudi da se bojažljivo opredele prema bliskoj premijeri.

Dijalog je pomogao reditelju i glumcima da pojasne neka mesta u predstavi, tako da je druga kontrolna proba potvrdila, po mišljenju više desetina učesnika u diskusiji, da je predstava u međuvremenu dobila u kvalitetu i da je napravila pravi zaokret ka angažovanom pozorištu.

Ipak na kraju kontrolne probe oprečna mišljenja su se svela na konstataciju da su normalna, s obzirom da je pisac višeslojne asocijacije i da Kruševljani nisu navikli na dijalog ove vrste.

U međuvremenu se, međutim, neko potrudio da proturi vest kako su navodno političari zabranili prikazivanje ove predstave, pa se tako stvorila naelektrisana atmosfera. Ipak posle druge kontrolne probe i razgovora, neke dileme su raščišćene.

Posle preksinoćne rasprave glumac Dušan Jovanović, predsednik Programskog saveta, istakao je da ovo telo nema potrebe da se sastaje i izjašnjava da li će predstava ići ili ne, pošto nije ni stavio veto“.
Pisac članka je B. Popadić.

Kultura feudalizma

Dnevnik, petak, 22. april 1983. godine
Kultura feudalizma. (Povodom afere sa „Obešenjakom“.)

Nened Petrović mi telefonom javlja za članak u „Novostima“ pod naslovom „Obešenjak izbegao omču“ .

U članku se govori o aferi koja je povodom kontrolnih probi u Kruševačkom pozorištu izbila povodom priprema za moj komad „Obešenjak“. Izvesni političari su našli da se tema može odnositi i na našu stvarnost.



Naravno da se odnosi, ta o tome sam i čitav esej napisao pod naslovom „Pozorište kao ispovedaonica“. Kroz Kruševac je puštena vest da je predstava zabranjena.

Izgleda, međutim, da su čuvari naše stvarnosti zadovoljili se izvesnim skraćenje komada, čim je reditelj prema novinama „pojasnio“ taj komad.

Javlja mi se povodom reprize „Vampira“ Filip David. Kaže da je o kruševačkoj aferi bilo nekoliko članaka, ali da se ipak sve završilo dobro, i da je premijera imala velikog uspeha.

Sve premijere uvek imaju uspeh, sudbinu komada, međutim, određuju ostale predstave. Jedan od njih dvojice, ne sećam se više ko, citirao mi je jedan članak u kome se kaže da je problem nastao oko toga što Kruševljani nisu navikli na ovakvo postavljanje tema i na ovakve dijaloge koji su imali prilike da čuju u „Obešenjaku“.

Ja se ne osećam krivim što su se sa takvim dijalozima suočili. Ja im nisam ponudio „Obešenjaka“, niti me je iko pitao za dozvolu.

Naša pozorišta u unutrašnjosti nemaju običaj da od pisca traže odobrenje za postavljanje njihovih komada.

Za njih živi pisac uvek je već 50 godina mrtav, a njegovo delo – javno dobro, odnosno javno zlo, kako kad.

U vreme skidanja sa repertoara „Golubnjače“, „Obešenjak“ u Novom sadu prolazi bez primedbe. Kruševac ispravlja ovaj propust Novog Sada, neki drugi grad otićiće i dalje, kuda, videćemo.

Jugoslavija postepeno postaje zemlja kulturnog feudalizma, gde malim baronatima, agilucima, vladaju suvereno lokalni baroni i određuju pravila igre za svoju teritoriju.

Možda se uskoro neće više pisati za umetnost, pisaće se za Kruševac, Kraljevo, Tuzlu, Novi Sad, Celje, Vranje ili Skoplje.

Slučajno se dogodilo da ja za ovu aferu saznam još u njenom toku, tačnije rečeno neposredno pošto se ona završila, a izgleda nije naročito dugo ni trajala.

Obično saznam za stvari koje me se tiču ili posredno ili neposredno nekoliko meseci nakon što su se one završile i predstavlja veliko zadovoljstvo čitati nakon nekoliko meseci u isečcima izveštaje o tim aferama, pošto su one već davno mrtve.

Da ih pratim tokom njihovog nesrećnog odvijanja to bi svakako uticalo i na moj mir i na moj rad, ovako nema nikakvog uticaja, naprotiv imam utisak da čitam jednu istoriju koja se mene ne tiče, koja me se ne tiče ne samo zato što je mrtva, što se više ne odvija, već zato što imam utisak kao da se ni onda mene nije ticala.

Umetnost i stvarnost X deo

Dnevnik, četvrtak, 21. april 1983. godine.
Umetnost i stvarnost (Beleška za esej.)
(IX deo Ovde)

Nastavak beležaka za esej „Umetnost i stvarnost“. Pod pretpostavkom da znamo šta je umetnost a vudećemo da ne znamo sve dok ne definišemo stvarnost kojom se ona u načelu bavi, dakle da bismo uopšte načeli tu temu moramo definisati strvarnost.

Moramo videti šta ona ne obuhvata, a šta obuhvata, i dali ima nečega što ona uopšte ne obuhvata. Moramo, dakle, definisati njen opseg, njeno značenje, njene forme, i njene slojeve, odnosno nivoe. Moramo videti postoji li stvarnost višega reda, kojima umetnost treba da se bavi i one nižega, koje mora ili može zanemariti?



Postoje li zatim stvarnosti koje znače više od sebe, obuhvataju dakle nešto od univerzalne strukture što kao zamršena arborizacija ispod empirije povezuje pojave a ponekad ih i snabdeva svrhom?

Sve u svemu moramo znati šta je stvarnost kojom želi naša reč, misao, da se bavi. Tek potom možemo pristati uopšte da razgovaramo o onome o čemu mnogi neprofesionalni posmatrači i sudije umetnosti žele najpre da govore – o načinu bavljenja stvarnošću.

Niko od njih očigledno nema ništa protivu izvesne, pa i tabuisane stvarnosti kao sadržaja umetničkog dela. Oni se protive načinu, čak i kada je on ispravan, čak i kad je on jedini.

Takvi ljudi ne zahtevaju od umetnosti zapravo nikakvu stvarnost, oni žele naprosto da ona u nju projecira njihove ideje o njoj. Kad to čini umetnost je OK, kad ne čini ne valja. I opet, dabome, nije reč o stvarnosti već o načinu, o njenoj interpretaciji.

Zamislimo da je magičnim putem jedan od konzervativnih duhova, iznenada postao obdaren talentom književnog izražavanja.

Da li bi on stvarnost i dalje gledao na stari način? Ja ne verujem. Čim bi stao da je umetnički interpretira, ona bi se deformisala u meri u kojoj je on talentovan, ali umetnički, stvaralački deformisala.

Pritom takav čovek bi zaboravio ili upravo tek tada osetio da je ranije, dok dara nije imao, takođe deformisao stvarnost, samo bez stvarnog uspeha.

Ovde leže koreni dihotomije kod pisaca koji se bave aktivnom politikom. Pre ili kasnije, zavisi od dara, moraju se oni opredeliti, inače će i na strani politike i u zoni umetnosti proizvoditi mrtvorođenčad.

Posmatrajte dete koje se igra nekim predmetom naše stvarnosti, stvarnosti odraslih, jer to su zapravo dve stvarnosti, u stvari dva lika jedne iste stvarnosti. Ono se ni najmanje ne oseća obaveznim našoj logici premda za nju zna, pa joj se i vraća čim igra prestane.

Dete ne menja stvarnost kao što to ni umetnost ne čini, ono je samo drukčije vidi i tumači. Putem imaginacije koja je u srodstvu sa stvaralačkom, a i sa ludačkom, dete će u komadu svijenog drveta videti revolver u igri i ponašaće se kao da ga zaista ima u ruci.

Kad igra prestane dete će odbaciti revolver i on će tog momenta opet postati obično drvo. Na početku igre lopova i žandara, detinja će se imaginacija izvesno vreme morati boriti sa nasleđenom logikom odraslih i sa vlastitim iskustvom, da bi od drveta u ruci uistinu napravio revolver.

Niža objektivna stvarnost mora biti savladana da bi ustupila mesto jednoj višoj – subjektivnoj.

Dodajem da je ova subjektivna stvarnost višeg reda isključivo u umetnosti. U nauci, u politici, ako se ona kao nauka shvati, ona je nižeg reda. Ono što, na čemu bazira umetnost, od toga trpi i nauka i politika. Subjektivno je oblast umetnosti objektivno oblast drugih oblika našeg saznanja i naših aktivnosti.

U vatri igre, da nastavim metaforu, kasnije, doživeli smo svi to u svom dečijem iskustvu, za dete će to drvo izvesno vreme zaista biti revolver, jer bez tog momenta apsolutnog uživljavanja igra nije moguća.

S umetnikom se događa nešto slično. Nešto na sredini između imaginarnog poimanja i patološkog shvatanja realnosti. To je onaj presudan kreativni momenat u kome subjektivno oko iza i u objektivnoj realnosti nazire i neke njene druge mogućnosti, druge realnosti koje normalno sazdano oko ne vidi.

Većina ljudi koji danas tako strasno, ja verujem čak i iskreno, osuđuju izvesne interpretacije realnosti u književnosti, odavno su prihvatili i priznali takvu slobodu slikarima, koji čine isto što i mi. Gledaju stvarnost svojim očima. Pikasovljeve geometrijska žene ne moraju im se sviđati, ali ih oni više ne smatraju kontrarevolucionarnim.

Dete, ludak, i umetnik kao neka vrsta metaforične simbiozedeteta i ludaka nisu izabrali slobodu, oni su na slobodu prinuđeni, jer je sloboda osnovni uslov njihovog postojanja, i postojanja dečije imaginacije i postojanja ludačkih patoloških svetova i postojanja slobodnih umetničkih interpretacija stvarnosti.

Dakle oni su prinuđeni na slobodu koje se normalan čovek odrekao shvatajući da je život moguć samo dok mu pristupamo istom ili približnom logikom, inače nastaje haos u kome je živeti nemoguće.

Dakle, ono što je u životu umetnosti život daje, u stvarnom životu – ubija. Ili ono što nam u stvarnom životu omogućuje da kako tako živimo u umetnosti je smrtonosno. A to znači ista logika.

Refleksija jednako slika jednako refleksija. (Za Zlatno runo VII)

Jedna beleška o Runu. Runo VII je refleksija, odnosno misao pretvorena u vizije, odnosno slike sa nadom da će ih čitalac čitati kao misli. Primer: Noemisov susret sa Sizifom u Trakiji.

Slika Sizifa u Trakiji potekla je iz razmišljanja o apsurdu, a mora kod čitaoca, obrazovanog bar, pa čak i ovog drugog samo ovaj to neće moći artikulisati, izazove ponovno refleksije, bar bar izvesna osećanja apsurda. Sama slika neće u sebi imati refleksija.

S mitom o Sizifu

Dnevnik, sreda, 20. 4. 1983. godine.

S mitom o Sizifu A. Kamija. (Nastavak.)
Kami, Mit o Sizifu, nastavak razmišljanja. Na strani 23. Kami kaže:

„(...) Umor je na kraju čina mahinalnog života, ali s njim istovremeno započinje kretanje svesti. On je razbuđuje i izaziva nastavak. Nastavak - to je nesvestan povratak lancu, ili - to je konačno buđenje. Na kraju buđenja pojavljuje se, s vremenom, posledica: samoubistvo ili obnova. Po sebi, zlovolja ima nešto odvratno.

Ovde, međutim, ja moram da zaključim da je ona dobra. Jer sve počinje sa svešću i sve vredi samo pomoću nje. Ove primedbe nemaju ničeg originalnog. Ali su one očevidne: to je dovoljno za neko vreme, prilikom kratkog ispitivanja porekla apsurda. Jednostavna „briga“ je u početku svega. (...)“



Sećam se sa koliko sam istrajnosti i sa koliko brige beležio svoje misli o umoru i neraspoloženju sredinom pedesetih godina. To je zapravo bio moj pokušaj da definišem ishodične tačke apsurda, da pronađem njegove eventualne izlazne tačke, da mu izmerim opseg, značenje, i da ga na taj način racionalnim definicijama pobedim.

Onako otprilike kao što se zamišlja da će otkrivanje dubokih korena neke traume otkloniti posledice ove traume po nečiji život. Umor je dragocen. Umor nas primorava da mislimo.

Da mislimo o svemu što ga je izazvalo. Umor nas približava vratima, ali vrata ta su zatvorena. Samim osećanjem, poznavanjem umora, ona se neće otvoriti. Moramo prepoznati njegove razloge.

Sada nastaje jedan beskonačan krug samoobmane kojim štitimo i nesvesno svoje pravo na život, kad ga već imamo, kad smo ga već iskusili.

Tražeći uzroke umoru na kome se temelji i naša briga i naše raspoloženje, briga okrenuta budućnosti, neraspoloženje prošlosti, premda je briga za sutra samo projekcija neraspoloženja onim što je bilo juče.

Mi te razloge nalazimo uvek, nalazimo tamo gde caruje privid. Umorni smo od velikih neskladnosti našeg zanimanja, braka, očinskog ili finansijskog položaja, niz skupljenih neuspeha, monotonije svakidašnjice, ili dramatičnih trenutaka kojim se ona prekida, koji bi zapravo morali da budu cenjeni, za kojima bismo morali žudeti, ali koji nas odnekuda smrtonosno zamaraju, zamaraju više nego monotonija.

Pronalazimo da smo umorni od svega osim od života.

Zamišljamo u stvari da je sve to što smo okrivili za naš umornešto drugo, a ne život. Da je život nešto što nas mimoilazi i da bi sve bilo drukčije ako bi dosadašnji pseudo-život zamenili za onaj pravi.

Tada se čine ona čuvena spremanja u životu sa posledicom da se nakon kratkog inicijalnog oduševljenja novim stanjem uvidi kako se stvarno ništa nije promenilo.

Soba u kojoj smo zatvoreni ostali je ista, samo su komadi nameštaja izmenili mesto. Ono što zamara ostalo je. A to što zamara je sam život. A iz njega se kao iz sobe može izaći samo na jedan jedini način.

Na strani 23. ima Kami jednu vrlo lepu misao. On kaže:

„(...) u toku svih dana bez sjaja vreme nas nosi. Ali uvek dođe trenutak kada treba i njega nositi. (...)“

O mom shvatanju Arkadije u Runu.

Kao i eden, Arkadija je u prvom redu priroda, ali ne kao sredina, kao veštački vrt kojim se finguira neki lirski panteizam, već kao deo nas, nas koji smo nerazlučivi deo njen.

To nije romantičarski povratak prirodi, tirolska koliba kraljice Marije Antoanete, već samosaznanje enozisa, Arkadija je dakle jedan piktografski simbol.

Arkadija je potom i apstrakni prostor konačne forme jedog bića, kraj njenog očajničkog kruženja kroz oluke života u potrazi za zlatnim runom. Istočnjačka nirvana, zapravo, bezobličnost i nematerijalnost koja je u literarnoj simbolici predstavljena Crnim Konjem bez belege, jednom savršenom konačnom formom, dakle samim zlatnim runom.

Najsavršenija forma je uostalom ona koja ne postoji. Ovo se stanje nepostojanja simboliše u samoj knjizi razlikom između prvobitne Arkadije na Peloponezu, kod mene na početku vremenskog ciklusa, a u Argu kompoziciono, dakle u VII knjizi, koja je vidljiva, opipljiva, geografski locirana, zemaljska i stvarna, i konačne Arkadije u epilogu, koji se ne vidi, uostalom kao ni Crni Konj koji njoj stremi, jer je ona u drugoj dimenziji, van postojanja.

Pošto je spajanje sa prirodom moguće samo kroz telesnu smrt, a postizavanje savršene konačne forme moguće jedino u nepostojanju, Arkadija u kojoj nestaje Simeon Njegovan, alias Noemis, alias Crni Konj bez belege, je smrt koja ne postoji.

Svet kao eksperiment

Dnevnik, sreda, 20. 4. 1983. godine.
Svet kao eksperiment i njegova zamorčad.

U Besnilu sam negde u prvoj petini (strana 130., prim Lj. P.) zapisao razmišljanje lekara Luke Komarowskog. Ono glasi:

„(...) Zašto da ne ? U naročitoj laboratoriji neograničene eksperimentalne populacije, beskonačnih mogućnosti za biohemiske kombinacije? Jednoj Zemlji, na primer? Ljudske predsave o Zemlji, čak i posle mirenja sa solarnom teorijom nepopravljivo su pompezne.



Ljudske predstave o kosmosu neizlečivo antropocentrične. Koliko su, u međuvremenu, istinite? Da li je, uistinu jedino čoveku, s njegovom besmrtnom dušom, dato i pravo da eksperimentiše s drugim živim bićima?

Da li je uistinu, jedino on može, sme, ume svoje istine saznavati putem patnje, nesreće, umiranja drugih? Jedino on u tzv. laboratorijama imati krvave žrtvenike svoje žeđi za sazbavanjem.

Zar i čovekova Zemlja ne bi mogla biti tek nečija laboratorija, ljudi nečije eksperimentalne životinje, na kojima neka napredna civilizacija s humanom ravnodušnošću prema životu, testira svoje intergalaktičke insekticide, a visokosisarska ih populacija ovde dole u agoniji doživljava kao sve strašnije bolesti. Naravno da bi to Zemlja mogla biti. Da li bi ljudi to mogli biti?

Jer, što je u Sunčevom sistemu čovek, u drugom može biti insekt. Insekt progonjen ovde, može biti gospodarska rasa negde drugde. Ekologija ne poznaje univerzalno prvenstvo, a biologija nikome ne priznaje pravo da večno bude u vrhu života.

To bi na razuman način objasnilo uništavajuće epidemije, tumačene dosad spontanostima nepoznatog mehanizma. I Mojsijeve biblijske pošasti, i Crnu smrt, kugu od 1347, koja je do 1350, samo za tri godine eksperimentisanja bacilom Pasteurella Pastis, odnela trećinu Evropljana,

četrdesetak miliona ljudskih zamoraca, podleglih ekstrastelarnoj inokulaciji španskom influencom ranih dvadesetih ovog stoleća, laboratorijsku regularnost kineskih epidemija, vulkanske provale smrtonosnih infekcija među kičmenjacima, pa, zašto ne, i tri bolesnice na aerodromu Heathrow.

Jasne bi postale propasti Atlantisa, drevnih mediteranskih civilizacija, Astečke imperije, i s naučnom preciznošću mogli bi se predvideti završeci savremenih kultura, kao što se u minut može predskazati sudbina laboratorijskih životinja koje su nadživele eksperimentalnu svrhu.

Luke se nasmešio bez radosti. Mogao je čuti kako se njemu sličnoj sentimentalnoj budali koja se protivi vivisekciji, i tamo, s one strane Mlečnog puta, odgovara: ’Za ime Boga, čemu tolika buka, pa to su dole samo ljudi. (...)“

Ovo stanovište je optimistično. Ono pretpostavlja da postoji viša inteligencija koja sa nama eksperimentiše i koja od toga ima izvesne koristi. Ali zamislimo da takve više inteligencije nema.

Zamislimo da smo mi u odnosu na stalno promenljive uslove opstanka prosto zamorčad iz čijeg ponašanja na žalost nikakva viša istraživačka inteligencija ne izvlači nikakve zaključke. Da smo mi jedan priordan, ali nekoristan eksperiment.

Besmisao koja se igra smislom. Izlaz bi naravno bio u racionalističkoj filosofiji, po kojoj mi eksperimentišemo sami sobom da bismo doveli do progresa.

Taj izlaz je sumnjiv, eksperimenti ne daju dobre rezultate i ma koliko se trudili da u naše eksperimentalne procese sa samim sobom i sa svetom u kome živimo unesemo neki red, cilj toga reda se ne vidi.

Simboličan jezik. (O simboličnom jeziku u Runu)

Simbolični jezik piktografske varijante protumačiće crtež u obliku ribe – pojmom rube. Ali to može biti u njegovom prvom stepenu značenja, na prvom empirijskom nivou smisla.

Na drugom još uvek empirijskom, ali sada posrednom, asocijativnom, crtež ribe može značiti vodu, reku ili more.

U nekom trećem, višem, apstraktnom, crtež ribe označava mutavost, ravnodušnost, pa čak i izvesnu tajnu. Nešto što se o sebi čuva da šta kaže.

To je bio put kojim sam hteo da stvorim ne samo nova značenja već i nov jezik, za posmrtnarazmišljanja Simeona Njegovana, na početku VII knjige Runa, pre nego što sam ih preneo u finale VI knjige i subsumirao poslednjim razmišljanjima Simeona Njegovana, brišući tako veštačku granicu između života i smrti.

O apsurdu

Dnevnik, nedelja 17. 4. 1983. godine.

O Noemisu, Sizifu i apsurdu. (Beleška za Zlatno runo VII.)

Apsurd je odgovoran za komično osećanje života i tako osuđujući nas na besmisao daje nam u ruke oružje, ako ne za njegovo preovladavanje, ono ipak za njegovo podnošenje. Kamijev Sizif tragičan je samo u trenutku kada mu se kamen dovaljan do vrha otme i vrati na podnožje, pa i ta slika, ako zanemarimo njeno nesrećno značenje, izaziva na prvom mestu smeh, i to refleksivno.



Kada biste takvu situaciju videli u običnom životu, vi biste se nema sumnje nasmejali, ne shvatajući da se smejete sebi, svom životu i svojoj sudbini. Ostali aspekti procesa Sizifovskog takođe su tragikomični.

Kad se čoveku čije napore posmatrate sa strane, kamen i po drugi put vrati, vi ćete se liniji nagomilavanja efekta još više nasmejati, ali kada, pošto ste ustanovili da se kamen uopšte ne može do vrha dovaljati i preko vrha prevaljati, ste videli čoveka kako to ipak i po treći put pokušava, smatraćete da je takav čovek lud, i u vama se najedanput počinje javljati sažaljenje, saosećanje, koja ubija smeh.

I priča za vas, ta vaša vlastita priča, koju vi ne prepoznajete kao svoju, postaje tragična.

Komedija ovde prethodi tragediji. Ponavljanjem slučaj postaje pravilom, izbor – sudbinom, smisao se gubi, radnja postaje besmislena, a komedija se pretvara u tragediju.

U Trakiji, dakle paklu, istoriji, životu, kad Noemis susretne Sizifa, koga neće prepoznati, on će proći sve ove stadijume osećanja, smejaće se, čuditi, osećaće najzad sućut, saosećanje, sve dok ne spozna tragičnost ove pozicije, ne prepozna Sizifa, a zatim ne seti se mita i shvati da je ono što vidi u stvari ilustracija njegove vlastite sudbine, ovde, koja započinje na obalama Trakije, na obalama pakla, života i istorije.

Ponedeljak, 18. 4. 1983. godine.
S mitom o Sizifu A. Kamija.

Rad na Runu VII vodi me ponovo nekim aspektima egzistencijalističke filosofije. Uzimam opet Kamijev Mit o Sizifu. Nekadašnje čari, ubedljivosti je nestalo, ostaje samo začaranost memorije. Sećanje na stari utisak, čar iz druge ruke. Već prva fraza izaziva otpor.

„(...) Postoji,“ veli Kami, „samo jedan doista ozbiljan filozofski problem, samoubistvo. (...)“

Ja bih rekao da je jedini filosofski problem kako samoubistvo izbeći. Pitanje međutim da li to kako obuhvata i pitanje zašto? Na prvi pogled to je čini se isti sadržaj filosofije posmatran iz različitih uglova.

Ali stvarno upravo u tim uglovima, ne u sadržaju, je sav problem življenja, sva tajna apsurda.

Kami zatim veli da nikada nije video nekoga da je umro zbog ontološkog dokaza. To je istina. Ali nije mogao videti nikoga ni da umire zbog bilo kakvog drugog dokaza.

Možda jedino izuzetak čini naučnik koji ubrizgava sebi bakcile neke bolesti da bi isprobao svoj serum. Ali tada on ne umire zbog dokaza, nego upravo zbog odsustva dokaza, zbog toga što nije dokazao ono što je želeo dokazati.

I odmah zatim jedna treća misao u kojoj Kami vidi da mnogi ljudi umiru zato što smatraju da ne vredi živeti, nije u najmanju ruku precizna.

Jer ti ljudi u prvom redu drže, ako u pitanju nije filosofsko samoubistvo, kome očevidno Kamijeva misao vodi, svi ti ljudi umiru, odnosno ubijaju se zbog toga što drže da njihov život ne vredi, ili što više njihov život nisu kadri izdržati.

To ne važi za druge ljude. Osećanje što ga ima čovek koji boluje od teškog oblika raka, ne može biti preneto na ona osećanja koja imaju ljudi koji od raka ne boluju.

Dakle, to što Kami ne vidi, odnosno vidi da mnogi ljudi umiru zato što smatraju da taj život ne vredi živeti, odnosi se isključivo na te ljude i na naročite okolnosti u kojima ti ljudi žive svoj život. Njihovi zaključci nemaju univerzalni, dakle nemaju filosofski značaj. Njihova filosofija potiče od ličnog iskustva, a ne od jednog univerzalnog iskustva, od iskusta egzistencije kao takve.

Jedino se četvrta Kamijeva ideja, i to na planu istorije, kao osnovni paradoks idealizma, može smatrati donekle neoporecivom.

A to je ideja da ono što se naziva razlogom da se živi, istovremeno je i vanredan razlog da se umre.

Reći, kao što Kami kaže, da je smisao života najpreče pitanje, razumno je opšte mesto antropocentrične filosofije. Za neku drugu možemo postati sposobni tek onda ako piznamo da se time eventualno rešava jedno ograničeno ljudsko pitanje, u kosmičkim obrisima verovatno ne nešto zanačajno, ali za nas svakako primarno.

Dakle, ukoliko naravno postoji uopšte ono što pitanjem se traži, ukoliko taj smisao uopšte postoji. A da li on postoji ili ne, ne zavisi nažalost od nas, zavisi od toga ima li svet, postojanje, ima li nekog smisla.

U protivnom i naš osobni, humani smisao, premda će važiti u okvirima humaniteta, imato dakle pre pragmatični nego metafizički značaj, neće van nas imati nikakve svrhe.

Osim dabome ako se ne uhvatimo omiljene hrišćanske religiozne i humanističko-pozitivističke zablude da je svrha postojanja univerzuma iscrpljena u samosaznavanju kroz izabranu čovekovu svest, kroz čovekovu inteligenciju.

Neobjavljeni dnevnik, 12. april 1983

Dnevnik, utorak, 12. april 1983. godine.

Šamsudovsko shvatanje srpsko-vizantijskih odnosa iz 1298. godine.

Osnovni problem sa kojim se suočavam u drugom delu treće parnice VI knjige Zlatnog runa odnosno u 1298. godini, ženidbi Milutina sa Simonidom, je izbegavanje da srpsko-grčke odnose dajem onako kako ih je slikao kroz svoju kentauromahiju Šamsudinov ciganski cirkus, pod Sigetom 1566. godine.



Naime da mrzeći Turke Srbi hvale i da im se dive. Otprilike onako kao što se kod nas 1948. godine, a i u poznatim boljševičkim čistkama, pravljeni zapisnici sa saslušanja.

Vi ste na primer mogli isledniku kod nas 1948. godine, odnosno morali ste isledniku, bez obzira kakve odgovore davali, potpipsivati zapisnike u kojima vaši razlozi za otpor komunizmu nisu proisticali iz toga što je komunizam jedan promešeni, nepravedan, nefunkcionalni poredak,

već zbog toga što ste smatrali da je upravo funkcionalan, da je on pravedan, da je on jedini moguć, i to što je on funkcionalan, jedini moguć i pravedan, i tako dalje, to je vas kao neprijatelja primoravalo na otpor. Dakle vi ste implicitno u svojoj optužbi hvalili komuniste.

Ja sam to morao izbeći u ovom pismu, jer bi bilo krajnje očevidno da onda je cela funkcija pisma Simeonovog, glumca Simeona, Velikom logotetu konstantinopoljskom da se napravi jedna pohvala, jedna oda Srbima.

Naprotiv iz pokude, mržnje, ironije, sarkazma, podsmeha, treba da proistekne utisak straha, a tek odavde, posredno, izvesna istorijska veličina Srbije u tom istorijskom trenutku.

Sasvim je drugo pitanje, ja iskreno sumnjam u to, proučavanje istorije nije me do tog uverenja dovelo, dakle iskreno sumnjam, odnosno pitam se, koliko su zapravo stvarne šanse bile srpske u borbi za vizantijsko nasleđe, čak i da nije bilo turske invazije.

Viktorijansko ponašanje savremenih vlada.

Postojalo je pravilo za ponašanje viktorijanske dece. Viktorijanska deca morala su se tako ponašati da se vide, ali ne i da se čuju. Savremene vlade morale bi se videti, ali ne i osećati. Na žalost mnoge od njih ne vide se, ali se utoliko više osećaju, a većina se i oseća i vidi.

Petak, 15. 4. 1983. godine.
O legitimitetu Odbora za zaštitu umetničkih sloboda. Neke beleške za esej „Umetnost i stvarnost“.

Odbor za zaštitu umetničkih sloboda je nužna i prirodna posledica i stanja u kome takva sloboda postoji i onoga stanja u kome ona ne postoji. U prvom slučaju je njegovo postojanje omogućeno slobodom koja postoji, a da slučajno tu i tamo ipak ne bi prestala postojati.

U drugom ona je, taj Odbor je, zapoveđen nepostojanjem takve slobode. Svaka debata na temu opravdanosti Odbora besmislena je. Ona se jednostavno ne sme prihvatiti.

Prihvatiti je znači posumnjati u njegovu opravdanost, upravo ono čemu teže izvesne političke provokacije. Ako zakon za sebe drži da je dovoljan u toj zaštiti umetničke slobode, dok u međuvremenu sudi jednog pesnika na robiju, onda zakonu treba otvoreno reći kao što slobode nikada nije dovoljno, ni njenih obezbeđenja nije dovoljno.

Njena obezbeđenja nikada neće biti suvišna. Ako pratija drži da brani slobodu, zašto bi joj smetao jedan Odbor, jedna institucija, koja je tu da joj u toj proklamovanoj odbrani pomogne, ili se kao i uvek razlikujemo u definiciji tog pojma slobode. Ako je Odbor, kako neki kažu suvišan, šta to mari, to ne znači da je i štetan.

Apsurd kao alibi. (Nekoliko ideja o apsurdu.)

Jesmo li mi od apsurda napravili moderan mit, koji bi trebalo da ozakoni i definiše našu budućnost kao što su drevni mitovi ozakonjivali i definisali našu sadašnjost.

Da li je on dakle, naše univerzalno izvinjenje za tzv. prinudne i neizbežne promašenosti naše egzistencije. Jedna filosofska poezija u kojoj se konzervira u empiriji propala zabluda antropocentrizma.

Neobično je da je osnovni sadržaj svake filosofije apsurda uvek bio u tome da se tom apsurdu nađe smisao, a ne da se apsurd kao takav prizna. Dakle u svakoj od tih filosofija krila se jedna bazična protivurečnost.

Umesto da to bude zaista filosofija apsurda, koja će taj apsurd dovesti do univerzalnog obeležja naše egzistencije i našeg ljudskog opstojanja, mi smo stalno pokušavali da mu nađemo neki smisao. Apsurd smisla ne može imati.

To nije samo pojmovni contradictio in adjecto, to je sadržajni contradictio in adjecto. Priznati apsurd znači učiniti potpuno besmislenim naše postojanje, a to je jedina i prava konzekvencija filosofije apsurda.

Sve drugo je alibi, sve drugo je pokušaj da se od filosofije apsurda napravi druga filosofija. Dakle da se jedan optimistički pogled na svet, putem čitave jedne pesimističke terminologije prokrijumčari u filosofiju.

Krajnji oblik ovih napora je nalaženje baš u apsurdu najvišeg smisla postojanja, proglašavanje apsurda za onaj bitan uslov našeg takozvanog napretka u onom smislu u kome se u savladavanju kompleksa inferiornosti usput stvaraju velika dela.

Milić od Mačve

Pekićeva Facebook stranica


Dnevnik, utorak, 5. april 1983. godine.

„Rgnem ti ga majci“ i atlanđansko poreklo Srba – od Milića od Mačve.

Ljiljana mi donosi iz Beograda separat pod naslovom Sorabi od Milića od Mačve, izdat decembra 1982. godine, odnosno 11 490. godine od propasti Atlantide. Ovaj separat izdao je Milić od Mačve povodom svoje scenografije za dramu Đure Jakšića „Seoba Srbalja“ u Narodnom pozorištu.

Pročitavši ovaj separat dolazim do ubeđenja da je stari, pokojni profesor Mirona Flašara, Milan Budimir, sa svojim paleobalkanskim teorijama, naročito u njegovom Istočnjaku, čudo racionalnosti u poređenju sa našim slikarem Milićem od Mačve.

Svoja razmišljanja na temu Srba i sprskog porekla on započinje jednom konstatacijom da su Srbi sa svojim jezikom autohton narod na Balkanu i u podunavskom bazenu, u širem smislu, što će reći, da oduvek tu bili nastanjeni od kad postoji ljudski govor, a to znači od pamtiveka. Zatim prelazi na teoriju o propasti Atlantisa, jer će kao što se vidi, Srbe izvesti direktno iz te propasti kao jedine preživele potomke mešavine Atlantiđana sa Kromanjoncima. On kaže:

„(...) pre propasti Atlantide, krajem diluvijuma, pre oko 11 500 godina, kada se granica ledenog pojasa povlačila linijom Normandije, srednji Karpati, Kaspijsko jezero, postojala je sasvim druga klima na prostoru Pirineji – Indija, i Karpati – Sahara, što je uslovilo stvaranje posebnog tipa čoveka kasnije nazvanog Indoevropljaninom.

Umetnost i stvarnost IX deo

Petak, 1. 4. 1983. godina.
Umetnost i stvarnost. (Nastavak za esej.)
Neke beleške povodom eventualnog eseja „Umetnost i stvarnost“.

Očigledno je, tako mi se bar čini, da bitniji nesporazumi potiču iz različitog tumačenja slobode u praksi, nego što su oni manje-više otvoreni, aktuelni ili virulentni u tim pojmovima, kada su oni tek oruđe u jednoj akademskojdebati.

Premda je takođe očigledno da praktični nesporazumi zapravo potiču iz teoretskih, čak i kada se na prvi pogled čini da ta teorija odobrava, usvaja, priznaje, dopušta, omogućuje, mnogo više slobode nego što praksa te teorije dozvoljava.



U teorijskom prometu su raznovrsne sintagme za slobodu. Spomenuću samo nekoliko. Na primer: realna sloboda - u praksi je to ona do koje se eventualno ide. Potom je tu apstraktna sloboda – u praksi je to ona koja se ne dopušta. Istinska sloboda u praksi je to stvar daleke budućnosti, ako se do ove ikada stigne.

Buržoaska sloboda – to je ona koju smo odbacili da bi dobili u zamenu onu istinsku, koju nemamo, i koju ćemo eventualno, mada sumnjam, imati u budućnosti. Tako zapravo uprkos svih tih teoretskih sintagmi, mi slobode nemamou praksi.

Neobično je da pojam slobode sam sebe ne određuje čak ni u onoj meri u kojoj to polazi za rukom suprotnom pojmu – pojmu ropstva. Šta je ropstvo – najčešće znamo. Nije potrebno, osim ako čovek nije hegelijanac, da ropstvo objašnjava na komplikovan način da bi najzad eventualno stigao do onog tipa ropstva u kome će se prepoznati najviša sloboda.

Mi ne znamo šta znači sloboda kad o njoj govorimo, stoga verovatno i nismo u stanju da je ostvarimo. Možda je to zato što je ropstvo stvar osećanja, a sloboda stvar shvatanja. Ropstvo osećamo – slobodu pojmimo.

Čak i ako ste marksist, i mislite da znate šta je istinska sloboda, u njenom društvenom smislu, naravno kad sednete za svoj pisaći sto i suočite se sa knjigom koju radite, to vaše uverenje, zbog koga ste kao građanin pristali na izvesna ograničenja, neće vam ni najmanje pomoći da kao pisac u ime te iste slobode pristanete na neka druga ograničenja koja se tiču vaše knjige i vašeg dela. Ako pristanete, bićete slabiji pisac nego što biste možda mogli biti.

Kada je sam sa svojim delom, pisca se ne tiče ni jedna sloboda koju ne određuje to delo. Svi ideali moraju ustupiti tada težnji da se postigne ona najviša estetička sloboda, sloboda forme, u koju će vaš sadržaj slobodno izabran najprirodnije i najslobodnije da se oseća i izrazi.

Ja time ne tvrdim da se jedan društveni ideal ne može izraziti jednim književnim delom. Ja samo hoću da kažem da je, da bi se on izrazio kako valja na estetičkom nivou mora taj društveni ideal biti ne deo, ne samo građanske ličnosti pisca, nego i njegove književne ličnosti. Mora kroz tu književnu ličnost naći svoju formu.

Iza Adornove ideje da će u jednom smirenom i zadovoljnom društvu nestati umetnosti, jer umetnost zapravo i nije ništa drugo do estetizirani, neurotičan odgovor na prikraćenosti kojima nas osiromašuje stvarnost kojom nismo zadovoljni i u kojoj nismo srećni, otprilike neka vrsta revolucionarnog terorističkog akta, neke duhovne bombe. Iza takve ideje stoji jedno duboko platonističko nezadovoljstvo umetnošću uopšte kao sa nečim što se otima racionalnosti, pa sa time i redu, opštoj svrsi i organizaciji.

A iza toga se opet krije tradicionalno nepoverenje pozitivističkog marksizma prema svemu čemu se efekat ne može izračunati i koji se ne može programirati kao što se misli da se to može uraditi sa čitavom ljudskom istorijom. Zar onda ne bi i religiju proglasili neurotičnom kolektivnom tvorevinom, zar onda ne bi i za mirotvorstvo rekli da je posledica kolektivne neuroze, pa čak i psihoze?

Zašto onda ne bi i filosofiju, kao našu poslednju odbranu od nepoznanica sveta proglasili delom, odnosno posledicom, jedne kroz istoriju vertikalno sprovedene, a horizontalno izvedene psihoze u svakoj generaciji uzastopce? Šta bi onda ostalo zapravo od svih naših stvaralačkih strahova, strepnji, sumnji?

Ostala bi možda samo nauka, samo nauka koja bi trebalo da ovaj život koga Adorno pretpostavlja, život u kome umetnost ne bi bila potrebna, unapredi i zajedno sa umetnošću, filosofijom, religijom, mitom i svim drugim elementima našeg stvarnog i racionalnog, veličanstvenog života, sve to da ode i da ostane samo srećni čovek i njegova nauka.

Moderni marksistički estetičari, ako takvi postoje, ja mislim da ne postoje, da je to jedan termin koji je za nevolju izabran, da pokrije apsolutnu rupu u marksističkoj doktrini na planu estetike, dakle ti tzv. moderni marksistički estetičari su srećni što se pojavio jedan Ždanov i što se lično Staljin nezgrapno umešao u umetnost, jer da njih nije bilo morali bi svoj revizionizam dokazivati na Lenjinu, Rngelsu i Marksu.

Ovako su Ždanov i Staljin iako ortodoksi, postali revizionisti, a revizionisti ortodoksi slobode. Celokupni teoretski fond književne levice je otpad kapsule jedne ubojne municije što se potrošila na probijanje umišljenih vrata. Vrata već odavno otvorenih duhovnim silama koja se nisu delile kroz istoriju na leve i desne.

Mene takvi estetičari podsećaju na decu koja u igriizmišljaju prepreke da bi ih preskakali, i na to posle bili ponosni. Što prepreka osim vlastitih nema, šta mari. Važno je da se nešto preskače i bude ponosan. Drugim rečima prepreka ima, ali one pripadaju doktrini tih estetičara.

Postoji izvesna olakšica za nas koji o ovoj temi govorimo danas 1983. godine u Jugoslaviji, nad onima koji o toj temi ne govore na Istoku zato što ne smeju, i nad onima koji o ovoj temi ne govore na Zapadu zato što za tim nemaju potrebe.

Prva je olakšica da smo tradicijom ovog društva, od njegovog ustanovljenja 1944. godine, pa na ovamo, a pri čemu se ovom prilikom ne govori o tom društvu kao ovakvom ili onakvom uslovu, nego o uslovu kao takvom, dakle tehničkom uslovu, uvedeni u jedan odnos prema stvarnosti koji nije neposredan i koji nikada ne može računati da bude neposredan, mada je on to za umetnika u onom najdubljem smislu takav, međutim on me može računati da ostane takav.

Jer će se u njega uvek, unapred, zavisno od toga da li se radi o marksisti ili ne, ili naknadno takođe umešati jedan određen i organizovan svet koga u našem slučaju zovemo komunističkom partijom.

Sada mi nešto pada na pamet vrlo neobično. Nedavno je ta partija postala Savezom, ali u razgovorima, u praksi Savez se jedva pominje i ostaje to ipak Partija. Ima li to neki dublji značaj? Dakle kada god govorimo o odnosu pisca i stvarnosti, mi na neki način govorimo još i o odnosu Partije prema toj stvarnosti, odnosu Partije prema piscu te stvarnosti, i odnocu pisca prema Partiji sa takvim odnosom prema stvarnosti. Podrazumeva se naravno da govorimo i o odnosu Partije prema piščevoj stvarnosti.

Druga srećna okolnost je u tome što za razliku od Zapada, gde postoji više partija koje su uvek ili sad na vlasti ili će na vlasti biti, i gde bi vaš pokušaj da usaglasite vaše viđenje stvarnosti sa njihovom bedno propao, najpre, jer bi vam to tehnički bilo nemoguće, a zatim što se to nikoga ne bi ticalo, naime vaš pogled na svet je vaša lična stvar, čak i kad ga imate u milionskim kopijama, i što bi ubrzo uvideli da se vas politika tiče, ali da se vi savršeno politike ne tičete.

Dakle umesto takvih nesrećnih okolnosti, mi imamookolnost da imamo jednu partiju sa kojom možemo računati, moramo računati, i sa kojom možemo, pa po neki put i želimo da usaglasimo svoje poglede na stvarnost. Ti zablude ne može biti, a osim toga ta partija se svakako brine za vas, mnogo više nego što to čini ijedna partija u demokratskom Zapadu.

Naročitu, vrlo često nepoželjnu brigu prema umetnosti pokazuju samo oni poreci, da ne kažemo režimi, koji ne upravljajući društvom da bi ono preživelo, nego da bi ga menjali, od te umetnosti očekuju da im koristi.

Velika i neželjena čast koju totalitarni režimi ukazuju umetnosti, pored očevidne nebrige tzv. demokratija, dovela je izvesne eksperte, ne lične već teorijske eksperte danas do toga da tvrde, kao na primer njujorkški esejista Štajner, da je za veliku umetnost potreban veliki pritisak, da se pod udarcima najbolje stvara, da se u ograničenjima rađaju velika dela, mada osim Epikteta, roba. koji je lepo živeo, za to nema nikakvih dokaza.

A to nas onda konzekventno vodi marksisti Adornu, njegovom srećnom društvu kome umetnost neće biti potrebna, jer će sreća tog društva već po sebi biti umetnička. Hoću da kažem da se Dostojevski nije rodio uz stub i iz stuba za streljanje, kao što se Prust nije rodio iz sobe zatvorene plutom. Ali ako je tačno to, ako je Štajner u pravu onda sam najebao.

Nikada se nijedna ideologija kao marksizam nije suočila sa takvom praksom da bi ta ideologija istovremeno morala i sebe da opravdava i tu praksu da odbacuje. Vere su to činile, ali su vere po definiciji iracionalne. Otkuda sada da najracionalnija doktrina koju je svet smislio i koja ga svodi na mehanički kauzalitet, deluje u istoriji očajno tradicionalno, odnosno neracionalno?
(X deo Ovde)

Gladijatorske igre

Četvrtak, 31. mart 1983. godine

Gladijatorske intelektualne igre. (S Kermaunerovim dnevnicima.)

Ovaj zapis se odnosi na „Književnost“ ¾ od 1983. godine i na „Dnevnik“ Karmaunera strana 483. Povodom „Nove revije“ u kojoj vidim po „Dnevniku“ učestvuje vrlo aktivno Kermauner. On kaže na jednom mestu, povodom onoga što naziva očevidno gladijatorskim igrama, istim onim nazivom kojim sam ja nekoliko puta u toku više godina nazivao i polemike naše intelektualne i ono što se u javnom intelektualnom životu kod nas događa:



„(...) Sa jedne strane čeka javni tužilac kome je sumnjivo i najmanje odstupanje od norme – naše je pravo još uvek klasno, a šta je klasno, to ne određuje pisac. S druge publika, željna krvavih gladijatorskih igara, zahteva tekstove koji idu preko uobičajene, i čak preko dozvoljene granice; samo je to zaista uzbuđuje. Napredovati oštricom noža. (...)“

Meni je oduvek naš javni intelektualni život ličio na rimske gladijatorske igre, manje više zabavne, manje više prljave, manje više krvave. Poređenje, međutim, nije potpuno i s izvesnim razlikama i u izvesnim razlikama treba tražiti prirodu našeg doba i naše stvarnosti koja se razlikovala od rimskog doba i rimske stvarnosti.

Što se tiče borbenih pravila, pravila igara, ona su osim osnovnog da se mora pobediti, izmenjena utoliko što danas pobeda ne donosi uvek i šansu da se preživi. Nekada ste savladali svog protivnika i očekivali od publike znak koji je odlučivao o njegovoj sudbini.

Publika vam je mogla dati znak palcem gore i zahtevati daga poštedite, što ste vi bili obavezni da učinite. Ili, što je bilo češće, znakom palca dole, određivala je da ga morate dotući, što ste opet morali činiti. Danas bez obzira kakav znak vi dobijali od publike, on se nije kao u rimsko doba odnosio isključivona onoga koji je pobeđen, koji je pao, on se može odnositi i na vas.

Ili protivnik može dobiti znak da, akomu je što života još ostalo, uzme ga vama. Zatim može se dogoditi da dobijete zadatak, odnosno odobrenje da dotučete protivnika, a da vi pobednički izlazeći iz arene sami budete dočekani i iza leđa ubijeni.

Intelektualne, duhovne pobede ne obezbeđuju vam i onu stvarnu pobedu, naprotiv sve više izgleda da će one za vas da budu smrtonosne. Veliki broj ovakvih pobeda u javnim gladijatorskim, intelektualnim igrama, naročito ako ne zastupate carske boje i nemate iza sebe carsku naklonost, završavaće se vašom smrću u nekom mraku neke sporedne uličice. Nauk bi, dakle, bio – ne učestvovati.

Međutim, po neki put vi morate jednostavno učestvovati zbog toga što vas uhvate na ulici i ubace u arenu. Tada, naravno, trebalo bi da, s obzirom n našu stvarnost važi pravilo da se ne borite i od vas iz carske lože, naročito ako se borite sa zarskim zastupnicima, očekuje se da ne upotrebite svako svoje oružje i da budete svesni da vas mora on pobediti, da vi morate biti pobeđeni i da samo ukoliko ste pobeđeni možete evantualno da očekujete neki oproštaj koji se očično sastoji u tome što vam se život produžuje, ne čuva konačno, ali ipak produžuje.

Vi se sada u toj intelektualnoj, duhovnoj areni borite iako imate trozubac, na primer, ili mrežu, borite samo trozupcem, a mrežu upotrebljavate isključivo za mahanje, dakle za fingiranje borbe. Od vas se zapravo očekuje da budete pobeđeni, ali tako pobeđeni da publika ne vidi kako je sve to namešteno.

Vaš protivnik naravno niti ima takvih skrupula, niti se od njega traži da ne upotrebu svu svoju snagu i svako svoje oružje, pa ako postoje i neka specijalna pravila i ograničenja, da i njih prekrši i da se to, iako javno vidi, ne uzima u obzir prilikom prosuđivanja pobede.

Tako tamo na pesku arene vi se možete dogovoriti, ili vama može biti rečeno da ćete kao borac naoružan mrežom i trozupcem imati posle sa recimo jednim Tračaninom koji će biti naoružan malim okruglim štitom i kratkim mačem. I tako će u početku i biti.

Međutim, vi ćete otkriti, pošto budete priterali Tračanina uza zid, pa čak i ako ste toliko smeli nabaciti mu mrežu na telo, otkrićete da su pravila igre izneverena, jer će u tom trenutku pojaviti se iza vaših leđa jedan drugi Tračanin koji uopšte nije dogovoren i koji će vas napasti, a zatim treći, četvrti i peti i vi ćete se na kraju te igre naći opkoljeni sa pet Tračana sa kojima svakako nećete moći izaći na kraj.

Carska loža će otvoreno navijati za vaše protivnike, pa premda je to bilo i u rimsko doba, nikada nije bilo dopušteno da se u areni bore slobodni građani, a to znači nije se moglo očekivati da pošto izađete i pošto se vidi zapravo da ćete izaći i sa pet Tračana na kraj, biti dozvoljeno gardistima, pretorijancima da uskoče u arenu i da vas i oni napadnu.

U međuvremenu publika o kojoj govori Kermauner, sa izvesnim opravdanim ogorčenjem, ali shvatajući pravila igre i shvatajući prirodu publike, možda će u duši biti za vas, možda će to pokazati i glasnim navijanjem, ali ništa neće učiniti kolektivno da se izmene ovakva nepravedna pravila igre, trpeće ih i jednako će uživati u toj igri, još više uživati ukoliko se vi nalazite u nepravednijem položaju, ukoliko dakle taj vaš nepravedan položaj njima daje mogućnost da za vas navija i da na taj način stiče neki duhovni alibi.

Pretorijanci će u međuvremenu da obave posao i dok vaš krvav leš bude čakljama vučen preko arene, publika će se žvačući sendviče udaljiti iz cirkusa i razgovarati o borbama na način na koji se govori o boks meču, priznajući vam sve kvalitete, i sve mogućnosti, ali u pogledu načina na koji ste umrli reći će otprilike – šta vam je trebalo da ulazite u arenu ako za to niste bili sposobni. Odnosno kad ste već ušli morate primiti i njena pravila, ma koliko bila nepravedna.

Ima se utisak da se u našim gladijatorskim borbama, u tim intelektualnim arenama, aktuelno i sada, ne može uopšte pobediti i da jedinu pobedu, jedino priznanje pobede možemo dobiti kasnije, može nam ga dati intelektualna istorija ovoga doba i reći da smo stvarno pobednici bili mi, i da nam je ta pobeda uskraćena.

Ali sada, sada nam ona nikada neće biti priznata. Što se mene tiče ja imam nameru, koliko dugo budem mogao, izbegavati da se u takvoj areni nađem, naravno to ništa ne garantuje da se u njoj neću naći. Svakoga časa može me neko uhvatiti na ulici i odvući tamo gde su borci u izvesnom deficitu.

Međutim, ja ću pokušati koliko mogu, da izbegnem tu arenu ne samo zato, da ne bih pružao zadovoljstva publici i više od zadovoljstva da joj budem intelektualni alibi, već da ne bih omogućio političkom patricijatu, koji opkoljava carsku ložu, da vuče izvesne koristi iz mojih nevolja u areni. Jer evidentno je da za razliku od rimskog cirkusa, gde je čovek mogao profitirati, osim zadovoljstva, isključivo klađenjem na ovog ili onog borca, ovde to klađenje ima jedan sasvim drugi smisao.

Ovde borci direktno donose korist određenim političkim, patricijatskim, grupama i na leševima tih boraca oni se penju u toj skali vlasti. Jedna grupa zastupa vašeg protivnika glasnije od druge grupe, druga grupa iz vlastitih razloga, vi ste opet manipulisani, ima prema prema vama blagonakloni stav, i sad zavisi od naklonosti carske lože koja od ovih grupa će profitirati.

Vi možete samo preživeti. To je sve što možete eventualno dobiti kao nagradu do neke iduće arene, do neke iduće borbe. Ali oni koji stvarno dobijaju to su oni koji se na vas klade.

U rimskom cirkusu plebs je tražio zabavu, u našem cirkusu on traži nešto više, traži da mu budete zamena za purgatorijum. U rimskom cirkusu patricijat je zapravo bio isto što i plebs i na tom nivou, na nivou ponašanja i odnosa prema igrama, nije bilo velike razlike.

Naš patricijat, a pod njim se podrazumevaju oni ljudi koji su na vlasti, traži od vas u areni da mu donesete svojom borbom izvesnu stvarnu korist. Da nakon vaše borbe ili niza borbi on dobije mesto u carskoj loži.

Što se tiče položaja te lože i njenog odnosa prema igrama, danas je on daleko dublji nego što je bio ranije. Rimski car je bio na nivou plebsa kao i patricijat. Vrlo retko rimski car direktno se usuđivao da se meša u odluke naroda, i da se suprotsravi odlukama naroda.

Danas carska loža ne vodi o tome računa i carska loža donosi svoje presude. Diže ili spušta svoje palčeve nezavisno od onoga što vidi oko sebe i nezavisno od toga kakvu će odluku doneti narod, koji posmatra cirkusku predstavu. A to je i prirodno.

Ja ne vidim zašto bi se carska loža obazirala na narodne odluke, kad narod ništa ne čini da potkrepi svojom voljom te odluke, odnosno da se za njih bori.