Šamsudovsko shvatanje srpsko-vizantijskih odnosa iz 1298. godine.
Osnovni problem sa kojim se suočavam u drugom delu treće parnice VI knjige Zlatnog runa odnosno u 1298. godini, ženidbi Milutina sa Simonidom, je izbegavanje da srpsko-grčke odnose dajem onako kako ih je slikao kroz svoju kentauromahiju Šamsudinov ciganski cirkus, pod Sigetom 1566. godine.
Naime da mrzeći Turke Srbi hvale i da im se dive. Otprilike onako kao što se kod nas 1948. godine, a i u poznatim boljševičkim čistkama, pravljeni zapisnici sa saslušanja.
Vi ste na primer mogli isledniku kod nas 1948. godine, odnosno morali ste isledniku, bez obzira kakve odgovore davali, potpipsivati zapisnike u kojima vaši razlozi za otpor komunizmu nisu proisticali iz toga što je komunizam jedan promešeni, nepravedan, nefunkcionalni poredak,
već zbog toga što ste smatrali da je upravo funkcionalan, da je on pravedan, da je on jedini moguć, i to što je on funkcionalan, jedini moguć i pravedan, i tako dalje, to je vas kao neprijatelja primoravalo na otpor. Dakle vi ste implicitno u svojoj optužbi hvalili komuniste.
Ja sam to morao izbeći u ovom pismu, jer bi bilo krajnje očevidno da onda je cela funkcija pisma Simeonovog, glumca Simeona, Velikom logotetu konstantinopoljskom da se napravi jedna pohvala, jedna oda Srbima.
Naprotiv iz pokude, mržnje, ironije, sarkazma, podsmeha, treba da proistekne utisak straha, a tek odavde, posredno, izvesna istorijska veličina Srbije u tom istorijskom trenutku.
Sasvim je drugo pitanje, ja iskreno sumnjam u to, proučavanje istorije nije me do tog uverenja dovelo, dakle iskreno sumnjam, odnosno pitam se, koliko su zapravo stvarne šanse bile srpske u borbi za vizantijsko nasleđe, čak i da nije bilo turske invazije.
Viktorijansko ponašanje savremenih vlada.
Postojalo je pravilo za ponašanje viktorijanske dece. Viktorijanska deca morala su se tako ponašati da se vide, ali ne i da se čuju. Savremene vlade morale bi se videti, ali ne i osećati. Na žalost mnoge od njih ne vide se, ali se utoliko više osećaju, a većina se i oseća i vidi.
Petak, 15. 4. 1983. godine.
O legitimitetu Odbora za zaštitu umetničkih sloboda. Neke beleške za esej „Umetnost i stvarnost“.
Odbor za zaštitu umetničkih sloboda je nužna i prirodna posledica i stanja u kome takva sloboda postoji i onoga stanja u kome ona ne postoji. U prvom slučaju je njegovo postojanje omogućeno slobodom koja postoji, a da slučajno tu i tamo ipak ne bi prestala postojati.
U drugom ona je, taj Odbor je, zapoveđen nepostojanjem takve slobode. Svaka debata na temu opravdanosti Odbora besmislena je. Ona se jednostavno ne sme prihvatiti.
Prihvatiti je znači posumnjati u njegovu opravdanost, upravo ono čemu teže izvesne političke provokacije. Ako zakon za sebe drži da je dovoljan u toj zaštiti umetničke slobode, dok u međuvremenu sudi jednog pesnika na robiju, onda zakonu treba otvoreno reći kao što slobode nikada nije dovoljno, ni njenih obezbeđenja nije dovoljno.
Njena obezbeđenja nikada neće biti suvišna. Ako pratija drži da brani slobodu, zašto bi joj smetao jedan Odbor, jedna institucija, koja je tu da joj u toj proklamovanoj odbrani pomogne, ili se kao i uvek razlikujemo u definiciji tog pojma slobode. Ako je Odbor, kako neki kažu suvišan, šta to mari, to ne znači da je i štetan.
Apsurd kao alibi. (Nekoliko ideja o apsurdu.)
Jesmo li mi od apsurda napravili moderan mit, koji bi trebalo da ozakoni i definiše našu budućnost kao što su drevni mitovi ozakonjivali i definisali našu sadašnjost.
Da li je on dakle, naše univerzalno izvinjenje za tzv. prinudne i neizbežne promašenosti naše egzistencije. Jedna filosofska poezija u kojoj se konzervira u empiriji propala zabluda antropocentrizma.
Neobično je da je osnovni sadržaj svake filosofije apsurda uvek bio u tome da se tom apsurdu nađe smisao, a ne da se apsurd kao takav prizna. Dakle u svakoj od tih filosofija krila se jedna bazična protivurečnost.
Umesto da to bude zaista filosofija apsurda, koja će taj apsurd dovesti do univerzalnog obeležja naše egzistencije i našeg ljudskog opstojanja, mi smo stalno pokušavali da mu nađemo neki smisao. Apsurd smisla ne može imati.
To nije samo pojmovni contradictio in adjecto, to je sadržajni contradictio in adjecto. Priznati apsurd znači učiniti potpuno besmislenim naše postojanje, a to je jedina i prava konzekvencija filosofije apsurda.
Sve drugo je alibi, sve drugo je pokušaj da se od filosofije apsurda napravi druga filosofija. Dakle da se jedan optimistički pogled na svet, putem čitave jedne pesimističke terminologije prokrijumčari u filosofiju.
Krajnji oblik ovih napora je nalaženje baš u apsurdu najvišeg smisla postojanja, proglašavanje apsurda za onaj bitan uslov našeg takozvanog napretka u onom smislu u kome se u savladavanju kompleksa inferiornosti usput stvaraju velika dela.
No comments:
Post a Comment