Ekscentrična demokratija.

Dnevnik, četvrtak, 9. juni 1983. godine.

Ekscentrična demokratija. (Noć engleskih izbora.)

Engleski parlamentarni izbori. Kod nas dolazi Puvačić i Palavestra na gledanje televizije, nerviranje i spavanje. No Palavestra ubrzo odlazi u krevet sledeći staro svoje uverenje da je za njega meritorna jedino sudbina Toda Kurtovića.

Ja, Ljiljana i Puvačić ostajemo do jutra uz viski i besni na engleski izborni sistem koji našem konju – savezu liberala i socijal-demokrata – daje šačicu poslanika, a laburistima sa svega nekoliko stotina hiljada glasova više u nacionalnim razmerama blizu dve stotine.



Moralna pobeda je na strani saveza, ali ovaj za sada sa njom može obrisati tur. Margaret Tačer dobija tzv. land slide, poraz laburista je katastrofalan. Ekstremnost programa, konfuznost kampanje i fizički izgled Futa, združili su se da održe laburistima lekciju.

Problem je jedino u tome hoće li oni da je shvate. Lično ne bih voleo, jer samo uporno i neshvatanje laburista raspoloženja glasača i katastrofalnog razarujećeg stanja u vlastitoj stranci, daje izgleda savezu liberala i socijal-demokrata da na idućim izborima probije barijeru postavljenu ovim sumanutim engleskim parlamentarnim sistemom,

procentualnu barijeru koja bi im omogućila da u parlamentu dobiju više poslanika nego do sada, odnosno da na neki način broj njihovih poslanika odgovara broju glasova u nacionalnim razmerama.

Da je engleski parlamentarni sistem k svetu, da je demokratski uistinu, situacija bi danas bila sasvim drukčija. Ta barijera bi bila probijena i Engleska bi morala imati ili nove izbore ili koalicionu vladu, jer bi konzervativci dobili naravno najveći broj poslanika, ali ne toliko veliki da imaju većinu i protiv združenih liverala, socijal-demokrata i laburista.

Socijal-demokrati i liberali dobili bi nekoliko poslanika manje nego laburisti, i tada bi bili kadri da obrazuju zajedno sa njima vladu ukoliko bi laburisti na to pristali.

Takođe bi mogli obrazovati vladu i sa konzervativcima i tako bi postali socijal-demokrati – ono što je Engleskoj neophodno, jedna moderirajuća stranka između levice i desnice. Dakle prava stranka centra koja bi mogla u stvari da se večno zadržava na vlasti i da, zadržavajući se na vlasti, urazumljava ekstremne tendencije desnice i levice.

Ujutru se rastajemo neraspoloženi, odlazimo u krevet s namerom da sutra svi zajedno odemo na Mrksov grob, koji se nalazi na jedno četrdesetak minuta šetnje od naše kuće.

Ali da taj odlazak izgleda prirodno, mi ne idemo na Mrksov grob, nego da potražimo grob našeg Dimitrija Mitrinovića koji je sahranjen na hajgetskom groblju.

Petak, 10. juni 1983. godine.
U traganju za Mitrinovićem nalazimo Marksa. (Šetnja po Hajget groblju sa P. Palavestrom i D. Puvačićem.)

Ljiljana, ja, Palavestra i Puvačić odlazimo na hajgetsko groblje da potražimo grob Dimitrija Mitrinovića. Ne nalazimo ga. Nalazimo naravno Marksa.

Njegova crna, krupna glava na jednostavnom mermernom postamentu, inkrustiranom zlatnim apelom: „Proleteri svih zemalja ujedinite se!“ vidi se još izdaleka, čim čovek uđe na hajgetsko groblje, kroz kapiju koja vodi od hajgetskog naselja.

Na grobu malko sasušeni venci, takođe malko sasušenih daleko-istočnih komunističkih partija, i jedan čovek. Kad god sam prolazio ovuda nikad nisam zatekao Marksa samog.

Ovoga puta je jedan Azijat. Bespomoćno luta unaokolo, a zatim prilazi Puvačiću. Moli da ga ovaj slika sa Marksom. Puvačić profesionalno obavlja posao. Obožavatelj, Južno-Koreanac je presrećan.

To će biti njegova najlepša uspomena s puta po Evropi. Nedaleko s leve strane među poljskim grobovima radnici kose travu, ali grobara nema, Marks je sam, ili bi trebalo reći Marks je jedini.

Subota, 11. juni 1983. godine.
S Mitom o Sizifu, A. Kamija.(Nastavak.)

U poglavlju „Apsurdni zidovi“ Mita o Sizifu Kami očajava što ćemo zauvek ostati strani samima sebi. I to je u istini jedina nesreća koja premaša i onu u kojoj smo jednako strani drugim ljudima.

A možda naša nesposobnost da u istini razumemo i upoznamo druge tek je vidljiva funkcija naše nemoći da spoznamo sami sebe, nemoć koja je za većinu ljudi nevidljiva i nepoznata, rekao bih srećno nevidljiva i nepoznata.

Takva sposobnost, takva moć, ako bismo njome svi bili najednom i nekim čudom obdareni, revolucionarno bi izmenila svet. Mogla bi se početi iz početka s više nade da se tim početkom odmah i samim njim ne predodređuje i kraj.

Psihološki uzev naša spoznaja sebe, onoliko malo koliko je to ponekad ipak moguće, posredna je. Potiče od pogrešne predstave što je imamo o drugima. Analogije u vlastitu korist postaju tako osnova za sve zablude naših samosaznanja i sve promašenosti naših postupaka.