Gladijatorske igre

Četvrtak, 31. mart 1983. godine

Gladijatorske intelektualne igre. (S Kermaunerovim dnevnicima.)

Ovaj zapis se odnosi na „Književnost“ ¾ od 1983. godine i na „Dnevnik“ Karmaunera strana 483. Povodom „Nove revije“ u kojoj vidim po „Dnevniku“ učestvuje vrlo aktivno Kermauner. On kaže na jednom mestu, povodom onoga što naziva očevidno gladijatorskim igrama, istim onim nazivom kojim sam ja nekoliko puta u toku više godina nazivao i polemike naše intelektualne i ono što se u javnom intelektualnom životu kod nas događa:



„(...) Sa jedne strane čeka javni tužilac kome je sumnjivo i najmanje odstupanje od norme – naše je pravo još uvek klasno, a šta je klasno, to ne određuje pisac. S druge publika, željna krvavih gladijatorskih igara, zahteva tekstove koji idu preko uobičajene, i čak preko dozvoljene granice; samo je to zaista uzbuđuje. Napredovati oštricom noža. (...)“

Meni je oduvek naš javni intelektualni život ličio na rimske gladijatorske igre, manje više zabavne, manje više prljave, manje više krvave. Poređenje, međutim, nije potpuno i s izvesnim razlikama i u izvesnim razlikama treba tražiti prirodu našeg doba i naše stvarnosti koja se razlikovala od rimskog doba i rimske stvarnosti.

Što se tiče borbenih pravila, pravila igara, ona su osim osnovnog da se mora pobediti, izmenjena utoliko što danas pobeda ne donosi uvek i šansu da se preživi. Nekada ste savladali svog protivnika i očekivali od publike znak koji je odlučivao o njegovoj sudbini.

Publika vam je mogla dati znak palcem gore i zahtevati daga poštedite, što ste vi bili obavezni da učinite. Ili, što je bilo češće, znakom palca dole, određivala je da ga morate dotući, što ste opet morali činiti. Danas bez obzira kakav znak vi dobijali od publike, on se nije kao u rimsko doba odnosio isključivona onoga koji je pobeđen, koji je pao, on se može odnositi i na vas.

Ili protivnik može dobiti znak da, akomu je što života još ostalo, uzme ga vama. Zatim može se dogoditi da dobijete zadatak, odnosno odobrenje da dotučete protivnika, a da vi pobednički izlazeći iz arene sami budete dočekani i iza leđa ubijeni.

Intelektualne, duhovne pobede ne obezbeđuju vam i onu stvarnu pobedu, naprotiv sve više izgleda da će one za vas da budu smrtonosne. Veliki broj ovakvih pobeda u javnim gladijatorskim, intelektualnim igrama, naročito ako ne zastupate carske boje i nemate iza sebe carsku naklonost, završavaće se vašom smrću u nekom mraku neke sporedne uličice. Nauk bi, dakle, bio – ne učestvovati.

Međutim, po neki put vi morate jednostavno učestvovati zbog toga što vas uhvate na ulici i ubace u arenu. Tada, naravno, trebalo bi da, s obzirom n našu stvarnost važi pravilo da se ne borite i od vas iz carske lože, naročito ako se borite sa zarskim zastupnicima, očekuje se da ne upotrebite svako svoje oružje i da budete svesni da vas mora on pobediti, da vi morate biti pobeđeni i da samo ukoliko ste pobeđeni možete evantualno da očekujete neki oproštaj koji se očično sastoji u tome što vam se život produžuje, ne čuva konačno, ali ipak produžuje.

Vi se sada u toj intelektualnoj, duhovnoj areni borite iako imate trozubac, na primer, ili mrežu, borite samo trozupcem, a mrežu upotrebljavate isključivo za mahanje, dakle za fingiranje borbe. Od vas se zapravo očekuje da budete pobeđeni, ali tako pobeđeni da publika ne vidi kako je sve to namešteno.

Vaš protivnik naravno niti ima takvih skrupula, niti se od njega traži da ne upotrebu svu svoju snagu i svako svoje oružje, pa ako postoje i neka specijalna pravila i ograničenja, da i njih prekrši i da se to, iako javno vidi, ne uzima u obzir prilikom prosuđivanja pobede.

Tako tamo na pesku arene vi se možete dogovoriti, ili vama može biti rečeno da ćete kao borac naoružan mrežom i trozupcem imati posle sa recimo jednim Tračaninom koji će biti naoružan malim okruglim štitom i kratkim mačem. I tako će u početku i biti.

Međutim, vi ćete otkriti, pošto budete priterali Tračanina uza zid, pa čak i ako ste toliko smeli nabaciti mu mrežu na telo, otkrićete da su pravila igre izneverena, jer će u tom trenutku pojaviti se iza vaših leđa jedan drugi Tračanin koji uopšte nije dogovoren i koji će vas napasti, a zatim treći, četvrti i peti i vi ćete se na kraju te igre naći opkoljeni sa pet Tračana sa kojima svakako nećete moći izaći na kraj.

Carska loža će otvoreno navijati za vaše protivnike, pa premda je to bilo i u rimsko doba, nikada nije bilo dopušteno da se u areni bore slobodni građani, a to znači nije se moglo očekivati da pošto izađete i pošto se vidi zapravo da ćete izaći i sa pet Tračana na kraj, biti dozvoljeno gardistima, pretorijancima da uskoče u arenu i da vas i oni napadnu.

U međuvremenu publika o kojoj govori Kermauner, sa izvesnim opravdanim ogorčenjem, ali shvatajući pravila igre i shvatajući prirodu publike, možda će u duši biti za vas, možda će to pokazati i glasnim navijanjem, ali ništa neće učiniti kolektivno da se izmene ovakva nepravedna pravila igre, trpeće ih i jednako će uživati u toj igri, još više uživati ukoliko se vi nalazite u nepravednijem položaju, ukoliko dakle taj vaš nepravedan položaj njima daje mogućnost da za vas navija i da na taj način stiče neki duhovni alibi.

Pretorijanci će u međuvremenu da obave posao i dok vaš krvav leš bude čakljama vučen preko arene, publika će se žvačući sendviče udaljiti iz cirkusa i razgovarati o borbama na način na koji se govori o boks meču, priznajući vam sve kvalitete, i sve mogućnosti, ali u pogledu načina na koji ste umrli reći će otprilike – šta vam je trebalo da ulazite u arenu ako za to niste bili sposobni. Odnosno kad ste već ušli morate primiti i njena pravila, ma koliko bila nepravedna.

Ima se utisak da se u našim gladijatorskim borbama, u tim intelektualnim arenama, aktuelno i sada, ne može uopšte pobediti i da jedinu pobedu, jedino priznanje pobede možemo dobiti kasnije, može nam ga dati intelektualna istorija ovoga doba i reći da smo stvarno pobednici bili mi, i da nam je ta pobeda uskraćena.

Ali sada, sada nam ona nikada neće biti priznata. Što se mene tiče ja imam nameru, koliko dugo budem mogao, izbegavati da se u takvoj areni nađem, naravno to ništa ne garantuje da se u njoj neću naći. Svakoga časa može me neko uhvatiti na ulici i odvući tamo gde su borci u izvesnom deficitu.

Međutim, ja ću pokušati koliko mogu, da izbegnem tu arenu ne samo zato, da ne bih pružao zadovoljstva publici i više od zadovoljstva da joj budem intelektualni alibi, već da ne bih omogućio političkom patricijatu, koji opkoljava carsku ložu, da vuče izvesne koristi iz mojih nevolja u areni. Jer evidentno je da za razliku od rimskog cirkusa, gde je čovek mogao profitirati, osim zadovoljstva, isključivo klađenjem na ovog ili onog borca, ovde to klađenje ima jedan sasvim drugi smisao.

Ovde borci direktno donose korist određenim političkim, patricijatskim, grupama i na leševima tih boraca oni se penju u toj skali vlasti. Jedna grupa zastupa vašeg protivnika glasnije od druge grupe, druga grupa iz vlastitih razloga, vi ste opet manipulisani, ima prema prema vama blagonakloni stav, i sad zavisi od naklonosti carske lože koja od ovih grupa će profitirati.

Vi možete samo preživeti. To je sve što možete eventualno dobiti kao nagradu do neke iduće arene, do neke iduće borbe. Ali oni koji stvarno dobijaju to su oni koji se na vas klade.

U rimskom cirkusu plebs je tražio zabavu, u našem cirkusu on traži nešto više, traži da mu budete zamena za purgatorijum. U rimskom cirkusu patricijat je zapravo bio isto što i plebs i na tom nivou, na nivou ponašanja i odnosa prema igrama, nije bilo velike razlike.

Naš patricijat, a pod njim se podrazumevaju oni ljudi koji su na vlasti, traži od vas u areni da mu donesete svojom borbom izvesnu stvarnu korist. Da nakon vaše borbe ili niza borbi on dobije mesto u carskoj loži.

Što se tiče položaja te lože i njenog odnosa prema igrama, danas je on daleko dublji nego što je bio ranije. Rimski car je bio na nivou plebsa kao i patricijat. Vrlo retko rimski car direktno se usuđivao da se meša u odluke naroda, i da se suprotsravi odlukama naroda.

Danas carska loža ne vodi o tome računa i carska loža donosi svoje presude. Diže ili spušta svoje palčeve nezavisno od onoga što vidi oko sebe i nezavisno od toga kakvu će odluku doneti narod, koji posmatra cirkusku predstavu. A to je i prirodno.

Ja ne vidim zašto bi se carska loža obazirala na narodne odluke, kad narod ništa ne čini da potkrepi svojom voljom te odluke, odnosno da se za njih bori.