Izlet u Lankaster

Dnevnik, sreda, 1. juni 1983. godine.
Izlet u Lankaster.

Sa Palavestrom na petodnevnim izletu kod Puvačića u Morkomb. Polazimo sa Justona u 10,20, posle jedan smo u Morkambu. U vozu razgovaramo opet o svemu i svačemu i opet Palavestra ima inicijativu. Prepuštam mu je, jer govori dobro, jer se opet mahom podudaramo da stvarnost još uvek ništa ne znači, ima ona svoja podudaranja.

Ukoliko ga više poznajem, Palavestra mi se sve više dopada. Dopada mi se njegov samopouzdani mir, on je možda stečen, stvar samokontrole, a ne temperamenta, ali ja o njemu isuviše malo znam da bih sudio.



Puvačič nas čeka na lankasterskoj stanici. Zatim opet razgovori do duboko u noć. Palavestra me nagovara na povratak, ali svojim pričama o situaciji ništa ne čini da me za to i stvarno pridobije.

Međutim, to nije potrebno. Odluka je doneta. O Jugoslaviji slušam kao bivši robijaš o novoj robiji koja ga čeka. Manje više ravnodušno. Sve što oni doživljavaju izdržaću ja i na kibli.

Četvrtak, 2. juni 1983. godine.
Kamenje iz Morkamba.

Šetamo po Morkambu. Prvi put vidim i vodu zaliva, masnu, tamnu, neprijatnu, ne vodenu. Na poslednjem izletu sa Ljiljanom ovde jedina voda koju sam u Morkambu video bila je ona iz slavine.

More se u zalivu zadržava kratko, jednom u 24 sata, zatim nastaje oseka, ostavljajući golo kopno s tragovima ljudi u mulju. Za vreme oseka Morkamb zaliv se može proći, ali uz vodića.

Deluju nestvarno te putanje koje se beskonačno ukrštaju po rubu zaliva. Nestvarno poput tragova neke izumrle civilizacije.

Nešto manje vodeno deluju ljudi, bledi, prozračni, umotani u miris fish / chips-a tog smrada, karakterističnog smrada Velike Britanije. Kreću se oni između automata za zabavu postavljenih duž cele rive.

Svaki zrak sunca vredi ovde funtu. Morkamb je mesto, kaže Puvačić, gde ljudi dolaze da umru. Ima se taj utisak, oseća se ta istina.

Na obali s koje je iščezla voda primećujem izvanredne primerke kamenja. Skupljam ga, svaki od njih ima svoju lepotu i nema nijednog koji bi bio isti sa bilo kojim drugim.

Šetnja tako dobija svoj ljudski smisao. Nešto što je trebalo da bude zabava, postaje rad. Taj smisao je naravno izopačen. Pritoda se ne gleda, nego krade. Pitam se šta bi ostalo od obale kada bi svi kao ja nosili kući njeno kamenje.

U Londonu kod kuće kemenje će biti oprano, klasifikovano, zabeležiće se odakle je uzeto, a zatim po svoj prilici zaboravljeno. Na obali imalo je to kamenje svoju funkciju, kod mene u vitrini imaće samo svoju lepotu, osim naravno ako ne pokušam sa najvećim od njih nekoga ubiti.

To je samo mali deo našeg opšteg nesporazuma sa prirodom.

Uveče na televiziji slušamo izbornu kampanju. Palavestra se dosađuje. Smeje se našem entuzijazmu, našem interesovanju, našem duševnom učešću. Mi mu kažemo da zavisimo od gospođe Tačer. „U redu od gospođe Tačer,“ kaže on, „ali ja zavisim od Toda Kurtovića.“

Ponedeljak, 6. juni 1983. godine
O moralnoj nezavisnosti.

Ako dopustim da po povratku budem vraćen u histerično i duhovno infaustno stanje iz koga sam pobegao, ako dopustim da me tuđa histerična stanja kao nekada opet zarobe, a tuđi ciljevi koji i načelno mogu biti i moji, ali u nevreme, tuđi projekti opet sebi podrede, onda je moj povratak odlazak u duhovnu, moralnu, pa možda i fizičku smrt.

Ja znam da je stacioniranje u Dubrovniku pokušaj da se ta proba odloži i modelira i da je to uprkos beogradskoj zagađenoj klimi, onoj stvarnoj, mislim, ne duhovnoj, kukavičluk. Ali se nadam, da već i to što ne nudim sebi alibi, već uočavam gde je moj pravi problem, da to predstavlja dobru bazu za odbranu.

Neću izbegavati da učinim ništa na šta me upućuje moj moral, ma mi to i štetu nanosilo, ma koliko me to koštalo. Ali neću dopustiti da mu značenje, obim ili momenat ispoljavanja određuju drugi, ma koliko me i to koštalo.

U Jugoslaviji je sada u toku novo duhovno, moralno i političko buđenje, ko zna koje po redu, pored onog od 1948. i od 1968, da spomenem samo ova dva, bilo pa prošlo.

To je lepo za one koji se tek sada bude i oni su dužni da to vlastito buđenje dovedu do vlastitog kraja. Lično nikada nisam spavao, pa se nemam šta ni buditi. Spreman sam da tome dam podršku, ali ne i saradnju.

Spreman sam da branim ljudska prava, ali ne i ljudska mišljenja. Da branim svačije pravo na mišljenje, ali ne i svako mišljenje. Zajedničke akcije u okvirima Ustava kako ga ja shvatam, akcije na moralnom, duhovnom, idejnom, kulturnom planu dolaze u obzir isključivo sa ograničenim brojem ljudi i to ljudi od apsolutnog poverenja, koji dele moja bazična uverenja.

Sve ostalo može se pratiti sa blagonaklonošću, dati se tome moralna podrška, ali se s time ne može sarađivati, u tome se ne sme učestvovati. Sem u krajnjim slučajevima za koje ne vidim u čemu bi se mogli sastojati.

Zajedničke peticije se više neće potpisivati. Ako imam protivu čega da protestvujem, činiću to sam pismom ili na drugi način, i na način koji meni odgovara, sa argumentima koji su moji, s idejama koje su moje, i sa posledicama koje mogu da padnu samo na mene.

Sit sam kolektivnog morala, kolektivnih činova i kolektivnih zabluda. Vraćam se svom moralu, svojim činovima i svojim zabludama. Međusobno podupiranje pomaže jedino slabima. Mogu ih podupirati, ali mi njihova potpora ne treba.

Žid i Niče bar ovde su bili u pravu. Priznajem da je ovo stanovište sebično, ali želim da broj stvari zbog kojih bih se na samrti morao izvinjavati bude što manji. Pogotovu ne želim da provedem ostatak života u objašnjenju njegovog prvog dela, u izvinjavanju njegovih zabluda i opravdavanju njegovih grešaka.