(VI deo Ovde)
Dnevnik, 1. mart 1983. godine - nastavak.
A. Kestler Bricks to Babel. (VII deo)
Na strani 192. ovog kompendijuma Rubašov govoreći o Dantonu kaže da za takve ljude kao što su bili Danton i ostali heroji Francuske revolucije, bilo je samo važno da se umre sa sa nekim plemenitim gestom, bez obzira da li taj gest samom pokretu donosi dobro ili zlo.
Vrlo je karakteristično da se ja ne sećam ijednog jedinog trenutka u kome su Danton, Robespier, Sen-Žist, itd. razmišljali o tome do koje će mere njihova smrt, njihovo priznanje ili nepriznanje, sve ono što su oni radili kad su umirali i pre nego što su umirali, a u vezi sa svojom smrću, sa svojim nestankom sa istorijske pozornice, uticati na budućnost njihovih ideja.
U tome je sva razlika između njihovog načina umiranja i načina na koji su umrli Bukarin i ostali heroji Boljševičke revolucije.
Tu je razlika između individualizma i kolektivizma, i pokazalo se dokoje mere je ideja zajednice, ideja tzv. humanistička ideja čovečanstva napredovala u uništenju slobodne volje i zdravog razuma kod ljudi.
Rubašov dalje sebi plete omču od one iste ideologije od koje je hteo da isplete lovorov venac čovečanstvu. Gladkin kaže:
„(...) Vaš zadatak je običan. Vi ste ga sami postavili. Pozlatiti ono što je pravo, ocrneti ono što je rđavo. Vaš zadatak je prema tome da je učinite što crnjom. Da učiniti da mase shvate da je opozicionarstvo kriminal, i da su lideri opozicije kriminalci. (...)“
A nakon toga dolazi jedan od najlepših trenutaka i psihološki najdubljih trenutaka u toj istrazi kada se prvi put Glatkin, koji je inače surov čovek, neandertalac i birokrata mlađe generacije, obraća Rubaševu sa terminom druže. Kaže:
„(...) ’Druže Rubašov, ja se nadam da ste shvatili zadatak koji partija postavlja pred vas.’ To je bio prvi put da je Glatkin njega, Rubašova, nazvao druže. Rubašov je brzo podigao glavu, osećao je kako ga topao talas obuzima, protiv koga je bio bespomoćan. ’Razumem,’ rekao je. (...)“
Jedna ista moralna filosofija koja desnom rukom plete omču za Rubašova, donela je i ovo privremeno pomirenje iz koga će proizaći totalna kapitulacija, a zatim i smrt.
Postoji još samo jedan momenat koji kao da ne spada u domen Glatkina, kao da bi bolje pasovao Ivanovu, ali ipak Glatkin je taj koji saopštava Rubašovu.
„(...) Niste bili u pravu, platićete druže Rubašov. Partija vam obećava samo jednu stvar. Posle pobede, jednog dana kad više ne može biti od štete, materijal tajnih arhiva biće publikovan.
Tada će svet saznati šta je stajalo iza svega ovoga. I tada neki će od vaših prijatelja stare generacije dobiti naše simpatije i naše sažaljenje, koje vam se sada odriče. (...)“
Na 195. strani kompendijuma Kestler citira završne, predsmrtne časove Rubašovljeva iz Pomračenja u podne. Čitajući ih dolazim do uverenja da su oni u stvari prepisani iz iskustva što ga je Kestler imao u Sevilji, kada je čekao da se nad njim izvrši smrtna presuda.
Tu je i plavo nebo, tu je i ono okeansko osećanje koje spaja Rubašova sa univerzumom. Jeste, Rubašov umire, da bi učinio uslugu partiji i svojim idejama koje su i partijske.
Ali on umire i sa saznanjem da iznad svega toga, da izvan svega toga, postoji jedan viši smisao koji i greške i ispravnosti, i istine i laži, i ono što mi zovemo dobrim, i ono što mi zovemo rđavim, ujedinjuje u jedan opšti smisao.
Ja mislim da je to olakšalo njegove poslednje korake u podrum.
Inače celokupna filosofija Rubašovljeva zajedno sa filosofijom Ivanova i Glatkina predstavlja jedno jedinstvo koje sam ja uneo u svoju priču o Judi, u Vremenu čuda. Razlozi zbog kojih Juda vrši zločin pripadaju istoj moralnoj filosofiji.
Razlozi zbog kojih mu se objašnjava neophodnost njegove smrti pripadaju istoj vrsti argumenata i istoj vrsti dijalektike. (VIII deo Ovde)
No comments:
Post a Comment