A. Kestler komentar (VIII deo)

A. Kestler komentar (VIII deo)
(VII deo Ovde)

Dnevnik, 1. mart 1983. godine.

A. Kestler Bricks to Babel. (Nastavak)

Na strani 197. spominje Kestler generala Krivitskog, šefa sovjetske vojne obaveštajne službe, odnosno IV biroa Crvene armije, koji je 1937. godine prebegao u zapadnu Evropu i zapravo bio prva ličnost od formata iz Sovjetskog Saveza da prebegne na Zapad, posle Trockog, naravno, koji spada u političke ešalone, ovo je vojno-obaveštajni ešalon.



On je objavio knjigu Bio sam Staljinov agent, koja je štampana u decembru 1939. godine i koju bi trebalo da pronađem i pročitam. U toj knjizi on se slaže sa Arturom Kestlerom u stvari u tome da su različiti bili motivi priznanja na tim velikim procesima u Sovjetskom Savezu,

za razliku od zapadnih posmatrača koji su svuda manje više videli da je u pitanju bio teror, pretnje, ucene i mučenja, a da je svaka pomisao o nekom ideološkom priznanju, kakvo je bilo kod Rubašova, u stvari preteranost literarne prirode.

On potvrđuje teze Artura Kestlera i kaže:

„(...) Tako je nekoliko faktora doprinelo da ti ljudi dođu do tačke na kojoj su potpisali svoja priznanja, oni su njih napravili u ozbiljnom uverenju da je to jedini način koji im je preostao, u stvari jedina usluga koju još mogu da učine partiji i revoluciji.

Da žrtvuju svoju čast kao i život, da bi odbranili režim Staljina, kojeg su mrzeli, zato što je ono sadržavalo makar i poslednji ostatak nade za jedan bolji svet, kome su oni posvetili svoju mladost. (...)“

Ovde spominje Kestler i jednu izreku GPU-a koja vredi da se zabeleži. Povodom smrti generala Krivitskog, naime naime general Krivitski koji je navodno izvršio samoubistvo, ali sasvim očevidno da je bio ubijen od strane SMERŠ-a, agenata Sovjetskog Saveza specijaliziranih za ubistva u inostranstvu. Ta poslovica glasi:

„(...) Svaka budala može da izvrši ubistvo, ali treba biti umetnik pa da se izvrši prirodna smrt. (...)“

Na strani 199. citira Kestler izvadak iz knjige Krivitskog, koja opisuje kako je Slutski isleđivao Mračkovskog i to isleđenje zajedno sa ovim sentimentalnim, ali tragičnim u stvari krajem, kao da je uzeto iz romana Artura Kestlera Pomračenje u podne.

„(...) Ja sam ga doveo dotle da plače, Slutski mi je raportirao,“ kaže Krivitski, „ja sam plakao sa njim kad smo došli do ubeđenja da je sve izgubljeno, da ništa nije ostalo od nade i vere i da je jedina stvar koja nam je preostala jeste da učinimo jedan očajnički napor, to forestall a futile struggle on the part of the discontented masses, zato vlada mora imati javna priznanja opozicionih lidera.

Na kraju četvrtog dana on je potpisao puno priznanje,“ misli se na Mračkovskog, „i ovo učinio na javnom suđenju. Ja sam se vratio kući. Cele nedelje sam bio nesposoban za rad, nesposoban za život. (...)“

Čovek bi mogao kazati da ovo zvuči literarno i da u svakom slučaju zvuči slavenski.

To zajedničko plakanje žrtve i dželata, ali ako bi čovek zamislio da se mesto Slutskog i Mračkovskog nalaze u ćeliji jedan fanatičan, duboko zainteresovani, jezuitski inkvizitor sa jedne strane, a s druge strane heretik, čovek bi mogao sa sigurnošću pretpostaviti da bi se ista stvar dogodila, pa ma taj inkvizitor i taj heretik bili germanske, romanske ili ma koje druge rase.

To je u pitanju ideologija vezana za ono što ljudi misle da su humanistički ideali. Zajednički Bog odveo bi heretika na lomaču, a jezuitskog inkvizitora na neko drugo sedište.

Na 200. strani priznaje kestler da Hruščovljev istorijski govor na XX partijskom kongresu nije otkrio ništa od onih metoda, onih dubljih metoda s kojim je operisao sam Kestler u svom romanu. Ovde se radilo uglavnom o ucenama, o mučenjima, o teroru, o sredstvima kojima se služe sve policije sveta.

Kestler to tumači nesposobnošću, odnosno nemogućnošćusovjetskih lidela da ulaze u intimne detalje metoda svoje tajne policije. Međutim, ja mislim da je razlog dublji, daleko dublji.

To je onaj isti razlog koji sprečava pisce komuniste da dublje analiziraju odnos žrtve i dželata unutar svoje vlastite ideologije. Hruščov jednostavno nije mogao doći do takvih dubina, jer bi takve dubine razorile njegovu vlastitu veru. (IX deo Ovde)